ZAKON O AUTORSKOM I SRODNIM PRAVIMA: Karikatura / parodija / satira u odnosu sa originalnim autorskim delom

Karikatura, parodija i satira bi trebalo da budu otelotvorenje slobode mišljenja, dašak vazduha zbog kog čovek živi, a nevidljivi lanci ne zvekeću tako jako. Međutim sve ima granice...a one su tako često iscrtane tanano i na klizavom terenu, pogotovo - u pravu!

Zakon o autorskom i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011, 119/2012, 29/2016 - odluka US i 66/2019) u čl. 54a st. 1 dozvoljava slobodnu preradu autorskog dela, ako se radi o parodiji ili karikaturi, ako to ne stvara zabunu ili ne može dovesti do stvaranja zabune u pogledu izvora dela.

Parodija je izvedeno autorsko delo stvoreno sa ciljem da ismeje originalno autorsko delo ili činioce tog dela kroz humor, satiru ili ironiju.

Ovo zakonsko ograničenje autorskog prava predviđeno je sa razlogom:

• Niko ne voli da bude predmet ismevanja (a autori su često sujetne osobe, pogotovo u odnosu na svoje delo);
• Parodija podrazumeva korišćenje autorskog dela, te bez ovog zakonskog ograničenja i dozvolu autora (koju nikad ne bi dobili);
• Ovim ograničenjem na uštrb autorskih prava daje se prostor slobodi mišljenja, ruši se cenzura i negira se gušenje autorskih sloboda;
• Parodija originalnog autorskog dela predstavlja novo autorsko delo (autori bi trebalo da imaju razumevanja za kolege autore i za umetničku slobodu i ograničenja koja pospešuju širenje umetnosti);

Gde je granica između nedozvoljenog korišćenja autorskog dela i parodije koja bi bila dozvoljena? (pogotovo u okviru obrade muzičkih dela i ekonomskog iskorišćavanja pod plaštom parodije).

Granica je definisana u samom članu zakona i referiše se na zabunu ili potencijal da se stvori zabuna. To je već pitanje za svaki konkretan slučaj, ali po mom mišljenju, parodija bi trebalo:

• da ispuni određene elemente da bi se mogla smatrati parodijom (prizvuk komičnosti, pokušaj humora, prerada koja će očigledno biti lišena ozbiljnosti);
• da se na prvi pogled, bez ikakve nedoumice u očima prosečnog gledaoca oslikava razlika između orginala#parodije orginala;

Postavlja se pitanje i kolizije zakonskog ograničenja i odredbe iz čl. 18 Zakona o autorskom I srodnim pravima koja u okviru korpusa moralnih prava daje pravo autoru da se suprotstavi nedostojnom iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegov ugled ili čast.

Poznajući autore, iz njihovog subjektivnog ugla to će gotovo uvek biti slučaj. (uglavnom opravdano)

Kome dati prednost?

Ako se parodija (npr. recital pesnika koji se nalazi u čitankama) izvodi u rijaliti programu, smatram da bi pesnik opravdano mogao da se pozove na čl. 18. Da li bi se sud složio sa mnom, pitanje je tumačenja.

Zanimljivo je i pitanje SATIRE, koja u sebi sadrži više kritike nego parodija i ima širi društveni kontekst i veću dozu ozbiljnosti, a u okviru zakonskog rešenja možemo je posmatrati jedino kao podvrstu parodije.

Kao autor i pripadnik slobodne profesije, smatram da je sloboda pri vrhu lestvice ljudskih vrednosti. Ali, gde je granica?

Da li se autori (pre svega pojedinih TV emisija) mogu osloboditi odgovornosti, isticanjem na kraju emisije poruke u trajanju od nekoliko sekundi - “u pitanju je satira/parodija"?

Izvor: Vebsajt Lawlife, Filip Bošković, advokat, 11.08.2025.
Naslov: Redakcija