ZAKON O UPRAVLJANJU PRIVREDNIM DRUŠTVIMA KOJA SU U VLASNIŠTVU REPUBLIKE SRBIJE: Pošta i Srbijašume postaju DOO iako bi morali da budu AD

Nepune tri godine su prošle kako je tadašnji direktor Pošte Srbije, Zoran Đorđević, poručio da će naredna, reč je o 2023. godini, biti godina transformacije u akcionarsko društvo. Time će se, uveravao je, postići optimizacija poslovnih rezultata, efikasniji i funkcionalniji sistem i procesi. Pre dva dana transformacija je okončana. Ali ne u akcionarsko društvo. Pošta Srbije je još jedno državno društvo ograničene odgovornosti.

Vlada je najpre Zakonom o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 76/2023) odlučila da će se javna preduzeća transformisati u akcionarska društva ili društva ograničene odgovornosti. Uredbom je propisala i koji su uslovi pod kojim neka od njih mogu da budu u rukama akcionara, a druga članova. Ključno je izgleda što “mogu”, jer dosadašnje transformacije pokazuju, da ipak nisu.

Pod uslovom da ispunjavaju dva od tri navedena kriterijuma JP može da postane AD. Naredni član uredbe je izričitiji i kaže da javno preduzeće koje “ne ispunjava kriterijume” prelazi u formu doo.

U praksi, promena pravne forme više od 10 državnih firmi, koja se sprovodi poslednjih desetak dana, pokazuje da, i ona koja mogu u AD, ipak postaju DOO.

Forbes Srbija analizira zašto Vlada izbegava akcionarstvo i da li postoji razlog zbog koje joj je društvo ograničene odgovornosti prvi izbor. Da li je cilj samo veća fleksibilnost ili pokušaj prevencije onoga što bi jednog dana donela prodaja dela kompanije ili eventualni izlazak na berzu? I da li je država upravo prekršila zakon i uredbu?

Vlada je procenila da u vlasništvo akcionara mogu da pređu javna preduzeća koja imaju više od 250 zaposlenih na neodređeno vreme. Imaju više od 40 miliona evra prihoda u prethodnoj godini. Ili obavlјaju delatnost koja je tehničko-tehnološki i organizaciono složena ili obuhvata vršenje delatnosti preko poslovnih jedinica na teritoriji Republike Srbije.

Pošta Srbije je poslednja u nizu koja je ispunila najmanje dva, a možda i sva tri uslova. Za početak, prema finansijskom izveštaju za 2024. godinu ima više od 14.000 zaposlenih (teško je očekivati da ih nema najmanje 250 na neodređeno). Lane su ostvarili više od 34 milijarde dinara poslovnih prihoda. Izraženo u evrima, prihodi premašuju 285 miliona (sedam puta više od propisane granice).

I sasvim je evidentno da delatnost obavljaju preko poslovnih jedinica na teritoriji Republike Srbije. Sve i da ne ulazimo u procenu koliko je ona tehničko-tehnološki i organizaciono složena. Ipak, dovoljno je pročitati i poruku direktora preduzeća na sajtu u kojoj navodi da imaju više od 1.550 poslovnica.

Slično je i sa Srbijašumama. Ostvarile su 91 milion evra prihoda i imaju nešto više od 3.000 zaposlenih. Pogledom na sajt kompanije može se, u delu Organizaciona struktura, pod stavkom “Delovi preduzeća” videti da širom Srbije imaju 18 šumskih gazdinstava i 69 šumskih uprava kao radne jedinice (uz 21 radnu jedinicu koje se vode kao ostale).

Kako su onda nadležni videli da ova dva preduzeća ne ispunjavaju treći kriterijum, iz uredbe se ne može zaključiti jer taj propis ne definiše preciznije šta je to složena organizacija.

Prva dva od tri uslova ispunjavaju i Srbijašume i Putevi Srbije. I oni su, međutim, pretvoreni u - DOO. Pojašnjenje smo potražili od ova dva preduzeća. Putevi Srbije su nas uputili na Ministarstvo privrede. Od nadležnog ministarstva, međutim, odgovor nije stigao.

Srećko Vujaković, partner u kancelariji DNVG Attorneys, objašnjava da između AD i DOO najčešće nema suštinskih razlika u dnevnom funkcionisanju. Osim kada je AD kotirano na berzi. Tada se zahteva daleko veći nivo transparentnosti poslovanja i viši standardi korporativnog i finansijskog izveštavanja.

Ipak, kod jedne od ove dve pravne forme osnivanje je nešto jeftinije, a poslovanje malo jednostavnije odnosno fleksibilnije. Javnost bi posebno trebalo da vodi računa kako će, bila društva akcionara ili ograničene odgovornosti, upravljati imovinom koja će uskoro postati njihova. A ne Republike Srbije kako je sada.

“Opšti princip je da DOO pruža vlasnicima veću fleksibilnost u regulisanju načina upravljanja društvom i međusobnih odnosa. Osnivačkim aktom DOO može se odstupiti od opštih zakonskih odredbi u većoj meri nego što je to slučaj u AD”, pojašnjava Srećko Vujaković. “U DOO, na primer, vlasnici se mogu dogovoriti da se procenat glasačkih prava i učešća u dobiti razlikuje od procenta vlasništva u kapitalu. Neko ko poseduje udeo od 10% u kapitalu može imati 70% prava glasa ili učešća u dobiti. Kod AD nema toliko fleksibilnosti. Svaka akcija iste klase uvek nosi isto glasačko pravo i pravo učešća u dobiti i od toga se ne može odstupiti”.

Zakon o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu Republike Srbije i podzakonski akti ne prave razliku u pogledu funkcionisanja u odnosu na to da li su društva AD ili DOO. Kako ističe Vujaković, fokusiraju se na modalitet upravljanja zavisno od veličine društva.

“Društva koja su “mala” i “mikro” će imati jednodomno upravljanje. Znači skupština i direktor. “Srednja” i “velika” društva će imati dvodomno upravljanje. To podrazumeva skupštinu, nadzorni odbor i direktora. I te strukture mogu postojati i u AD i u DOO”, dodaje Vujaković. “ Pitanja za koje je potrebno prethodno odobrenje Vlade, statusna promena, osnivanje zavisnog društva, raspolaganje imovinom velike vrednosti, kao i koje informacije se javno objavljuju su regulisana identično bez obzira na odabranu novu pravnu formu”.

Iz svega ovoga proističe da dokle god je Republika Srbija jedini vlasnik, pravna forma sama po sebi neće imati uticaj na svakodnevno operativno funkcionisanje ovih društava. Ali mogla bi da ima značaja ako još neko, treće lice, postane suvlasnik.

“Naravno, za potpunu ocenu, biće potrebno analizirati nove osnivačke akte transformisanih javnih preduzeća, kako bi se videlo u kojoj meri odstupaju od opšteg režima predviđenog za DOO i zašto”, kaže Vujaković.

U praksi nema značajnije razlike između DOO i AD koje nije kotirano na berzi, a ima jednog akcionara ili par akcionara koji su u dobrim međusobnim odnosima. Ako AD ima više od jednog akcionara, obavezno je da objavi poziv na sednicu skupštine akcionara na internet sajtu Agencije za privredne registre i Centralnog registra hartija od vrednosti. A iz poziva se može videti da li skupština odlučuje o nekoj važnoj stvari. Prodaji imovine velike vrednosti, na primer.

“Međutim, odluka skupštine je zakonita i bez ovih objava ako sednici, ipak, prisustvuju svi akcionari i niko od njih se ne žali što ovih javnih objava nije bilo”, ističe Vujaković. “Izuzetak su AD kotirana na berzi. Ona uvek imaju obavezu objavljivanja poziva. Sa druge strane, DOO nema obavezu javnog objavljivanja poziva na sednicu skupštine. Bez obzira na broj vlasnika. Osim ako se vlasnici nisu dogovorili o obaveznom javnom objavljivanju poziva, što se skoro nikad ne dešava”.

I samo formiranje društva sa ograničenom odgovornošću je nešto jeftinije. Ne zahteva postupke i registracije pred Centralnim registrom hartija od vrednosti. Potrebno je manje dokumentacije. Transformacija iz forme javnog preduzeća u DOO se može sprovesti nešto brže, jeftinije i jednostavnije.

“I pristupanje novih lica u kapital društva, dokapitalizacija pristupanjem, je formalno nešto lakša i jednostavnija kada je reč o DOO. Bez ocene da li je to pozitivno ili negativno u ovom kontekstu, pošto je svakako moguće u obe pravne forme”, dodaje Vujaković.

S druge strane, transformacija u akcionarsko društvo bi donela neke prednosti. Pre svega prilikom finansiranja.

“Lično smatram da bi, mada nešto skuplji u početku, dugoročno bolji izbor bio transformacija javnih preduzeća u AD sa listiranjem na berzi. Ne samo da bi ovim bila pravno obezbeđena veća transparentnost poslovanja, već bi se otvorio put da se izdavanjem preferencijalnih akcija obezbedi finansiranje projekata i poslovanja tih društava od strane institucionalnih i privatnih investitora. To su akcije sa prioritetom učešća u dobiti ali bez upravljačkih prava. Dodatni benefit bi bilo pospešivanje zamrle berze i dizanje poverenja u tržište kapitala, a što bi moglo imati pozitivne efekte i na druge grane poslovanja”, uveren je Vujaković.

Preduzeća koja su sada korisnici imovine u bliskoj budućnosti će postati njeni vlasnici. Zakon kaže da su društva kapitala dužna da dostave Ministarstvu spisak nepokretne imovine najkasnije u roku od tri godine od dana početka primene ovog zakona. Uskoro ističe prva godina korišćenja.

“Najkasnije u roku od godinu dana od dana završetka pravnog posla iz stava 1. ovog člana, društvo kapitala je dužno da izvrši procenu vrednosti kapitala i imovine i iste dostavi ministarstvu”, stoji u zakonu.

Vlada će potom, na predlog Ministarstva, odlučiti o nepokretnoj imovini koja će biti preneta u vlasništvo društva kapitala. Nakon toga će društvo kapitala upisati prava svojine.

Izvor: Vebsajt Forbes, Aleksandra Bulatović, 08.08.2025.
Naslov: Redakcija