TRASOLOGIJA: Poseban deo kriminalistike koja se bavi tumačenjem tragova

Na mestu zločina pronađeni su komadi stakla. Mali deo otiska prsta uočen je na jednom stakliću. Čaša za vino bila je razbijena u paramparčad. Ipak, istražitelji su uspeli da sastave komadiće i “očitaju” cele otiske. Baza podataka odmah je dovela istragu do osumnjičenog, ali se ispostavilo da je on iste večeri ubijen na drugom mestu.

Tek kasnije tokom filma scenaristi otkrivaju da je otisak njegovog prsta podmetnut na čaši koju je pravi krivac namerno razbio kako bi naveo istražitelje da na teži način dođu do krivog traga, za koji će biti uvereni da je pravi.

To je samo jedan primer iz krimi-filmova, koji obiluju neočekivanim zapletima i raspletima, uviđajima, lažnim tragovima, otiscima prstiju i stopala... U stvarnom životu, isto kao i na filmu, tragovi su ključni dokazi, a poseban deo kriminalistike kao nauke zove se kriminalistička trasologija - nauka o tragovima.

Trag je nemi svedok zločina, kaže kriminalistika, koja poznaje i fingirane tragove pa i čitava fingirana krivična dela. Tipičan primer je lažna provalna krađa kojom se prikriva neko drugo krivično delo, na primer pronevera ili prevara.

- Na prvi pogled provalna krađa je izvršena lomljenjem spoljnih prozora i ulaskom provalnika kroz prizor, ali zapravo nije bilo provalne krađe, već je vlasnik kuće sam polomio prozor iznutra i lažno prijavio krađu i oduzimanje neke veće sume novca i drugih dragocenosti, da bi na takav način naplatio osiguranu sumu, odnosno izvršio prevaru u osiguranju. Isto tako, blagajnik preduzeća u kome je izvršio utaju, na sličan način može pokušati da opravda manjak u kasi - objašnjava dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Uvek je veoma važno utvrditi pravac sile koja je dovela do lomljenja stakla, kaže profesor. Neophodno je detaljno proučiti prskotine stakla, pri čemu treba imati na umu da uvek prvo nastaju zrakaste prskotine koje se potom šire ka periferiji staklene površine. Naravno, raspored tragova zavisi i od vrste stakla, ali stručnjaci mogu uvek, analizom ugla lomljenja, pouzdano utvrditi pravac delovanja sile na staklo.

- Jedan od najvažnijih postulata, koji potiče od čuvenog Edmunda Lokara, jednog od pionira kriminalistike, jeste zakon kontaktnih tragova - nije moguć kontakt između jednog predmeta s drugim, a da usled toga ne nastane trag. Ukratko, nema kontakta bez prenošenja traga. Nekada su tragovi vidljivi golim okom, ali se i tada moraju obezbediti, na primer fotografisanjem ili mulažiranjem (metodom pravljenja odlivaka) kako bi bili i dokazno upotrebljivi - kaže dr Škulić.

Ako tragovi nisu vidljivi golim okom, onda se određenim sredstvima i metodama kriminalističke tehnike omogućava da budu vidljivi i upotrebljivi.

- Za razliku od “pravih svedoka”, čije opažanje, pamćenje i reprodukcija događaja najčešće nisu savršeni, tragovi su, kako ih je nazvao Lokar, “nemi svedoci” koji u krivičnom postupku uvek “izgovaraju istinu”, ali samo pod uslovom da se pravilno utvrdi i interpretira kriminalističko i krivičnoprocesno-dokazno značenje konkretnog traga. To su materijalni dokazi koji na taj način “progovaraju” i “govore isključivo istinu” - kaže profesor Škulić.

Tragovi mogu mnogo da govore o mestu, vremenu i načinu izvršenja krivičnog dela, ali i da identifikuju učinioca, žrtvu i druge osobe koje su povezane sa zločinom. Provalnik, na primer, može na svojoj odeći da “odnese” tragove metalne prašine i opiljaka koji će biti zatečeni i na mestu zločina, a nastali su prilikom korišćenja obijačkog alata. Može da “ponese” i komadiće razbijenog stakla, ali i da ostavi svoje biološke tragove na mestu zločina - kap krvi ako se posekao ili otisak prsta na nekom predmetu ako je bio neoprezan.

Često dolazi i do “ukrštenih” ili “unakrsnih” tragova, kao što su tragovi dlake, vlakana i odeće koji su preneseni između učinioca i žrtve. Dr Škulić ukazuje i na “zavaravajuće” i “obmanjujuće” tragove - koji nemaju nikakve veze sa zločinom, a nalaze se na mestu događaja, pa mogu dovesti u zabludu istražitelje i odvesti ih na potpuno pogrešan put. Zato se u praksi, kaže profesor, poklanja velika pažnja pravovremenom uočavanju ove vrste tragova koji mogu veoma destruktivno uticati na uspeh u otkrivanju i dokazivanju konkretnog dela.

- Za razliku od ovih obmanjujućih tragova, koji su nastali pre ili posle izvršenja krivičnog dela i potpuno nezavisno od njega, postoje “fingirani tragovi”, koji se svesno i voljno “lažiraju”. Oni se “kreiraju” isključivo u nameri da se na takav način dezavuiše proces otkrivanja i dokazivanja krivičnog dela, odnosno da se pogrešno usmeri istraga - kaže dr Škulić.

Fingiranjem tragova učinioci pokušavaju da prikriju izvršenje krivičnog dela ili da zamagljuju i “maskiraju” pravi tok događaja, čime se otežava celovito razjašnjavanje i dokazivanje krivičnog dela. Osim toga, fingiranim tragovima se nekada nastoji da se sumnja sa učinioca “prebaci” na neko drugo lice koje sa zločinom nema nikakve veze.

Kriminalistički tehničari uvek će obratiti pažnju i na “situacione tragove” - predmeti kao moguće sredstvo izvršenja, pomeren i oštećen nameštaj, otvorena ili zatvorena vrata i prozori, tragovi obijanja, oružje, sefovi i fioke, stanje leša.

Zanimljivo je da se kod fingiranih tragova najčešće otkriva takozvani situacioni nedostatak, a to je - nepostojanje tragova čije bi se postojanje moralo očekivati u datim okolnostima, odnosno koji bi po logici stvari morali postojati u konkretnom slučaju.

- Na primer, učinilac je izvršio ubistvo tako što je žrtvi iz prislona ili iz neposredne blizine ispalio hitac u glavu, a zatim je oružje stavio žrtvi u šaku, pokušavajući da fingira samoubistvo. U takvom slučaju bi se očekivalo da na ruci žrtve budu otkriveni tragovi barutne gareži, odnosno čestica koje nastaju prilikom opaljenja iz vatrenog oružja. Ukoliko se takvi tragovi ne otkriju ili se otkriju u nekoj minimalnoj meri, to je onda jaka indicija da je reč o ubistvu - navodi dr Škulić.

Veoma često učinilac ne uspeva da izazove tragove koji bi u konkretnoj situaciji morali da nastanu, a nekada iz neznanja uopšte nije ni svestan neophodnosti postojanja takvih tragova kako bi njegov “scenario” događaja bio realan. Nedostatak takvih tragova tada je zapravo glavni trag.

Prilikom uviđaja je važno i da ne dođe do “kontaminacije” tragova, na primer ako kriminalistički tehničar na licu mesta nepažnjom ostavi svoje biološke tragove ili otiske prstiju i tragove stopala, koji će se pomešati sa tragovima krivičnog dela. Zato se koristi posebna zaštitna oprema - rukavice, odela, navlake za obuću, maske za lice i skafanderi. Time se omogućava, kaže profesor, maksimalno očuvanje “intaktnosti” mesta događaja i pre svega, nosilaca tragova, pre nego što se pristupi njihovom otkrivanju, obezbeđivanju i fiksiranju.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 08.09.2024.
Naslov: Redakcija