Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore
Email Print

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA OBJAVIO PRESUDU U PREDMETU MILENKOVIĆ PROTIV SRBIJE: UTVRđENA POVREDA čLANA 4 PROTOKOLA 7 UZ KONVENCIJU O LJUDSKIM PRAVIMA - NAčELO NE BIS IN IDEM I DOSUđEN NOVčANI IZNOS NA IME PRAVIčNE NAKNADE I IME TROšKOVA POSTUPKA


Evropski sud za ljudska prava je, 1. marta 2016. godine, objavio presudu po predstavci koju je Momčilo Milenković iz Leskovca podneo protiv Republike Srbije. U predstavci, zavedenoj u Sudu pod brojem 50124/13, Milenković je tvrdio da mu je povređeno pravo sadržano u načelu ne bis in idem tj. da ne bude kažnjen i da mu ne bude suđeno dva puta (čl. 4 Protokola 7 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima).

U presudi koja je doneta po ovoj pritužbi Sud je ustanovio povredu člana 4 Protokola 7 uz Konvenciju i dosudio mu 1000 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime pravične naknade i 2000 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime troškova postupka.

Činjenice

Podnosilac predstavke se 17. oktobra 2006. godine u okolini Leskovca potukao sa čovekom koji je uvredio njegovu decu. Nakon nekoliko nedelja on je novčano kažnjen za prekršaj. U aprilu 2011. godine osuđen je i za krivično delo teške telesne povrede na kaznu zatvora u trajanju od tri meseca. U žalbi protiv ove presude tvrdio je da je povodom istog događaja prekršajno kažnjen. Ova žalba je odbijena sa obrazloženjem da se opis radnji koje su mu stavljene na teret razlikuje. Naime, u prekršajnom postupku je kažnjen zbog narušavanja javnog reda imira, dok se u krivičnom postupku radilo o kazni za telesno povređivanje. Konačno, podnosilac predstavke je amnestiran za krivično delo, u novembru 2012 godine. Ustavnu žalbu podnosioca odbio je Ustavni sud u maju 2013. godine.

Suština načela ne bis in idem

Načelo ne bis in idem predstavlja pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari. Ovo pravo kojim se dakle garantuje da niko ne može u istoj državi da bude dva puta krivično gonjen za isto krivično delo, niti, pak, da bude kažnjen za izvršenje istog krivičnog dela, sadržano je u članu 4 Protokola 7 uz Konvenciju o ljudskim pravima. Ovaj član glasi:

1. Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

2. Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na njegov ishod.

3. Ovaj se član ne može staviti van snage na osnovu člana 15. Konvencije.

Kriterijumi koje je Sud uzeo u obzir u ovom slučaju

U praksi Suda iskristalisalo se nekoliko kriterijuma koji se moraju ispitati prilikom procene da li je došlo do povrede člana 4 Protokola 7. Ti kriterijumi su saržani i u presudi Milenković i oni su sledeći:

¾     Da li se radi o "krivičnoj" sankciji u krivičnom postupku?

¾     Da li se radi o istim delima?

¾     Da li je postojala dvostrukost postupaka?

1. Na pitanje da li se radilo o krivičnoj sankciji karakteristična su dva slučaja protiv Hrvatske. U slučaju Maresti podnosilac je kažnjen zatvorskim kaznama u prekršajnom postupku zbog remećenja javnog reda i mira po Zakonu o prekršajima i u krivičnom postupku zbog nanošenja telesnih povreda. U slučaju Tomasović, podnositeljka predstavke kažnjena je novčano zbog posedovanja heroina u prekršajnom postupku po Zakonu o suzbijanju zloupotrebe opojnih droga i u krivičnom postupku zbog krivičnog dela u vezi sa posedovanjem droga. Ove slučajeve poredićemo sa slučajem Milenković.

Evropski sud za ljudska prava je u slučaju Milenković istakao da označavanje postupka u nacionalnom pravu ne može biti jedino merilo relevantno za primenu načela ne bis in idem. S tim u vezi važna su tri merila ustanovljena u predmetu Engel and Others v. the Netherlands, koji su nazvani "merila Engel". Prvo merilo se tiče pravnog razvrstavanja dela prema nacionalnom pravu. Drugo merilo odnosi se na samu prirodu dela, a treće merilo na težinu kazne na koju je jedno lice izloženo. Drugo i treće merilo su alternativnog karaktera. Međutim kumulacija nije isključena kada odvojena analiza svakog zaključka ne omogućuje postizanje jasnog zaključka u pogledu postojanja optužbe za krivično delo.

U vezi sa prvim kriterijumom koji se tiče pravnog razvrstavanja dela prema nacionalnom pravu Sud konstatuje da se radi o prekršaju shodno članu 6 (3) Zakona o prekršajima iz 1992. godine.

Sud je u svojoj praksi već imao priliku da utvrdi kako određena dela imaju krivičnu konotaciju, iako se prema merodavnom domaćem pravu smatraju previše trivijalnim da bi se na njih primenilo krivično pravo (Menesheva v. Russia, no. 59261/00).

U stavu 60. presude Maresti (no. 55759/07 od 25. juna 2009. godine) Sud je u vezi sa ovim pitanjem naveo:

"Kao što je Sud potvrdio u više navrata, u društvu koje je opredeljeno za vladavinu prava, kada zaprećena i stvarno izrečena kazna podnosiocu zahteva uključuje gubitak slobode, postoji pretpostavka da ono što mu se stavlja na teret predstavlja 'optužbu za krivično delo', a to je pretpostavka koju se samo izuzetno može pobijati, i to samo ako se lišenje slobode ne može smatrati 'posebno štetnim' s obzirom na njegovu prirodu, trajanje ili način izvršenja. Sud u ovome predmetu ne nalazi takve izuzetne okolnosti."

Upravo stoga u ovom slučaju, kao i u slučaju Tomasović protiv Hrvatske, Sud je zaključio da priroda tih dela zajedno sa težinom kazne dovodi osudu za prekršaj u konkretnim slučajevima u sferu "krivičnog postupka".

Pored toga u presudi u slučaju Tomasović (no. 53785/09 od 18. oktobra 2011. godine) Sud je u obzir uzeo predmet i prirodu regulisanja jednog i drugog kažnjivog dela, opštost normi, težinu i svrhu kazni. Iako je hrvatski zastupnik tvrdio da je cilj sankcionisanja po Zakonu o suzbijanju zloupotrebe opojnih droga bila zaštita zdravlja kako bi se jedno lice odvratio od posedovanja i korišćenja nezakonitih supstanci, Sud je smatrao da je svrha vođenja postupka bila kažnjavanje i odvraćanje, pa je zaključio da izricanje novčane kazne postupak ne lišava njegove krivične prirode.

S tim u vezi u stavu 35. presude u slučaju Milenković Sud konstatuje da je svrstavanje predmetnog akta u Zakon o prekršajima služilo kao garancija zaštite ljudskog dostojanstva i javnog reda, vrednosti koje normalno spadaju u sferu krivičnog prava. Pored toga, normiranje ovog prekršaja učinjeno je normom opšteg karaktera, a svrha njegovog propisivanje je kažnjavanje i odvraćanje, kako se on ne bi ponovio u budućnosti, što takođe karakteriše krivični postupak.

U vezi sa sankcijom propisanom za ovaj prekršaj Sud je imao u vidu da je za ovaj prekršaj propisana maksimalna kazna od 60 dana zatvora, pa bez obzira na činjenicu da ona nije izrečena u konkretnom prekršajnom postupku, već je izrčena novčana kazna, to ne umanjuje karakter predmetne sankcije kao "krivične".

2. Po pitanju identičnosti dela za koje je podnosilaca kažnjen u prekršajnom i krivičnom postupku sud je utvrdio izvesna merila u presudi Velikog veća u slučaju Zolotukhin v. Russia (no. 14939/03 od 10. februara 2009. godine), koja se citira i u presudi u slučaju Milenković.

U presudi Velikog veća ukazuje se na različitu terminologiju u vezi sa ovim pitanjem u raznim međunarodnim dokumetnima. Tako se u Paktu o građanskim i političkimpravima, kao i Povelji o osnovnim slobodama i pravima EU akcenat stavlja na "istovetnost povrede", u Američkoj povelji radi se o "istim činjenicama" tj. "istom uzroku", dok se u Statutu Međunarodnog krivičnog suda govori o "istim konstitutivnim radnjama".

S tim u vezi u slučaju Zolotukhin, stav 82 Sud izvodi zaključak da se: "član 4. Protokola br. 7. mora tumačiti na način da zabranjuje krivično gonjenje ili suđenje za drugo 'delo' ukoliko ono proizlazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u biti iste."

Sud to u stavu 84. navedene presude precizira to na sledeći način:

"Sud se u svome ispitivanju treba stoga usredotočiti na one činjenice koje predstavljaju skup konkretnih činjeničnih okolnosti koje uključuju istog okrivljenog i koje su nerazdvojno povezane u vremenu i prostoru, a čije postojanje treba dokazati kako bi se osigurala osuđujuća presuda ili pokrenuo krivični postupak."

U konkretnom slučaju Sud je uporedio inkriminacije za prekršaj i krivično delo pa je uočio da je u prekšajnom postupku podnosilac kažnjen zato što je udario R.C. nekoliko puta u glavu i povredio ga, dok je u krivičnom postupku kažnjen zbog udaranja R.C. u glavu, kojom prilikom mu je naneo tešku telesnu povredu. Mesto i vreme izvršenih kažnjivih radnji istovetno je (Subotička ulica u Leskovcu, 12. oktobra 2006. godine). Kod takvih okolnosti, po oceni Suda, bez značaja je to što definicija prekršaja ne sadrži tešku telesnu povredu, što je tvrdila tužena država, pa je Sud izveo zaključak o istovetnosti kažnjivih dela u konkretnom slučaju.

Slično ovome o istovetnosti dela u slučajevima Maresti i Tomasović Sud je izveo zaključak na osnovu toga da su podnosioci proglašeni krivim za isto ponašanje i u istom vremenskom okviru. Pri tome za Sud prilikom izvođenja ovog zaključka nije bilo bitno što se u slučaju Tomasović količina droge utvrđena u prekršajnom i krivičnom postupku neznatno razlikovala.

3. Za odgovor na pitanje o dvostrukosti postupaka od značaja je pravilno sagledavanje pravosnažnog okončanja postupka tj. da li se radi o res judicata (kada nikakva redovna pravna sredstva nisu moguća tj. kada su ona iskorišćena ili je prekoračen rok za njihovo izjavljivanje).

U predmetnom slučaju Sud je uočio da su oba postupka pokrenuta na osnovu policijskog izveštaja od 17. oktobra 2006. godine. U prekšajnom postupku odluka je doneta 6. novembra 2007. godine, pa kako protiv ove odluke nije uložena žalba ona je stekla svojstvo res judicata.

U međuvremenu započet je i krivični postupak, pa u trenutku kada je odluka u prekršajnom postupku stekla svojstvo res judicata bio je u toku prvostepeni krivični postupak. U takvim okolnostima, po mišljenju Suda, krivični sud je trebalo da okonča krivični postupak. U žalbi na prvostepenu presudu u krivičnom postuku podnosilac je istakao povredu načela ne bis in idem, ali je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu. Pošto je i u postupku pred Ustavnim sudom izostala primena prinicipa iz slučaja Zolotukhin, Sud je zaključio da je došlo do dvostrukosti postupaka u predmetnom slučaju. Kasnija amnestija takođe nema uticaja na povredu principa ne bis in idem.

Zbog toga Sud je utvrdio da je došlo do povrede člana 4 Protokola 7 u konkretnom slučaju.

U oba prethodno pomenuta slučaja protiv Hrvatske postupci su takođe proistekli iz policijskog izveštaja koji je upućen nadležnom prekršajnom sudu tj. nadležnom državnom tužiocu. Takođe, u oba slučaja podnosilac je u domaćim postupcima prigovorio zbog povrede načela ne bis in idem, što je zanemareno pred redovnim sudom u slučaju Maresti, dok je Ustavni sud Hrvatske u slučaju Tomasović čak zaključio da je u hrvatskom pravnom sistemu moguće istovremeno krivično gonjenje za prekršaj i krivično delo proisteklo iz istog događaja.

Zaključak

S obzirom na važnost načela ne bis in idem u državi zasnovanoj na vladavini prava, postoje mišljenja da je ovo načelo u grupi normi od kojih nije moguće nikakvo odstupanje i koje čine imerativni deo konvencijskog normativnog sistema (grčki sudija Sicilijanos u saglasnom mišljenju u presudi Tomasović).

Ipak, stav 2 člana 4 Protokola 7 predviđa dva izuzetka od ovog načela. Prvi slučaj je kada postoje dokazi ili novootkrivene činjenice, a drugi, ako je došlo do bitne povrede krivičnog postupka što je moglo uticati na njegov ishod. U ta dva slučaja opravdano je ponoviti postupak u skladu sa zakonom predmetne države.

Uz ova dva ograničenja valja dodati i teritorijalno ograničenje sadržano u prvom stavu člana 4 Protokola 7 tj. ono se primenjuje samo na sudove dotične države i ne obavezuje sudove druge države.

Prema tome, načelo ne bis in idem predstavlja jednu od osnovnih garantija prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, iako ono nije regulisano članom 6 stav 1 Konvencije, već posebnim protokolom uz Konvenciju. Presuda u slučaju Milenković predstavlja primer za dosledno poštovanje principa Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa načelom ne bis in idem, koji je sadržan u članu 4 Protokola 7. Ovo je ujedno prva takva presuda u odnosu na Republiku Srbiju.

Izvor: Redakcija, dr Slavoljub Carić, 02.03.2016.