EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA: Procedura pred sudom ne košta, nema sudskih taksi, ni troškova postupka. Jedini trošak su advokatske usluge. Ako sud utvrdi povredu prava, on dosuđuje i troškove postupka, što znači da podnosilac predstavke može da povrati ono što je platio advokatu, kao i eventualnu novčanu naknadu za pretrpljenu štetu

“Posle 21 godine Novopazarac dobio spor protiv Srbije”, “Žena dobila presudu da joj je izgradnjom susedne višespratnice narušeno pravo na život i imovinu”, “Detalji presude Evropskog suda zbog rušenja u Savamali", studenti se obratili Evropskom sudu za ljudska prava “zbog pomilovanja osumnjičenih za nasilje nad studentima u Novom Sadu”.

Ovi naslovi proteklih nedelja pokazuju koliko često se ljudi iz Srbije obraćaju sudu u Strazburu.

Ipak, da bi ova institucija donela neku vrstu pravde za oštećene, potrebno je najčešće nekoliko godina i značajno pravničko umeće, ali, iznenađujuće, ne i velika količina novca.

Sud u Strazburu specifičan je po mnogo čemu i “nijedan domaći sudski postupak ne može da se poistoveti sa njim”, kaže advokat Vladimir Beljanski.

Proces je “komplikovan i za advokate, a kamoli za građane koji ne znaju kako sud funkcioniše”, objašnjava.

Beljanski se ovom sudu obraćao nekoliko puta tokom 2025, a poslednji put u ime studenata napadnutih u Novom Sadu.

Najčešća greška u razumevanju je, kaže, uverenje da je Evropski sud za ljudska prava neka vrsta “treće instance” gde će građani, ako ne uspeju u Srbiji, sigurno pobediti u Strazburu.

“Kada postupak započinje u Srbiji, ne treba računati da će 'na kraju' sve rešiti Strazbur, to je pogrešno. Taj sud ne preispituje činjenice, već samo da li je u domaćim postupcima došlo do povrede prava garantovanih Evropskom konvencijom”, objašnjava Beljanski.

U Srbiji je tokom 2024. godine Evropskom sudu za ljudska prava podneto 1.965 prijava, ali je ogromna većina odbačena - doneto je samo 12 presuda.

Evropski sud za ljudska prava ne pripada institucijama Evropske unije (EU), već radi pri Savetu Evrope, čija je Srbija članica.

Osnovan je 1959. i sedište mu je na severoistoku Francuske, u Strazburu, gde je i Evropski parlament.

Uloga Suda je da nadzire sprovođenje Evropske konvencije o ljudskim pravima, međunarodnog ugovora koji garantuje osnovna prava i slobode svim građanima svake od zemalja-članica.

Ipak, njegova uloga nije potpuno standardna.

Nema nadležnost da odlučuje o krivici optuženih u pojedinačnim, nacionalnim postupcima.

Sud ne može da deluje kao žalbeni sud u odnosu na domaće sudove, ne sprovodi ponovno suđenje u predmetima, ne može da poništi, izmeni ili revidira odluke domaćih sudova, piše u brošuri.

Ali, može da proverava da li su u okviru tih postupaka poštovana prava garantovana Konvencijom.

To su prvenstveno pravo na slobodu, pravično suđenje, pravo na dostojanstvo i zabrana nehumanog postupanja.

Ko može da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava i kako?

Evropskom sudu za ljudska prava može da se obrati bilo koji pojedinac, organizacije, grupe, pokreti.

Ali postoji uslov - ako su prethodno iscrpljena sva domaća pravna sredstva.

U praksi to znači prolazak kroz sve nivoe domaćih sudova, do krajnje instance - Ustavnog suda.

Predstavka Sudu u Strazburu se podnosi u roku od šest meseci od poslednje odluke u zemlji iz koje je pojedinac ili grupa.

Svake godine, Sud u Strazburu primi desetine hiljada predstavki, ali samo mali deo uopšte dođe do faze razmatranja.

Većina se odbacuje jer nisu ispunjeni ovi uslovi - ili nisu iscrpljeni svi nivoi domaćeg pravosuđa, ili podnosioci nisu dokazali da su “žrtve” u njihovom slučaju.

Privremene mere su najbrži, ali i najstroži ograničeni instrument zaštite koji Sud ima.

One se odobravaju samo u izuzetnim okolnostima - kada Sud proceni da postoji rizik od ozbiljne i nepopravljive povrede prava zagarantovanih Konvencijom.

To su najčešće slučajevi u kojima je osoba u opasnosti od mučenja, smrti ili deportacije u nekoj ustanovi ili zemlji.

Koliko košta da se stigne do Strazbura?

Obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava zapravo ne predstavlja veliki finansijski poduhvat, jer se predmet rešava besplatno.

Beljanski tvrdi da se najviše novca zapravo utroši dok se ne “iscrpe” svi domaći nivoi pravosuđa, te da je Sud u Strazburu jedna od povoljnijih tačaka na ovom putu.

“Procedura pred Evropskim sudom ne košta, nema sudskih taksi, ni troškova postupka. Nema ni suđenja u smislu da se odlazi u Strazbur. Jedini trošak su advokatske usluge, koje su po advokatskoj tarifi 75.000 dinara za podnošenje predstavke, ako je reč o standardnom predmetu”, objašnjava advokat.

Ističe da ova cena, iako jeste najčešća, nije fiksna.

“Naravno, advokat može da radi besplatno ili da smanji tarifu, dok u složenijim slučajevima ona može da bude veća”, kaže on.

Na kraju, ako Evropski sud utvrdi povredu prava, on dosuđuje i troškove postupka, što znači da podnosilac predstavke može da povrati ono što je platio advokatu, kao i eventualnu novčanu naknadu za pretrpljenu štetu, dodaje.

Koliko dugo može da se čeka presuda?

Procesi Evropskog suda za ljudska prava najčešće traju godinama, i to u povoljnijem slučaju.

Postupci su složeni.

• Prvi korak je odlučivanje o prihvatljivosti. Odlučuje se da li su ispunjeni osnovni formalni uslovi, potom i da li se predstavka odnosi na prava garantovana Konvencijom.
• Ako slučaj prođe tu prvu fazu, Sud potom traži odgovor države-članice, prikuplja dokumentaciju i razmatra sve činjenice.
• Posle toga, predmet prvi put dolazi pred veće od sedam sudija i oni odlučuju da li je država prekršila neko pravo.
• Ako se povreda utvrdi, država je obavezna da isplati naknadu, a u nekim dramatičnijim slučajevima, dešavalo se čak da je država obavezna i da promeni zakone.

Sprovođenje presuda nadzire Komitet ministara Saveta Evrope, što znači da presude, takve kakve jesu, jesu obavezujuće, čak iako Sud nema ingerencije da izistinski “poništi” domaće presude ili da do kraja, “oslobodi” pojedince.

Kakav je uticaj Strazbura na slučajeve u Srbiji?

U Srbiji je do sada, samo u 2025, doneto 22 presude Evropskog suda za ljudska prava kada je utvrđeno da je država prekršila prava garantovana Konvencijom.

Ovo je značajan skok u odnosu na prošlu godinu.

Jedan od poslednjih slučajeva je iz oktobra kada je Sud objavio odluku da je Vlada Srbije priznala da su očevima gardista koji su stradali u kasarni na Topčideru 2004. godine povređena prava tokom istrage.

Među najvažnijim slučajevima kojima se Evropski sud za ljudska prava trenutno bavi u vezi sa Srbijom jeste slučaj Đurović i drugi protiv Srbije, kolokvijalno, slučaj “zvučni top”, odnosno slučaj “sonično oružje”.

U poslednjoj deceniji zbog ovoga promenjeni pravilnici o nadzoru i zaštiti u kaznenim ustanovama, promenjene su i ingerencije Poverenika za informacije od javnog značaja i brojne druge pojedinosti u zakonima.

Beljanski objašnjava da promena zakona “nije uvek zagarantovana” i da takve odluke zavise od “prirode slučaja - da li se radi o sistemskom problemu ili o pojedinačnom propustu”.

“Recimo, posle slučaja nestalih beba donet je poseban zakon i uvedena mogućnost da se u domaćim sudovima traži naknada štete. U drugim situacijama, kada nije reč o lošem zakonu nego o pogrešnoj primeni postojećeg, sudovi jednostavno nisu pravilno primenili pravo”, naglašava advokat.

Dodaje da su ovakvi slučajevi češći, “u kojima se govori o torturi, povredi prava na privatnost, poput prisluškivanja i slično”.

“Ako se radi o krivičnim postupcima, moguće je i ponovno suđenje u Srbiji, što ponekad dovodi do drugačijeg ishoda”, kaže Beljanski.

Izvor: Vebsajt BBC, Božidar Milovac, 13.12.2025.
Naslov: Redakcija