NACRTI ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA KRIVIČNOG I ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU: Nabavke na koje se usled brojnih izuzeća ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama i dalje će biti izvan radara

Ukoliko Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku bude identičan postojećem Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, nabavke na koje se usled brojnih izuzeća ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama("Sl. glasnik RS", br. 91/2019 i 92/2023), i nadalje će biti izvan radara.

Stručnjaci koji su analizirali postojeći nacrt kažu da s obzirom na broj izuzeća od primene propisa koji reguliše javne nabavke neophodno je da se i one obuhvate izmenama krivičnog zakonika. I one na koje se propis ne primenjuje zbog male vrednosti, a pogotovo na one na koje se zbog međunarodnih ugovora, direktnih pogodbi ili leks specijalisa zakon ne primenjuje.

EXPO 2027 je odlična ilustracija za to, kaže Dragan Dobrašinović, stručnjak za javne nabavke. On upozorava da se u Srbiji najveći broj finansijski najvrednijih infrastrukturnih projekata zapravo realizuje mimo tendera. Drugim rečima, tamo gde je mogućnost za korupciju najveća, zaobilaze se propisi o javnim nabavkama.

Forbes Srbija istraživao je šta se tačno menja u postojećem krivičnom zakoniku kada je reč o javnim nabavkama, a šta se ne menja, a trebalo bi?

Dobrašinović naglašava da član 228. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024) koji se odnosi na zloupotrebe u slučaju javnih nabavki i u postojećem zakonu nije dobro rešen. Postoje brojne nedorečenosti koje će, što se može videti iz Nacrta izmena i dopuna, ostati.

“Suština je da ta odredba i sada propisuje da će se kazniti onaj ko u procesu javne nabavke podnese ponudu zasnovanu na lažnim podacima ili se protivno zakonu dogovara sa drugim ponuđačima ili naručiocem… To je potpuno naopako, jer podrazumeva da vi najpre ističete krivicu ponuđača, a najodgovorniji je naručilac. Dakle, onaj ko sprovodi javnu nabavku. U njemu je problem, ne u ponuđačima”, upozorava Dobrašinović.

On nadalje kaže da je logično što u koruptivnoj državi sam predlagač zakona nema interes da donosi propis kojim se on sam kažnjava.

“To bi bilo isto kada biste od silovatelja očekivali da predloži propis kojim se gone silovatelji. Isto je i sa ovim. Da je ova zemlja uređena, ne bi bilo korupcije i elemenata krivičnog dela u javnim nabavkama u meri u kojoj ih ima. A najodgovorniji za to su upravo oni koji sprovode nabavku. I logično je da urade sve kako bi izbegli sami sebe da kažnjavaju”.

Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija kaže da je najspornije to što izmene krivičnog zakonika ne podrazumevaju jasno i one nabavke na koje se iz raznih razloga ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama.

“Veliki je broj nabavki koje su izuzete iz opšteg pravnog režima i to po različitim osnovama. Postavlja se onda pitanje kod kojih nabavki bi moglo postojati ovo krivično delo, a kod kojih ne. Jer ovako se može tumačiti da zloupotrebe kod nabavki na koje se Zakon o javnim nabavkama ne primenjuje neće podlegati krivici. Zato bi krivična odgovornost trebalo da postoji i u brojnim slučajevima kada se na konkretnu nabavku ne primenjuje zakon o javnom nabavkama. To se ovakvim izmenama ne obezbeđuje ili barem nije jasno da li se obezbeđuje”, kaže Nenadić.

On upozorava da aktuelni Zakonik o krivičnom postupku("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 - odluka US i 62/2021 - odluka US), ali ni predložene izmene, ne kriminalizuju slučajeve koji su zapravo najteža povreda zakonskih obaveza. Objašnjava da se to odnosi na situaciju kada se zaključi ugovor, a postupak nije raspisan, niti je vršena procena vrednosti.

“Ispada ovako da ako nije raspisan postupak javne nabavke onda nema elemenata za krivično gonjenje. A zapravo je to najteži oblik zloupotrebe. Slično je i u slučajevima javno-privatnog partnerstva. Odličan primer je dovršetak izgradnje Prokopa. Upozoravali smo da to jeste neki oblik javno-privatnog partnerstva ali on nije sproveden po pravilima”, objašnjava Nenadić.

Dobrašinović dodaje da u uređenim zemljama ne bi ni trebalo da bude izuzetaka od primene Zakona o javnim nabavkama. Time ne bi bilo ni potrebe da se to posebno definiše u krivičnom zakoniku. Kod nas, pak, to postaje redovna praksa.

Važeći Krivični zakonik u članu 228. propisuje, naime, u jednom delu i odgovornost naručioca. Preciznije lica koje kod naručioca iskoristi svoj položaj, prekorači ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti prekrši zakon. Uz dodatak da time prouzrokuje štetu javnim sredstvima.

Izmenama je, pak, deo o prouzrokovanja štete javnim sredstvima izbrisan. Nenadić objašnjava da je brisanje tog dela dobro rešenje, jer će značajno olakšati krivično gonjenje.

“Suština je u tome što neće morati da se dokazuje da je prouzrokovana šteta. Može se dakle goniti svako za koga se dokaže da je kršio propise”.

Inače, i za ponuđače i za naručioce za koje se dokaže da su prekršili zakon propisana je kazna zatvora od šest meseci do pet godina. Sa druge strane, za one koji izvrše isto krivično delo, ali u vezi sa javnom nabavkom čija procenjena vrednost prelazi iznos od 150 miliona dinara, propisana zatvorska kazna iznosiće od jedne do 10 godina.

Na pitanje zbog čega je u brojne odredbe ovog zakona, pa i u pomenuti član 228. dodata rečenica “ako je delo učinjeno na štetu finansijskih interesa EU učinilac će se kazniti kaznom propisanom za to delo”, Nenadić odgovara:

“Deluje da je reč o besmislici koja suštinski ne znači ništa, jer bi zloupotrebe EU sredstava mogle da se gone i bez te dopune zakona”.

Predlagač zakona, odnosno Ministarstvo pravde, odustalo je u međuvremenu možda i od najproblematičnije odredbe u ovom propisu. Naime, u jednoj verziji nacrta planirano je bilo da se zatvorska kazna za zloupotrebu u slučaju javnih nabavki propisuje samo za nabavke čija procenjena vrednost prelazi iznos od pet miliona dinara.

Zbog primedbi i kritika na račun ovog vrednosnog praga, on je kasnije izbrisan. Time je stav 1. člana 228. zapravo ostao isti kao i u još važećem Krivičnom zakoniku.

Nenadić kaže da je u vezi sa ovim pragom sve bilo sporno. Od toga da nije jasno zbog čega je određeno baš pet miliona dinara, do toga da bi prag značio da kršenje zakona za nabavke vrednosti manje od pet miliona praktično ne bi bilo krivično delo.

Izvor: Vebsajt Forbes, Petrica Đaković, 17.10.2025.
Naslov: Redakcija