ZAKON O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA: Poslovanje DOO. Gde prestaje ograničenje, a počinje odgovornost?

U savremenoj poslovnoj praksi, društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) važi za dominantan i “siguran” pravni okvir za poslovanje. U osnovi tog modela stoji pravilo: članovi DOO ne odgovaraju lično za obaveze društva. Ipak, prava poslovna realnost pokazuje da ta odgovornost, iako ograničena - nije bezuslovna. Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019, 109/2021 i 19/2025 - dalje: ZPD) poznaje situacije u kojima članovi DOO, a naročito tzv. kontrolni članovi, ipak mogu odgovarati ličnom imovinom. U ovom tekstu analiziramo kada i kako dolazi do “probijanja” zaštitne granice koju DOO formalno nudi.

Gde prestaje ograničenje?

Osnovni princip obavljanja delatnosti u formi društva sa ograničenom odgovornošću (DOO) jeste odvojenost pravne ličnosti društva od ličnosti njegovih članova. To znači da za obaveze DOO odgovara samo društvo svojom imovinom, a ne njegovi članovi. Međutim, ZPD predviđa izuzetke. Najpoznatiji je, svakako, institut probijanja pravne ličnosti. To je mehanizam koji pravni poredak koristi da zaštiti poverioce od zloupotreba i simulacija u poslovanju.

Kada dolazi do probijanja pravne ličnosti?

Član DOO može odgovarati lično u sledećim slučajevima (član 18. ZPD):

• ako koristi društvo da bi postigao cilj koji mu je zabranjen zakonom;
• ako imovinu društva koristi kao svoju;
• ako koristi društvo ili njegovu imovinu za oštećenje poverilaca;
• ako radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze.

 U svim tim situacijama, “diže se veo” pravne ličnosti i ulazi se na teren neograničene odgovornosti člana DOO za obaveze društva. To znači da poverilac društva može podneti tužbu protiv člana kako bi ostvario svoja prava. Međutim, poverilac to pravo mora iskoristiti u roku od šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od pet godina od dana zloupotrebe, a u slučaju da potraživanje poverioca nije dospelo u trenutku saznanja za zloupotrebu, rok od šest meseci počinje da teče od dana dospeća potraživanja. Pritom, teret dokazivanja da je do probijanja pravne ličnosti zaista i došlo leži na tužiocu.

Ovaj institut ne može se primeniti ako je nad privrednim društvom pokrenut stečajni postupak, što potvrđuje u sudska praksa (više o tome: Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž 2239/19 od 27. 5. 2020. godine).

Šta se dešava kada se DOO obriše iz registra?

Članovi DOO neretko veruju da su brisanjem društva iz Registra privrednih subjekata koji vodi Agencija za privredne registre prestali svi “problemi”. Međutim, za odgovornost člana društva nakon brisanja iz registra bitan je razlog brisanja.

Brisanje nakon prinudne likvidacije

Ukoliko dođe do brisanja društva usled sprovođenja postupka prinudne likvidacije (razlozi za pokretanje postupka prinudne likvidacije propisani su odredbama člana 546. ZPD) - kontrolnom članu predstoje novi izazovi. Tada se, prema zakonu, aktivira lična, neograničena i solidarna odgovornost kontrolnog člana društva - dakle onog koji ima više od 50% prava glasa i faktički upravlja poslovanjem. Zakon poveriocima daje rok od tri godine od dana brisanja društva iz registra da potražuju svoja potraživanja direktno od kontrolnog člana. To znači da čak i kada društvo više ne postoji, obaveze ostaju i mogu pasti na lična leđa nekadašnjeg većinskog člana. Ovo je naročito problematično s obzirom na to da kod nas posluje i veliki broj jednočlanih društava sa ograničenom odgovornošću, dok je sama forma društva sa ograničenom odgovornošću kod nas najčešći oblik organizovanja poslovanja. S druge strane, ostali članovi društva sa ograničenom odgovornošću u slučaju prinudne likvidacije odgovaraju samo do visine primljenog tzv. likvidacionog ostatka - imovine koja je preostala nakon sprovedenog postupka prinudne likvidacije. Međutim, u praksi likvidacioni ostatak kod prinudne likvidacije najčešće i ne postoji.

Brisanje nakon dobrovoljne likvidacije

Kod dobrovoljne likvidacije, koja se sprovodi kada je društvo solventno, na osnovu odluke skupštine članova društva s ograničenom odgovornošću, likvidacioni ostatak najčešće postoji. Za razliku od prinudne likvidacije, ovde su i posledice drugačije pa svi članovi društva, uključujući i kontrolnog člana, odgovaraju samo do visine primljenog likvidacionog ostatka. Rok u kome poverioci mogu zahtevati namirenje potraživanja iznosi, takođe, tri godine od dana brisanja društva iz registra.

Zaključak: Od pravne forme ne treba praviti štit protiv prava

DOO zaista nudi određeni stepen zaštite članova. Međutim, taj štit nije namenjen da pokriva nesavesno poslovanje, zloupotrebu imovine društva, niti izbegavanje odgovornosti. Poslovanje preko DOO ne može se shvatiti kao garancija lične sigurnosti. Naprotiv, članovi, naročito oni koji upravljaju, moraju svesno voditi računa o zakonitosti i transparentnosti, jer pravna forma ne može zaštititi od posledica ličnog ponašanja.

Takođe, potrebno je voditi računa o tome da prinudna i dobrovoljna likvidacija proizvode različite posledice po odgovornost članova društva. To je naročito značajno prilikom nastavljanja izvršnih postupaka koji su se vodili protiv privrednog društva.

Izvor: Vebsajt Lawlife, Marijana Marjanović, advokat, 11.08.2025.
Naslov: Redakcija