ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA: Zaštita lekara od neosnovanih tužbi

Često je pitanje na koji su način lekari u Republici Srbiji zaštićeni od neosnovanih tužbi pacijenata. Upravo zbog toga javila se potreba za detaljnijom analizom zakonodavnog okvira, kao i uloge i značaja medicinskog veštačenja u ovakvim slučajevima, a naročito vezano za definisanje toga šta predstavlja savesno odnosno nesavesno postupanje lekara.

Savremena medicina svakodnevno napreduje i u velikoj meri povećava mogućnosti za kvalitetnu dijagnostiku i lečenje pacijenata, ali se istovremeno primećuje i tendencija izražavanja nezadovoljstva pacijenata usled potencijalnih neželjenih ishoda lečenja. Sudska praksa pokazuje da je poslednjih godina porastao broj i građanskih i krivičnih postupaka protiv lekara koji rade na teritoriji Republike Srbije. Međutim, ne može se podrazumevati da je svaka komplikacija posledica lekarske greške, niti da svaki nezadovoljan pacijent automatski ima pravo da traži odgovornost od lekara ili medicinske ustanove.

Potpuno je suvišno isticati koliko značajnu ulogu imaju lekari u jednom društvenom sistemu. Uprkos tome, čini se da se značaj lekarske profesije često uzima zdravo za gotovo. Zato kroz ovaj tekst želimo da podignemo svest o tome da pravni poredak ne postoji samo da bi pružio zaštitu pacijentima, već i lekarima koji savesno obavljaju svoj posao.

U Republici Srbiji se jasno razlikuju objektivna odgovornost medicinske ustanove i subjektivna odgovornost lekara, a zakonom su predviđeni i mehanizmi zaštite lekara od neosnovanih tužbi.

Kada lekar jeste, a kada nije odgovoran

Prema Zakonu o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), odgovornost za štetu postoji samo kada su ispunjeni sledeći uslovi:

• Mora postojati krivica lekara za postupanje koje nije u skladu sa pravilima struke;
• Takvo postupanje mora izazvati štetu kod pacijenta;
• Mora postojati uzročna veza između postupanja lekara i štetne posledice kod pacijenta.

Iz ovoga jasno proizlazi da, ako lekar postupa u skladu sa pravilima struke, primenjujući sve dostupne metode dijagnostike i lečenja, ne može biti odgovoran ukoliko dođe do komplikacije koja je proizvod prirode bolesti, nepredvidive reakcije organizma ili neizbežnog medicinskog rizika.

Primer iz prakse:

Ako pacijent nakon rutinske operacije razvije infekciju uprkos poštovanju svih aseptičkih protokola, ne postoji krivica lekara, jer nije prekršio pravila struke.

Uloga medicinskog veštačenja – ključni dokaz u postupku

Dokazno sredstvo od presudnog značaja u sporovima koji se odnose na odgovornost lekara jeste medicinsko veštačenje.

Sud angažuje sudskog veštaka odgovarajuće medicinske grane, koji daje nalaz i mišljenje o sledećem:

• da li je lekar poštovao pravila struke;
• da li je načinio grešku prilikom dijagnostike, terapije ili praćenja pacijenta;
• da li postoji uzročno-posledična veza između radnje lekara i nastale štete.

Ukoliko se u toku postupka ne sprovede ova dokazna radnja, krivica lekara će biti teško dokaziva.

Dakle, ukoliko ne postoji dokaz o nepravilnom postupanju lekara, tužbeni zahtev će biti odbijen.

Iz ovoga sledi da pravni sistem u praksi pruža realnu zaštitu zdravstvenim radnicima koji savesno postupaju u svom radu.

Pravni mehanizmi zaštite lekara

Lekaru u toku postupka stoje na raspolaganju pravna sredstva pomoću kojih može dokazati svoju savesnost i profesionalnost, a to može učiniti na sledeće načine:

• uredno i ažurno vođenje medicinske dokumentacije, koja predstavlja dokaz o pravilnom postupanju;
• pribavljanje saglasnosti pacijenta – prema Zakonu o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS", br. 45/2013 i 25/2019 - dr. zakon), lekar je dužan da upozna pacijenta sa rizicima i dobije njegovu saglasnost; ako je to učinjeno, smanjuje se mogućnost odgovornosti;
• postupanje po utvrđenim medicinskim standardima i protokolima, što potvrđuje da je lekar postupao u skladu sa pravilima struke.

Ukoliko se u sporu dokaže da je tužba protiv lekara neosnovana, sud ne samo da će odbiti tužbeni zahtev, već će lekaru priznati i pravo na naknadu troškova postupka.

U slučajevima kada pacijent svesno i na nemoralan način zloupotrebi svoja prava i podnese zlonamernu tužbu, lekar ima pravo da podnese protivtužbu za naknadu štete zbog povrede ugleda i časti.

Odnos poverenja između pacijenta i lekara

U savremenom društvu, a naročito imajući u vidu značaj i plemenitost lekarske profesije, odnos između lekara i pacijenta treba da se zasniva na uzajamnom poverenju, poštovanju i saradnji, a ne na strahu od mogućih tužbi.

Pacijenti imaju pravo da budu potpuno informisani o svom zdravstvenom stanju, i da im bude pružena kompletna i pravovremena medicinska nega, ali je jasno da je svaki pacijent individualni slučaj, i da ne postoji apsolutna garancija uspešnog izlečenja, uprkos korišćenju adekvatnih metoda lečenja.

Zakon teži da stvori pravnu sigurnost u kojoj lekar koji savesno i profesionalno obavlja svoj posao može biti siguran da ga zakon štiti ukoliko postupa u skladu sa pravilima struke.

Zaštita lekara od neosnovanih tužbi nema za cilj samo da sačuva lekara kao pojedinca, već i da očuva integritet celog zdravstvenog sistema, jer svaka neosnovana tužba negativno utiče na efikasnost, moral i sigurnost zdravstvenih radnika.

Zaključak

Republika Srbija ima jasno definisan sistem zaštite lekara od neosnovanih tužbi, koji obuhvata građanskopravne, krivičnopravne i disciplinske mehanizme kroz delovanje sudova i Lekarske komore.

Zadatak advokata jeste da lekarima pruži stručnu i pravovremenu pomoć, kako bi se prikupili dokazi o savesnom, stručnom i profesionalnom postupanju.

Pravni sistem nastoji da uspostavi ravnotežu između zaštite pacijenata i prava lekara koji savesno postupaju.

Upravo zbog toga, pravni sistem štiti lekara koji poštuje pacijenta, pravila struke i etičke standarde.

Izvor: Vebsajt Lawlife, Dimitrije Mijailović, advokat, 05.11.2025.
Naslov: Redakcija