ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA: Odgovornost rent a car društva za štetu pričinjenu trećem licu. Granice objektivne i regresne odgovornosti

Rad analizira odgovornost rent a car društava za štetu pričinjenu trećim licima upotrebom iznajmljenih motornih vozila. Polazeći od normativnog okvira Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), posebno odredaba o odgovornosti za opasnu stvar i solidarnoj odgovornosti, rad razmatra odnos između odgovornosti vozača kao neposrednog štetnika i odgovornosti imaoca vozila.

Posebna pažnja posvećena je razgraničenju spoljne odgovornosti prema trećem licu i unutrašnjih regresnih odnosa između učesnika, kao i uočenim nedoslednostima u praksi osiguravajućih društava prilikom ostvarivanja regresnih zahteva. Analiza sudske prakse Vrhovnog suda ukazuje na stabilan pravni stav da davanje vozila u zakup ne isključuje odgovornost vlasnika prema trećim licima, ali da se regresna odgovornost mora zasnivati na kriterijumu krivice.

Rad takođe sagledava uticaj evropskih standarda, naročito Direktive 2009/103/EZ, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava, u pravcu jačanja zaštite oštećenih lica. Zaključuje se da odgovornost u ovim slučajevima treba posmatrati kao sistem povezanih osnova odgovornosti, u kojem zaštita trećeg lica ima prioritet, dok se konačno razgraničenje odgovornosti ostvaruje kroz regresne odnose između učesnika.

Uvod

U savremenim uslovima masovne upotrebe rent a car usluga, pitanje odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima prestaje da bude samo tehničko pravno pitanje i postaje test doslednosti osnovnih načela obligacionog prava. Odgovornost za štetu nastalu upotrebom motornog vozila jedno je od klasičnih pitanja obligacionog prava, ali u savremenim uslovima dobija dodatnu složenost u situacijama kada je vozilo dato u zakup. U takvim slučajevima dolazi do razdvajanja svojine nad vozilom i faktičke vlasti nad njim, što otvara pitanje - ko snosi odgovornost prema trećem oštećenom licu.

U praksi se često postavlja dilema da li je za štetu odgovoran isključivo vozač kao neposredni štetnik ili i vlasnik vozila, odnosno rent a car društvo koje je vozilo stavilo u promet. Ova dilema posebno dolazi do izražaja u situacijama kada vozač nije poznat, kada je nesolventan ili kada dolazi do povrede ugovornih obaveza između zakupca i rent a car društva.

Polazeći od normativnog okvira Zakona o obligacionim odnosima, kao i sudske prakse Vrhovnog suda i evropskih standarda, ovaj rad ima za cilj da razjasni granice odgovornosti rent a car društava prema trećim licima i ukaže na razliku između spoljne odgovornosti prema oštećenom i unutrašnjih regresnih odnosa između učesnika.

Normativni okvir

Prema Zakonu o obligacionim odnosima i to čl. 154 st. 1. propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Istim zakonom čl. 173 predviđeno je da za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost za okolinu odgovara se bez obzira na krivicu. Čl. 174 st. 1. navedenog zakona definisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, dok je čl. 174 st. 2. predviđeno da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći ili otkloniti.

Iz navedenih zakonskih odredbi jasno proizlazi da motorno vozilo ima status opasne stvari, te da se na njegovu upotrebu primenjuje režim objektivne odgovornosti.

Pojam imaoca opasne stvari

Ključno pitanje u ovim sporovima jeste - ko se smatra imaocem vozila. U teoriji i sudskoj praksi prihvaćeno je da je imalac: lice koje ima faktičku vlast, kontrolu i korist od stvari.

Kod rent a car odnosa dolazi do razdvajanja:

 • svojine (rent a car društvo)

 • faktičke vlasti (korisnik vozila)

Međutim, ovo razdvajanje ne znači automatski da vlasnik prestaje da bude imalac u smislu čl. 174 Zakonu o obligacionim odnosima.

Odgovornost rent a car društva prema trećem licu

U praksi Vrhovnog suda zauzet je stav da: davanje vozila u zakup ne isključuje odgovornost vlasnika prema trećim licima, a razlog za ovakav pristup leži u sledećem:

 • vozilo je pušteno u saobraćaj od strane vlasnika

 • vlasnik snosi rizik njegove upotrebe

 • zaštita oštećenih lica ima prioritet

Drugim rečima, odgovornost prema trećem licu ne zavisi isključivo od faktičke vlasti, već i od uloge vlasnika u stavljanju opasne stvari u promet.

Primeri iz prakse:

Primer 1 - vozač pod dejstvom alkohola

U situacijama kada vozač iznajmljenog vozila prouzrokuje štetu pod dejstvom alkohola, nema sumnje da on snosi direktnu odgovornost kao neposredni štetnik u smislu člana 154 Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, za treće oštećeno lice ova okolnost nije od odlučujućeg značaja. Dakle, krivica vozača ne isključuje objektivnu odgovornost vezanu za vozilo kao opasnu stvar.

U praksi:

 • oštećeni ostvaruje naknadu od osiguravača

 • osiguravač vrši regres prema vozaču

 • eventualna odgovornost rent a car društva ne ocenjuje se kroz krivicu, već kroz režim opasne stvari.

U ovom slučaju konkretan zaključak bi bio da lična krivica vozača i objektivna odgovornost nisu konkurentski, već paralelni osnovi odgovornosti

Primer 2 - nepoznat ili nesolventan vozač

Ovo je najvažnija praktična situacija, kada vozač: napusti mesto nezgode ili nema imovinu postavlja se pitanje da li oštećeni ostaje bez zaštite.

U tom slučaju pravni sistem ne sme dozvoliti da oštećeni snosi rizik nesolventnosti štetnika, a to praktično znači da se aktivira obavezno osiguranje a posredno se zadržava odgovornost vezana za vozilo. Sudovi polaze od toga da: rizik upotrebe vozila ne može biti prebačen na treće lice.

Primer 3 - neovlašćeni vozač

Kada korisnik vozila: ustupi vozilo trećem licu ili se vozilo koristi protivno ugovoru. Tada se rent a car društvo brani tvrdnjom da nije dalo saglasnost. Međutim ono što je ovde zaista od izuzetne važnosti je da povreda ugovora između zakupca i rent a car društva nema neposredno dejstvo prema trećem licu. Drugim rečima ugovorni odnos je jedan interni odnos i odgovornost prema trećem jeste deliktni odnos.

Zaključak na osnovu iznetog je da lice ne sme trpeti posledice ugovornih ograničenja koja mu nisu poznata.

Primer 4 - krađa vozila (granični slučaj)

Ovo je jedina situacija gde dolazi do ozbiljnog ograničenja odgovornosti. Ako je vozilo ukradeno ili dato protivno volji vlasnika tada dolazi do prekida veze između vlasnika i stvari. Naime, prema članu 174 stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u tom slučaju imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari…

U ovom primeru treba napraviti distinkciju: kod zakupa postoji veza sa vlasnikom, dok je kod krađe veza je prekinuta i to je jedini izuzetak od odgovornosti.

U praksi Vrhovnog suda zauzima se stanovište da: davanje vozila u zakup ne oslobađa vlasnika odgovornosti prema trećem licu, a taj stav iskazan je kroz odluke Rev 3120/2018, Rev 2437/2019, Rev 1621/2020)

Regresni zahtevi osiguravajućih društava - lutanja u praksi

Poseban problem u praksi predstavlja način na koji osiguravajuća društva formulišu regresne zahteve. Uočljivo je sistemsko lutanje u izboru tuženog. Pogrešno usmeravanje regresnog zahteva odnosi se na to da osiguravači često umesto vozača (štetnika) tuže vlasnika vozila (rent a car društvo). Razlozi su mnogobrojni ali najčešći su radi lakše naplate i solventnosti pravnog lica. Međutim, regres se zasniva na krivici, ne na svojini. Dakle, vozač je odgovoran po osnovu krivice, a vlasnik je odgovoran prema trećem, ali ne nužno u regresu.

U tužbama se često vidi pozivanje na objektivnu odgovornost i u situaciji regresa (koji traži krivicu). To je pravno pogrešno. Ovo iz razloga što regres nije nastavak odgovornosti prema trećem i regres je novi obligacioni odnos

Imajući u vidu posledice koje se rađaju iz ovakvih događaja, negde se oformila pogrešna pretpostavka: “ko je platio - taj tuži koga hoće”. I ovo je vrlo česta praksa jer osiguravač smatra da može birati tuženog. Međutim, regres je usmeren prema licu koje je odgovorno za štetu, a izbor tuženog nije slobodan, već pravno determinisan.

Zbog ovakvog pristupa kao posledice u praksi javljaju se odbijanja tužbenih zahteva, sudska praksa se opterećuje nepotrebnim sporovima, a sve to dovodi do narušavanja pravne sigurnosti.

Odgovornost prema trećem licu i regresna odgovornost ne poklapaju se nužno u pogledu subjekta odgovornosti. Ovo konkretno znači da je prema trećem licu širi krug odgovornih, dok je u regresu samo stvarni štetnik.

Evropski standardi zaštite oštećenog - praksa Evropskog suda za ljudska prava i Suda pravde EU

Savremeni pristup odgovornosti za štetu u saobraćaju ne može se posmatrati izolovano od evropskih standarda, koji u prvi plan stavljaju zaštitu oštećenog lica kao osnovni cilj pravnog uređenja. U tom smislu, posebno je značajna Direktiva 2009/103/EZ o osiguranju od građanske odgovornosti za upotrebu motornih vozila, koja postavlja temeljna načela zaštite trećih lica.

Osnovni princip koji proizlazi iz ove direktive jeste: oštećeno lice mora imati stvarnu i efikasnu mogućnost da ostvari naknadu štete, što podrazumeva postojanje obaveznog osiguranja, široko postavljen krug odgovornih lica i zabranu ograničenja koja bi onemogućila naknadu štete.

Takođe, Direktiva polazi od toga da interesi oštećenog imaju prednost u odnosu na interne odnose između učesnika u korišćenju vozila. U kontekstu rent a car odnosa, to znači: ugovorne klauzule između rent a car društva i korisnika ne mogu uticati na prava trećeg lica

Evropski standardi jasno odbacuju mogućnost da se ugovorom ili internim pravilima ograniči odgovornost prema trećem licu. Drugim rečima, ono što važi između ugovornih strana ne važi prema oštećenom.

Jedan od ključnih principa evropskog prava jeste: dvostepeni model odgovornosti i to prema oštećenom prema kome je široko postavljena (zaštitna odgovornost) i između učesnika gde je zastupljen regres i razgraničenje. U tom smislu: solidarna odgovornost (čl. 176 Zakona o obligacionim odnosima) funkcioniše prema trećem, dok regres rešava pravi odnos odgovornosti između učesnika.

Uloga sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava

Iako Evropski suda za ljudska prava ne uređuje direktno obligacionu odgovornost, njegova praksa ima indirektan uticaj kroz: član 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - pravo na pravično suđenje i član 1 protokola br. 1 - zaštita imovine.

Imajući u vidu ove zakonske okvire sud insistira na tome da postupci naknade štete moraju biti efikasni i delotvorni, te u tom smislu rešenja koja bi sužavala krug odgovornih lica ili otežavala naplatu štete mogu dovesti u pitanje ove standarde.

Dakle, evropski standardi potvrđuju da odgovornost za štetu u saobraćaju ne može biti restriktivno tumačena na način koji bi doveo do slabljenja zaštite oštećenog, već naprotiv mora biti postavljena tako da obezbedi sigurnu i efektivnu naknadu, bez obzira na unutrašnje odnose između vlasnika vozila, korisnika i osiguravača.

Iako Evropski sud za ljudska prava ne uređuje neposredno obligacionu odgovornost za štetu, njegova praksa postavlja važne standarde koji utiču na način tumačenja nacionalnog prava.

U predmetu O’Halloran and Francis v. United Kingdom, sud je naglasio da vlasništvo nad motornim vozilom podrazumeva posebne obaveze u pravnom poretku, čime se potvrđuje da vlasnik vozila ne može biti posmatran kao pasivan subjekt u saobraćajnim odnosima.

Dalje, u predmetu Smiljanić v. Croatia, Sud je ukazao na obavezu države da obezbedi efikasnu primenu pravila koja se odnose na bezbednost saobraćaja i zaštitu učesnika, naglašavajući potrebu za delotvornim pravnim mehanizmima zaštite.

U širem kontekstu, kroz tumačenje člana 6 Evropske konvencije i člana 1 Protokola br. 1, sud dosledno ističe da pravo na naknadu štete mora biti praktično i delotvorno, a ne teorijsko i iluzorno.

Pristup Suda pravde Evropske unije

Za razliku od ESLjP, praksa Suda pravde Evropske unije ima direktan značaj za ovu oblast. Sud pravde EU kroz niz presuda razvija princip maksimalne zaštite oštećenog lica u saobraćaju. Najrelevantniji predmeti za ove situacije su:

Vnuk (C-162/13)

Sud je zauzeo široko tumačenje pojma “upotreba vozila”, naglašavajući da zaštita oštećenog ne sme zavisiti od formalnih okolnosti upotrebe vozila i na taj način potvrđuje širok pristup odgovornosti.

Andrade (C-514/16)

Sud je naglasio da nacionalna pravila ne smeju ograničiti pravo oštećenog na naknadu štete, što praktično znači da zaštita oštećenog ima prioritet nad formalnim pravnim konstrukcijama.

Juliana (C-80/17)

Sud je utvrdio da obaveza osiguranja postoji čak i kada vozilo nije aktivno u saobraćaju, ukoliko predstavlja potencijalni izvor opasnosti što potvrđuje koncept vozila kao trajnog izvora rizika.

Evropski standardi jasno potvrđuju da odgovornost za štetu u saobraćaju ne sme biti restriktivno tumačena na način koji bi doveo do slabljenja zaštite oštećenog, već mora biti postavljena tako da obezbedi sigurnu i efektivnu naknadu, dok se razgraničenje odgovornosti između vlasnika vozila, korisnika i osiguravača vrši naknadno, kroz regresne odnose.

Iz prakse oba suda proizlazi jedinstveno pravilo, a to je da zaštita oštećenog ima prioritet nad razgraničenjem odgovornosti između učesnika.

Ako se pogleda veza sa domaćim pravnim okvirom dolazi se do zaključka da su ovi standardi u potpunosti kompatibilni sa čl. 174 Zakona o obligacionim odnosima koji definiše pojam opasne stvari i čl. 176 isto zakona kojim je regulisan institut solidarne odgovornosti.

Kritički osvrt na praksu osiguravajućih društava

Uočava se da praksa osiguravajućih društava u ostvarivanju regresnih zahteva često odstupa od jasnih pravnih kriterijuma koji proizlaze iz Zakona o obligacionim odnosima. Umesto da regresne zahteve dosledno usmeravaju prema licu koje je štetu prouzrokovalo svojom krivicom, osiguravači neretko biraju tuženog prema kriterijumu solventnosti, a ne pravne odgovornosti.

Takav pristup dovodi do mešanja različitih osnova odgovornosti, jer se objektivna odgovornost vlasnika vozila prema trećem licu neopravdano prenosi u sferu regresnih odnosa, u kojima odlučujući značaj ima upravo krivica. Na taj način dolazi do pogrešne pretpostavke da lice koje odgovara prema oštećenom nužno odgovara i u regresnom odnosu, što nije u skladu sa osnovnim načelima obligacionog prava.

Posledica ovakve prakse je opterećivanje sudova sporovima u kojima je već na prvi pogled pogrešno određen pasivno legitimisan subjekt, što dovodi do odbijanja tužbenih zahteva i nepotrebnog produžavanja postupaka. Time se ne narušava samo procesna ekonomija, već i pravna sigurnost.

Regresni zahtev ne predstavlja nastavak odgovornosti prema trećem licu, već samostalan obligacioni odnos, koji mora biti zasnovan na pravilnom utvrđivanju pravnog osnova odgovornosti.

Odgovornost za štetu pričinjenu trećem licu ne može se svesti na pitanje ko je neposredno upravljao vozilom, već mora ostati vezana za rizik koji proizlazi iz stavljanja opasne stvari u saobraćaj, dok se konačno razgraničenje tereta odgovornosti ostvaruje isključivo u regresnim odnosima zasnovanim na krivici.

Razgraničenje objektivne odgovornosti prema trećem licu i regresne odgovornosti između učesnika

Ključno pravno pitanje u sporovima povodom štete pričinjene upotrebom rent a car vozila nije samo ko je neposredno upravljao vozilom u trenutku štetnog događaja, već prvenstveno po kom osnovu se odgovornost uspostavlja i prema kome se pojedini osnovi odgovornosti protežu. Upravo iz nepravljenja jasne razlike između spoljne odgovornosti prema trećem oštećenom licu i unutrašnjih regresnih odnosa između učesnika najčešće nastaju pravne nedoslednosti u praksi. Odgovornost prema trećem licu, kada je šteta nastala upotrebom motornog vozila, mora se posmatrati u okviru pravila o odgovornosti za opasnu stvar i u svetlu zaštitne funkcije obaveznog osiguranja u saobraćaju.

Motorno vozilo po svojoj prirodi predstavlja izvor povećane opasnosti za okolinu, te se odgovornost njegovog imaoca ne zasniva na dokazivanju krivice, već na samom riziku koji proizlazi iz stavljanja takve stvari u promet i njenog korišćenja u saobraćaju. U tom smislu, činjenica da je vozilo dato u zakup ne znači sama po sebi da je vlasnik, odnosno rent a car društvo, istupilo iz sfere odgovornosti prema trećim licima. Naprotiv, davanjem vozila u zakup vlasnik ga nije isključio iz saobraćaja, već ga je upravo stavio u funkciju, omogućavajući njegovu upotrebu i prihvatajući rizike koji iz te upotrebe proističu.

Sa stanovišta trećeg oštećenog lica, odlučujuće nije postojanje ugovornog odnosa između rent a car društva i korisnika vozila, niti eventualna povreda ugovornih obaveza od strane zakupca. Oštećeni nije učesnik tog ugovornog odnosa i ne može trpeti posledice internih ograničenja, zabrana ili ugovornih klauzula koje su ostale u sferi odnosa između vlasnika vozila i njegovog korisnika. Drugačije shvatanje dovelo bi do neprihvatljivog rezultata da se stepen zaštite trećeg lica menja u zavisnosti od sadržine privatnog ugovora koji mu nije poznat i na koji nije mogao uticati. Takvo rešenje bilo bi suprotno ne samo pravilima obligacionog prava, već i osnovnom zahtevu pravne sigurnosti. Zato se u spoljnom odnosu prema trećem licu odgovornost mora tumačiti široko i zaštitno.

Ukoliko je šteta nastala u vezi sa upotrebom vozila koje je rent a car društvo kao profesionalni subjekt stavilo u saobraćaj, tada postoji dovoljan pravni osnov da se njegova odgovornost prema trećem licu sagledava kroz režim objektivne odgovornosti, nezavisno od toga da li je neposredni štetnik bio korisnik vozila, lice kome je korisnik neovlašćeno prepustio vozilo ili drugo lice koje je faktički upravljalo vozilom. Bitno je da je rizik štete potekao iz sfere opasne stvari koja je poticala od vlasnika i koju je on stavio u promet radi ostvarivanja privredne koristi.

Nasuprot tome, regresni odnos ima drugačiju pravnu prirodu i drugačiju funkciju. Regres nije produžetak odgovornosti prema trećem licu, niti je njen automatski nastavak, već samostalan obligacioni odnos koji nastaje nakon naknade štete i koji služi konačnom razgraničenju tereta između učesnika. Dok je spoljašnja odgovornost usmerena na zaštitu oštećenog i zbog toga postavljena šire, regresna odgovornost nužno mora biti uža i zasnovana na preciznom utvrđivanju pravnog osnova odgovornosti konkretnog učesnika. U toj ravni više nije dovoljno pozvati se na činjenicu vlasništva nad vozilom niti na objektivnu odgovornost vezanu za opasnu stvar, već je potrebno utvrditi ko je svojim ponašanjem prouzrokovao štetu, ko je povredio pravnu ili ugovornu obavezu i u čemu se sastoji njegova krivica.

Otuda nije pravno održivo da se u regresnim sporovima mehanički prenosi logika zaštitne odgovornosti prema trećem licu. Ako je osiguravač isplatio naknadu oštećenom, on u regresu ne može proizvoljno birati pasivno legitimisanog tuženog polazeći od solventnosti, pravne pogodnosti ili lakše naplate, već mora zahtev usmeriti prema licu koje po pravilima regresne odgovornosti zaista snosi teret štete. U protivnom, mešaju se dva različita nivoa odgovornosti: jedan, koji je postavljen radi zaštite trećeg lica, i drugi, koji je postavljen radi pravične raspodele posledica između učesnika. Upravo to mešanje u praksi dovodi do pogrešnog označavanja tuženog, odbijanja tužbenih zahteva i nepotrebnog opterećivanja sudova sporovima koji bi pravilnim pravnim pristupom bili izbegnuti.

Posebno je važno naglasiti da odgovornost rent a car društva prema trećem licu nije zasnovana na krivici za konkretan štetni događaj, već na riziku koji proizlazi iz držanja i stavljanja opasne stvari u promet. Nasuprot tome, regresna odgovornost korisnika vozila, vozača ili drugog učesnika mora biti zasnovana na njegovom konkretnom ponašanju, odnosno na činjenici da je upravo on svojim protivpravnim postupanjem, krivicom ili povredom ugovornih obaveza prouzrokovao da konačni teret štete treba da padne na njega.

Zato se spoljašnja i unutrašnja odgovornost ne podudaraju ni po svom osnovu, ni po svom obimu, ni po krugu odgovornih lica. Iz toga proizlazi jasan pravni zaključak: u odnosu prema trećem oštećenom licu, davanje vozila u zakup ne isključuje odgovornost rent a car društva, jer se zaštita oštećenog zasniva na objektivnoj odgovornosti za opasnu stvar i na funkciji obaveznog osiguranja; međutim, u unutrašnjem odnosu između učesnika, konačna raspodela tereta štete ostvaruje se isključivo prema pravilima regresne odgovornosti, koja moraju biti zasnovana na krivici, povredi obaveze i konkretnom doprinosu nastanku štete.

Suprotan pristup, prema kojem bi se odgovornost prema trećem licu sužavala pozivanjem na to da vlasnik nije neposredno upravljao vozilom, ili prema kojem bi se u regresu objektivna odgovornost mehanički prenosila na lice koje je formalno najpogodnije za naplatu, bio bi pravno neodrživ. Takav pristup bi istovremeno doveo do slabljenja zaštite oštećenih, narušavanja pravne sigurnosti i zamagljivanja osnovne razlike između zaštitne funkcije odštetnog prava i pravične raspodele tereta među učesnicima.

Zaključak

Odgovornost rent a car društva za štetu pričinjenu trećem licu ne može se pravilno razumeti bez jasnog razgraničenja dva pravno različita odnosa: spoljne odgovornosti prema oštećenom i unutrašnje regresne odgovornosti između učesnika. Dok prvi odnos ima izrazito zaštitnu funkciju i mora biti tumačen u korist trećeg lica, drugi odnos služi konačnom razgraničenju tereta štete i zato mora biti zasnovan na preciznom utvrđivanju osnova odgovornosti svakog pojedinog učesnika.

Kada je reč o šteti pričinjenoj upotrebom rent a car vozila, odlučujuća je okolnost da je vozilo kao opasna stvar stavljeno u saobraćaj od strane rent a car društva, koje iz takve delatnosti ostvaruje ekonomsku korist i istovremeno preuzima rizik njene prirode. Sama činjenica da je faktička vlast nad vozilom preneta na korisnika po osnovu ugovora o zakupu ne prekida vezu između vlasnika i rizika koji proizlazi iz upotrebe vozila u saobraćaju. Zbog toga se davanje vozila u zakup ne može tumačiti kao osnov oslobođenja od odgovornosti prema trećem licu.

Treće oštećeno lice ne sme snositi posledice unutrašnjih odnosa između rent a car društva, korisnika vozila i osiguravača. Njegov pravni položaj ne može zavisiti od ugovornih ograničenja, povrede ugovornih klauzula, neovlašćenog ustupanja vozila trećem licu ili kasnijeg spora o tome ko je od učesnika konačno dužan da snosi teret štete. U suprotnom bi se rizik profesionalne delatnosti i upotrebe opasne stvari neprihvatljivo prebacivao na lice koje je već pretrpelo štetu, što je protivno osnovnim načelima obligacionog prava i svrsi sistema obaveznog osiguranja.

Istovremeno, zaštita trećeg lica ne znači da se zanemaruje odgovornost neposrednog štetnika. Naprotiv, upravo u sferi regresnih odnosa dolazi do izražaja potreba za individualizacijom odgovornosti. Ko je vozilom upravljao protivno propisima, pod dejstvom alkohola, bez ovlašćenja ili suprotno ugovorenim uslovima korišćenja, taj mora snositi konačne posledice svog ponašanja u meri u kojoj je za nastanak štete odgovoran. Međutim, to pitanje pripada unutrašnjem odnosu između učesnika i ne može biti razlog za uskraćivanje ili sužavanje zaštite trećem licu.

Praksa koja regresne zahteve usmerava prema licu koje je solventnije, a ne prema licu koje je po pravu odgovorno, predstavlja odstupanje od osnovnih pravila obligacionog prava. Takvim pristupom objektivna odgovornost prema oštećenom neopravdano se prenosi u sferu regresa, iako regres po svojoj prirodi pretpostavlja samostalno utvrđivanje osnova odgovornosti. Posledica toga nije samo pogrešno označavanje pasivno legitimisanog subjekta, već i nepotrebno vođenje sporova, odbijanje tužbenih zahteva i narušavanje pravne sigurnosti.

Zato se, polazeći od Zakona o obligacionim odnosima, svrhe obaveznog osiguranja u saobraćaju, sudske prakse Vrhovnog suda i evropskih standarda zaštite oštećenih, može izvesti jasan i normativno održiv zaključak: rent a car društvo ostaje odgovorno prema trećem licu za štetu nastalu upotrebom vozila koje je stavilo u saobraćaj, dok se konačno razgraničenje tereta odgovornosti između rent a car društva, korisnika vozila, vozača i osiguravača ostvaruje tek u regresnim odnosima, prema kriterijumu krivice i konkretnog doprinosa nastanku štete.

Upravo takvo tumačenje obezbeđuje jedinstvo pravnog sistema. Njime se istovremeno štiti treće oštećeno lice, čuva logika objektivne odgovornosti za opasnu stvar, sprečava pogrešno prenošenje zaštitnih pravila u sferu regresa i uspostavlja pravična raspodela tereta između učesnika. Svako drugačije rešenje vodilo bi slabljenju pravne zaštite oštećenog i relativizaciji odgovornosti profesionalnog subjekta koji je opasnu stvar stavio u promet.

Izvor: Vebsajt Asocijacije sudijskih pomoćnika, Sudija Danijela Sekulić, 14.04.2026.
Naslov: Redakcija