AKTUELNE ARBITRAŽNE TUŽBE INVESTITORA PROTIV SRBIJE: Pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova pet tužbi

Prema podacima Svetske banke, pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu, aktuelno je pet tužbi protiv države Srbije. Dve se tiču kompanija iz Kanade i sa Kipra.

Reč je o tužbama firmi iza kojih stoji kanađanin Vilijam Arčibald Rand, a koje su u prvoj deceniji 2000-ih učestvovale u nekoliko privatizacija u Srbiji. Firme čiji je on stvarni i krajnji vlasnik tako su svojevremeno kupile većinski paket akcija u akcionarskom društvu Obnova. Kapital istog čoveka stoji i iza firmi ili lica koja su učestvovala u privatizaciji poljoprivrednog dobra BD Agro, u Dobanovcima.

Pomenute arbitraže pokrenute su sa tvrdnjom da je i u jednom i u drugom slučaju Srbija prekršila odredbe Sporazuma o podsticaju i zaštiti investicija koje ima potpisane sa Kanadom i Kiprom. Naime, tužitelji tvrde da je grad Beograd nezakonito prisvojio zemljište na Dorćolu, u Dunavskoj ulici, koje pripada preduzeću Obnova. Dodatno, odbio je da zbog ove odluke isplati naknadu vlasnicima. Zbog toga oni preko nadležnog organa u Vašingtonu, sada zahtevaju obeštećenje. Reč je o najmanje 37 miliona evra koliko tvrde da vredi zemljište koje im je oduzeto zbog izgradnje okretnice autobusa.

U drugoj tužbi iza koje stoje isti biznismeni, kompanija Rand tvrdi da je Agencija za privatizaciju nezakonito donela odluku da raskine ugovor o privatizaciji nekada društvenog preduzeća BD Agro. Ono je trenutno deo MK grupe i kupljeno je iz stečaja. Prethodno je privatizovano 2005. godine, ali zbog navodnog neispunjavanja preuzetih obaveza, Agencija je donela odluku da ugovor bude raskinut. Stari vlasnici tvrde da je odluka nezakonita i stoga traže obeštećenje od najmanje 67 miliona evra.

Oba postupka su i dalje u toku, prema informacijama sa sajta Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova.

Ova institucija jedna je od nadležnih za rešavanje sporova, tačnije arbitraža koje investitori iz neke zemlje mogu da pokrenu protiv države u kojoj su investirali ili to planirali. Mehanizam koji im to omogućava su bilateralni sporazumi koje naša zemlja ima sa drugim državama, njih oko 50, a koji se tiču zaštite investicija.

Ovakvi sporazumi, naime, predviđaju mogućnost podnošenja zahteva za arbitražu i u situacijama kada ne postoje konkretno potpisani ugovori. Drugim rečima, kada potencijalni investitor smatra da su obećanja koja su mu data prekršena ili je pak država donela neki regulatorni zaokret zbog kojeg je njegova planirana investicija ugrožena. Dobar primer je potencijalna tužba kompanije Rio Tinto, odnosno Rio Sava Exploration ukoliko bi se projekat Jadar obustavio.

U najnovijem izveštaju ove arbitražne institucije koja postoji u okviru Svetske banke, navodi se da je u prošloj godini pokrenuto 58 novih zahteva. Ukupno se raspravljalo o 341 predmetu, a 88 sporova je rešeno tokom 2024. U izveštaju se, takođe, kaže da najveći broj slučajeva koji se vode pred ovim sudom dolazi iz sektora energetike. Na naftnu, rudarsku, gasnu i druge oblike energije otpada gotovo polovina svih sporova koji su pokrenuti pred ovom arbitražom. Iza su, mereno po broju zahteva, sektori transporta i građevinarstva, a tek onda finansija i komunikacija.

Među državama protiv kojih je tokom prošle godine pokrenut novi spor je i Srbija. Slučaj se tiče tužbe koju je pokrenuo turski investitor Kentkart, sa kojim je grad Beograd raskinuo ugovor o naplati karata prethodno potpisan na 10-godišnji period.

Nekoliko kompanija koje posluju u sastavu turskog Kentkarta podnelo je aprila prošle godine zahtev za arbitražu protiv Srbije pred sudom u Vašingtonu. Materijali iz ovog predmeta nisu dostupni na sajtu ove arbitražne institucije. Sa druge strane, prema navodima gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića zahtevana odšteta je 17 miliona evra. Razlog je odluka da se ugovor potpisan na 13 godina raskine jednostrano nakon samo dve godine.

Odluku koja je doneta 2023. grad je pravdao potrebom da se naplata karata i funkcionisanje gradskog prevoza vrati pod okrilje Beograda, nakon više od jedne decenije pauze.

Podsetimo, sistem Bus plus uveden je 2011. a ugovor je tada potpisan na 10 godina. Iako su predstavnici SNS-a dok su bili u opoziciji tvrdili da će čim dođu na vlast raskinuti ovaj ugovor, jer je sumnjiv i koruptivan, to se nije desilo. Naprotiv, 2021. potpisan je novi, i to na period od 13 godina. Dve godine kasnije, tačnije 2023. gradonačelnik Šapić doneo je odluku o raskidu ugovora.

Pred ovom arbitražom, aktuelan je i spor koji protiv Srbije vodi švajcarska firma APG SGA SA i njena beogradska ćerka firma Alma Quattro. Zahtev za arbitražu podnet je marta 2021. da bi oktobra iste godine bio obrazovan i arbitražni tribunal. Na sajtu arbitražnog suda nema dostupnog materijala iz kojeg bi se videlo na šta se ova firma žali. Ne zna se ni kolika je vrednost odštetnog zahteva.

Sa druge strane, domaći mediji pisali su svojevremeno da je grad Beograd, na čijem čelu je tada bio bivši gradonačelnik Radojičić, prekršio ugovor sklopljen sa ovom firmom. Ugovor se odnosio na postavljanje reklama. Taj posao, međutim, grad je prebacio na njihovog konkurenta. Navodno, pisali su mediji, ova kompanija zahteva odštetu od čak 150 miliona evra.

Iste godine kada i Alma Quattro, Srbiju je Međunarodnom centru za rešavanje investicionih sporova tužila i United grupa. Prema podacima iz suda, zahtev za arbitražu podneli su United group B.V, Adria Serbia Holdco B.V, Serbia Broadband-srpske kablovke mreže doo.

Ni o ovom slučaju, na sajtu suda nema dostupnih materijala, a poslednja pravna radnja datira iz novembra prošle godine kada je sporazumom dve strane proces suspendovan.

Statistika arbitražnog suda u Vašingtonu pokazuje da je protiv Srbije pred ovom institucijom do sada zaključeno 10 postupaka. Najpoznatiji je svakako onaj kompanije Mera investment iz januara 2017. godine, Marka Miškovića. Naime, ova kompanija registrovana na Kipru, pozivajući se na bilateralni sporazum Srbije i Kipra o zaštiti investicija iz 2005. godine, tužila je Srbiju zbog odluke domaćih sudova o navodnoj utaji poreza.

Jednako poznat je i slučaj Azotare iz Pančeva, odnosno tužbe koju su nekadašnji vlasnici litvanska kompanija Arvi i američki Saniteks podneli zbog raskida ugovora o privatizaciji. Azotara je privatizovana 2006. godine za 17,24 miliona evra. Ugovor je tri godine kasnije raskinut. Agencija je tvrdila da je kupac raspolagao imovinom preduzeća mimo ugovorom propisanih odredbi.

Iako je ovaj litvansko-američki konzorcijum zahtevao odštetu od 52 miliona evra, dobili su samo milion.

Pred istim sudom, završeni su i procesi koje je vodila firma Kunsttrans iz Austrije. Oni su zahtevali odštetu za zakup privremenog depoa u Krnjači u kojem je trebalo da budu smešteni umetnički eksponati Narodnog muzeja dok traje njegova rekonstrukcija. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji potpisan je 2006. godine. U dostupnoj dokumentaciji se ne navodi da li je austrijski Kunsttrans dobio zahtevano obeštećenje od više desetina miliona evra.

Nepoznato je i koliko je obeštećenje dobila belgijska kompanija Energo-zelena. Njihov tužbeni zahtev odnosio se na “propust Srbije da sprovede sopstvene propise u oblasti prerade životnijskog otpada što je ugrozilo njihovo poslovanje. Oni su, naime, u Inđiji izgradili postrojenje u vrednosti nešto većoj od 20 miliona evra. Postrojenje je, pak, 2010. godine prestalo da radi. Zato je ova kompanija zahtevala obeštećenje u vrednosti svoje investicije.

U poslednjih 10-ak godina iz budžeta Srbije za različite kazne i penale isplaćeno je više od milijardu evra. U taj iznos uračunate su i odštete isplaćene zbog izgubljenih arbitražnih postupaka.

Prema istraživanju koje je svojevremeno radio Fiskalni savet, poslednjih nekoliko godina izdvajanje iz budžeta se po ovom osnovu kreće između 150 i 200 miliona evra. Troškovi, dakle, rastu, ali budžet, pa ni završni račun ne nude dovoljno transparentna objašnjenja šta sve država plaća po osnovu kazni i penala.

Izvor: Vebsajt Forbes, Petrica Đaković, 24.02.2025.
Naslov: Redakcija