NACRT ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA KRIVIČNOG ZAKONIKA: Višestruki povrat i pravično odmeravanje kazne

Zamislimo da se krivični postupak vodi protiv okrivljenog srednjih godina, koji je bez prihoda i imovine, te da mu se na teret u konkretnom slučaju stavlja krivično delo teška krađa iz člana 204. stav 1. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024 - dalje: KZ), zbog toga što je iz lokalne prodavnice, nasilnim otvaranjem vrata od frižidera, neovlašćeno prisvojio flašu “žestine” vrednosti 6.000,00 dinara, sa namerom da je konzumira sa društvom tokom novogodišnjih praznika. Uzmimo i da je ovo lice ranije dva puta osuđivano na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine zbog srodnih protivpravnih radnji neznatne društvene opasnosti. Tokom krivičnog postupka, sudija vidi okolnosti, čuje reči stranaka i ima jasan osećaj o tome koja kazna bi u konkretnom slučaju bila pravična, ali u zakonu naiđe na pravilo koje kaže da, ukoliko su se stekli određeni uslovi, okrivljeni mora biti osuđen na kaznu iznad jedne matematički određene granice. U tom trenutku, pitanje više nije da li je krađa kažnjiva, već da li je kazna koja sledi zaista primerena. To je suština člana 55a KZ, koja je u novom Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika samo donekle korigovana, a koja duboko utiče na meru ljudske slobode, kao jednog od najosetljivijih mesta pravde.

Član 55a KZ je u domaće krivično pravosuđe implementiran sa idejom da višestruke povratnike treba strože kažnjavati. Na prvi pogled, to zvuči logično, jer onaj ko uporno krši zakon, objektivno treba da snosi težu posledicu od primarnih izvršilaca krivičnih dela. Međutim, problem u vezi sa predmetnim institutom se ogleda u tome što isti sudiji osetno oduzima prostor da kaznu odmeri u svetlu okolnosti konkretne krivične stvari, u odnosu na individualnog učinioca i prirodu krivičnog dela koje je izvršio, jer propisuje da minimum mora biti iznad polovine propisanog raspona kazne. Stoga, težište sudske odluke više nije na proceni koliko je neko zaista kriv, odnosno na evaluaciji okolnosti iz člana 54. KZ u odnosu na osobenosti konkretne situacije, već na kriminalnoj prošlosti okrivljenog. Na taj način, opšta pravila o odmeravanju kazne iz člana 54. KZ ostaju formalno važeća, ali u praksi gube suštinsku težinu, te, umesto sudije koji promišljeno odmerava kaznu, dobijamo sistem koji kažnjava “po šablonu”, zbog čega se odredba člana 55a KZ često doživljava kao simbol kaznenog populizma i “politike strogosti”, ali i kao rizik po pravičnost.

Najnoviji nacrt izmena Krivičnog zakonika ne derogira ovo zakonsko pravilo, ali evidentno pokušava da ga “ispravi”, time što se uvode tehničke preciznije formule za računanje polovine kaznenog raspona i uslov da se stroži režim primenjuje samo ako su ranija krivična dela ista ili istovrsna. To je korak napred, jer sprečava situacije u kojima bi ovaj institut bio primenjen na okrivljenog koji je, na primer, više puta osuđivan zbog krivičnog dela krađa iz člana 203. KZ na kazne zatvora u trajanju od po jednu godinu, a u konkretnom slučaju mu se na teret stavlja krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. KZ. Ipak, taj napredak je samo delimičan, jer suština ostaje ista, budući da sudija pri odmeravanju i izricanju kazne mora da se pridržava jedne zakonom fiksirane granice.

Pored toga, novi predlog zakonskih izmena uvodi i mogućnost da se u ranije osude računaju i strane presude, što deluje logično u doba kada su ljudi sve mobilniji i manje vezani za jedno mesto boravka, ali u praksi otvara brojne probleme, npr. kako proveriti sadržinu inostranih presuda i prirodu krivičnih dela za koja je okrivljeni njima osuđen, kako ih uporediti sa domaćim krivičnim delima i kako uvažiti eventualnu rehabilitaciju. Uz to, različiti krivičnopravni sistemi različito tretiraju uslovnu osudu, alternativne krivične sankcije i rehabilitaciju, pa isti podatak o ranijoj osudi ne mora imati isti krivičnopravni značaj u domaćem kontekstu. U tom smislu, ako se ove izmene prihvate mehanički i nekritički, bez adekvatne javne diskusije, postoji rizik da se ova zakonska odredba dodatno “zakomplikuje” i na jedan drugi način pretvori u alat nepravde, a ne zaštite okrivljenih na koje očigledno ne bi bilo pravično primeniti oštriji punitivni režim.

Najveća zamka u praksi je, međutim, neujednačenost tumačenja ove zakonske odredbe. Šta zapravo znači “istovrsno delo”? Da li su, primera radi, krivična dela krađa i prevara istovrsna samo zato što povređuju isti zaštitni objekat - imovinu, ili nisu jer se u praksi mogu izvršiti na potpuno različite načine? Bez jasnih zakonskih standarda, različiti sudovi će različito postupati, a upravo to unosi pravnu nesigurnost. Slično je i sa procenom koji krivični zakon je blaži u prelaznim situacijama, s obzirom na to da će u nekim slučajevima novi zakonski tekst biti povoljniji po okrivljenog, dok će u drugim pogoršati njegov krivičnopravni položaj, a sve zavisi od toga kako sudija interpretira relevantne okolnosti.

U osnovi ove teme leži pitanje da li kazna treba da bude proizvod ljudske ocene ili proizvod matematičke formule. Proporcionalnost traži da kazna bude u meri sa težinom krivičnog dela i stepenom krivice okrivljenog, ali sudijska diskrecija omogućava da se ta srazmera u praksi realizuje. Kada zakon suviše suzi taj prostor, sudija postaje “matematičar” koji, umesto da odmeri sve relevantne okolnosti kritičnog događaja, proverava da li su ispunjeni brojčani uslovi. Pritom, što je zakonsko pravilo kruće, to će tumačenje postati restriktivnije, dok će sporovi oko nomotehničkih formalnosti zameniti suštinu krivičnopravne reakcije.

Ako se već uzme da je krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije neophodna specijalna reakcija na pojavu višestrukih povratnika, u smislu člana 55a KZ, i ovaj mehanizam za suzbijanje iste zadrži, neophodno je implementirati i zakonske korektive koji čuvaju predvidljivost i pravičnost. U praksi to znači da pojam istovrsnosti treba jasno definisati, tako da obuhvati krivična dela koja štite isti grupni zaštitni objekat i izvršavaju se na sličan način, uz obavezu suda da to evaluira u konkretnom slučaju i u presudi detaljno i argumentovano obrazloži. Kada je reč o inostranim krivičnim presudama, potrebno je na nesumnjiv način utvrditi njihovu pravnosnažnost i sadržaj, kako ne bi došlo do automatizma u njihovom tretiranju kao ranijih osuda koje su ekvivalentne domaćim presudama u pogledu krivičnog dela i drugih relevantnih okolnosti koje je neophodno sagledati pri primeni ovog instituta. I najzad, krivičnopravni sistem mora imati kontrolisan “ventil” sudske procene, u smislu mogućnosti da se, u izuzetnim slučajevima, odstupi od primene ove zakonske odredbe, ako bi njena primena vodila ka očigledno nepravičnoj kazni.

Konačno, iako predložene zakonske izmene u domaći kazneni sistem unose nešto više reda i jasnoće, suštinski problem ostaje isti, a to je da nomotvorac i dalje “zaključava” sudiju u kompleksan matematički okvir, a pravo pitanje nije koliko će donji prag kazne biti visok, već da li ćemo kaznu odmeravati kao simbol apstraktne strogosti ili kao meru konkretne pravde, jer bez suštinske resocijalizacije okrivljenog, svaka rigidna formula ostaje samo pokušaj da se kroz matematičku računicu reši nešto što je, u svojoj biti, zapravo duboko ljudsko. Ako želimo da kazna u praksi zaista bude mera pravde, a ne puki simbol strogosti, zakonodavac mora ostaviti sudu prostor da u konkretnom slučaju presudi pravično.

Izvor: Izvor: Vebsajt Asocijacije sudijskih pomoćnika, Janko Munjić, 08.01.2026.
Naslov: Redakcija