EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA: Da se aršini Evropskog suda po pitanju razumnog roka trajanja postupka razlikuju od onih koji se brane na domaćem terenu, pokazuje i nekoliko najnovijih presuda po predstavkama naših građana donetih u njihovu korist
Predugo trajanje sudskih postupaka i dalje je boljka srpskog pravosuđa zbog koje se građani, tražeći zakinutu pravdu, obraćaju Sudu za ljudska prava u Strazburu, dok im, s druge strane, država osporava pritužbe, pozivajući se i na argumente Ustavnog suda Srbije iz odluka kojima je odbio njihove ustavne žalbe.
Ipak, da se aršini Evropskog suda za ljudska prava po pitanju razumnog roka trajanja postupka razlikuju od onih koji se brane na domaćem terenu, pokazuje i nekoliko najnovijih presuda po predstavkama naših građana donetih u njihovu korist.
Tako je Novosađanka M. N. gotovo osam godina čekala rešenje parnice za naknadu štete zbog izgubljene zarade usled automobilske nesreće, po tužbi koju je podnela 2004. godine, a pravosnažno je presuđena 2012. godine.
Naposletku, ona se žalila Sudu u Strazburu pošto je Ustavni sud Srbije odbio njenu ustavnu žalbu na predugo suđenje, ocenjujući, kako je istaknuto, da je postupak bio složen, te uzimajući u obzir da su u tom periodu parnični sudovi doneli četiri presude u dve instance.
Sud u Strazburu je, međutim, za razliku od Ustavnog suda, našao da je u slučaju M. N. "dužina parnice bila prekomerna" te da je došlo do povrede člana Evropske konvencije o ljudskim pravima kojim se građanima garantuje pravo na suđenje u razumnom roku.
U javno objavljenoj presudi, koju je Sud za ljudska prava doneo, kako je navedeno, imajući u vidu svoju sudsku praksu po tom pitanju, izneto je obrazloženje da se "opravdanost dužine postupka mora ceniti u svetlu okolnosti predmeta i pozivanjem na kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnositelja predstavke i nadležnih organa i važnost predmeta spora za podnositelja predstavke".
Iste razloge Sud u Strazburu iznosi i za presudu u korist državljanke Srbije S. S. po pritužbi na predugo trajanje spora, pokrenutog 2005. godine povodom upravne odluke kojom bi se smanjila njena već priznata naknada za rad, a koji je pravosnažno okončan 2011. godine presudom Upravnog suda negativnom po podnositeljku predstavke.
Nakon toga, S. S. je, po činjenicama iznetim u presudi ESLjP-a, "pokušala da dobije pravnu zaštitu u vezi s pravom na suđenje u razumnom roku, međutim, Ustavni sud je odbio njenu žalbu".
Kako se navodi, "Ustavni sud je utvrdio da predmet zaista nije bio složen, da je, zapravo, bio veoma značajan za podnositeljku predstavke, da su upravni organi manje ili više postupili u okviru zakonski utvrđenih rokova, da je postupak bio donekle produžen zbog ponašanja upravnih organa, ali su, bez obzira na to, smatrali da se ne može utvrditi povreda Ustava jer podnositeljka predstavke nije mogla ni u jednom trenutku biti nesigurna u neizbežno nepovoljan ishod u pogledu njenog zahteva".
Nasuprot stavu Ustavnog suda Srbije, Evropski sud za ljudska prava je i u slučaju građanke S. S. utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. U presudi po predstavci S. S. Evropski sud utvrđuje da trajanje postupka u njenom predmetu u Srbiji "nije ispunilo zahtev razumnog roka".
"Nakon što je razmotrio sav dostavljeni materijal, Sud smatra da Vlada nije iznela nijednu činjenicu ili argument koji bi ga mogao ubediti da usvoji drugi zaključak u pogledu tog predmeta", navodi se u presudi Evropskog suda za ljudska prava koja je javno objavljena.
Presudu u svoju korist u Strazburu je nedavno dobio i građanin D. O., takođe po predstavci na dužinu trajanja parničnog postupka koji je vodio pred domaćim sudovima.
Podnosiocima predstavki dosuđena je pravična odšteta, a stavovima zauzetim u presudama Sud za ljudska prava ne samo da je zaštitio prava građana već je uputio, po ko zna koji put, i potpuno jasnu poruku domaćem pravosuđu.
Izvor: Vebsajt Dnevnik, J. Jakovljević, 30.07.2019.Naslov: Redakcija