PREDLOG ZAKONA O TRGOVAČKIM PRAKSAMA ZA ODREĐENE VRSTE PROIZVODA - Tekst propisa

I. UVODNE ODREDBE

Predmet

Član 1.

U cilju zaštite načela ravnopravnosti ugovornih strana ovim zakonom se uređuju trgovačke prakse, prava i obaveze kupca i snabdevača poljoprivrednih, prehrambenih i proizvoda od naročitog značaja za snabdevanje tržišta, ovlašćenja Komisije za zaštitu konkurencije, opšti uslovi, pravila, mere i postupak koji sprovodi Komisija za zaštitu konkurencije radi utvrđivanja nepoštene trgovačke prakse, ovlašćenje ministarstva nadležnog za poslove trgovine i nadzor.

Primena ovog zakona i odnos prema drugim zakonima

Član 2.

Ovaj zakon se neposredno primenjuje na odnose između snabdevača i kupca koji obavljaju trgovinu na teritoriji Republike Srbije, i to:

1)         poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima;

2)         proizvodima od naročitog značaja za snabdevanje tržišta.

Poljoprivredni i prehrambeni proizvodi su proizvodi koji su nastali kao rezultat proizvodnje, obrađivanja ili uzgoja, uključujući žetvu, berbu ili ubiranje plodova, mužu i uzgoj životinja pre klanja, kao i lov, ribolov i sakupljanje divljih plodova i biljaka, kao i proizvodi koji nastaju preradom neprerađenih poljoprivrednih proizvoda.

Pod poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima smatraju se i kvarljivi poljoprivredni i prehrambeni proizvodi, odnosno proizvodi koji zbog svoje prirode ili faze prerade u kojoj se nalaze postaju neodgovarajući za prodaju u roku do 30 dana nakon berbe, proizvodnje ili prerade.

Proizvod od naročitog značaja za snabdevanje tržišta u smislu ovog zakona je:

1)         proizvod od naročitog značaja za snabdevanje potrošača, i to: kućna hemija, papirna i kuhinjska galanterija, lična higijena i kozmetika i pelene;

2)         proizvod od naročitog značaja za poljoprivrednu proizvodnju, i to: sredstva za ishranu i zaštitu bilja i oplemenjivači zemljišta.

Ovaj zakon se primenjuje bez obzira na to kojim se propisom uređuje ugovaranje između pravnih lica ili koje je izabrano pravo u ugovoru između kupaca i snabdevača.

Primena odredaba drugih propisa ne isključuje i ne ograničava neposrednu primenu odredaba ovog zakona.

Ovaj zakon ne primenjuje se na plaćanja javnih subjekata koji pružaju zdravstvenu zaštitu i javnih subjekata koji su u sistemu predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja i vaspitanja, kazneno-popravnih ustanova, vaspitno-popravnih ustanova, ustanova socijalne zaštite (prihvatilišta, ustanove za zaštitu dece i odojčadi i dr.).

Ovaj zakon ne utiče na primenu odredaba zakona kojim se uređuje elektronsko fakturisanje, odredaba zakona kojim se uređuju obračunavanje i plaćanje poreza na dodatu vrednost i podzakonskih akata usvojenih na osnovu tog zakona, kao ni na primenu odredaba zakona kojim se uređuje računovodstvo, u delu odredaba kojim se uređuje računovodstvena isprava.

Svaka ugovorna odredba koja je u suprotnosti sa ovim zakonom ništava je.

Vlada bliže određuje listu proizvoda iz stava 1. ovog člana.

II. ZABRANA NEODREĐENIH ILI USLOVNIH UGOVORNIH ODREDABA

Član 3.

Ugovor između kupca i snabdevača zaključuje se u pisanoj formi najkasnije do 31. marta tekuće godine.

Izuzetno od roka iz stava 1. ovog člana, ugovor se može zaključiti:

1)         pre isporuke novog proizvoda sa postojećim snabdevačem, ili

2)         ako kupac zaključuje ugovor sa novim snabdevačem.

Izuzetno od stava 1. ovog zakona, pisani ugovor nije potreban ako snabdevač poljoprivrednih proizvoda prihvati opšte uslove poslovanja kupca na otkupnom mestu odnosno van otkupnog mesta.

Zabranjena je upotreba neodređenih ili uslovnih formulacija u ugovoru kojima se ostavlja diskreciono pravo jednoj strani da naknadno utvrđuje konačnu finansijsku obavezu a naročito formulacija koje:

1)         koriste relativne ili neodređene izraze, sa otvorenim maksimumom i minimumom;

2)         upućuju na kasnije odluke, kriterijume ili buduće akte koji nisu sastavni, nedvosmisleni i objektivno proverljivi deo ugovora;

3)         uslovljavaju obavezu ispunjenjem neodređenih, subjektivnih ili nemerljivih kriterijumima.

Transparentnost i odredivost postoji ako je pogodnost, naknada, novčana kazna:

1)         jasno i nedvosmisleno određena;

2)         definisana u fiksnom procentu ili apsolutnom novčanom iznosu po jedinici mere;

3)         merljiva i objektivno proverljiva;

4)         određena primenom metodologije obračuna koja je unapred utvrđena i ne može se jednostrano menjati tokom trajanja ugovora.

Ugovorne strane dužne su da izdaju računovodstvenu ispravu za svaku pruženu uslugu, koja shodno zakonu kojim se uređuje elektronsko fakturisanje, u delu o vrsti i količini isporučenih dobara ili vrsti i obimu usluga, sadrži odredivu (jasnu i nedvosmislenu):

1)         pogodnost, naknadu i novčanu kaznu iz stava 5. tačka 1) ovog člana (svrha plaćanja);

2)         jasan pravni osnov iz ugovora.

Kupac koji vrši avansno plaćanje za budući rod poljoprivrednih proizvoda, dužan je da izda dostavnicu koja sadrži jasnu i nedvosmislenu vrednost tog avansa.

Obaveza iz stava 7. ovog člana primenjuje se bez obzira na to da li je avans dat u novčanom obliku ili u naturi (npr. kroz repromaterijal - semenska roba, sredstva za zaštitu bilja, đubrivo ili gorivo), pri čemu se vrednost avansa u naturi iskazuje u novčanom ekvivalentu prema fer tržišnoj vrednosti u trenutku davanja.

III. NEPOŠTENE TRGOVAČKE PRAKSE

Nepoštene trgovačke prakse

Član 4.

Nepoštene trgovačke prakse su prakse koje zbog izražene neravnoteže pregovaračke moći između snabdevača i kupaca, jednostranim nametanjem i postupanjem:

1)         odstupaju od dobrih poslovnih običaja, protivno načelu savesnosti i poštenja;

2)         neopravdano i nesrazmerno prenose ekonomski rizik sa jednog trgovinskog partnera na drugog;

3)         uspostavljaju značajnu neravnotežu prava i obaveza na štetu jednog trgovinskog partnera;

4)         omogućavaju druge nesrazmernosti u postupanju između snabdevača i kupaca.

Kupac koji ne dokaže drugačije, ima značajnu pregovaračku moć u smislu stava 1. ovog člana ako:

1)         ukupan godišnji prihod snabdevača nije veći od 2.000.000 evra, a godišnji prihod kupca je veći od 2.000.000 evra;

2)         ukupan godišnji prihod snabdevača je između 2.000.000 evra i 10.000.000 evra, a godišnji prihod kupca je veći od 10.000.000 evra;

3)         ukupan godišnji prihod snabdevača je veći od 10.000.000 evra, ali nije veći od 50.000.000 evra, a godišnji prihod kupca je veći od 50.000.000 evra;

4)         ukupan godišnji prihod snabdevača je između 50.000.000 evra i 150.000.000 evra, a godišnji prihod kupca je veći od 150.000.000 evra;

5)         godišnji prihod snabdevača je između 150.000.000 evra i 350.000.000 evra, a godišnji prihod kupca je veći od 350.000.000 evra.

Značajna pregovaračka moć kupca postoji i u drugim situacijama u kojima snabdevač dokaže postojanje takve moći.

Iznosi iskazani u evrima u ovom zakonu, preračunavaju se u dinare po srednjem kursu Narodne banke Srbije, važećem na dan obračuna godišnjeg prihoda.

Godišnji prihod u smislu ovog zakona utvrđuje se u visini ukupnog godišnjeg prihoda pre oporezivanja i obuhvata poslovne, finansijske i ostale prihode u obračunskoj godini koja prethodi godini u kojoj je pokrenut postupak, ostvaren u Republici Srbiji, pri čemu se neće računati prihod koji povezani učesnici na tržištu ostvare u međusobnoj razmeni.

Ukupan godišnji prihod za oblike udruživanja učesnika na tržištu, utvrđuje se na osnovu zbira ukupnih godišnjih prihoda udruženih učesnika.

Ako zbog prirode delatnosti koju obavlja učesnik na tržištu, odnosno ako se ostvaruje prihod od više različitih delatnosti, koje nisu međusobno komplementarne, prihod nije moguće utvrditi, ili su podaci na osnovu kojih se on utvrđuje nepotpuni ili nepouzdani, Komisija za zaštitu konkurencije (u daljem tekstu: Komisija) će taj prihod utvrditi na osnovu raspoloživih podataka i/ili drugih podataka i informacija koje smatra relevantnim i odgovarajućim u određenom postupku.

Nepoštena trgovačka praksa može se javiti pre, u toku ili nakon završene prodaje određenog proizvoda, bez obzira na to da li postoji pisani ugovor.

Komisija uputstvom bliže određuje značajnu pregovaračku moć.

Zabrana nepoštenih trgovačkih praksi

Član 5.

Nepoštena trgovačka praksa kupca, u smislu ovog zakona, može biti apsolutno zabranjena ili uslovno zabranjena ako kupac ne dokaže drugačije.

Komisija donosi uputstvo kojim se bliže određuju nepoštene trgovačke prakse iz ovog zakona.

Nepoštene trgovačke prakse koje su uvek zabranjene (crna lista)

Član 6.

Nepoštene trgovačke prakse kupca iz ovog člana su uvek zabranjene bez obzira na okolnosti pojedinačnog slučaja, postojanje sporazuma ili komercijalni opravdan razlog, a naročito:

1)         ugovaranje plaćanja ili plaćanje snabdevaču za isporučene kvarljive poljoprivredne i prehrambene proizvode u roku dužem od 30 dana od dana isteka perioda isporuke ili dana izdavanja računovodstvene isprave, u zavisnosti od toga koji od ova dva roka nastupi kasnije;

2)         ugovaranje ili plaćanje snabdevaču za ostale poljoprivredne i prehrambene proizvode roku dužem od 60 dana nakon isteka perioda isporuke odnosno nakon datuma izdavanja računovodstvene isprave, u zavisnosti od toga koji od navedenih rokova nastupa kasnije;

3)         otkazivanje u celosti naručenih kvarljivih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda u roku kraćem od 30 dana od dana ugovorene isporuke, odnosno u roku u kom nije razumno očekivati da snabdevač može da pronađe drugi način stavljanja na tržište ili upotrebe tih proizvoda;

4)         jednostrano menjanje odredbe ugovora sa snabdevačem, a naročito odredaba koje se odnose na trajanje ugovora, rok, način, učestalost, mesto i vreme isporuke, kao i količinu ugovorenih proizvoda i standarde kvaliteta, način plaćanja i cenu;

5)         zahtevanje plaćanja od snabdevača koja nisu u vezi sa prodajom tih proizvoda snabdevača;

6)         zahtevanje od snabdevača da plati za propast ili gubitak proizvoda, koji se desio u prostorijama kupca ili nakon prenosa vlasništva na kupca, ako do takve propasti ili gubitka nije došlo usled nemara odnosno krivicom snabdevača;

7)         odbijanje da u pisanom obliku potvrdi dogovorene uslove a snabdevač je zatražio pisanu potvrdu;

8)         zahtevanje od snabdevača naknadu troškova postupanja po reklamacijama potrošača, ako za uzrok reklamacije nije odgovoran snabdevač;

9)         zahtevanje, ugovaranje, naplaćivanje snabdevaču naknade ili zahtevanje isporuke robe usled proširenja ili preuređenja prodajne mreže kupca;

10)       naplata snabdevaču troškova dodatne kontrole kvaliteta proizvoda, a kojom je utvrđeno da proizvod snabdevača zadovoljava ugovoreni kvalitet;

11)       uslovljavanje snabdevača dostavljanjem instrumenta obezbeđenja za preuzeti repromaterijal, ako kupac nema obavezu izdavanja obezbeđenja za preuzete a neplaćene poljoprivredne i prehrambene proizvode;

12)       uslovljavanje snabdevača plaćanjem u obliku multilateralne kompenzacije koja uključuje prenos duga kupca na treće lice;

13)       zahtevanje od snabdevača da zaključi ugovor sa trećim licem ili izvrši plaćanje trećem licu koji za cilj ili posledicu imaju izigravanje primene odredaba ovog zakona;

14)       nezakonito pribavljanje, korišćenje ili otkrivanje poslovne tajne snabdevača u smislu propisa kojima se uređuje zaštita poslovne tajne.

Izuzetno, odredba stava 1. tačka 7) ovog člana ne primenjuje se kada ugovor o snabdevanju obuhvata proizvode koje treba da isporuči član zadruge ili organizacije proizvođača čiji je snabdevač član, pod uslovom da akti i odluke te organizacije proizvođača sadrže odredbe sličnog dejstva kao ugovor.

Uslovno zabranjene nepoštene trgovačke prakse (siva lista)

Član 7.

Ako se ne dokaže drugačije, nepoštene trgovačke prakse postoje ako kupac:

1)         vraća snabdevaču neprodate poljoprivredne i prehrambene proizvode, a da ne plati te neprodate proizvode, osim ako je:

(1)        predmet ugovora proizvod koji snabdevač prvi put isporučuje kupcu a unapred je pisanim putem upozoren od kupca da zbog slabog obrta ili kvarljivosti može doći do isteka roka upotrebe;

(2)        predmet ugovora proizvod za koji snabdevač traži prodaju od strane kupca, a unapred je pisanim putem upozoren od kupca da zbog slabog obrta ili kvarljivosti može doći do isteka roka upotrebe;

2)         naplaćuje naknadu za skladištenje proizvoda koja je predmet važećeg ugovora i koja se nalazi u lancu isporuke u skladu sa utvrđenim rokovima, osim ako se naknada odnosi na stvarne i dodatne skladišne usluge koje prevazilaze uobičajene i predviđene troškove iz osnovnog ugovora;

3)         naplaćuje naknadu za uobičajeno i razumno izlaganje proizvoda na prodajnom mestu, osim ako je snabdevač zatražio uslugu stvarnog i dodatnog promotivnog izlaganja koja prevazilaze uobičajeno izlaganje za tu kategoriju proizvoda i ako je naknada srazmerna i zasnovana na stvarnim troškovima te aktivnosti, odnosno na objektivnim, razumnim i unapred utvrđenim kriterijumima, zasnovano na realnoj tržišnoj vrednosti;

4)         naplaćuje naknadu za uključivanje proizvoda u svoju ponudu (ulistavanje u ponudu), stavljanje na tržište ili slične administrativne troškove u vezi sa otpočinjanjem saradnje, osim ako je snabdevač zatražio uslugu ulistavanja proizvoda koji se prvi put uključuje u ponudu tog kupca ili prodajni objekat tog kupca i ako je naknada srazmerna i zasnovana na stvarnim troškovima te aktivnosti, odnosno na objektivnim, razumnim i unapred utvrđenim kriterijumima, zasnovano na realnoj tržišnoj vrednosti;

5)         prenosi na snabdevača u celini ili delu, troškove prodajnih podsticaja koje je kupac samostalno odlučio da sprovede, osim ako je snabdevač zahtevao sprovođenje prodajnih podsticaja, a kupac je pre sprovođenja naveo period trajanja podsticaja i količinu proizvoda koju može da proda po umanjenoj ceni;

6)         zahteva, ugovara ili naplaćuje bilo kakve naknade za oglašavanje i promotivne aktivnosti koje kupac samostalno organizuje i kontroliše, osim ako je:

(1)                    snabdevač zahtevao oglašavanje i promotivne aktivnosti i ako je naknada srazmerna i zasnovana na stvarnim troškovima te aktivnosti ili na predvidljivoj koristi za snabdevača; ili

(2)                    detaljno opisana, sa jasnim ciljevima, trajanjem, obimom, tačnom visinom naknade i načinom obračuna;

7)         zahteva ili naplaćuje naknadu snabdevaču za podatke o prodaji, prometu ili raspoloživosti sopstvenih proizvoda, osim ako je snabdevač zatražio te podatke i ako je naknada srazmerna i zasnovana na stvarnim troškovima te aktivnosti, odnosno na objektivnim, razumnim i unapred utvrđenim kriterijumima, zasnovano na realnoj tržišnoj vrednosti;

8)         prenosi na snabdevača posredno ili neposredno, u celosti ili delu novčani iznos kazne, prekršaja ili upravne mere izražene u novčanom iznosu koju je nadležni organ izrekao kupcu, osim ako je pravnosnažnom ili konačnom odlukom utvrđeno da je takva mera nastala kao posledica nepotpune ili neispravne isporuke, ili nedostataka proizvoda za koji je odgovoran snabdevač na osnovu važećeg ugovora i u skladu sa zakonom;

9)         zahteva, ugovara ili naplaćuje naknadu snabdevaču za troškove osoblja kupca, uključujući, ali ne ograničavajući se na, troškove za opremanje, uređenje, održavanje prostora na kojima se prodaju njegovi proizvodi, reorganizacije asortimana ili rutinskog održavanja, osim ako je u pitanju dodatna usluga koju snabdevač zahteva i ako je naknada srazmerna i zasnovana na stvarnim troškovima te aktivnosti, odnosno na objektivnim, razumnim i unapred utvrđenim kriterijumima;

10)       značajno smanjuje narudžbinu odnosno ugovorenu količinu bez opravdanog i objektivno proverljivog razloga, bez prethodne pisane najave snabdevaču u roku koji ne može biti kraći od 30 dana, osim ako kupac dokaže da ne postoji tražnja za određenim proizvodom u obimu koji je ugovoren;

11)       jednostrano raskida ugovorni odnos sa snabdevačem bez pismenog obrazloženja i bez uvažavanja razumnog otkaznog roka koji ne može biti kraći od 30 dana, osim ako snabdevač ispunjava uslove za stečaj ili likvidaciju odnosno izvrši suštinsko kršenje ugovora:

(1)        neopravdano ne ispunjava ključne ugovorne obaveze, ili

(2)        isporukom proizvoda koji sadrži trajan i neotklonjiv nedostatak i predstavlja ozbiljnu pretnju zdravlju potrošača ili povredu propisa (neupotrebljiv proizvod);

12)       zahteva, ugovara ili naplaćuje snabdevaču naknadu za umanjeni promet, osim ako je takva naknada direktna i proporcionalna stvarnoj šteti koju je kupac pretrpeo kao posledicu za neispunjavanje ugovorenih obaveza;

13)       uslovljava ili zahteva od snabdevača plaćanje u obliku robe, usluga ili drugih negotovinskih sredstava (kompenzacija), osim ako postoji pismeno, jasno i nedvosmisleno pristajanje snabdevača na pisanu procenu zasnovanu na realnoj tržišnoj vrednosti tih negotovinskih sredstava;

14)       zahteva, uslovljava snabdevača naknadnim bonusima, nagradama i drugim naknadama u toku sprovođenja ugovorne obaveze koji nisu prethodno ugovoreni, bez obzira na formu i oblik tog bonusa, nagrade ili naknade;

15)       ne prihvata kvarljiv poljoprivredni proizvod snabdevača, a da o tome ne dostavi dokaz da:

(1)        kvarljiv poljoprivredni proizvod odstupa od ugovorenog kvaliteta ili sadrži trajan i neotklonjiv nedostatak;

(2)        je nedostatak postojao pre prihvata odnosno da se nije desio u prostorijama kupca;

(3)        do nedostatka nije došlo usled nemara odnosno krivicom kupca;

(4)        je o svim nedostacima obavestio snabdevača bez odlaganja.

Prakse iz ovog člana moraju biti jasno, nedvosmisleno i unapred pismeno dogovorene između trgovinskih partnera.

Pod dogovorom iz stava 2. ne podrazumeva se klauzula u standardnim opštim uslovima poslovanja ili drugi način jednostranog nametanja prihvata ponude zbog značajne neravnoteže pregovaračke moći.

Za svaku naknadu iz st. 1. tač. 2), 3), 4), 6), 7) i 9) ovog člana kupac je dužan, na pismeni zahtev snabdevača, da mu dostavi pisanu procenu naknade po jedinici proizvoda ili ukupno, pre nego što naknada bude naplaćena.

Zabrana komercijalne odmazde

Član 8.

Zabranjen je svaki oblik komercijalne odmazde ili pretnje odmazdom kupca upućene prema snabdevaču zbog toga što koristi svoja ugovorna ili zakonska prava i obaveze, odnosno ako je odbio da prihvati formalne ili neformalne ponude i uslove kupca, a naročito ako se odmazda odnosi na:

1)         uklanjanje proizvoda snabdevača iz ponude ili akcija kupca;

2)         smanjenje naručene količine ili učestalosti narudžbina ili odlaganje sa prihvatom, prijemom i obradom narudžbina ili proizvoda;

3)         obustavu, ograničenje ili prekid pružanja usluga koje kupac inače pruža snabdevaču u okviru poslovnog odnosa, kao što su usluge marketinga, promocije ili dodatnog izlaganja proizvoda;

4)         drugi oblici odmazde koji mogu neposredno uticati na poslovanje snabdevača.

Pod pretnjom odmazdom iz stava 1. ovog člana smatra se i svaka izjava, činjenje ili nečinjenje kupca, kojim se snabdevaču, izričito ili implicitno, ukazuje na posledicu u situaciji ako snabdevač iskoristi svoja prava ili ako odbije da prihvati određene uslove.

Odmazda iz stava 1. ovog člana smatra se posebno teškom nepoštenom trgovačkom praksom.

IV. NADLEŽNOST KOMISIJE ZA ZAŠTITU KONKURENCIJE

Komisija za zaštitu konkurencije

Član 9.

Komisija je samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna ovlašćenja u skladu sa ovim zakonom.

Pravni položaj i rad Komisije propisani su zakonom kojim je uređena zaštita konkurencije, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Komisija je u skladu sa ovim zakonom nadležna je da:

1)         rešava o pravima i obavezama učesnika u lancu snabdevanja proizvodima u skladu sa ovim zakonom;

2)         određuje upravne mere u skladu sa ovim zakonom;

3)         donosi podzakonske akte za sprovođenje ovog zakona;

4)         daje mišljenje nadležnim organima na predloge propisa, kao i na važeće propise koji imaju ili mogu imati uticaj na primenu ovog zakona;

5)         ostvaruje međunarodnu saradnju u oblasti sprečavanja nepoštenih trgovačkih praksi;

6)         sarađuje sa državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, radi obezbeđivanja uslova za primenu ovog zakona i drugih propisa kojima se uređuju pitanja od značaja za sprečavanje nepoštenih trgovačkih praksi;

7)         izrađuje godišnji izveštaj o nepoštenim trgovačkim praksama;

8)         preduzima aktivnosti na razvijanju svesti o potrebi sprečavanja nepoštenih trgovačkih praksi;

9)         organizuje, preduzima i kontroliše sprovođenje mera u skladu sa ovim zakonom;

10)       vodi evidenciju o kupcima za koje je utvrđeno da su nametali nepoštene trgovačke prakse;

11)       objavljuje na svojoj internet stranici akte koje donosi u ispitnom postupku, godišnji izveštaj o nepoštenim trgovačkim praksama, kao i druge podatke za koje oceni da su od značaja za primenu ovog zakona;

12)       obavlja i druge poslove u skladu sa ovim zakonom.

Poslove iz stava 3. tač. 1), 2), 3), 4), 5), 6) i 9) ovog člana, Komisija obavlja kao poverene poslove.

Posebna organizaciona jedinica

Član 10.

Komisija obrazuje posebnu organizacionu jedinicu koja obavlja poslove vođenja postupka utvrđivanja nepoštene trgovačke prakse.

Organizaciona jedinica iz stava 1. ovog člana predstavlja sastavni deo stručne službe u smislu zakona kojim se uređuje zaštita konkurencije.

Na zaposlene u organizacionoj jedinici iz stava 1. ovog člana shodno se primenjuju odredbe propisa kojima se uređuje zaštita konkurencije.

Obaveza čuvanja podataka

Član 11.

Predsedniku Komisije, članu Saveta i zaposlenom u Komisiji, zabranjeno je da tokom trajanja mandata, odnosno radnog angažovanja, kao i u periodu od tri godine nakon prestanka mandata odnosno rada u Komisiji, otkriva trećim licima podatke koje je saznao u toku obavljanja funkcije, odnosno tokom trajanja radnog odnosa u Komisiji.

Izuzeće

Član 12.

Osim razloga navedenih u zakonu kojim se uređuje opšti upravni postupak, predsednik Komisije, član Saveta i zaposleni u stručnoj službi izuzeće se od odlučivanja, odnosno postupanja u predmetu, ukoliko su bili radno angažovani, zaposleni ili obavljali funkciju direktora, člana ili predsednika upravnog ili nadzornog odbora, drugog zastupnika, prokuriste ili punomoćnika stranke u postupku, ili u smislu ovog zakona sa njom povezanog učesnika na tržištu, u periodu od pet godina pre pokretanja postupka.

Predsednik i član Saveta, odmah po saznanju za postojanje razloga za izuzeće iz stava 1. ovog člana, o tome obaveštava Savet, a zaposleni u stručnoj službi sekretara Komisije.

O izuzeću predsednika Komisije i člana Saveta odlučuje Savet, a o izuzeću zaposlenog u stručnoj službi predsednik Komisije.

V. POSTUPAK PRED KOMISIJOM

Primena pravila

Član 13.

Na postupak pred Komisijom primenjuju se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, osim ako je ovim zakonom drugačije propisano.

1.         Stranka u postupku i položaj zainteresovanog lica

Stranka u postupku

Član 14

Stranka u postupku pred Komisijom je kupac koje poseduje značajnu pregovaračku moć, protiv koga je pokrenut ispitni postupak.

Zainteresovana i treća lica u smislu ovog propisa nemaju svojstvo stranke u postupku.

Položaj zainteresovanog lica

Član 15.

Zainteresovano lice u smislu ovog zakona je snabdevač koji se nalazio u poslovnom odnosu sa kupcem koji je nametnuo trgovačku praksu koja je predmet postupka.

Zainteresovano lice ima pravo da se izjašnjava o činjenicama ili okolnostima koje su predmet utvrđivanja u postupku, da dostavlja dokaze, kao i da se izjašnjava na zahteve koje mu Komisija uputi u toku postupka.

Zainteresovano lice ima pravo na obaveštavanje o toku postupka i pravo na razgledanje spisa u skladu sa pravilima opšteg upravnog postupka, bez dokazivanja pravnog interesa.

Zahtev za razgledanje spisa, kao i zahtev za obaveštavanje o toku postupka, podnosi se isključivo u pisanom obliku.

Komisija je dužna da u roku od osam dana od prijema zahteva iz stava 4. ovog člana, obavesti zainteresovano lice.

Zainteresovanom licu je dozvoljeno da u postupku u kome je potrebno stručno poznavanje upravne stvari dovede stručno lice koje joj daje objašnjenja i savete (u daljem tekstu: stručni pomagač).

2.         Informisanje o toku postupka

Pravo trećih lica na informisanje o postupku

Član 16.

Podnosioci inicijative, davaoci informacija i ostala lica (u daljem tekstu: treća lica) koja nemaju položaj zainteresovanog lica, koja dokažu svoj pravni interes za praćenje postupka, imaju pravo da budu obaveštavani o toku postupka, o čemu se podnosi zahtev Komisiji.

O opravdanosti zahteva iz stava 1. ovog člana odlučuje ovlašćeno službeno lice, zaključkom protiv kog nije dozvoljena žalba

Ovlašćeno službeno lice dužno je da dostavi osnovne informacije o toku postupka, osim informacija koje mogu da utiču na dalji tok postupka.

Odstupanje od prava na uvid u spise i obaveštavanja o postupku

Član 17.

Stranka u postupku, zainteresovano lice i treće lice u smislu ovog zakona, ne mogu razgledati i kopirati zapisnik o većanju i glasanju, službene beleške i nacrte i predloge odluka, spise označene kao poverljive, kao ni zaštićene podatke u skladu sa ovim zakonom.

3.         Dokazivanje

Dokazivanje činjenica

Član 18.

Koje će se činjenice uzeti kao dokazane predlaže ovlašćeno službeno lice a odlučuje Savet po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno, i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu celokupnog postupka.

Izjava zainteresovanog lica iz člana 15. ovog zakona ima dokaznu vrednost.

Savet može da odluči na osnovu činjenica koje nisu potpuno utvrđene ili koje se dokazima samo posredno utvrđuju - činjenica koje su učinjene verovatnim.

Teret dokazivanja

Član 19.

Komisija snosi teret dokazivanja u postupcima utvrđivanja nepoštene trgovačke prakse iz čl. 6. i 8. ovog zakona.

Stranka u postupku snosi teret dokazivanja u postupcima utvrđivanja nepoštene trgovačke prakse iz člana 7. ovog zakona.

4.         Podnošenje inicijative i saradnik u postupku

Inicijativa

Član 20.

Inicijativu za pokretanje postupka podnosi svako pravno ili fizičko lice, organ državne uprave, lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, organizacija kojoj su poverena javna ovlašćenja, oblik udruživanja učesnika na tržištu, udruženje potrošača, učesnici na tržištu i ostala lica koja imaju saznanja o nepoštenim trgovačkim praksama.

Inicijativa se podnosi pisanim podneskom, a izuzetno se može podneti i usmeno izjavom datom na zapisnik u službenim prostorijama Komisije.

Sadržina incijative

Član 21.

Inicijativa iz člana 20. ovog zakona naročito sadrži:

1)         naziv i sedište podnosioca inicijative, odnosno ime, prezime i prebivalište, ako je podnosilac inicijative fizičko lice;

2)         podatke na osnovu kojih se može nedvosmisleno i jasno odrediti protiv koga se podnosi inicijativa;

3)         opis radnje, činjeničnog stanja ili prakse koja predstavlja razlog podnošenja inicijative, odnosno kojom je izvršena nepoštena trgovačka praksa;

4)         isprave, dokumente i druge dokaze kojima podnosilac inicijative raspolaže, a kojima se potkrepljuju navodi iz tačke 3) ovog stava;

5)         izjašnjenje podnosioca o postojanju i lokaciji drugih dokaza kojima podnosilac inicijative ne raspolaže.

Anonimni podnesci, bez obzira na njihov sadržaj, neće se smatrati inicijativom u smislu stava 1. ovog člana, već ih Komisija koristi kao izvor informacija i podataka na osnovu kojih sprovodi aktivnosti po sopstvenoj inicijativi.

Inicijativa može sadržati i druge podatke kojima raspolaže podnosilac inicijative, a koji mogu biti relevantni za dalje postupanje Komisije, kao što su: osnovni podaci o tržištu na kome je došlo do nepoštene poslovne prakse, podaci o učesnicima na relevantnom tržištu i njihovim tržišnim udelima, opis uobičajene komercijalne prakse na relevantnom tržištu i slično.

Komisija bliže uređuje oblik i sadržinu inicijative iz ovog člana.

Postupanje Komisije i obaveštenje o ishodu inicijative

Član 22.

Komisija može zatražiti od podnosioca inicijative dodatne informacije, podatke ili dokumente kojima raspolaže.

Komisija o ishodu inicijative obaveštava podnosioca najkasnije u roku od 60 radnih dana od dana prijema inicijative.

Obaveštenjem iz stava 2. ovog člana Komisija se izjašnjava u pogledu osnovanosti inicijative, saopštava svoju odluku o pokretanju postupka ili razloge zbog kojih postupak ispitivanja trgovačke prakse neće biti pokrenut u skladu sa ovim zakonom.

Pravo na nagradu i zaštita saradnika u postupku

Član 23.

Lice za koje je Komisija procenila da postoji osnovanost njegovih navoda, je fizičko lice koje dostavi relevantne dokaze Komisiji za zaštitu konkurencije o postojanju nepoštene trgovačke prakse (u daljem tekstu: saradnik u postupku).

Saradnik u postupku koji je dostavio relevantne dokaze ima pravo na novčanu nagradu.

U slučaju da je dokaze dostavilo više saradnika, pravo na nagradu stiče saradnik u postupku koji je prvi dostavio odlučujući dokaz.

Pod relevantnim dokazima iz stava 1. podrazumevaju se informacije, podaci i drugi dokazi koje Komisija nije posedovala, a koji su po oceni Komisije odlučujući za utvrđivanje postojanja zabranjene nepoštene prakse.

Ako su relevantni dokazi iz stava 4. ovog člana pribavljeni od strane saradnika u postupku na nezakonit način, odluka Komisije ne može da se zasniva na tim dokazima.

Pravo na nagradu iz stava 2. ovog člana ima fizičko lice koje je bilo ili je i dalje u poslovnom odnosu sa učesnikom u nepoštenoj trgovačkoj praksi, osim:

1)         rukovodioca ili osnivača pravnog lica koje je izvršilo nepoštenu trgovačku praksu;

2)         lica koje je učesnike podstaklo ili prinudilo na učestvovanje u nepoštenoj trgovačkoj praksi.

Visina nagrade određuje se u visini od 5% iznosa mere zaštite od nepoštene trgovačke prakse.

Nagrada se isplaćuje kada rešenje Komisije postane izvršno.

Nagrada se isplaćuje iz budžeta Republike Srbije, a isplaćuje je ministarstvo nadležno za poslove trgovine na zahtev saradnika u postupku i priloženog rešenja kojim je izrečena mera zaštite od nepoštene trgovačke prakse i potvrde Komisije da je dokaz koji je saradnik u postupku dostavio odlučujući u smislu stava 4. ovog člana.

Saradnik u postupku ima pravo na zaštitu identiteta u upravnom postupku.

Podaci koji bi mogli direktno ili indirektno da otkriju identitet saradnika u postupku predstavljaju zaštićen podatak, o čemu Komisija donosi rešenje po službenoj dužnosti.

Lice koje je lažno prijavilo, namerno izmenilo ili nezakonito pribavilo dokaze ili podstaklo na izvršenje nepoštene trgovačke prakse nema pravo na zaštitu identiteta i novčanu nagradu iz ovog člana.

5.         Postupak po službenoj dužnosti

Pokretanje postupka

Član 24.

Komisija po službenoj dužnosti pokreće postupak ispitivanja postojanja nepoštene trgovačke prakse.

Ako kupac primenjuje istovetnu praksu prema različitim snabdevačima, bez obzira na broj snabdevača obuhvaćenih tom praksom, protiv kupca se vodi jedan postupak utvrđivanja postojanja nepoštene trgovačke prakse (jedinstvenost postupka ocene prakse).

O pokretanju postupka iz stava 1. ovog člana zaključkom odlučuje predsednik Komisije.

Zaključak iz stava 3. ovog člana, naročito sadrži:

1)         pravni osnov i razloge za pokretanje postupka;

2)         opis radnji ili akata koji mogu da predstavljaju nepoštenu trgovačku praksu;

3)         poziv sa rokom za izjašnjenje na zaključak;

4)         poziv svim licima koja raspolažu podacima, ispravama ili drugim relevantnim informacijama, da ih dostave Komisiji;

5)         pouku o koristima saradnje sa Komisijom;

6)         druge informacije u korist obrazloženja razloga za postupanje Komisije.

Postupak po službenoj dužnosti smatra se pokrenutim danom kad je stranci dostavljen o zaključak o pokretanju postupka.

Protiv zaključka o pokretanju postupka nije dozvoljena žalba, niti se može pokrenuti upravni spor.

Zaključak o pokretanju postupka može da se pobija tužbom protiv konačnog rešenja Komisije.

O pokretanju postupka, Komisija obaveštava podnosioca inicijative.

Ispitni postupak

Član 25.

Utvrđivanje nepoštene trgovačke prakse sprovodi se u ispitnom postupku.

U ispitnom postupku se preduzimaju potrebne dokazne radnje u cilju potpunog i pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, uzima se izjava i saslušava stranka, zainteresovano lice, svedok, obavlja se veštačenje, pribavljaju se podaci, isprave i stvari, vrši uviđaj, nenajavljeni uviđaj i održava usmena rasprava, kao i druge radnje koje omogućavaju objektivno i nepristrasno donošenje odluke.

Stranka u postupku, zainteresovano i treće lice dužno je da postupa po zahtevu i nalogu Komisije, a naročito da dostavlja podatke, informacije i dokumentaciju neophodnu za potpuno i pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja.

O svim pitanjima upravljanja i sprovođenja postupka odlučuje se zaključkom koji donosi ovlašćeno službeno lice.

Protiv zaključka iz stava 4. ovog člana nije dozvoljena posebna žalba, niti može da se pokrene upravni spor, već može da se pobija tužbom protiv konačnog rešenja, ako ovim zakonom nije drugačije uređeno.

Za veštaka u postupku pred Komisijom određuju se lica ili ustanove iz registra sudskih veštaka odnosno iz registra pravnih lica koja obavljaju poslove veštačenja.

Postupak u slučaju komercijalne odmazde

Član 26.

Ako je komercijalna odmazda iz člana 8. ovog zakona učinjena kao posledica ili reakcija na ukazivanje ili prijavu određene nepoštene trgovačke prakse, Komisija pokreće odvojeni postupak za njeno utvrđivanje.

Postupak iz stava 1. ovog člana vodi se nezavisno od postupka u vezi sa osnovnom nepoštenom trgovačkom praksom.

Obaveštenje o utvrđenim činjenicama

Član 27.

Ovlašćeno službeno lice obaveštava stranku i zainteresovano lice o bitnim činjenicama, dokazima i ostalim elementima na kojima će zasnovati rešenje.

Obaveštenje iz stava 1. ovog člana naročito sadrži utvrđene činjenice i okolnosti u pogledu utvrđivanja postojanja nepoštene trgovačke prakse.

Obaveštenje iz stava 1. ovog člana Komisija dostavlja stranci u postupku i zainteresovanom licu sa pozivom i rokom za izjašnjenje koji ne može biti kraći od osam dana ni duži od 15 dana.

Izjašnjenje na obaveštenje o utvrđenim činjenicama

Član 28.

U izjašnjenju na obaveštenje o utvrđenim činjenicama stranka i zainteresovano lice može da iznese primedbe na način i sadržinu izvedenih dokaza, da ospori dokaze, navode, analize, stavove i ocene iznete u obaveštenju, kao i da da predloge za izvođenje dodatnih dokaza, saslušanje svedoka ili druge ispitne radnje, odnosno da dostavi dokaze, ako smatra da bi to doprinelo pravilnom i potpunom utvrđivanju činjeničnog stanja.

U izjašnjenju iz stava 1. ovog člana, stranka u postupku i zainteresovano lice mogu da zatraže da se pre donošenja konačne odluke u upravnoj stvari održi usmena rasprava ili da se sasluša stranka ili zainteresovano lice.

Ovlašćeno službeno lice ceni opravdanost predloga iz stava 2. ovog člana, uzimajući u obzir tok postupka, svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno, kao i rezultat celokupnog postupka.

Odlučivanje Saveta

Član 29.

O postojanju nepoštene trgovačke prakse iz člana 6. ovog zakona, odlučuje se rešenjem koje donosi Savet Komisije u roku od 90 dana pokretanja postupka.

Savet Komisije donosi rešenje u vezi sa nepoštenom trgovačkom praksom iz čl. 7. i 8. ovog zakona u roku od 120 dana od dana pokretanja postupka.

Sastavni deo rešenja kojim se utvrđuje postojanje nepoštene trgovačke prakse je:

1)         obrazloženje postojanja značajne pregovaračke moći;

2)         opis nepoštene trgovačke prakse;

3)         upravna mera iz ovog zakona;

4)         obaveza o izveštavanju u sprovođenju izrečenih mera;

5)         način objave.

Savet donosi rešenje kojim se obustavlja postupak ako na osnovu raspoloživih dokaza ne može da utvrdi postojanje nepoštene trgovačke prakse.

Ako Komisija ne donese rešenje u roku iz ovog člana, postupak se obustavlja.

Ponavljanje postupka

Član 30.

Postupak pred Komisijom može da se ponovi pod uslovima propisanim pravilima opšteg upravnog postupka.

6.         Sprovođenje uviđaja i obezbeđenje dokaza

Uviđaj

Član 31.

Uviđaj se sprovodi na osnovu zaključka predsednika Komisije koji sadrži pravni osnov, razloge za sprovođenje uviđaja, navođenje dokumenata, odnosno podataka u koje će biti izvršen uvid, mesto i vreme sprovođenja uviđaja, podatke o ovlašćenim licima koja će sprovesti uviđaj, odluku o troškovima sprovođenja uviđaja ukoliko ih snosi stranka u postupku, odnosno zainteresovano ili treće lice kod koga se uviđaj sprovodi, a po potrebi i druge elemente.

Ovlašćeno službeno lice koje sprovodi uviđaj može od stranke u postupku, zainteresovanog ili trećeg lica da zahteva uvid u dokumentaciju i podatke koji su navedeni u zaključku o sprovođenju uviđaja, a može da izvrši uvid i u drugu dokumentaciju i podatke koje stranka u postupku odnosno zainteresovano ili treće lice stavi na uvid, što se konstatuje u zapisniku o sprovođenju uviđaja.

Ovlašćeno službeno lice vodi računa da se uviđaj ne zloupotrebi i da ne dođe do povrede poslovno osetljivih podataka, poslovne tajne i privilegovane komunikacije stranke odnosno zainteresovanog ili trećeg lica.

Stranka u postupku odnosno zainteresovano ili treće lice dužno je da omogući neometano sprovođenje uviđaja.

Za ometanje sprovođenja uviđaja ovlašćeno službeno lice može izreći meru procesnog penala.

Obezbeđenje dokaza

Član 32.

Ako postoji sumnja na opasnost od uklanjanja ili izmene dokaza koji se nalaze kod stranke u postupku, zainteresovanog ili trećeg lica, a koji ukazuju na postojanje ili dokazuju nepoštenu trgovačku praksu, može da se odredi sprovođenje obezbeđenja dokaza, odnosno sprovođenje nenajavljenog uviđaja.

Nenajavljeni uviđaj iz stava 1. ovog člana sprovodi se iznenadnom kontrolom prostorija, odnosno podataka, isprava i stvari koje se nalaze u tim prostorijama, o čemu se obaveštava stranka, odnosno neposredni držalac prostora i stvari u trenutku sprovođenja uviđaja i na licu mesta.

O sprovođenju nenajavljenog uviđaja predsednik Komisije donosi zaključak koji sadrži pravni osnov, naziv i sedište stranke u postupku, mesto, vreme i razlog sprovođenja nenajavljenog uviđaja, imena i brojeve službenih legitimacija ovlašćenih i drugih službenih lica koja sprovode uviđaj, kao i upozorenje na posledice sprečavanja ili ometanja sprovođenja uviđaja.

Protiv zaključka iz stava 3. ovog člana nije dozvoljena žalba, već može da se pobija tužbom protiv konačnog rešenja.

Ovlašćenja u slučaju sprovođenja uviđaja i obezbeđenja dokaza

Član 33.

Ovlašćeno službeno lice dužno je da pokaže svoju službenu legitimaciju i uruči zaključak o sprovođenju redovnog ili nenajavljenog uviđaja, i zaključak o pokretanju postupka utvrđivanja nepoštene trgovačke prakse.

Ovlašćeno službeno lice koje sprovodi uviđaj iz stava 1. ovog člana dužno je da se pridržava obima ovlašćenja sadržanog u zaključku.

Ovlašćeno službeno lice može da:

1)         uđe i pregleda poslovne prostorije, vozila, zemljište i druge prostorije u sedištu učesnika na tržištu, odnosno stranke u postupku i na ostalim mestima gde obavlja poslovne aktivnosti;

2)         izvrši proveru dokumentacije bez obzira na način na koji se dokumenti čuvaju i svake vrste komunikacije bez obzira na sredstvo komunikacije, a koji su u vezi sa predmetom nenajavljenog uviđaja;

3)         kopira ili skenira poslovnu i drugu dokumentaciju na mestu sprovođenja nenajavljenog uviđaja ili obezbedi elektronsku dokumentaciju u skladu sa zakonom kojim se uređuju elektronski dokument, elektronska identifikacija i usluge od poverenja u elektronskom poslovanju;

4)         privremeno oduzme poslovnu i drugu dokumentaciju kada zbog tehničkih razloga nije moguće da se ta dokumentacija kopira ili skenira, a najduže onoliko koliko je potrebno da se naprave kopije te dokumentacije;

5)         zapečati poslovne prostorije i poslovne dokumente za vreme koje je potrebno da se sprovede uviđaj, a najduže 72 časa;

6)         uzima od zastupnika stranke u postupku, zainteresovanog ili trećeg lica, kao i njihovih zaposlenih izjave o činjenicama koje su predmet i koje su u vezi sa svrhom sprovođenja nenajavljenog uviđaja, ili izuzetno ovlašćeno službeno lice može da ostavi dodatni rok za izjašnjenje, a ako je neophodna pisana izjava, ovlašćeno lice mora da odredi datum do kojeg ta izjava mora da bude dostavljena Komisiji;

7)         obavlja ostale radnje u skladu sa ciljevima postupka.

Stranka u postupku, zainteresovano ili treće lice obaveštava se o pravu da uviđaju prisustvuje i njen punomoćnik, i na njen zahtev omogućiće se prisustvo punomoćnika, odnosno njegovo naknadno uključenje, osim ako je taj zahtev usmeren na odugovlačenje ili otežavanje postupka, ali neće se prekidati sprovođenje uviđaja.

Ako se prilikom uviđaja pronađu isprave, odnosno stvari koje sadrže podatke ili druge stvari od značaja za odlučivanje u postupku, može se odrediti njihovo privremeno oduzimanje do utvrđivanja svih relevantnih podataka i činjenica koje te isprave, odnosno stvari sadrže, a najduže do kraja postupka.

Zaključak o privremenom oduzimanju isprava, odnosno stvari, kao i njihovom vraćanju, donosi službeno lice koje sprovodi uviđaj ili nenajavljeni uviđaj, odnosno koje sprovodi postupak.

Licu kojem su privremeno oduzete isprave, odnosno stvari, izdaje se o tome posebna potvrda na licu mesta.

7.         Saslušanje i usmena rasprava

Saslušanje stranke i zainteresovanog lica

Član 34.

Ovlašćeno službeno lice može pojedinačno da sasluša stranku u postupku ili zainteresovano lice radi pravilnog i potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, a naročito radi utvrđivanja nepoštene trgovačke prakse u vezi sa opštenjem kupca i snabdevača za koje ne postoji obaveza pisane komunikacije.

Lice iz stava 1. ovog član saslušava se usmeno, pojedinačno bez prisustva druge suprotstavljene strane.

Izvođenje dokazne radnje saslušanjem može da se sprovede ako se kasniji iskazi određenog lica razlikuju od ranijih, a nije moguće pokloniti poverenje konkretnom izjašnjenju.

U svojstvu stranke ili zainteresovanog lica može da se sasluša zakonski zastupnik stranke, odnosno drugo zaposleno lice koje zakonski zastupnik ovlasti za saslušanje posebnim ovlašćenjem.

Saslušanju može da prisustvuje punomoćnik ili stručni pomagač.

Usmena rasprava

Član 35.

Ako se u toku postupka utvrdi postojanje suprotstavljenih izjava, tvrdnje kupca i snabdevača, odnosno stranke u postupku i zainteresovanog lica, a na osnovu dostavljenih dokaza ne može da se na jasan i nedvosmislen način izvede zaključak o činjenicama odlučujućim za predmet, ovlašćeno službeno lice može zaključkom da zakaže održavanje usmene rasprave.

Usmena rasprava održava se u sedištu Komisije bez prisustva javnosti.

Na sprovođenje usmene rasprave shodno se primenjuju pravila opšteg upravnog postupka.

VI. ZAŠTITA PODATAKA I OBJAVLJIVANJE AKATA

Zaštićeni podatak

Član 36.

Za podatke koji su dostavljeni, prikupljeni ili stavljeni na uvid Komisiji, koji imaju svojstvo poslovne tajne ili poslovno osetljivog podatka, odnosno poverljivog podatka, čijim bi objavljivanjem, stavljanjem na uvid drugim licima, mogla da nastupi značajna šteta za lica kojima pripadaju ti podaci ili na koje se odnose, ili bi se time ugrozio, omeo ili otežao postupak pred Komisijom, može da se odredi zaštita.

Podnosilac inicijative i saradnik u postupku uvek imaju pravo na zaštitu identiteta, zbog mogućnosti poslovne odmazde lica koje je učinilo nepoštenu trgovačku praksu.

O zahtevu za zaštitu identiteta iz stava 2. ovog člana, Komisija bez odlaganja donosi rešenje.

Zaštita podataka sprovodi se na osnovu zahteva lica kojem pripadaju ti podaci ili na koje se ti podaci odnose, ako podnosilac zahteva učini verovatnim nastanak značajne štete u smislu stava 1. ovog člana.

Zahtev za zaštitu podataka podnosi se istovremeno sa podneskom koji sadrži podatke za koje se traži zaštita, a najkasnije u roku od osam dana od dana dostavljanja podneska.

O zahtevu iz stava 1. ovog člana predsednik Komisije donosi rešenje.

Protiv zaključka kojim se zahtev odbacuje nije dopuštena posebna žalba niti može da se pokrene upravni spor, već može da se pobija tužbom protiv konačnog rešenja.

Zaštićeni podaci mogu da budu određeni po službenoj dužnosti ako ti podaci uživaju zaštitu poverljivosti u skladu sa posebnim propisom ili odlukom drugog organa kojim su označeni kao podaci od javnog interesa.

Objavljivanje akata Komisije

Član 37.

Zaključak o pokretanju postupka i konačno rešenje objavljuju se u celosti na internet stranici Komisije.

Prilikom objavljivanja rešenja i zaključaka na internet stranici Komisije iz teksta se izostavljaju podaci koji su zaštićeni u skladu sa ovim zakonom.

Analize, godišnja izveštavanja i druge informacije koje u okviru svojih nadležnosti donosi Komisija, objavljuju se u skladu sa odredbama ovog zakona.

Komisija uputstvom bliže određuje pojam zaštićenog podatka, oblik i sadržinu zahteva za zaštitu podataka i način na koji će se vršiti izostavljanje zaštićenih podataka iz akata koji se objavljuju.

VII. SPROVOĐENJE POSEBNIH SEKTORSKIH ANALIZA

Posebna sektorska analiza

Član 38.

Komisija može da sprovede istraživanje i da izradi posebnu sektorsku analizu snabdevanja određenim proizvodom u smislu člana 2. ovog zakona.

Komisija može da sprovede posebnu sektorsku analizu na predlog ministarstva nadležnog za poslove trgovine.

Sektorska analiza iz stava 1. ovog člana između ostalog ima za cilj da utvrdi strukturu tržišta, efikasnost lanca snabdevanja, odnose između učesnika, učestalost i prirodu nepoštenih trgovačkih praksi, kao i druge činjenice od značaja za primenu ovog zakona.

Učesnici na tržištu, udruženja, profesionalne organizacije, državni organi, organi državne uprave i druga lica dužna su da, na osnovu pismenog zahteva Komisije, dostave sve podatke, informacije i dokumentaciju neophodne za izradu sektorske analize.

Komisija za potrebe sprovođenja posebne sektorske analize može da koristi podatke koji su dostavljeni u drugim postupcima iz njene nadležnosti.

Izveštaj o sprovedenoj analizi Komisija dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove trgovine, kao i ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivrede za poljoprivredne i prehrambene proizvode.

O pokretanju sektorske analize, Savet donosi odluku.

Izveštaj o sprovedenoj analizi iz stava 1. ovog člana objavljuje se na internet stranici Komisije i ministarstva nadležnog za poslove trgovine.

Postupanje ovlašćenog službenog lica u sprovođenju posebne sektorske analize

Član 39.

U sprovođenju analize ovlašćeno službeno lica može da:

1)         prikuplja podatke, obaveštenja, dokumente i da uzima izjave od pravnih i fizičkih lica, podnosioca inicijative, učesnika na tržištu, njihovih oblika udruživanja, udruženja potrošača i drugih pravnih subjekata koji raspolažu podacima i određenim saznanjima koja su od značaja za ispitivanje i utvrđivanje stanja u snabdevanju određenim proizvodom iz ovog zakona na tržištu Republike Srbije;

2)         prikuplja podatke, obaveštenja, dokumente od organa državne uprave, lokalne samouprave i teritorijalne autonomije, kao i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja.

Postupajući u skladu sa stavom 1. ovog člana, ovlašćeno službeno lice upućuje zahtev za dostavljanje informacija, podataka i dokumenata i određuje rok za dostavljanje podataka iz stava 1. ovog člana.

U slučaju nepostupanja ili delimičnog postupanja po zahtevu iz stava 2. ovog člana, ovlašćeno službeno lice može da donese zaključak kojim se nalaže dostavljanje traženih podataka i dokumenata u razumnom roku, pod pretnjom određivanja mere periodičnog penala propisane ovim zakonom.

U toku sprovođenja analize, u pogledu prava lica koja su predmet analize, shodno se primenjuju odredbe ovog zakona kojima se uređuje položaj trećih lica.

VIII. SARADNJA SA DRUGIM DRŽAVNIM ORGANIMA

Saradnja državnih organa i organizacija

Član 40.

Komisija može da dostavi drugim državnim organima i organizacijama zahtev za davanje informacija i odredi rok za postupanje po zahtevu.

Državni organi i organizacije dužni su da sarađuju sa Komisijom i da postupe po zahtevu iz stava 1. ovog člana, odnosno da dostave podatke, isprave ili druge tražene dokaze kojima raspolažu, ukoliko se ne nalaze u službenim evidencijama, ili da daju obrazloženo izjašnjenje o predmetu zahteva.

Obaveza iz stava 2. ovog člana naročito se odnosi na organe i organizacije nadležne za poslove statistike, organe i organizacije lokalne samouprave, privredne komore i druge organe i organizacije koji vrše javna ovlašćenja.

Ako prilikom vršenja inspekcijskog nadzora u skladu sa ovlašćenjima, nadležni inspektor:

(1)        dođe do informacija u vezi sa nepoštenim trgovačkim praksama, ili

(2)        utvrdi da ukupan iznos naknada prelazi 20%,

dužan je da u roku od osam dana od dana okončanja inspekcijskog nadzora obavesti Komisiju i dostavi raspoloživu dokumentaciju.

U slučaju neblagovremenog ili nepotpunog postupanja, odnosno nepostupanja organa ili organizacija iz stava 1. ovog člana, Komisija može da dostavi informaciju o tome organu koji vrši nadzor nad radom određenog organa ili organizacije, odnosno pred kojim snosi odgovornost za rad, sa zahtevom za preduzimanje potrebnih mera u cilju prikupljanja traženih podataka.

U slučaju izostanka saradnje nakon postupanja u skladu sa stavom 5. ovog člana, odnosno više od dva neuspela pokušaja Komisije da ostvari saradnju sa određenim državnim organom ili organizacijom, Komisija može javno da objavi informaciju o tome.

Podaci iz ovog člana mogu da se dostave trećim licima, po dobijanju saglasnosti organa iz stava 1. ovog člana, u formi i obliku koji organ odredi.

Državni organi i organizacije ne mogu Komisiji da naplaćuju naknadu za saopštavanje, stavljanje na uvid ili obradu činjenica, odnosno pripremu izjašnjenja.

IX. UPRAVNE MERE

Član 41.

Komisija može da odredi sledeće upravne mere:

1)         privremenu meru;

2)         meru usklađivanja poslovanja;

3)         meru zaštite od nepoštene trgovačke prakse;

4)         meru procesnog penala;

5)         meru periodičnog penala za nedostavljanje podataka u toku sprovođenja posebne sektorske analize.

Mere iz stava 1. tač. 1) - 3) ovog člana moraju da budu srazmerne težini, obimu i dužini trajanja utvrđene nepoštene trgovačke prakse i u neposrednoj vezi sa aktima i radnjama koji čine tu praksu.

Privremena mera

Član 42.

Komisija može, ako postoji opasnost od nastupanja teških i štetnih posledica po prava i interese snabdevača u lancu snabdevanja, da naloži privremeno prestanak vršenja radnje za koju postoji osnovana pretpostavka da predstavlja nepoštenu trgovačku praksu.

Mera iz stava 1. ovog člana može da bude sastavni deo zaključka o pokretanju postupka odnosno može da se naloži u svakom trenutku do donošenja rešenja.

O meri iz stava 1. ovog člana, predsednik Komisije donosi privremeno rešenje koje naročito sadrži vremenski period trajanja mere.

Mera iz stava 1. ovog člana može da traje najduže do donošenja rešenja u tom postupku.

Stranka u postupku u svakom trenutku može da podnese žalbu na privremeno rešenje.

Ako stranka posebnom žalbom na privremeno rešenje učini verovatnim da ne postoje ili ne mogu da nastupe štetne posledice iz stava 1. ovog člana, Savet ukida privremeno rešenje bez odlaganja.

Rešenjem kojim se okončava postupak Savet ukida privremeno rešenje.

Mera usklađivanja poslovanja

Član 43.

Savet Komisije može rešenjem kojim se utvrđuje postojanje nepoštene trgovačke prakse da odredi meru usklađivanja opštih uslova poslovanja, standardnih ugovora, internih smernica i druge prakse, na način kojim se trajno otklanjaju iste ili slične prakse u odnosu na sve snabdevače.

Mera iz stava 1. ovog člana podrazumeva i obustavljanje ugovaranja, sprovođenja ili primene prakse koju je Komisija ocenila kao nepoštenu.

Rešenje iz stava 1. ovog člana sadrži i rok za sprovođenje mera.

Mera zaštite od nepoštene trgovačke prakse

Član 44.

Mera zaštite od nepoštene trgovačke prakse ima za cilj uspostavljanje i održavanje ravnopravnosti u pregovaranju između trgovačkih partnera, na način kojim se omogućava:

1)         vraćanje pregovaračke moći u stanje ravnopravnosti koje bi postojalo da nije došlo do nepoštene prakse;

2)         sprečavanje ponavljanja nepoštenih praksi odvraćanjem svih učesnika u lancu snabdevanja od njihove primene.

Komisija određuje meru iz stava 1. ovog člana ako kupac nametne nepoštenu trgovačku praksu iz čl. 6 - 8. ovog zakona.

Mera zaštite od nepoštene trgovačke prakse se određuje u obliku plaćanja novčanog iznosa.

Visina novčanog iznosa iz stava 3. ovog člana određuje se tako što se osnovni iznos koriguje primenom kriterijuma koji za posledicu imaju umanjenje ili povećanje osnovnog iznosa.

Osnovni iznos određuje se u odnosu na ostvareni ukupni godišnji prihod stranke u postupku ostvaren na teritoriji Republike Srbije, u godini koja prethodi godini pokretanja postupka i iznosi:

(1)        0,1% za prakse iz člana 7. ovog zakona;

(2)        0,2% za prakse iz čl. 6. i 8. ovog zakona.

Osnovni iznos se umanjuje za:

1)         20% ako je kupac obustavio primenu nepoštene prakse pre pokretanja postupka Komisije i o tome dostavio valjan dokaz;

2)         20% ako kupac nije primenjivao ugovorenu nepoštenu trgovačku praksu;

3)         10% ako je kupac obustavio primenu nepoštene prakse do donošenja obaveštenja o bitnim činjenicama utvrđenim u postupku, iz člana 27. ovog zakona;

4)         20% ako je kupac primenjivao nepoštenu trgovačku praksu u periodu do tri meseca;

5)         10% ako je kupac primenjivao nepoštenu trgovačku praksu duže od tri meseca a kraće od 12 meseci;

6)         20% ako kupac prizna postojanje nepoštene trgovačke prakse.

Osnovni iznos se uvećava za:

1)         20% ako kupac predlaže, ugovara ili sprovodi nepoštenu trgovačku praksu nakon što mu je izrečena privremena mera iz člana 42. ovog zakona;

2)         10% ako kupac ne sarađuje u toku sprovođenja uviđaja ili nenajavljenog uviđaja;

3)         10% ako kupac prikriva dokaze, dostavlja neistinite podatke i informacije;

4)         20% ako kupac podstiče snabdevača na prihvatanje nepoštene trgovačke prakse;

5)         20% ako kupac u toku postupka preti odmazdom snabdevaču;

6)         20% ako je nepoštena trgovačka praksa sastavni deo opštih uslova poslovanja, odnosno standardnih ugovora po pristupu;

7)         100% ako kupac ponovi istu nepoštenu trgovačku praksu za koju je Komisija donela konačno rešenje.

Mera procesnog penala

Član 45.

Stranci u postupku, zainteresovanom i trećem licu, može se izreći mera procesnog penala u obliku novčanog iznosa od 500.000 dinara za svaki dan ponašanja suprotnog zahtevu ili nalogu iz zaključka Komisije, odnosno nepostupanja po zahtevu ili nalogu iz zaključka Komisije.

Mera procesnog penala u iznosu iz stava 1. ovog člana može se izreći ako stranka u postupku, zainteresovano ili treće lice ometa ovlašćeno službeno lice u sprovođenju uviđaja ili sprovođenja radnje obezbeđenja dokaza.

Protiv rešenja ovlašćenog službenog lica nije dozvoljena žalba, već može da se pobija tužbom protiv konačnog rešenja.

Mera periodičnog penala za nedostavljanje podataka u toku sprovođenja posebne sektorske analize

Član 46.

U slučaju nepostupanja ili delimičnog postupanja po zahtevu iz člana 40. stav 2. ovog zakona, kojim se zahteva dostavljanje traženih podataka i dokumenata u razumnom roku, Komisija može učesniku na tržištu, udruženju, profesionalnim organizacijama i drugim licima da izrekne meru periodičnog penala.

Mera iz stava 1. ovog člana izriče se u obliku plaćanja novčanog iznosa od 500.000 dinara za svaki dan ponašanja suprotno nalogu Komisije.

Protiv rešenja ovlašćenog službenog lica, dozvoljena je žalba Savetu.

Žalba odlaže izvršenje rešenja do donošenja odluke Saveta.

Izvršenje upravnih mera u obliku plaćanja novčanog iznosa

Član 47.

Rešenjem kojim se određuje mera iz čl. 44 - 46. ovog zakona određuje se rok i način plaćanja.

Rok za plaćanje novčanog iznosa mere ne može da bude duži od deset dana.

Naplata novčanog iznosa određene upravne mere vrši se u korist budžeta Republike Srbije.

Prinudno izvršenje mera u obliku plaćanja novčanog iznosa, vrši se u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja.

X. TROŠKOVI I ZASTARELOST

Troškovi postupka

Član 48.

Komisija snosi redovne troškove postupka koji je pokrenut po službenoj dužnosti i povoljno okončan za stranku, uključujući troškove i nagrade veštaka, svedoka, i tumača koje je odredilo ovlašćeno službeno lice.

Stranka u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti, koji je za nju povoljno okončan, nema pravo na nadoknadu troškova postupka iz stava 1. ovog člana koje je sama snosila u tom postupku.

Troškovi sprovođenja uviđaja spadaju u redovne troškove postupka osim ukoliko je uviđaj određen zbog nepostupanja stranke u postupku, odnosno drugog učesnika na tržištu, po zahtevu ili nalogu ovlašćenog službenog lica za dostavljanje dokumenata i podataka, u kom slučaju troškove snosi stranka, odnosno drugi učesnik na tržištu.

Troškovi privremenog oduzimanja i čuvanja isprava, odnosno stvari, kao i šteta zbog njihovog oštećenja, spadaju u redovne troškove postupka.

Komisija može u celosti ili delimično da oslobodi stranku ili drugo lice snošenja troškova koji se odnosi na izdatke organa u toku sprovođenja postupka, a naročito putnih troškova ovlašćenih službenih lica, izdataka za svedoke, veštake, tumače, uviđaj, oglase i sl.

Komisija ne snosi troškove pravnog zastupanja i stručnog pomaganja.

Zastarelost

Član 49.

Nakon proteka pet godina od poslednjeg dana kada je nepoštena trgovačka praksa izvršena u kontinuitetu ili sa prekidima, ne može da se pokrene postupak po službenoj dužnosti.

Zastarelost iz stava 1. ovog člana prekida se svakom formalnom radnjom Komisije, nakon čega rok počinje ponovo da teče.

Formalna radnja iz stava 2. ovog člana naročito podrazumeva postupanje Komisije pre pokretanja postupka, kao što je postupanje po inicijativi, sprovođenje posebne sektorske analize, opštenje sa državnim organima i organizacijama i druge radnje koje jasno i nedvosmisleno za cilj imaju otkrivanje nepoštene trgovačke prakse.

Zastarelost nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost vođenja postupka utvrđivanja nepoštene trgovačke prakse.

Ako se o odluci Komisije vodi upravni spor, zastarelost se obustavlja do pravnosnažnosti sudske odluke.

Mera zaštite od nepoštenih trgovačkih praksi, mera procesnog penala i mera periodičnog penala za nedostavljanje podataka u toku sprovođenja posebne sektorske analize ne može da se naplati protekom tri godine od dana izvršnosti rešenja Komisije.

XI. GODIŠNJE IZVEŠTAVANJE I OCENA POLITIKE SUZBIJANJA NEPOŠTENIH TRGOVAČKIH PRAKSI

Godišnji izveštaj o nepoštenim trgovačkim praksama

Član 50.

Savet Komisije usvaja godišnji izveštaj o nepoštenim trgovačkim praksama do 1. marta tekuće godine za prethodnu godinu.

Izveštaj iz stava 1. ovog člana naročito sadrži:

1)         ukupan broj podnetih inicijativa, prijava i prigovora;

2)         broj pokrenutih, vođenih i okončanih postupaka u toku godine;

3)         za svaki okončani postupak - kratak opis predmeta, učesnika na tržištu i ishod postupka i, ako je primenljivo, donetu odluku;

4)         pregled najčešćih nepoštenih trgovačkih praksi;

5)         listu učesnika na tržištu za koje je utvrđeno da su nametali nepoštene trgovačke prakse.

Podaci i opisi u izveštaju dati su u formi koja poštuje zahteve zaštite podataka u skladu sa ovim zakonom.

Godišnji izveštaj Komisija objavljuje na svojoj internet stranici odmah po usvajanju.

Podaci i informacije iz ovog člana predstavljaju obaveznu sadržinu godišnjeg izveštaja o radu Komisije.

Periodična ocena politike sprečavanja nepoštenih trgovačkih praksi (analiza stanja)

Član 51.

Ministarstvo nadležno za poslove trgovine sprovodi periodičnu ocenu politike sprečavanja nepoštenih trgovačkih praksi, odnosno analizu stanja.

Analiza stanja iz stava 1. obuhvata najmanje:

1)         procenu delotvornosti mera sprovedenih na nacionalnom nivou u cilju sprečavanja nepoštenih trgovačkih praksi u lancu snabdevanja proizvodima na koje se ovaj zakon primenjuje;

2)         procenu delotvornosti saradnje između državnih organa u sprečavanju nepoštenih trgovačkih praksi;

3)         ocenu sprovođenja propisa;

4)         prema potrebi, utvrđivanje načina unapređenja politika sprečavanja nepoštenih trgovačkih praksi.

Analiza stanja sprovodi se najmanje jednom u periodu od tri godine, a izveštaj sa nalazima i preporukama dostavlja se Vladi.

XII. OBAVEZA IZRADE PREGLEDA FINANSIJSKIH ELEMENATA UGOVORA

Član 52.

Ugovor iz člana 3. ovog zakona obavezno sadrži finansijske elemente koji podrazumevaju cenu, pogodnosti, naknade, novčane kazne i druge ugovorene novčane obaveze i izdatke koji su predviđene ugovorom.

Cena iz stava 1. ovog člana uključuje:

1)         cenovnik koji je dostavljen i prihvaćen elektronskim putem, u skladu sa rokovima i postupkom predviđenim ugovorom;

2)         cenu utvrđenu na osnovu pojedinačne ponude snabdevača u postupku prikupljanja ponuda ili drugih tržišnih mehanizama koji se primenjuju u kratkim vremenskim intervalima za sveže voće, sveže povrće i sveže meso;

3)         cenu istaknutu na otkupnom mestu.

U slučaju iz stava 2. ovog člana, ugovorom se uređuju način i postupak utvrđivanja cene, kao i obaveza evidentiranja i čuvanja dokumentacije na osnovu koje je cena utvrđena.

Ugovorne strane su dužne da izrade pregled finansijskih elemenata ugovora iz člana 3. ovog zakona.

Pregled finansijskih elemenata ugovora može da bude sastavni deo sadržine ugovora, kao zaseban član, ili u formi priloga, odnosno kao zaseban dokument, ukoliko postoji više ugovora kojima se uređuju pitanja iz stava 1. ovog člana u odnosu na određen proizvod ili skup proizvoda na koje se primenjuje ovaj zakon.

Pregled iz st. 4. i 5. ovog člana predstavlja listu svih jasno i nedvosmisleno odredivih finansijskih elemenata ugovora iz stava 1. ovog člana, pravni osnov za njihovu primenu, važeći cenovnik.

Svaka izmena ili dopuna osnovnog ili drugog ugovora koja posredno ili neposredno utiče na bilo koji element naveden u stavu 6. ovog člana, povlači obavezu istovremenog upodobljavanja i izmene pregleda finansijskih elemenata ugovora.

XIII. SUDSKA KONTROLA

Sudska kontrola rešenja Komisije

Član 53.

Rešenje kojim se utvrđuje nepoštena trgovačka praksa je konačno.

Protiv konačnog rešenja Komisije može da se pokrene upravni spor u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja stranci.

Podnošenje tužbe ne odlaže izvršenje rešenja.

XIV. NADZOR

Član 54.

Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove trgovine preko tržišnih inspektora.

U vršenju inspekcijskog nadzora u vezi sa čl. 3. i 52. ovog zakona, tržišni inspektor ima ovlašćenja i dužnosti propisane zakonom kojim se uređuje trgovina i zakonom kojim se uređuje inspekcijski nadzor.

Član 55.

Izdavalac elektronske fakture, primalac elektronske fakture, centralni informacioni posrednik i informacioni posrednik dužni su da u cilju nesmetanog vršenja inspekcijskog nadzora i prikupljanja podataka od značaja za vršenje inspekcijskog nadzora nad određenim subjektom nadzora omoguće licu koje vrši inspekcijski nadzor uvid u podatke o poslovanju, poslovnu dokumentaciju, prateću tehničku opremu i uređaje koji su u vezi sa obavezama propisanim zakonom.

XV. KAZNENE ODREDBE

Član 56.

Novčanom kaznom u iznosu od 50.000 dinara do 2.000.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako:

1)         koristi neodređene ili uslovne formulacije protivno članu 3. stav 4. ovog zakona;

2)         ne izradi pregled finansijskih elemenata ugovora u skladu sa članom 52. ovog zakona.

Novčanom kaznom u fiksnom iznosu od 300.000,00 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako:

1)         ne zaključi ugovor u skladu sa članom 3. stav 1. ovog zakona;

2)         ne izda računovodstvenu ispravu na način propisan u članu 3. stav 6. ovog zakona;

3)         ne izda dostavnicu na način propisan u članu 3. stav 7. ovog zakona.

Za radnje iz stava 1. ovog člana kazniće se fizičko lice ili odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 50.000,00 do 150.000,00 dinara.

Za radnje iz stava 2. ovog člana kazniće se fizičko lice ili odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom od 50.000,00 dinara.

Prekršajni postupak za prekršaje iz ovog člana ne može da se pokrene ni da se vodi ako proteknu dve godine od dana kada je prekršaj učinjen.

XVI. PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Sredstva za rad Komisije i privremeno finansiranje

Član 57.

Sredstva za rad posebne organizacione jedinice iz člana 10. ovog zakona su obezbeđena u finansijskom planu Komisije.

Do usvajanja finansijskog plana za narednu godinu, Savet je dužan da izvrši odgovarajuću preraspodelu sredstava neophodnih za neometano sprovođenje ovog zakona.

Savet utvrđuje predlog finansijskog plana Komisije i dostavlja ga odboru Narodne skupštine nadležnom za poslove finansija na saglasnost, najkasnije do 1. novembra tekuće godine.

Način korišćenja i preraspodelu sredstava iz finansijskog plana uređuje Savet posebnom odlukom.

Ako finansijski plan ne bude donet do početka budžetske godine, finansiranje rada Komisije se vrši najviše do visine ukupno planiranih rashoda u prethodnoj godini, srazmerno periodu do dobijanja saglasnosti na finansijski plan.

Ako se godišnjim obračunom prihoda i rashoda utvrdi da su ukupno ostvareni prihodi Komisije veći od ostvarenih rashoda, razlika se nakon izdvajanja sredstava za rezerve, uplaćuje u budžet Republike Srbije.

Obaveza usklađivanja poslovanja sa ovim zakonom

Član 58.

Svaki subjekt u lancu snabdevanja proizvodima iz ovog zakona, dužan je da svoje opšte uslove poslovanja, ugovore, interne smernice i praksu uskladi sa odredbama ovog zakona najkasnije u roku od četiri meseca od dana njegovog stupanja na snagu.

Donošenje podzakonskih akata

Član 59.

Podzakonski akti za sprovođenje ovog zakona doneće se u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Prestanak važenja pojedinih odredaba propisa

Član 60.

Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi član 32. Zakona o zaštiti konkurencije (“Službeni glasnik RS”, br. 51/09 i 95/13).

Stupanje na snagu

Član 61.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbijeˮ, osim odredaba člana 3. stav 1. i člana 56. stav 2. tačka 1), koje se primenjuju od 1. januara 2027. godine.

IZ OBRAZLOŽENJA

II. Razlozi za donošenje propisa

1.         Analiza trenutnog stanja

U obavljanju trgovine na tržištu Republike Srbije postoje značajne neravnoteže u pregovaračkoj moći, pre svega u odnosima sa poljoprivrednim proizvođačima i malim dobavljačima. Zbog izražene neravnoteže, slabije strane su često bile izložene trgovačkim praksama koje su dovodile do ugrožavanja njihovog poslovanja.

Takve prakse su uključivale kašnjenje u plaćanjima, jednostrano menjanje ugovornih uslova, vraćanje neprodate robe bez naknade, kao i nametanje različitih vrsta naknada koje nisu bile jasno ugovorene, često ni opravdane. Posledice navedenog negativno se odražavaju na domaću, pre svega, poljoprivrednu proizvodnju.

U cilju osiguranja poštenijih i transparentnijih poslovnih odnosa bilo je nužno zakonski urediti pravila ponašanja u trgovinskim odnosima i zaštiti slabiju ugovornu stranu na jedan sveobuhvatan način. Zakon o trgovačkim praksama za određene vrste proizvoda donosi se prvi put u Republici Srbiji radi uspostavljanja jasnog, sveobuhvatnog i efikasnog pravnog okvira za sprečavanje ponašanja na tržištu koja narušavaju principe poštene konkurencije i ravnopravnosti učesnika u obavljanju trgovine.

Trenutni pravni okvir Republike Srbije ne pruža sistemsko rešenje za zaštitu snabdevača, posebno malih i srednjih poljoprivrednih proizvođača i dobavljača, od nepoštenih trgovačkih praksi velikih kupaca u lancima snabdevanja. Problemi sa kojima se suočavaju naši snabdevači su identični onima koji su bili prisutni u Evropskoj uniji pre donošenja Direktive o nepoštenim trgovačkim praksama (Directive (EU) 2019/633 of the European parliament and of the council of 17 April 2019 on unfair trading practices in business-to-business relationships in the agricultural and food supply chain, u daljem tekstu: Direktiva 2019/633). Ključni nedostaci postojećeg sistema su:

•           Strukturna neravnoteža snage: Krupni trgovci na malo, distributeri i prerađivači zloupotrebljavaju svoju kupovnu moć u odnosu na ekonomski zavisne i fragmentirane snabdevače.

•           Praktična nezaštićenost snabdevača: Zbog nedostatka specijalizovanih propisa, snabdevači se suočavaju sa nizom praksi koje proizvoljno prenose ekonomski rizik na njih: kašnjenja u plaćanju (posebno za kvarljive proizvode), retroaktivne promene cene, nametanje nejasnih ili uslovnih naknada, jednostrano menjanje ugovora, vraćanje neprodate robe bez naknade i drugi oblici pritiska.

•           Kultura straha i odmazde: Strah od izgubljenog posla ili marginalizacije na tržištu sprečava snabdevače da se žali ili traže zaštitu preko opštih sudskih kanala, koji su često sporni, skupi i nepredvidivi.

•           Fragmentirani i neefikasni pravni okvir: Postojeći instituti građanskog i trgovačkog prava (zloupotreba prava, savesnost) su nedovoljno precizni za suzbijanje ovih specifičnih tržišnih poremećaja.

•           Institucionalna nepokrivenost: Ne postoji specijalizovani nadzorni organ sa preventivnim i brzim instrumentima intervencije.

Ovakvo stanje, kako naglašava uvod EU Direktive, destabilizuje lance snabdevanja, podriva inovacije i investicije u prehrambenom sektoru i na kraju šteti potrošačima smanjujući raznovrsnost i kvalitet ponude. Nacionalna bezbednost u snabdevanju hranom i strateški razvoj poljoprivrede zahtevaju hitno uspostavljanje fer i predvidivih odnosa u agrarno-prehrambenom sektoru.

2.         Problem koje propis treba da reši

Sistematska primena nepoštenih praksi dovodi do nepotpune primene ugovora, nepredvidivih troškova i erozije marži snabdevača, direktno ugrožavajući ekonomski opstanak proizvođača i stabilnost snabdevanja.

Nesavesno ponašanje i iskorišćavanje pregovaračke moći postaje konkurentska prednost. Tržišni odnosi se zasnivaju na zloupotrebi moći, a ne na efikasnosti, kvalitetu ili inovacijama, što iskrivljuje konkurenciju i dugoročno unazađuje ceo sektor.

Nepostojanje jasnih pravila o dozvoljenom i zabranjenom ponašanju stvara pravni vakuum. Snabdevači ne mogu da se osiguraju od proizvoljnosti, a fer kupci su u nepovoljnom položaju u odnosu na one koji primenjuju nepoštene prakse.

Nepostojanje specijalizovanog, nezavisnog i efikasnog organa za sprovođenje ostavlja savesne snabdevače a naročito mala i srednja preduzeća bez realnog načina zaštite i ometa preventivno delovanje.

Bez transpozicije Direktive 2019/633, Srbija ostaje van zajedničkih evropskih standarda fer poslovanja. Ovo predstavlja pravnu i ekonomski prepreku za integraciju i može ograničiti pristup naših proizvođača fer tržištima.

3.         Ciljevi koji se propisom postavljaju

Sledeći ciljevi se propisom postavljaju:

a)         Uspostavljanje minimalnog standarda fer ponašanja

b)         Jasnoća, transparentnost i predvidljivost

c)         Efikasno sprovođenje i prevencija

d)         Zaštita od odmazde i podsticaj za prijavljivanje

e)         Harmonizacija sa pravnom tekovinom Evropske unije i jačanje ekonomske integracije

f)          Dugoročna stabilnost lanca snabdevanja i podrška poljoprivrednoj proizvodnji:

Uspostavljanje minimalnog standarda fer ponašanja: Definisanje jasnih, zabranjenih praksi u poslovnim odnosima između profesionalnih učesnika na tržištu (B2B), sa fokusom na poljoprivredne i prehrambene proizvode i druge proizvode od strateškog značaja.

Jasnoća, transparentnost i predvidljivost: Uvođenje obavezne pismene forme ugovora sa punim finansijskim pregledom (čl. 3. i 52.), zabrana neodređenih klauzula i uspostavljanje preciznih rokova za plaćanje (član 6).

Efikasno sprovođenje i prevencija: Osnivanje specijalizovanog mehanizma zaštite u okviru Komisije za zaštitu konkurencije (čl. 9. i 10), sa ovlašćenjima za vođenje postupka, donošenje hitnih privremenih mera (član 42), mera za usklađivanje poslovanja (član 43) i izricanje novčanih sankcija (član 44).

Zaštita od odmazde i podsticaj za prijavljivanje: Apsolutna zabrana komercijalne odmazde (član 8) i uvođenje sistema zaštite i nagrađivanja saradnika u postupku (whistleblower-a) (član 23), kako bi se stvorila bezbedna sredina za otkrivanje skrivenih praksi.

Harmonizacija sa pravnom tekovinom Evropske unije i jačanje ekonomske integracije: Potpuna transpozicija i implementacija Direktive 2019/633, osiguravajući našim proizvođačima istu zaštitu kao i njihovi konkurenti u EU i doprinoseći stvaranju jedinstvenog i fer regionalnog tržišta.

Dugoročna stabilnost lanca snabdevanja i podrška poljoprivrednoj proizvodnji: Objektivno i pravo zasnovano okruženje podstiče investicije, inovacije i dugoročnu saradnju, osiguravajući strateški važan agro-prehrambeni sektor.

4.         Razmotrene mogućnosti rešavanja problema bez donošenja propisa i institucionalno rešenje

Pre formulisanja predloženog rešenja, razmatrane su alternative donošenju specijalizovanog zakona:

Prva razmatrana mogućnost bilo je oslanjanje na postojeće opšte zakone, kao što su Zakon o obligacionim odnosima (nesavesnost, neravnopravnost i sl.), Zakon o trgovini (nelojalna konkurencija i dr.) i druge propise, odnosno status quo. Međutim, građanskopravni lekovi kao što su tužba za štetu ili poništenje ugovora zbog nesavesnosti pokazali su se kao neadekvatni. Oni su reaktivni, izuzetno sporni, zahtevaju visoke troškove i ne pružaju preventivni efekat, pa je ova opcija odbačena kao nepotpuna.

Druga razmatrana opcija bila je samoregulacija tržišta kroz dobrovoljne kodekse ponašanja. Iako bi takvi kodeksi mogli imati komplementarnu ulogu, iskustvo Evropske unije jasno pokazuje da bez obavezujućeg pravnog okvira dobrovoljne inicijative ne pokrivaju sve ključne učesnike na tržištu i retko proizvode željeni sistemski efekat, te sama po sebi nisu dovoljna.

Treća mogućnost, vođenje obrazovnih kampanja i promocija fer ugovora, prepoznata je kao korisna prateća aktivnost, ali koja sasvim sigurno ne može da iskoreni problem, odnosno nepotpunost pravnih instrumenata i institucionalnu prazninu, pa samim tim nije realna alternativa regulativi.

5.         Zašto je donošenje ovog zakona najbolji način za rešavanje problema?

Donošenje ovog zakona predstavlja optimalno, sveobuhvatno i neophodno rešenje zbog konzistentne kombinacije materijalnih i proceduralnih inovacija koje direktno napadaju koren problema.

Prvo, zakon kombinuje jačinu obavezujućeg prava sa strateškom pameti i fleksibilnošću. Jasno definiše kategoriju apsolutno zabranjenih praksi, takozvanu “crnu listu”, čije se postojanje samo po sebi smatra štetnim i koje se nikada ne mogu opravdati. Paralelno, uvodi kategoriju uslovno zabranjenih praksi, “sivu listu”, gde se pretpostavlja nedozvoljenost, ali se kupcu daje mogućnost da dokaže postojanje strogo definisanih opravdanih okolnosti. Ova diferencijacija osigurava maksimalnu pravnu sigurnost i predvidljivost za najštetnija ponašanja, dok zadržava određenu fleksibilnost za retke, ali legitimne komercijalne situacije.

Drugo, zakon stvara snažan i efikasan mehanizam sprovođenja kroz poseban postupak pred Komisijom. Ovaj upravni postupak nudi pristupačniju, bržu i stručniju alternativu klasičnim sudskim parnicama. Komisiji se daju značajna istražna ovlašćenja, uključujući mogućnost za nenajavljene uviđaje kako bi se sprečilo uništavanje dokaza, kao i ovlašćenje za donošenje hitnih privremenih mera da bi se odmah obustavila praksa koja izaziva nepovratnu štetu. Mehanizam sankcija je osmišljen da bude efikasan i odvraćajući, sa novčanim sankcijama koje su direktno povezane sa prihodom kupca, što osigurava da kazna bude srazmerna ekonomski moći subjekta.

Treće, zakon rešava osnovni uzrok nepotpune zaštite - kulturu straha. Eksplicitna i apsolutna zabrana komercijalne odmazde u bilo kom obliku, praćena sistemom zaštite identiteta i materijalnog nagrađivanja saradnika u postupku, predstavljaju ključne inovacije koje ruše zid ćutanja. Ove odredbe omogućavaju otkrivanje najskrivenijih praksi koje bi inače ostale nevidljive za regulatora, jer stvaraju bezbedni kanal za prijavu od strane onih koji su najbliži problemu - zaposlenih ili saradnika samog kupca.

Četvrto, zakon u potpunosti usklađuje nacionalno pravo sa zahtevima Evropske unije, čime se ne ispunjavaju samo formalni uslovi integracije, već se i pravi snažan korak ka stvarnom ujedinjenju tržišnih pravila. Ovo našim proizvođačima obezbeđuje istu pravnu zaštitu koju imaju njihovi konkurenti u EU, a državi daje jasan signal poslovnoj sredini o posvećenosti visokim standardima poslovanja i pravne sigurnosti. Dugoročno gledano, takvo okruženje doprinosi održivosti celog lanca snabdevanja, podstiče investicije u agro-prehrambeni sektor i jača ekonomski razvoj.

Konačno, predloženi zakon nije eksperiment, već se zasniva na dokazanom uspehu. Evaluacije primene Direktive 2019/633 u zemljama članicama Evropske unije konzistentno pokazuju značajno smanjenje učestalosti nepoštenih praksi, ojačanje pregovaračkog položaja snabdevača i uspostavljanje transparentnijih i ravnopravnijih poslovnih odnosa. Predlog zakona replicira ovaj uspešan model, pažljivo ga prilagođavajući domaćim pravnim i ekonomski ograničenjima, čime se u velikoj meri umanjuju rizici od nepredviđenih posledica i osigurava pravna kontinuitet.

I.          Objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja

Član 1.

U cilju zaštite načela ravnopravnosti ugovornih strana, ovim zakonom se prvenstveno uređuju zabranjene trgovačke prakse, kao i prava i obaveze kupca i snabdevača u prometu poljoprivrednih, prehrambenih i drugih proizvoda od strateškog značaja za snabdevanje tržišta.

Na taj način, zakon teži da uspostavi transparentan i stabilan pravni okvir za odnose u lancu snabdevanja, sprečavajući zloupotrebu tržišne odnosno pregovaračke moći i obezbeđujući fer uslove poslovanja za sve učesnike, posebno manje snabdevače.

Da bi se obezbedila efikasna primena propisa, zakonom se detaljno uređuju i instrumenti nadzora i sprovođenja. To uključuje inspekcijski nadzor, ovlašćenja ministarstva nadležnog za trgovinu, kao i ovlašćenja, uslove i postupak Komisije za zaštitu konkurencije za utvrđivanje, istraživanje i sankcionisanje nepoštenih trgovačkih praksi. Ovim mehanizmima osigurava se brza i efektivna reakcija na kršenja i zaštita ravnoteže na tržištu.

Član 2.

Ovim članom se precizno utvrđuje obuhvat i granice primene zakona, kako bi se osigurala pravna sigurnost, efikasna zaštita i koherentnost sa postojećim pravnim sistemom. Zakon se direktno primenjuje na trgovačke odnose između profesionalnih snabdevača i kupaca na teritoriji Republike Srbije, uz jasno određeni predmetni fokus. vaj zakon se, po svojoj suštini, ne primenjuje na odnose sa potrošačima (B2C), već je isključivo usmeren na regulisanje poslovnih odnosa između profesionalnih učesnika na tržištu (B2B). U tom kontekstu, pod “snabdevačem” se podrazumeva bilo koji poljoprivredni proizvođač, fizičko ili pravno lice, uključujući i njihove organizacije ili udruženja, koje prodaje poljoprivredne i prehrambene proizvode. S druge strane, “kupcem” se smatra svako pravno lice ili preduzetnik koji, u okviru svoje delatnosti, nabavlja te proizvode radi dalje prodaje, prerade ili distribucije. Ovaj jasno ucrtan okvir osigurava da zakon deluje tamo gde postoji najveći rizik od zloupotrebe tržišne moći i nepoštenih ugovornih praksi u biznis lancu snabdevanja, dok zaštitu potrošača ostavlja na odgovarajuće specijalizovane propise.

Primarna primena zakona je na poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima, što uključuje ceo lanac vrednosti - od primarne proizvodnje (uzgoj, lov, ribolov) do prerađenih proizvoda. Posebna pažnja posvećuje se kvarljivim proizvodima (rok trajanja do 30 dana), jer su njihovi snabdevači izloženi najugroženijem položaju zbog brzog propadanja robe, gde svako kašnjenje u plaćanju može imati katastrofalne finansijske posledice. Ovaj fokus odražava strateški značaj agro-prehrambenog sektora za nacionalnu bezbednost i stabilnost.

Paralelno, zakon omogućava proširenu primenu i na proizvode od naročitog značaja za snabdevanje tržišta. Ova kategorija, koju bliže određuje Vlada, obuhvata osnovne potrošačke proizvode (npr. higijenski) i inpute ključne za poljoprivrednu proizvodnju (npr. đubriva). Ovim se zakonu daje neophodna fleksibilnost da reaguje na šire ekonomske krize, narušenu tržišnu ravnotežu ili druge vanredne prilike u javnom interesu, čime on prevazilazi usku trgovinsku regulativu i dobija karakter instrumenta javne politike.

Zakon je imperativan a odnos reflektuje odredbu člana 3. stav 4. Direktive “overriding mandatory provisions which are applicable to any situation falling within the scope of those prohibitions, irrespective of the law that would otherwise be applicable to the supply agreement between the parties”. On se primenjuje obavezno, bez obzira na izabrano pravo u ugovoru između strana, čime se sprečava zaobilaženje domaće zaštite. Svaka ugovorna odredba suprotna njegovim naredbama je ništava. Njegove odredbe imaju prioritet u odnosu na odredbe drugih propisa koji bi se takođe mogle primeniti na trgovačke prakse, osiguravajući jedinstven i maksimalno efikasan okvir za zaštitu.

Izuzetak od primene zakona čine plaćanja određenih javnih subjekata u oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite. Razlog za ovo isključivanje leži u specifičnom javno-pravnom i budžetskom režimu koji detaljno reguliše nabavke i finansiranje ovih institucija kroz posebne zakone o javnim nabavkama i budžetskom postupku, što ima prioritet u odnosu na opšti trgovački režim.

Na kraju, zakon eksplicitno ne utiče na primenu ključnih tehničkih i proceduralnih propisa, kao što su oni o elektronskom fakturisanju, obračunu PDV-a ili računovodstvenim ispravama. Ovim se osigurava da novi zakon ne stvara sukobe ili dodatne administrativne terete u već uspostavljenim i funkcionalnim sistemima, već da se na njih transparentno nadograđuje, doprinoseći pravnoj sigurnosti i sistemskoj koherentnosti u celini.

Član 3.

            Ovim članom uvodi se strogi formalni i materijalni okvir za zaključenje i sadržinu ugovora između kupca i snabdevača, sa ciljem da se osigura pravna sigurnost, prevencija sporova i zaštita slabije ugovorne strane, najčešće snabdevača. Pravilo o pismenoj formi i roku do 31. marta tekuće godine ima za cilj da unapred uspostavi stabilnost u lancu snabdevanja, omogućavajući planiranje proizvodnje i logistike. Izuzeci od ovog roka (isporuka novog proizvoda ili sa novim snabdevačem) balansiraju ovu obavezu potrebom za tržišnom fleksibilnošću i podsticanjem konkurencije. Dodatni izuzetak za otkup na licu mesta priznaje specifičnost trgovine poljoprivrednim proizvodima, gde se robna razmena često odvija na osnovu unapred poznatih opštih uslova.

            Suštinski doprinos člana je u apsolutnoj zabrani neodređenih ili uslovnih formulacija u ugovorima koje ostavljaju diskreciju jednoj strani. Ova zabrana direktno napada prakse koje omogućavaju kupcu da naknadno, proizvoljno menja ključne finansijske parametre (kao što su cene, bonusi ili kazne) koristeći nejasne reference ili subjektivne kriterijume. Kao direktna suprotnost tome, član propisuje princip potpune transparentnosti i odredivosti, zahtevajući da svaka pogodnost, naknada ili kazna bude objektivno merljiva, unapred fiksno određena i zasnovana na metodologiji koja isključuje jednostrane izmene.

            Ovaj princip se konkretizuje kroz obavezu detaljnog računovodstvenog evidentiranja. Svaka isporuka mora biti praćena računovodstvenom ispravom koja eksplicitno navodi pravni osnov i svrhu svakog plaćanja, čime se onemogućava kamufliranje dodatnih naknada ili uslovnih klauzula. Posebna odredba o avansnim plaćanjima za budući rod, koja obuhvata i avanse u naturi sa preračunatom tržišnom vrednošću, ima za cilj da zaštiti proizvođača od zloupotrebe kroz nejasne obaveze unapred i osigura da je celokupna finansijska razmena u ugovoru potpuno vidljiva, merljiva i dokaziva od samog početka. U celini, ovaj član transformiše ugovorni odnos iz prostora potencijalne proizvoljnosti u formalno jasan, objektivan i proveriv pravni odnos, što predstavlja temelj efikasne zaštite od nepoštenih trgovačkih praksi.

Član 4.

Ovaj član predstavlja srž zakona definišući ključni pojam “nepoštena trgovačka praksa” kroz četiri opšta materijalna kriterijuma. Ona se definiše kao ponašanje koje, usled izražene neravnoteže moći, kroz jednostrano nametanje odstupa od dobrih poslovnih običaja i principa savesnosti, neopravdano prenosi ekonomski rizik, stvara značajnu neravnotežu u pravima i obavezama ili dovodi do drugih nesrazmernih postupaka. Ovakav opšti okvir omogućava da se zakon primeni na širok spektar potencijalno štetnih ponašanja koja se ne moraju navesti eksplicitno, pružajući sudovima i Komisiji za zaštitu konkurencije solidan pravni osnov za procenu.

Kako bi se olakšala primena i obezbedila pravna sigurnost, zakon uvodi pretpostavku značajne pregovaračke moći kupca na osnovu objektivnog kriterijuma finansijske snage, odnosno visine godišnjeg prihoda. Tabelarno su postavljeni pragovi gde se pretpostavlja da kupac ima značajnu moć ako njegov prihod značajno premašuje prihod snabdevača (npr. snabdevač do dva miliona evra, kupac preko dva miliona). Ovaj ekonomski objektivni kriterijum smanjuje teret dokazivanja za snabdevača, ali ne isključuje mogućnost dokazivanja postojanja značajne moći i u drugim situacijama, čime se balansira formalna sigurnost i materijalna pravda. Značajno je da se u prihod ne uračunava međusobna razmena između povezanih lica, kako bi se izbeglo veštačko smanjenje prikazane finansijske snage.

Zakon takođe predviđa mehanizme za slučajeve kada prihod nije jasno utvrdiv ili kada se radi o udruženjima, gde se prihod računa zbirno. Konačno, naglašava se da se nepoštena praksa može javiti u bilo kojoj fazi trgovačkog odnosa, nezavisno od postojanja pisanog ugovora, čime se sprečava zaobilaženje zakona kroz neformalne pritiske ili post-ugovorne akcije. Detaljno uređenje ovog ključnog pojma ostavljeno je na Uputstvo Komisije, što omogućava njegovo dinamično tumačenje i prilagođavanje tržišnim realnostima.

Član 5.

Ova odredba uvodi bitnu procesnu i materijalnu razliku u sankcionisanju nepoštenih trgovačkih praksi, čime se zaštita usmerava prema praksama različite stepena štetnosti. Apsolutno zabranjene prakse predstavljaju one naročito teške oblike ponašanja za koje se pretpostavlja da su po svojoj prirodi štetni i nikada ne mogu biti opravdani u normalnim tržišnim uslovima. Za ove prakse postoji apsolutna zabrana, što znači da njihovo postojanje sam po sebi predstavlja kršenje zakona, bez mogućnosti za kupca da dokazuje njihovu opravdanost. Ova kategorija ima zastrašujuću i jasnu preventivnu funkciju.

S druge strane, za uslovno zabranjene prakse postoji opcionost odbrane. One predstavljaju radnje koje mogu imati objektivno štetan efekat, ali se u određenim, strogo ograničenim okolnostima mogu smatrati opravdanim ako kupac dokaže da ispunjava postavljene uslove. Ovaj koncept prebacuje teret dokazivanja sa snabdevača (ili Komisije) na kupca, koji mora dokazati da njegovo ponašanje nije nepošteno, npr. da je srazmerno, transparentno i ne prenosi neopravdane rizike. Ovaj mehanizam omogućava fleksibilnost u proceni konkretnih slučajeva, ali istovremeno tereti snažniju stranu (kupca) da opravda svoje ponašanje.

Ovlašćenje Komisije da donosi uputstvo kojim se bliže određuju ove prakse ima ključnu ulogu. Ono omogućava da se apstraktni pravni pojmovi iz zakona konkretizuju u skladu sa tržišnim iskustvom i evolucijom nepoštenih shema. Uputstvo će tačno definisati koje prakse spadaju u apsolutnu, a koje u uslovnu zabranu, postavljajući dodatne kriterijume i uslove za odbranu. Ovim se obezbeđuje predvidljivost za poslovni svet i efikasnost u radu Komisije, koja dobija jasan instrument za tumačenje i primenu zakona. Uputstvo predstavlja živ dokument koji može da se ažurira i prilagođava novim oblicima nepoštenog ponašanja koja se pojave na tržištu, čime zakon ostaje elastičan i efektivan na dugi rok.

Član 6.

Ovaj član predstavlja jezgro preventivne zaštite zakona, utvrđujući kategoriju apsolutno i uvek zabranjenih nepoštenih trgovačkih praksi (tzv. “crnu listu”). Njihova karakteristika je per se (sama po sebi) štetnost - smatra se da ove prakse, zbog svoje prirode, uvek i nepovratno narušavaju ravnotežu u trgovinskim odnosima i ne mogu se nikada opravdati komercijalnim, ugovornim ili bilo kojim drugim razlogom. Ova apsolutna zabrana daje najviši nivo pravne sigurnosti snabdevačima i olakšava primenu, jer je Komisiji ili sudu dovoljno da konstatuje činjenično postojanje takvog ponašanja da bi utvrdilo kršenje. Ovaj član predstavlja najoštriji instrument zaštite, definišući katalog konkretnih ponašanja koja su zabranjena apsolutno, bez mogućnosti opravdanja ili izuzetka. Njegova strogost ogleda se u tome što se primenjuje bez obzira na sporazum strana, bilo kakvu prividnu komercijalnu opravdanost ili specifične okolnosti slučaja.

Plaćanje kvarljivih proizvoda preko 30 dana je zabranjeno jer njihovo brzo propadanje zahteva hitnu naplatu. Svako oduživanje dovodi do nepovratnog finansijskog gubitka za snabdevača koji ne može da čeka na sredstva. Plaćanje ostalih proizvoda preko 60 dana sprečava korišćenje novca snabdevača kao besplatnog izvora finansiranja. Ovim se osigurava da snabdevač u razumnom roku naplati svoju robu i održi likvidnost. Isto tako, otkazivanje narudžbine kvarljivih proizvoda u roku kraćem od 30 dana onemogućava snabdevaču alternativnu realizaciju prodaje robe i prenosi na njega ceo komercijalni rizik, a jednostrano menjanje ugovornih odredbi potpuno uništava ugovornu sigurnost i pretvara ugovor u instrument proizvoljnosti jače strane.

Zabrana kasnog otkazivanja narudžbi za kvarljive proizvode (manje od 30 dana) direktno proističe iz nemogućnosti njihove ponovne realizacije. Nakon što snabdevač pripremi i rezerviše robu za konkretnog kupca, otkazivanje u trenutku kada roba već ima ograničen rok trajanja onemogućava mu da pronađe alternativni kupac, što dovodi do potpunog uništenja vrednosti.

Jednostrano menjanje ključnih ugovornih odredbi (cene, količine, rokova, kvaliteta) predstavlja potpuno poništenje ugovorne sigurnosti. Ova praksa pretvara formalni ugovor u instrument kontinuiranog pritiska, gde jača strana po svom nahođenju menja uslove, ostavljajući snabdevača u stalnoj neizvesnosti.

Zahtevanje plaćanja koja nisu u direktnoj vezi sa prodajom nemaju uslužnu protivvrednost i ustvari predstavljaju iskorišćavanje pozicije kupca da pretvori svoju distributivnu mrežu u izvor dodatnog prihoda. Takođe, zahtevanje da snabdevač plati za propast robe koja se dogodila pod kontrolom kupca (u njegovom skladištu, na polici) predstavlja nedopustiv prenos komercijalnog rizika. Osim ako propast nije posledica nepažnje samog snabdevača, kupac je dužan da snosi posledice sopstvenih operativnih nedostataka i lošeg upravljanja zalihama.

Odbijanje da se pismeno potvrde dogovoreni uslovi, nakon zahteva snabdevača, namerno stvara pravnu nesigurnost. Ova praksa otežava ili onemogućava dokazivanje stvarnih ugovorenih uslova, otvarajući prostor za kasnije nepošteno ponašanje, poređenje obećanja ili pritisak za promenu već dogovorenog. Istovremeno, zahtevi naknada zbog proširenja ili preuređenja prodajne mreže kupca su neosnovani jer predstavljaju investicione troškove samog kupca u njegovo sopstveno poslovanje. Prenos ovih troškova na snabdevača iskrivljuje fer odnos jer snabdevač ne uživa proporcionalnu korist od takve investicije, a njegova roba se koristi kao izvor za njeno finansiranje. Zahtevanje naknade za troškove reklamacija potrošača kada snabdevač nije odgovoran predstavlja još jedan oblik neopravdanog prenosa troškova. Ako je reklamacija posledica greške kupca (netačne informacije, lošeg čuvanja), nepošteno je da trošak tog propusta snosi snabdevač.

Zabranjeni su i složeni mehanizmi pritiska koji omogućavaju zaobilaženje zakona: naplata troškova kontrole koja je potvrdila ispunjenost ugovora; uslovljavanje obezbeđenja bez reciprociteta; multilateralna kompenzacija sa prenosom dugova; i zahtevi da se sklope ugovori sa trećim licima. Ove prakse uvode veštačku složenost, nepotpune obaveze i stvorene su da maskiraju pravu prirodu odnosa ili direktno zaobiđu zaštitne odredbe. Konačno, zabranjena je situacija kada kupac nezakonito pribavlja, koristi ili otkriva poslovne tajne snabdevača u smislu propisa o zaštiti poslovne tajne.

U celini, crna lista služi kao jasan, nedvosmislen i vodič o tome šta je neprihvatljivo ponašanje na tržištu, čime se eliminiše prostor za tumačenje za najštetnije prakse i ojačava zaštitni potencijal zakona.

Član 7.

Ovaj član reguliše prakse koje se smatraju nepoštenim ukoliko kupac ne dokaže postojanje određenih, striktno definisanih opravdanih okolnosti. Za razliku od apsolutne zabrane, ovde se priznaje da neke radnje mogu imati legitiman komercijalni kontekst, ali je teret dokazivanja tog konteksta u potpunosti prenet na kupca.

Prva takva praksa odnosi se na vraćanje neprodatih proizvoda bez naknade, što predstavlja nepotpuni prenos tržišnog rizika. Ovaj zahtev je dopušten samo u dva uska slučaja: kada snabdevač prvi put isporučuje proizvod kupcu ili kada eksplicitno traži prodaju robe koja ima poznati rizik slabog obrta, a u oba slučaja mora biti unapred i pismeno upozoren na mogućnost povraćaja.

Sledeća grupa uslovno zabranjenih praksi odnosi se na različite oblike naknada koje kupac može zahtevati. Naplata naknade za skladištenje robe koja je već u skladu sa ugovorom o isporuci dozvoljena je samo ako se odnosi na stvarne i dodatne usluge koje prevazilaze uobičajene troškove iz osnovnog ugovora. Slično, naknada za uobičajeno izlaganje proizvoda na prodajnom mestu nije dozvoljena, osim ako snabdevač zatraži specijalno, promotivno izlaganje i ako je naknada srazmerna stvarnim troškovima te dodatne usluge. Isti princip važi i za naknadu za uključivanje proizvoda u ponudu kupca, koja je prihvatljiva samo za proizvod koji se prvi put uvodi u toj prodajnoj mreži, uz naknadu zasnovanu na realnim troškovima.

Zakon reguliše i prakse vezane za promocije i prodajne podatke. Prenos troškova prodajnih podsticaja na snabdevača dozvoljen je samo ako je snabdevač eksplicitno zahtevao takvu kampanju, a kupac je unapred obezbedio jasne parametre o periodu trajanja i količini. Slična logika važi i za naknade za oglašavanje i promotivne aktivnosti koje kupac samostalno organizuje; one su dozvoljene ili ako ih je zahtevao snabdevač, ili ako su detaljno opisane sa jasnim ciljem, trajanjem i tačnom cenom. Naplata podataka o prodaji snabdevaču opravdana je samo ako je snabdevač zatražio te specifične podatke i ako se naplaćuje njihova stvarna vrednost ili troškovi pripreme.

Dalje, zabranjeno je prenositi na snabdevača novčane kazne ili prekršaje izrečene kupcu, osim ako pravnosnažna odluka direktno utvrđuje da je prekršaj posledica nepotpune ili neispravne isporuke snabdevača. Takođe je zabranjeno zahtevati naknade za opšte troškove poslovanja kupca, kao što su troškovi osoblja, uređenje prostora ili rutinsko održavanje, osim ako se radi o dodatnoj, zahtevanoj usluzi za koju postoji proporcionalna naknada.

Strogo su ograničene i radnje koje narušavaju ugovornu stabilnost. Znatno smanjenje ugovorene količine dozvoljeno je samo uz opravdan i objektivno proverljiv razlog i obaveznu pisanu najavu najmanje 30 dana unapred, osim ako kupac dokaže nepostojanje tražnje. Jednostrano raskidanje ugovora bez pisanog obrazloženja i razumnog otkaznog roka (minimum 30 dana) dozvoljeno je samo u slučaju suštinskog kršenja od strane snabdevača, kao što je neispunjavanje ključnih obaveza, isporuka neupotrebljivog proizvoda ili stečaj.

Konačno, regulišu se i određeni finansijski zahtevi. Zahtev za naknadom za umanjeni promet usled neispunjenja obaveza mora biti direktno proporcionalan stvarnoj šteti. Zahtevi za plaćanje u robi ili uslugama (kompenzacija) dozvoljeni su samo uz izričitu pisanu saglasnost snabdevača zasnovanu na proceni realne tržišne vrednosti. Zabranjeni su i svi zahtevi za naknadnim bonusima ili nagradama tokom trajanja ugovora koji nisu unapred dogovoreni. Posebna odredba odnosi se na prihvat kvarljive robe, koju kupac može odbiti samo ako pruži dokaz da proizvod odstupa od ugovorenog kvaliteta, da je nedostatak postojao pre prijema, da nije posledica njegove nepažnje i da je o tome obavestio snabdevača bez odlaganja.

Sve prakse iz ovog člana moraju biti jasno i unapred pismeno dogovorene a pod dogovorom ne podrazumeva se klauzula u standardnim opštim uslovima poslovanja ili drugi način jednostranog nametanja prihvata ponude zbog značajne neravnoteže pregovaračke moći.

Kupac je dužan, na pismeni zahtev snabdevača, da mu dostavi pisanu procenu naknade po jedinici proizvoda ili ukupno, pre nego što naknada bude naplaćena.

Član 8.

Ovaj član ima za cilj da eliminiše fundamentalnu prepreku slobodnom i fer poslovanju - strah snabdevača od odmazde zbog korišćenja svojih prava. Apsolutna zabrana svakog oblika komercijalne odmazde ili pretnje takvom odmazdom štiti slobodu snabdevača da se legitimno zalaže za svoje interese, da odbije nepoštene uslove ili da se poziva na zakonska i ugovorna prava, bez straha od kaznenih posledica po njegovo poslovanje. Ova zaštita je ključna za stvarno balansiranje odnosa snage, jer bez nje sve formalne zabrane nepoštenih praksi ostaju prazne ako snabdevač, zbog pretnje odmazdom, u strahu pristaje na njih.

Član precizno definiše najčešće i najteže oblike odmazde. Uklanjanje proizvoda iz ponude direktno napada komercijalni opstanak snabdevača, ograničavajući mu pristup potrošačima i tržištu. Smanjenje narudžbina ili sabotaža logističkog procesa (odlaganje prijema) predstavlja ekonomski pritisak kroz oštećenje proizvodnog i prodajnog ciklusa. Obustava pružanja ključnih usluga, kao što su marketing ili promocija, otežava ili onemogućava snabdevaču efektivnu prezentaciju i prodaju svoje robe kod tog kupca. Otvorena klauzula o drugim oblicima odmazde osigurava da zakon može da obuhvati i buduće, sofisticiranije oblike pritiska koji direktno ugrožavaju poslovanje.

Posebno je važno što se pretnja odmazdom eksplicitno izjednačava sa samom odmazdom. Pod pretnjom se podrazumeva bilo koja izjava, činjenje ili čak značajno nečinjenje kupca koje, izričito ili implicitno, ukazuje snabdevaču na negativne poslovne posledice u slučaju da on postupi u skladu sa svojim pravima. Ovim se sprečavaju i suptilniji oblici pritiska, poput implicitnih pretnji usmeno ili kroz ponašanje, koji mogu biti podjednako efikasni u zastrašivanju. Konačno, klasifikovanjem odmazde kao posebno teške nepoštene prakse zakon predviđa njenu visoku društvenu opasnost i omogućava primenu strožijih sankcija, jasno pokazujući da država ne toleriše zastrašivanje u poslovnim odnosima.

Član 9.

Ovim članom se utvrđuje institucionalni okvir za sprovođenje zakona, stavljajući u njegovo središte Komisiju za zaštitu konkurencije kao nadležni, nezavisni i specijalizovani državni organ. Odredbama o samostalnosti i nezavisnosti osigurava se da Komisija može objektivno i bez spoljašnjih uticaja vršiti svoja ovlašćenja, što je preduslov za efikasan borbu protiv nepoštenih praksi. Vezivanje njenog pravnog položaja i rada za postojeći Zakon o zaštiti konkurencije predstavlja praktično rešenje koje koristi utemeljene institucionalne kapacitete, procedure i stručnost, osiguravajući bržu implementaciju i uštedu javnih sredstava.

Ključna nadležnost Komisije je odlučivanje u upravnim stvarima - rešavanje o pravima i obavezama učesnika u lancu snabdevanja i određivanje upravnih mera. Ovim se uspostavlja mehanizam za rešavanje konkretnih sporova i sankcionisanje, što je srž praktične primene zakona. Paralelno, Komisiji se poveravaju važni regulatorni i strateški poslovi: donošenje podzakonskih akata za detaljnije uređenje, davanje mišljenja na predloge propisa radi prevencije nepoželjnih regulativnih rešenja, i izrada godišnjih izveštaja koji služe kao osnova za procenu efikasnosti zakona i donošenje daljih politika.

Komisija ima i proaktivnu ulogu u promovisanju fer tržišta i podizanju svesti. Ostvarivanjem međunarodne saradnje, kooperacijom sa domaćim organima i preduzimanjem kampanja za javnost, ona radi na sistemskoj promeni poslovne kulture i sprečavanju problema unapred. Tehničke nadležnosti kao što su vođenje evidencije o kršiocima, objavljivanje akata i podataka, kao i organizovanje i kontrola sprovođenja mera, obezbeđuju transparentnost, praćenje poštovanja zakona i odgovornost. Naglasak na objavljivanju na internet stranici usaglašava rad Komisije sa principima otvorene uprave.

Koncept “poverenih poslova” za ključne nadležnosti jasno ukazuje da se ovi zadaci izvršavaju u okviru njenog postojećeg mandata i organizacionog kapaciteta, ali na osnovu ovog specifičnog zakona, čime se integriše zaštita od nepoštenih trgovačkih praksi u širi sistem zaštite konkurencije.

Član 10.

Ovim članom se uspostavlja jasna funkcionalna i organizaciona podela unutar stručne službe Komisije, što je od suštinskog značaja za obezbeđivanje nezavisnosti, stručnosti i efikasnosti u postupku. Osnivanjem posebne organizacione jedinice specijalizovane za vođenje postupaka utvrđivanja nepoštenih trgovačkih praksi, stvoren je fokus i stečeno iskustvo u kompleksnoj materiji koja zahteva specifično znanje o agro-prehrambenom lancu i B2B (business to business) odnosima. Ova specijalizacija doprinosi kvalitetnijem i bržem rešavanju slučajeva.

Integracijom ove jedinice u postojeću stručnu službu Komisije za zaštitu konkurencije osigurava se kohezija i iskorišćava uspostavljena dobra praksa, procedure i upravljanja kvalitetom. Ovaj pristup izbegava paralelne strukture i omogućava razmenu znanja i iskustava sa već postojećim sektorima koji se bave sličnim istražnim i analitičkim poslovima, poput ispitivanja zabranjenih sporazuma ili zloupotrebe dominantnog položaja.

Odredba o shodnoj primeni propisa o zaštiti konkurencije na zaposlene u ovoj jedinici obezbeđuje pravnu sigurnost i jedinstven radni status. To podrazumeva da se na njih odnose ista pravila o pravima, obavezama, zahtevima za stručnost, nespojivosti, etičkom ponašanju i zaštiti od pritiska kao i na ostale zaposlene u stručnoj službi Komisije. Na taj način se jemči njihova operativna nezavisnost u radu i uklanjaju potencijalni konflikti interesa, što je od ključnog značaja za objektivno i neprogonjeno vođenje postupaka protiv moćnih trgovačkih lanaca. Ova organizaciona struktura osigurava da Komisija, kao celina, deluje usklađeno i efikasno u obavljanju svoje proširene nadležnosti.

Član 11.

Ova odredba uspostavlja apsolutni i dugoročni standard poverljivosti i profesionalne tajne, što predstavlja temeljni stub integriteta i nezavisnosti rada Komisije. Primarni cilj je zaštita osetljivih poslovnih, trgovinskih i finansijskih podataka koje Komisija prikuplja u toku postupka, a koji se odnose na poslovanje snabdevača, kupaca i drugih učesnika. Nepošteno ili nepažljivo otkrivanje ovih informacija moglo bi dovesti do znatnih tržišnih disbalansa, zloupotrebe insajderskih informacija ili nanošenja štete ugledu učesnika, čime bi se potkopala sama svrha zakona - osiguravanje fer tržišnih uslova.

Zabrana se ne odnosi samo na period aktivnog mandata ili radnog odnosa, već se produžava i na period od tri godine nakon prestanka funkcije. Ovaj produženi rok, znatno duži od uobičajenih, opravdan je izuzetnom osetljivošću materije i dugoročnim ograničenjima u poslovanju koje bi otkrivanje podataka moglo izazvati. On osigurava da se znanje stečeno u Komisiji ne može kasnije zloupotrebiti u privatnim ili korporativnim interesima, sprečavajući potencijalne konflikte interesa i “rotaciju vrata” (eng. revolving door) ka tržišnim učesnicima koji su bili predmet nadzora.

Na taj način, ova odredba štiti ne samo poverljivost stvari već i jača javno poverenje u instituciju. Ona jasno poručuje svim učesnicima na tržištu da se mogu slobodno sarađivati sa Komisijom i davati sve neophodne podatke bez straha od kasnijeg curenja, što je preduslov za efikasan istražni rad. Istovremeno, predstavlja jak etički okvir za same funkcionere i zaposlene, jasno označavajući njihovu dužnost odanosti principima institucije i dugu prema javnom interesu dugo nakon formalnog prestanka njihove uloge.

Član 12.

Ovaj član uvodi dodatne, stroge i objektivne kriterijume za izuzeće pored opštih razloga predviđenih Zakonom o upravnom postupku, priznajući specifičan rizik od sukoba interesa u ovim osetljivim tržišnim materijama. Primarni cilj je sprečiti bilo kakvu stvarnu ili prividnu pristrasnost koja bi mogla proisteći iz prethodnih profesionalnih veza lica koja odlučuju sa učesnicima u postupku. Petogodišnji “hlađeni” period tokom kojeg se izuzeće primenjuje je značajno duži od uobičajenih i opravdano je potrebom da se osigura potpuna nepristrasnost u predmetima koji često uključuju značajne ekonomske interese i mogu imati dugoročne poslovne implikacije.

Član precizno definiše obuhvat odnosa koji aktiviraju obavezu izuzeća, pokrivajući ne samo direktno zaposlenje, već i ključne upravne i zastupničke funkcije (direktor, član odbora, punomoćnik). Ova širina je neophodna jer upravo takve pozicije nose sa sobom duboku umešanost u strateške i operativne odluke kompanije, što bi moglo uticati na rasuđivanje. Proširenje na “povezane učesnike na tržištu” osigurava da se izuzeće primenjuje i na entitete u istom korporativnom ili kontrolnom lancu, čime se zatvara mogućnost zaobilaženja kroz tehničke korporativne strukture.

Propisana procedura zauzimanja stavova i odlučivanja o izuzeću institucionalizuje transparentan i interni mehanizam kontrole. Objava razloga odmah po saznanju i odlučivanje kolegijalnog tela (Saveta) za njegove članove, odnosno predsednika za stručnu službu, uspostavlja sistem međusobnog nadzora i odgovornosti. Ovaj mehanizam štiti integritet samog postupka jer omogućava da se pitanje pristrasnosti reši na početku, ali štiti i ugled samog lica koje se izuzima, formalizujući njegovu obavezu da izbegne sukob interesa. Na taj način, član gradi još jedan sloj javnog poverenja u rad Komisije, signalizirajući da njene odluke donose lica čija je nezavisnost i nepristrasnost proveravana prema najvišim standardima.

Čl. 13 - 15.

Ovim članovima utvrđuje se osnovna procesna arhitektura ispitnog postupka pred Komisijom, sa posebnim osvrtom na položaj snabdevača koji nije formalna stranka u postupku, ali je neposredni učesnik sporne prakse. Odredba da se supsidijarno primenjuje Zakon o opštem upravnom postupku obezbeđuje poštovanje ustaljenih garancija pravičnog postupka i pravne sigurnosti, dok ovaj zakon uvodi specifične dozvoljena odstupanja neophodna zbog posebne prirode materije i potrebe za efikasnim rešavanjem.

Definisanjem da je jedina stranka u postupku kupac sa značajnom pregovaračkom moći, protiv koga je postupak pokrenut, zakon uspostavlja jednostranački postupak. Ovaj stav omogućava administrativno opterećenje na subjekat za koga se pretpostavlja da ima veću sposobnost da se brani i koji je, po definiciji, uzročnik potencijalne povrede zakona. Zainteresovana i treća lica (kao što su drugi snabdevači ili konkurenti) nemaju svojstvo stranke, što sprečava odugovlačenje postupka brojnim zahtevima i pravnim sredstvima, ali ne ukida njihovu mogućnost da učestvuju u drugim oblicima.

Proširena prava zainteresovanog lica (snabdevača) kao kompenzatorni mehanizam. Iako nije strana, snabdevač kao zainteresovano lice dobija paket procesnih prava dizajniran da osigura da se njegov glas čuje i da ima realnu ulogu u oblikovanju činjenične osnove. Pravo na izjašnjavanje, podnošenje dokaza i odgovaranje na zahteve Komisije omogućava mu da aktivno doprinese utvrđivanju istine. Pravo na obaveštavanje o toku i razgledanje spisa bez dokazivanja pravnog interesa predstavlja značajno odstupanje od opštih pravila i priznaje njegov inherentni i neposredni interes u ishodima postupka, jer je njegovo poslovanje direktno pogođeno. Formalni zahtev u pisanom obliku i obaveza Komisije da odgovori u roku od osam dana uspostavljaju jasnu i brzu komunikaciju. Dozvola za angažovanje stručnog pomagača priznaje tehničku složenost tržišnih analiza i finansijskih obračuna u ovim predmetima, omogućavajući snabdevaču da se izjednači sa kupcem u pogledu stručnih resursa.

Ovaj model balansira dve ključne vrednosti: efikasnost javne uprave (fokusirajući se na odnos Komisija-kupac) i materijalnu pravičnost (omogućavajući snabdevaču instrumenta da brani svoj položaj). Na taj način, zakon osigurava da se sporovi rešavaju brzo bez žrtvovanja prava onih koji su praktično najviše pogođeni spornom praksom.

Čl. 16. i 17.

Ovi članovi balansiraju dva sukobljena principa: transparentnost javne uprave i pravo javnosti na informacije sa jedne strane, i potrebu za efikasnim i poštenim vođenjem postupka sa druge. Član 16. uvodi koncept dokazivanja “pravnog interesa” za treća lica koja nisu direktni učesnici (npr. strukovna udruženja, neprofitne organizacije, akademska zajednica ili konkurenti). Ovaj uslov sprečava zloupotrebu prava informisanja radi ometanja postupka ili insajderskog pribavljanja podataka, usmeravajući ovu mogućnost na one čiji je interes više od na one čiji je interes više od opšteg, nekonkretizovanog interesa i povezan sa prethodnim angažovanjem (podnosilac inicijative) ili stvarnom mogućnošću da ishod postupka utiče i na njihovo pravno delokrug.

Odlučivanje o opravdanosti zahteva zaključkom protiv kog nije dozvoljena žalba je stručan kompromis. Ono osigurava brzinu i konačnost u odluci, sprečavajući da se postupak odugovlači sporovima o pristupu informacijama, što bi moglo ugroziti njegovo brzo i efikasno vođenje. Istovremeno, obaveza službenog lica da dostavi “osnovne informacije o toku”, ali da isključi one koje bi mogle uticati na dalji tok, štiti integritet istrage. Ovo omogućava da se javnost informiše o napretku bez otkrivanja strategije, evidencije ili pravnih smernica koje bi mogle olakšati zastrašivanje svedoka, uništavanje dokaza ili prilagođavanje odbrane.

Član 17. pojačava ovu zaštitu integriteta postupka kroz apsolutna odstupanja od prava na uvid. Zabrana razgledanja i kopiranja najosetljivijih procesnih akata - zapisnika o većanju i glasanju, službenih beležaka, Predloga odluka, poverljivih spisa i zaštićenih podataka - ima višestruku svrhu. Pre svega, čuva tajnost donošenja odluke i slobodu rasprave unutar kolegijalnog tela Komisije (Saveta), osiguravajući da članovi mogu slobodno i otvoreno razmeniti mišljenja bez straha od javnog ismevanja ili pritiska. Drugo, štite proces savetovanja i pripreme tako što čuvaju Predloge i predloge odluka od prevremenog otkrivanja, što bi moglo podrivati autoritet konačne odluke. Konačno, ovo odstupanje predstavlja konkretnu primenu opšteg principa zaštite podataka i poslovne tajne propisanog drugim delovima zakona, osiguravajući da se osetljivi ekonomski podaci koji su prikupljeni pod prinudom ili dobronamerno ne procure i ne nanesu štetu učesnicima. Na taj način, ovi članovi grade zid oko unutrašnjeg procesa donošenja odluka, istovremeno obezbeđujući kontrolisanu i uslovljenu spoljnu transparentnost.

Čl. 18. i 19.

Ovi članovi utvrđuju slobodnu ocenu dokaza kao osnovni princip odlučivanja, određuju dokazni položaj učesnika i diferenciraju teret dokazivanja u skladu sa prirodom nepoštene prakse - apsolutno ili uslovno zabranjene.

Član 18. potvrđuje upravno načelo da je Savet, kao kolegijalno odlučujuće telo, suveren u proceni dokaza. On donosi odluku “po svom uverenju”, što ga oslobađa formalnih pravila o dokazima, ali ga obavezuje na savesnu i brižljivu analizu. Ključno je da odluka mora biti zasnovana na celokupnoj činjeničnoj osnovi, a ne na izolovanim podacima. Ovaj član posebno reguliše dve specifične situacije. Prvo, eksplicitno priznaje dokaznu vrednost izjave zainteresovanog lica (snabdevača), što je od suštinskog značaja jer je upravo on često jedini izvor informacija o skrivenim ugovornim uslovima i pritiscima. Drugo, ovlašćuje Savet da donosi odluke i na osnovu činjenica učinjenih verovatnim (presumpcija), a ne apsolutno dokazanih. Ovo je praktično neophodno u složenim tržišnim materijama gde direktni dokaz može biti nedostupan, ali niz indicija ukazuje na postojanje nepoštene prakse.

Član 19. predstavlja centralni procesni mehanizam koji odražava zaštitni karakter zakona i teorijsku podelu na “crnu” i “sivu” listu čime se omogućava diferencijacija tereta dokazivanja kao ključan mehanizam.

Za apsolutno zabranjene prakse (crna lista, član 6.) teret dokazivanja u potpunosti leži na Komisiji. Ovo je u skladu sa činjenicom da se radi o radnjama čija je štetnost per se pretpostavljena i koje ne podležu opravdanju. Komisija mora dokazati da se konkretna radnja dogodila.

Za uslovno zabranjene prakse (siva lista, član 7.) teret dokazivanja se prebacuje na stranku u postupku, odnosno kupca. Ovo je logičan prateći mehanizam konceptu uslovne zabrane. Jer ako je neka radnja pretpostavljeno nepoštena, onda onaj ko je izvršava (kupac) ima obavezu da dokaže postojanje specifičnih, zakonom dozvoljenih okolnosti koje to ponašanje čine opravdanim (npr. da je naknada zasnovana na stvarnim troškovima).

Za prakse iz člana 8. (odmazda) teret dokazivanja takođe leži na Komisiji, što je u skladu sa težinom takve optužbe koja zahteva jasan i ubedljiv dokazni postupak od strane organa.

Ova podela obezbeđuje da je teret dokazivanja uvek na onoj strani koja ima bolji pristup relevantnim informacijama i koja tvrdi nešto što odstupa od osnovne pretpostavke zakona (da je praksa zabranjena).

Čl. 20 - 22.

Ovi članovi uspostavljaju otvoren i dostupan mehanizam za prijavu nepoštenih praksi, priznajući da Komisija ne može da bude sveprisutna i da je građansko i strukovno angažovanje ključno za otkrivanje skrivenih praksi. Širok krug ovlašćenih podnosilaca - od direktnih učesnika na tržištu i udruženja do organa vlasti i bilo kojeg građanina - čini ovaj mehanizam inkluzivnim i omogućava prikupljanje informacija iz različitih izvora. Mogućnost usmenog podnošenja, mada izuzetna, osigurava pristup i onima kojima pisana formalnost predstavlja prepreku, jačajući karakter zakona kao instrumenta zaštite ranjivih.

Formalni zahtevi za sadržinu inicijative iz člana 21. imaju dvostruku svrhu: sprečavaju zloupotrebu i neozbiljne prijave ali i pružaju Komisiji solidnu polaznu osnovu za ispitivanje. Identifikacija podnosioca i predmeta inicijative (tačke 1 i 2) uspostavlja odgovornost i jasnoće. Jasno pravilo da anonimni podnesci ne predstavljaju formalnu inicijativu, već mogu poslužiti kao izvor informacija za pokretanje postupka ex officio, po sopstvenoj inicijativi, balansira potrebu za otvorenošću sa potrebama za odgovornim i dokazivim podnošenjem. Istovremeno, član podstiče podnosioce da prilože sve raspoložive dokaze (tačka 4) i da indiciraju postojanje drugih dokaza (tačka 5), čime se olakšava početna faza istrage. Dodatni opcioni elementi o tržišnom kontekstu podižu kvalitet inicijative i omogućavaju Komisiji brže shvatanje šire slike.

Član 22. reguliše interakciju Komisije sa podnosiocem, uspostavljajući prava i obaveze. Pravo Komisije da zahteva dodatne informacije (stav 1) omogućava joj da dopuni i kvalifikuje podnetu inicijativu, što je neophodno za donošenje temeljne odluke. Ključna garancija za podnosioca je obaveza Komisije da ga obavesti o ishodu u roku od 60 radnih dana (stav 2). Ovaj rok osigurava transparentnost i odgovornost Komisije, sprečavajući da se inicijative ćutanje administracije. Obaveštenje mora biti suštinsko - sadržati ocenu osnovanosti, odluku o pokretanju postupka ili jasne razloge za odbijanje (stav 3). Ovim se podnosiocu pruža formalni zaokret i razumevanje da je njegov doprinos ozbiljno, a Komisija se obavezuje na racionalno i obrazloženo delovanje, gradeći poverenje u instituciju. U celini, ovi članovi dizajniraju inicijativu ne kao formalnost, već kao stvarni i efikasan kanal komunikacije između javnosti i regulatora.

Član 23.

Ovaj član uvodi moćan i inovativan instrument za otkrivanje najskrivenijih oblika nepoštenih praksi: sistem nagrađivanja i zaštite lica koje dostavi ključne podatke i informacija saradnika u postupku (“whistleblower-a”). Njegova svrha je da podstakne koncept unutrašnjih izvora - zaposlene, bivše saradnike ili druge upoznate sa poslovanjem - da rizikuju i otkriju dokaze o praksama koje bi inače ostale nevidljive za Komisiju. Ovaj mehanizam direktno napada kulturu ćutanja i straha od odmazde unutar kompanija.

Ključni pojmovi i uslovi za nagradu. Član strogo definiše ko može biti saradnik u postupku (fizičko lice) i šta predstavlja “odlučujući dokaz” - informacije koje Komisija nije imala, a koje su ključne za dokazivanje slučaja. Ova definicija isključuje trivijalne ili već poznate podatke i usmerava nagradu na one čiji doprinos zaista menja tok istrage. Princip “prvi po redosledu” (prvi koji dostavi ključni dokaz) podstiče brzinu i isključuje konkurenciju među potencijalnim saradnicima u postupku. Značajno je da se pravo na nagradu ne gubi ako je saradnik u postupku i dalje u poslovnom odnosu sa učiniocem, čime se uklanja najveća prepreka za prijavu - strah od gubitka posla. Međutim, isključuju se oni koji su sami arhitekte ili pokretači nepoštene prakse (rukovodioci, osobe koje podstiču nastanak nepoštene prakse), osiguravajući da sistem ne nagrađuje tvorce problema.

Finansijski stimulans i procedura isplate. Visina nagrade od 5% od iznosa novčane mere stvara značajan finansijsku stimulaciju, povezujući lični interes saradnika u postupku sa javnim interesom za odvraćanje od kršenja. Veća kazna za kupca rezultira većom nagradom za saradnika u postupku. Isplata se vrši tek nakon što rešenje postane izvršno, što sprečava isplatu u slučajevima koji se potom ponište na sudu. Procedura zahteva saradnju Komisije (koja potvrđuje da je dokaz odlučujući) i Ministarstva (koje vrši isplatu), uspostavljajući dodatnu kontrolu i transparentnost u trošenju budžetskih sredstava.

Temeljni stub ovog mehanizma je garantovana anonimnost. Podaci koji bi mogli otkriti identitet saradnika u postupku proglašavaju se zaštićenim automatski, po službenoj dužnosti Komisije, što minimizira rizik od curenja. Ova zaštita je nepotpuna i odvojena od administrativnog prava na uvid iz prethodnih članova. S druge strane, predviđene ozbiljne posledice za zloupotrebu: lažna prijava, falsifikovanje dokaza ili podsticanje na izvršenje krivičnog dela radi nagrade ne samo da rezultira gubitkom prava na nagradu i zaštitu, već se i kvalifikuje kao krivično delo narušavanja poslovnog ugleda koje je za takvo činjenje već propisano Krivičnim zakonikom. Ovaj balans između jakih finansijskih stimulansa i strogih sankcija za zloupotrebu ima za cilj da privuče iskrene izvore, a odvrati manipulatore i obezbedi integritet samog sistema prijavljivanja. Na ovakav način se omogućava apsolutna zaštita identiteta i sankcije za zloupotrebu.

Ovaj član predstavlja specijalan postupak i stimulativni mehanizam u okviru posebnog zakona (zakona o nepoštenim trgovačkim praksama), usmeren isključivo na otkrivanje određene vrste povreda zakona. On ne isključuje propis o zaštiti uzbunjivača, dok se u pogledu zabrane odmazde i radnopravne i druge zaštite paralelno primenjuju odredbe opšteg Zakona o zaštiti uzbunjivača.

Član 24.

Ovaj član uspostavlja formalni početak upravnog postupka, ističući princip službene dužnosti Komisije kao osnovni pokretač. Komisija nije pasivni organ koji čeka inicijativu, već ima aktivnu ulogu i obavezu da sam pokreće postupak kada sazna za indicije nepoštene prakse, bilo sopstvenim istragama, prijavom ili iz drugih izvora. Ovim se osigurava da javni interes za suzbijanjem nepoštenih praksi ne zavisi isključivo od volje i hrabrosti pojedinačnih snabdevača da se suprotstave.

Jedan od najvažnijih principa uvedenih ovim članom je “jedinstvenost postupka ocene prakse”. Kada kupac primenjuje istovetnu zabranjenu praksu prema više snabdevača (npr. isti nepropisni rok plaćanja svim dobavljačima), protiv njega se vodi jedan, konsolidovani postupak. Ovo ima višestruku korist: prvo, sprečava istovremeno vođenje desetina identičnih postupaka, čime se olakšava administrativno opterećenje Komisije i postiže procesna ekonomičnost; drugo, omogućava globalni pregled štete i procenu sistemskog karaktera nepoštenog ponašanja kupca; i treće, štiti snabdevače od ponavljanja istih dokaza i svedoka u višestrukim postupcima, ujedinjujući njihovu zaštitu.

Odluka o pokretanju postupka donosi se zaključkom predsednika Komisije, što je brza i efikasna forma, ali sa jasnim sadržajnim ograničenjima iz stava 4. Ovi elementi obezbeđuju transparentnost: jasan pravni osnov i opis optužbi omogućavaju kupcu da zna protiv čega se brani, a pozivi za izjašnjenje i podnošenje dokaza otvaraju fazu sakupljanja činjenica. Pouka o koristima saradnje ukazuje na mogućnost blažeg postupanja ako se kupac pokaže saradljivim. Trenutak pokretanja postupka je formalno vezan za dostavljanje zaključka stranci, što utvrđuje precizno početno vreme za rokove.

Ključna procesna karakteristika je nedopustljivost žalbe protiv zaključka o pokretanju. Ovo sprečava strateško odugovlačenje postupka od strane kupca na samom startu. Međutim, pravo na pravni lek nije ukinuto - zaključak se može pobijati u okviru tužbe protiv konačnog rešenja, što garantuje sudsku kontrolu, ali nakon što se utvrde sve činjenice. Na kraju, obaveza obaveštavanja podnosioca inicijative zatvara petlju povratne informacije, jačajući poverenje u instituciju i ohrabrujući buduće prijave.

Član 25.

Ovaj član definiše sam postupak utvrđivanja nepoštene prakse kao ispitni postupak, što je ključna kvalifikacija. Za razliku od postupka gde se dve strane suprotnim pravnim interesima, ispitni postupak je karakterističan za upravne organe kada utvrđuju povredu javnih pravila; Komisija ima aktivnu ulogu istražitelja i procenitelja činjenica. Ovaj položaj opravdava njena široka ovlašćenja za prikupljanje dokaza, kao i obavezu učesnika na saradnji.

Član omogućava Komisiji široku mogućnost sprovođenja dokaznih radnji (stav 2) kako bi se mogla suočiti sa složenošću i često skrivenim karakterom nepoštenih praksi. Od klasičnih postupaka kao što je saslušanje stranaka i svedoka, do posrednih metoda kao što su nenajavljeni uviđaji ili veštačenje, zakon joj omogućava da pristupi dokazima na različite načine. Ovaj opseg je neophodan jer dokazi mogu biti skriveni u elektronskoj komunikaciji, unutrašnjim procedurama kupca ili finansijskim zapisima. Obaveza saradnje (stav 3) koja se stavlja na stranku, zainteresovano lice i treća lica predstavlja kritičan alat za uspešnu istragu.

Upravljanje postupkom je centralizovano, o svim pitanjima upravljanja odlučuje ovlašćeno službeno lice zaključkom (stav 4). Ovo osigurava efikasnost i jedinstvenu liniju komandovanja u okviru postupka. Zabrana posebne žalbe protiv ovih zaključaka tokom postupka (stav 5) ima za cilj da spreči ometanje, odugovlačenje i fragmentaciju postupka brojnim žalbama. Jedini put za pobijanje ovih internih odluka je kasnije, kroz tužbu protiv konačnog rešenja, čime se osigurava da se sporovi oko procedure rešavaju zajedno sa suštinom predmeta, nakon što se svi dokazi prikupe.

Konačno, član utvrđuje da se za veštačenje angažuju lica iz registra sudskih veštaka ili registrovana pravna lica. Ovo osigurava standardizovan nivo stručnosti, profesionalne odgovornosti i etičkog ponašanja, pružajući Komisiji objektivne i pouzdane stručne utiske kojima se može osloniti u donošenju složenih ekonomskih procena. Ovim se Komisija integriše u postojeći sistem stručnih dokaza u pravnom sistemu. U celini, član crta jasne konture moćnog, ali kontrolisanog istražnog postupka.

Član 26.

Ovaj član uvodi preventivni i zaštitni mehanizam vanredne važnosti, prepoznajući komercijalnu odmazdu kao posebno tešku praksu. Kada je odmazda učinjena kao odgovor na prijavu ili suprotstavljanje nepoštenoj praksi, ona predstavlja dupli napad na slobodu tržišta: prvi napad je sama prvobitna nepoštena praksa, a drugi, odmazda, ima za cilj da kazni i ućutka onoga ko se usudio da je otkrije ili joj se odupre. Da bi se ovaj sekundarni, ali možda i opasniji oblik pritiska efikasno suzbio, zakon predviđa da se protiv njega pokreće izdvojeni postupak.

Ova izdvojenost postupka ima dve ključne funkcije. Prvo, osigurava da se odmazda procenjuje i sankcioniše nezavisno od ishoda osnovnog postupka o prvobitnoj praksi. Čak i ako se utvrdi da prvobitna prijava nije bila osnovana, akt odmazde je i dalje samostalno, teško kršenje koje zahteva reakciju. Drugo, ovaj paralelni postupak štiti integritet istrage o osnovnoj praksi. Omogućava Komisiji da se fokusira na činjenice vezane za odmazdu - kao što su hronologija, motiv i posledice - bez da se meša ili uslovljava procenom dokaza u osnovnom predmetu. Na taj način, zakon šalje jasnu poruku da pokušaji zastrašivanja i kažnjavanja snabdevača neće biti tolerisani i da će biti predmet brze i nezavisne pravne reakcije, čime se ojačava hrabrost potencijalnih saradnika u postupku i svedoka.

Čl. 27. i 28.

Ovi članovi uvode ključnu prethodnu proceduru (koja predstavlja pre-odlučujuću fazu) koja predstavlja značajan iskorak pravne zaštite u okviru ispitnog postupka. Naime, član 27. uspostavlja obavezu Komisije da otkrije svoju dokaznu i činjeničnu osnovu stranci (kupcu) i zainteresovanom licu (snabdevaču) pre nego što donese konačno rešenje. Ovo obaveštenje (eng. Statement of objections), mora sadržati sve bitne činjenice, dokaze i analize na kojima Komisija namerava da se osloni i uspešno se koristi u postupcima koji se odnose na zaštitu konkurencije i deo je evropske pravne tekovine. Ova mera omogućava da niko ne bude iznenađen sadržajem odluke i da svi imaju priliku da se izjasne na navode Komisije. Rok za prijem ovog obaveštenja (osam do 15 dana) balansira potrebu za brzinom sa potrebom za razumnim vremenom za pripremu.

Član 28. omogućava stranci i zainteresovanom licu široko i smisleno pravo na reakciju na to obaveštenje. Mogu se detaljno osporavati metodologiju, analize i tumačenja dokaza, predlažući alternativna objašnjenja. Važnije, imaju pravo da predlažu dodatne dokazne radnje kao što su saslušanje novih svedoka, angažovanje veštaka ili pribavljanje dodatnih dokumenata, čime se priznaje da oni mogu imati pristup relevantnim informacijama koje je Komisija prvobitno previdela.

Jedna od najvažnijih mogućnosti koje član 28. daje je pravo da zahtevaju održavanje usmene rasprave ili da budu saslušani. Ovo predstavlja suštinsku garanciju, jer pruža priliku za neposredno suočavanje, da se složene stvari usmeno obrazlože i da se odgovori na pitanja ovlašćenog službenog lica. Konačno, član poverava ocenjivanje opravdanosti svih ovih zahteva ovlašćenom službenom licu. Ovo lice mora uzeti u obzir celokupan tok postupka i sve dokaze, što sprečava zloupotrebu ovih prava radi odugovlačenja, ali istovremeno osigurava da se ozbiljni i relevantni predlozi razmotre.

Član 29.

Ovaj član utvrđuje kostur i sadržinu konačnog akta u postupku, balansirajući potrebu za efikasnošću sa zahtevima za pravnu sigurnost i detaljnošću. Ključna razlika u rokovima za donošenje rešenja (90 dana za apsolutno zabranjene prakse iz član 6. odnosno 120 dana za uslovno zabranjene iz član 7. i komercijalne odmazde iz člana 8.) logično proističe iz složenosti dokazivanja. Za “crnu listu” dovoljno je utvrditi da se dogodila zabranjena radnja, dok za “sivu listu” Komisija mora da proceni i potencijalna opravdanja kupca, a za odmazdu da utvrdi kauzalnu vezu, što zahteva dublju analizu. Oba roka predstavljaju obavezujući cilj za Komisiju, a ako se ne poštuju, postupak se automatski obustavlja, što sprečava neodređeno odugovlačenje.

Sadržina rešenja je propisana tako da osigura transparentnost, efektivnost i izvršnost. Obrazloženje o postojanju značajne pregovaračke moći i opis konkretne prakse čine osnovu za pravnu ocena i kasniju sudsku kontrolu. Određivanje upravne mere i obaveze izveštavanja o njenom sprovođenju čini rešenje izvršnim i prativim aktom. Način objave, koji će verovatno uključivati javnu internet stranicu Komisije, služi javnom interesu, odvraćajućim efektom i informisanju tržišta. Važna procesna karakteristika je da tužba ne odlaže izvršenje rešenja (executio parata), što omogućava da se zaštitne mere sprovedu odmah, sprečavajući dalju štetu dok se spor vodi na sudu. Paralelno, član predviđa i obustavu postupka ako dokazi nisu dovoljni, kao i automatsku obustavu zbog prekoračenja roka, čime se štite i prava optuženog kupca od nepotpunih ili predugih postupaka.

Član 30.

Ovaj član uspostavlja osnov za ponovni postupak pred Komisijom, obezbeđujući kontinuitet njenog nadzora i izvršnost njenih odluka u skladu sa propisom o opštem upravnim postupkom.

Član 31.

Ovaj član detaljno uređuje jednu od najznačajnijih procesnih radnji konkretno uviđaj u prostorije, računare i arhive učesnika u postupku. Zbog toga je procedura strogo formalizovana, odnosno uviđaj se može sprovesti isključivo na osnovu zaključka predsednika Komisije koji mora sadržati sve ključne elemente: pravni osnov, detaljne razloge, tačno određeni obuhvat (koji dokumenti i podaci), mesto, vreme i identitet ovlašćenih lica. Ovaj formalni okvir štiti učesnike od proizvoljnih, neograničenih pretresa i obezbeđuje pravnu sigurnost. Uvid nije ograničen isključivo na dokumente navedene u zaključku, ovlašćeno lice može prihvatiti i druge podatke koje učesnik dobrovoljno stavi na uvid, što se mora konstatovati u zapisniku, čime se omogućava fleksibilnost u istrazi. Ključna obaveza službenog lica je da vodi računa o zaštiti poslovno osetljivih podataka i tajni, sprečavajući neopravdano otkrivanje informacija koje nisu relevantne za predmet postupka. Učesnik je dužan da omogući neometano sprovođenje uviđaja, a njegovo ometanje može dovesti do izricanja procesnog penala, što predstavlja neophodnu sankciju za osiguravanje efektivnosti ovog ključnog istražnog postupka.

Čl. 32. i 33.

Ovi članovi daju Komisiji izuzetno snažno istražno oruđe za suočavanje sa najtežim slučajevima sistemskih ili namerno prikrivenih nepoštenih praksi - nenajavljeni uviđaj koje je u celosti usklađeno sa članom 6.1.1.c. Direktive 2019/633/EC (“the power to carry out unannounced on-site inspections within the framework of its investigations, in accordance with national rules and procedures”). Opravdanje leži u specifičnoj, strogo definisanoj situaciji: kada postoji osnovana sumnja da će se dokazi ukloniti, izmeniti ili uništiti ukoliko se unapred obavesti subjekat uviđaja. Ova situacija mora biti strogo kontrolisana, shodno čemu se može sprovesti samo na osnovu prethodno donetog zaključka predsednika Komisije, koji mora detaljno obrazložiti razloge, mesto i obim. Iako je iznenadan, subjekat se obaveštava u trenutku dolaska na licu mesta, a protiv samog zaključka nije dozvoljena odvojena žalba, već se može pobijati samo u okviru tužbe protiv konačnog rešenja, čime se sprečava strateško odugovlačenje početka i sprovođenja istražnih radnji.

Član 33. detaljno precizira ovlašćenja i procedure tokom ovakvog uviđaja, balansirajući potrebe efikasne istrage sa ograničenjima protiv proizvoljnosti. Službeno lice mora odmah pokazati legitimaciju i uručiti relevantne zaključke. Njegova ovlašćenja su široka, ali tačno navedena: od ulaska u prostorije i provere svih oblika komunikacije do kopiranja, zapečaćivanja ili privremenog oduzimanja dokaza. Posebno su važna ovlašćenja da se uzimaju izjave i da se, u slučaju pronalaska ključnih dokaza, oni mogu privremeno oduzeti do kraja postupka, uz obavezno izdavanje potvrde. Ova pravila omogućavaju da se dokazi očuvaju i dokumentuju.

Istovremeno, član uvodi značajne garancije za subjekat uviđaja. Ovlašćeno lice se mora pridržavati obimna navedenog u zaključku i voditi računa o zaštiti poslovnih tajni. Subjekat ima pravo da prisustvuje uviđaju ili da zatraži prisustvo svog punomoćnika, osim ako je to jasno usmereno na ometanje. Ova kombinacija ovlašćenja i jasnih procesnih garancija osigurava da nenajavljeni uviđaj ostane legitiman, proporcionalan i efikasan instrument za otkrivanje najtežih oblika kršenja, bez prerastanja u proizvoljnu pretresnu radnju.

Čl. 34. i 35.

Ovi članovi uvode dva ključna, ali različita, usmena postupka koja imaju za cilj da dodatno raščlane složene činjenične stanje kada pisani dokazi nisu dovoljni.

Saslušanje (član 34.) je procedura koju inicira ovlašćeno službeno lice radi utvrđivanja činjenica, a posebno je korisna za ispitivanje neformalne komunikacije (npr. telefonskih razgovora, usmenih dogovora) za koju ne postoji pisani trag. Ono se sprovodi pojedinačno, bez prisustva suprotstavljene strane, što ima za cilj da se stvori prostor za slobodniji iskaz i spreči pritisak ili konfrontacija. Saslušanje se može primeniti i kao dodatna dokazna radnja kada postoje suprotnosti u prethodnim iskazima istog lica. Dok se u praksi može saslušati i ovlašćeni predstavnik (npr. zaposleni sa znanjem), prisustvo punomoćnika ili stručnog pomagača jemči pravo na pravnu pomoć tokom ove procedure.

Usmena rasprava (član 35.) predstavlja formalniji i direktniji mehanizam za rešavanje neusklađenosti. Ona se zakazuje kada postoje suprotstavljene tvrdnje između kupca i snabdevača (odnosno stranke i zainteresovanog lica) i kada se na osnovu dostavljenih pisanih dokaza ne može doći do jasnog zaključka. Njena svrha je da se neposredno i istovremeno suoče argumenti i izjave obe strane, omogućavajući Komisiji da bolje proceni verodostojnost i kontekst. Za razliku od saslušanja, ona podrazumeva prisustvo obe strane, ali se održava bez prisustva javnosti, čuvajući poverljivu prirodu postupaka. Primena pravila opšteg upravnog postupka osigurava minimum procesnih garancija, kao što su prava na izlaganje, postavljanje pitanja i podnošenje zaključnih reči. Oba postupka doprinose principu kontradiktornosti i omogućavaju Komisiji da donese odluku zasnovanu na potpunijoj i pravilnoj činjeničnoj osnovi.

Član 36.

Ovaj član uspostavlja složen sistem zaštite poverljivih informacija, balansirajući suprotstavljene interese: potrebu za efikasnom istragom (koja zahteva pristup podacima), integritet poslovanja učesnika (koji zahteva zaštitu tajni) i potrebu za transparentnošću i pravnom odbranom. Zaštita se može odrediti za podatke koji imaju svojstvo poslovne tajne ili su poslovno osetljivi, a čije bi objavljivanje moglo prouzrokovati značajnu štetu vlasniku ili ugroziti tok postupka. Ključni koncept je “značajna šteta”, što isključuje zaštitu za trivijalne informacije i usmerava je na pravi poslovni interes. Procedura je inicirana na zahtev samog nosioca podataka, koji mora učiniti verovatnim opasnost od štete, pri čemu zahtev mora biti podnet blagovremeno.

Poseban režim zaštite garantovan je podnosiocu inicijative i saradniku u postupku za njihov identitet, čime se priznaje poseban rizik od poslovne odmazde i proganjanja od strane moćnih učesnika koje prijave. Za ovu zaštitu Komisija mora doneti rešenje bez odlaganja, eliminišući nesigurnost.

Član takođe predviđa mogućnost zaštite po službenoj dužnosti kada podaci već uživaju poverljivost po drugom propisu, kao i suštinsko pravilo o isključenju iz obaveze javnosti: podatak označen kao zaštićeni po ovom zakonu gubi svojstvo informacije od javnog značaja, što direktno ograničava slobodan pristup informacijama u korist zaštite privatnosti i integriteta istrage.

Član 37.

Ovaj član uspostavlja princip otvorene uprave i transparentnosti kao ključni element rada Komisije, obavezujući je na javnu objavu svojih najvažnijih akata - zaključaka o pokretanju postupka i konačnih rešenja - na internet stranici. Ova objava služi višestrukoj svrsi: omogućava odvraćajući efekat kako bi se celokupno tržište informisalo o nedopustivim praksama i sankcijama, povećava poverenje u rad institucije pokazujući da njene odluke nisu tajne, i obezbeđuje pravnu sigurnost jer svi mogu videti osnovanje i ishode postupka. Istovremeno, član strogo štiti interese učesnika zahtevajući da se prilikom objave izostave svi podaci koji su proglašeni zaštićenima u skladu sa prethodnim članom o poslovnoj tajni i zaštiti identiteta saradnika u postupku, čime se izbegava javno otkrivanje osetljivih informacija. Isto pravilo važi i za analize i godišnje izveštaje. Ovlašćenje Komisije da uputstvom detaljnije uredi ovaj postupak osigurava doslednost, tehničku preciznost i fleksibilnost u primeni, omogućavajući ažuriranje procedura u skladu sa tehnološkim i pravnim razvitkom

Član 38.

Ovaj član daje Komisiji važnu proaktivnu nadležnost, prevazilazeći okvire reaktivnog rešavanja pojedinačnih slučajeva. Posebna sektorska analiza omogućava Komisiji da sistematski ispita unutrašnje radnje čitavog tržišnog segmenta (npr. promet mlečnih proizvoda, povrća ili goriva) kako bi se identifikovali strukturni problemi, sistemske nepoštene prakse ili slabosti u lancu snabdevanja koje pojedinačni sporovi ne otkrivaju. Ova analiza može biti pokrenuta po sopstvenoj inicijativi Komisije ili na predlog Ministarstva trgovine, čime se omogućava da se ekonomska politika zasniva na stvarnim podacima. Njen cilj je da stvori sveobuhvatan pregled koji uključuje strukturu tržišta, odnose snage i učestalost određenih praksi, služeći kao osnova za preporuke za poboljšanje regulative, politike ili dalje istrage.

Da bi osigurala uspeh analize, član daje Komisiji ovlašćenja za prikupljanje podataka, obavezujući sve relevantne subjekte (trgovce, udruženja, državne organe) da na zahtev dostave potrebne informacije. Komisija može i iskoristiti podatke iz već završenih pojedinačnih postupaka, čime se integrišu istraživački resursi. Odluku o pokretanju odnosno sprovođenju analize donosi Savet, što joj daje potrebnu težinu i strateški značaj.

Konačno, član osigurava da se izveštaj obavezno dostavlja relevantnim ministarstvima (trgovine i poljoprivrede) radi sagledavanja stanja. Izveštaj se javno objavljuje na internet stranicama Komisije i Ministarstva, čime se osigurava transparentnost, informiše javnost i stvara pritisak na tržišne učesnike da se pridržavaju pravila.

Član 39.

Ovaj član konkretizuje operativna ovlašćenja i procedure za prikupljanje podataka u toku sektorske analize, dajući ovlašćenom službenom listu adekvatne ali kontrolisane instrumente. Lice ima pravo da prikuplja informacije od širokog spektra izvora, uključujući ne samo direktne učesnike na tržištu i njihova udruženja, već i podnosioce inicijativa, udruženja potrošača i, značajno, organe državne uprave i lokalne samouprave. Ova širina je od suštinske važnosti jer državni organi često raspolažu ključnim makro-podacima, statistikama ili podacima o svojim nabavkama koji mogu rasvetliti strukturu tržišta. Svako prikupljanje podataka mora biti formalizovano pismenim zahtevom sa određenim rokom za odgovor, što osigurava pravnu sigurnost i evidenciju.

Kako bi se osigurala efikasnost istrage, član predviđa stepenovanje opštenja u slučaju nedostatka saradnje. Ako subjekat ne odgovori ili nepotpuno odgovori na zahtev, ovlašćeno lice može doneti zaključak kojim se nalaže dostava, uz pretnju određivanja periodičnog penala. Ova sankcija predstavlja ozbiljan pritisak za saradnju, posebno ako se smatra da bi pojedina lica mogla da ometaju sprovođenje analize. Istovremeno, član uvodi važnu procesnu garanciju navodeći da se, u pogledu prava subjekata koji su predmet analize (kao što su privatnost podataka), shodno primenjuju odredbe zakona o položaju trećih lica. Ovo osigurava da prikupljanje podataka za analitičke svrhe ne bude proizvoljno i da poštuje osnovna prava zaštićena u drugim delovima zakona, poput režima zaštićenih podataka.

Član 40.

Ovaj član uspostavlja obavezujući pravni okvir za međuinstitucionalnu saradnju, prepoznajući okolnost da je u određenim situacijama neophodna podrška drugih državnih organa. Propisano je pravo Komisije da zahteva informacije i saradnju od bilo kog državnog organa ili organizacije sa javnim ovlašćenjima, a ti subjekti su dužni da na taj zahtev odgovore, bilo dostavljanjem podataka ili obrazloženim izjašnjenjem. Posebno se ističu organi statistike, lokalne samouprave i privredne komore kao ključni izvori podataka o tržišnim trendovima i lokalnoj praksi. Važan mehanizam za otkrivanje je obaveštenje tržišnog inspektora koji tokom svog nadzora naiđe na indicije nepoštenih praksi ili utvrdi visoke naknade (preko 20%), što Komisiji obezbeđuje vredne izvore podataka iz prve ruke i stvara sinergiju sa drugim oblicima nadzora.

Kako bi se osiguralo poštovanje ove obaveze, član predviđa zaštitnu meru u slučaju nedostatka saradnje. Prvo, Komisija može obavestiti nadležni organ nadzora nad subjektom koji nesarađuje, tražeći njegovu intervenciju. Ako i to ne uspe, Komisiji je ostavljena mogućnost da javno objavi informaciju o nesaradnji, koristeći javni pritisak i medijsku izloženost kao konačni alat da nametne odgovornost. Ovaj član takođe osigurava da pristup informacijama ne bude finansijska prepreka, jasno zabranjujući državnim organima da naplaćuju bilo kakve naknade Komisiji. Konačno, poštovanjem privatnosti i nadležnosti drugih organa, član predviđa da se podaci mogu dati trećim licima samo sa njihovom saglasnošću i u određenoj formi, balansirajući potrebe transparentnosti sa pravilnom upravom podacima.

Član 41.

Ovaj član predstavlja srž korektivnog mehanizma zakona, određujući različitost upravnih mera koje Komisija može da primenjuje. Mere su dizajnirane da obuhvate ceo spektar intervencija: od hitnih i preventivnih (privremena mera) i korektivnih (usklađivanje poslovanja) do represivnih i odvraćajućih (mera zaštite i novčani penali). Ova hijerarhija omogućava Komisiji da proporcionalno reaguje na različite okolnosti.

Načelo srazmernosti i neposredne veze koje se zahteva za mere usklađivanja i zaštite je ključno. Ono osigurava da kazna ili obaveza bude direktno usmerena na ispravljanje konkretne štete prouzrokovane nepoštenom praksom i da ne pređe u proizvoljnu ili prekomernu sankciju. Primena ovog načela zahteva od Komisije da u svakom pojedinačnom slučaju pažljivo proceni obim, trajanje i efekat kršenja kako bi odredila odgovarajući i pravno utemeljen odgovor, čime se štite osnovna prava kažnjenih subjekata.

Član 42.

Ovaj član omogućava Komisiji instrument za hitnu i preventivnu intervenciju u situacijama gde postoji neposredna opasnost od teške i nepovratne štete za snabdevača. Privremena mera ima za cilj da odmah obustavi sumnjivu nepoštenu praksu (npr. isterivanje snabdevača iz lanca, jednostrano menjanje uslova) dok se postupak ne završi, sprečavajući da šteta eskalira ili postane nepopravljiva pre nego što se donese konačna odluka. Ova mera može biti proglašena već u zaključku o pokretanju postupka ili u bilo kom trenutku kasnije, što joj daje veliku fleksibilnost i brzinu odgovora.

Član uspostavlja stroge procesne garancije kako bi se sprečila zloupotreba ove upravne mere. Meru donosi predsednik Komisije privremenim rešenjem koje mora jasno odrediti vremenski period njenog trajanja. Ključna zaštita za optuženog kupca je pravo na trenutnu žalbu protiv ove mere. Ako kupac u žalbi ubedljivo dokaže da ne postoji opasnost od štete ili da ona ne može nastati, Savet je dužan da bez odlaganja ukine privremeno rešenje. Ova obavezna provera osigurava da se privremena mera ne koristi kao instrument neopravdanog pritiska. Privremena mera automatski prestaje sa donošenjem konačnog rešenja kojim se okončava postupak, čime se osigurava da njena primena bude ograničena na period dok se istina utvrđuje.

Član 43.

Ovaj član daje Komisiji ovlašćenje da obuhvati ne samo prethodnu povredu zakona, već i oblikuje buduće ponašanje kupca kako bi se sprečilo ponavljanje. Mera usklađivanja poslovanja je proaktivna i sistemska, pri čemu se ona ne zaustavlja na osudi konkretne radnje prema jednom snabdevaču, već zahteva od kupca da izmeni svoje opšte uslove poslovanja, standardne ugovore, interne smernice ili druge prakse koji su bili izvor nepoštenog ponašanja. Cilj je trajno otklanjanje uzroka problema, osiguravajući da se iste ili slične štetne prakse ne primenjuju prema bilo kom snabdevaču u budućnosti. Na taj način, mera ima širok preventivni i reformatorski efekat, transformišući poslovne prakse kupca u skladu sa zakonom.

Suštinski deo mere je obaveza obustave, odnosno kupac mora odmah prestati da ugovara, sprovodi ili primenjuje zabranjenu praksu. Rešenje Komisije mora sadržati jasan rok za sprovođenje svih naloženih korektivnih radnji. Ovaj rok osigurava da se mere ne odlažu i da Komisija može da prati njihovo izvršenje. Kroz ovu meru, zakon teži da postigne dublju promenu od obične kažnjavanja za radnje koje su protivne zakonu, nameravajući da se sistemski reši problem nepoštenog ponašanja i uspostave trajno fer uslovi u lancu snabdevanja, odredi meru usklađivanja opštih uslova poslovanja, standardnih ugovora, internih smernica i druge prakse, na način kojim se trajno otklanjaju iste ili slične prakse u odnosu na sve snabdevače.

Član 44.

Ovaj član uvodi glavnu upravnu meru u novčanom obliku, osmišljenu ne samo kao sankciju već i kao instrument za vraćanje ravnoteže i sprečavanje budućih kršenja. Mera ima dvostruki cilj: kompenzatorni (vraćanje pregovaračke ravnoteže koja bi postojala da nije bilo nepoštene prakse) i odvraćajući (odvraćanje svih učesnika na tržištu od primene takvih praksi kroz primerenu sankciju). Primena mere je obavezna ako se utvrdi nepoštena praksa, ali njen iznos nije fiksan; on se određuje prema transparentnoj i objektivnoj metodologiji koja povezuje kaznu sa obimom kršenja i ponašanjem kupca.

Ključni element je pokretni sistem obračuna koji polazi od osnovnog iznosa, zasnovanog na godišnjem prihodu kupca (0.1% za uslovno zabranjene prakse, 0.2% za apsolutno zabranjene i odmazde). Ovaj iznos se zatim koriguje umanjenjima ili povećanjima zavisno od konkretnih okolnosti. Umanjenja podstiču dobro ponašanje: kupac se nagrađuje ako je dobrovoljno obustavio praksu, nije je u potpunosti primenjivao, priznaje krivicu ili je praksa bila kratkotrajna. Povećanja, sa druge strane, kažnjavaju ozbiljno pogoršanje ponašanja: neposlušnost prema privremenoj meri, nesaradnju, prikrivanje dokaza, podsticanje, pretnje odmazdom, ili što je najteže, ponavljanje iste prakse nakon konačne odluke, što dovodi do 100% povećanja. Ovaj sistem osigurava da se kazna prilagođava specifičnostima slučaja, nagrađuje saradnju i strogo kažnjava zlonamerno i ponavljajuće kršenje.

Član 45.

Ovaj član uvodi snažno sredstvo za obezbeđivanje poštovanja autoriteta i odluka Komisije tokom samog postupka. Mera procesnog penala predstavlja novčanu sankciju za nesaradnju i ometanje, koja se primenjuje na stranku u postupku, zainteresovano lice ili treće lice. Njena svrha je da prisili subjekte da postupaju po zakonskim zahtevima i nalozima, sprečavajući ih da ometaju tok istrage ili odbijaju da dostave neophodne dokaze.

Penal je visok i dizajniran da bude odvraćajući: 500.000 dinara za svaki dan ponašanja suprotno nalogu. Ova izuzetno visoka sankcija ima za cilj da odmah prekine bilo kakvo ometanje, posebno kada se radi o velikim kupcima sa značajnom pregovaračkom moći koji bi inače mogli da priušte da plaćaju manje sankcije kao cenu za odugovlačenje ili prikrivanje dokaza. Posebno se ističe situacija ometanja uviđaja, što je direktni napad na samu sposobnost Komisije da prikupi dokaze. Zabrana žalbe na ovu meru (osim u okviru kasnije tužbe) osigurava da se procesni penal može izreći i sprovesti brzo, bez mogućnosti odugovlačenja pravnim sredstvima, čime se očuva efikasnost postupka.

Član 46.

Ovaj član omogućava Komisiji specijalizovanu sankciju za osiguranje saradnje u posebno značajnom postupku sektorske analize. Za razliku od pojedinačnog ispitnog postupka, sektorska analiza ima šire istraživačke ciljeve od interesa celog tržišnog sektora. Nesaradnja jednog učesnika (npr. veliki kupac sa značajnom pregovaračkom moći) može onemogućiti ili ozbiljno ugroziti izradu kvalitetne analize koja služi javnom interesu. Stoga, ovde se penal primenjuje ne samo na stranke u postupku, već i na udruženja, profesionalne organizacije i druga lica koja su ključni nosioci podataka.

Penal je isti kao i za procesni penal (500.000 dinara dnevno), što pokazuje da zakonodavac nesaradnju u ovoj sistemskoj istrazi smatra podjednako teškom. Međutim, ovaj član uvodi značajnu procesnu razliku: protiv rešenja o izricanju ovog penala dozvoljena je žalba Savetu. Ovo je opravdano činjenicom da se postupak sektorske analize može produžiti i da bi zloupotreba ili greška u izricanju penala mogla imati dugoročne posledice. Žalba odlaže izvršenje, sprečavajući Komisiju da odmah pritiska kroz izvršenje, ali daje Savetu ulogu konačnog arbitra. Ova garancija balansira potrebe za efikasnom istragom sa pravom na zaštitu od potencijalno neosnovanih zahteva u složenim analitičkim procedurama.

Član 47.

Ovaj član uspostavlja zajedničke tehničke i proceduralne okvire za naplatu novčanih sankcija propisanih u prethodnim članovima, osiguravajući njihovu praktičnu izvršnost. Ključni element je obaveza Komisije da u samom rešenju odredi jasan rok i način plaćanja, što uklanja nesigurnost za kažnjenog subjekta i omogućava precizno praćenje dospelosti. Maksimalni rok od 10 dana za plaćanje je veoma kratak, što odražava želju zakonodavca da se novčane sankcije, kao ozbiljan instrument odvraćanja, naplate što je brže moguće, čime se smanjuje mogućnost zaobilaženja ili odugovlačenja.

Član jasno određuje da se prikupljeni iznosi uplaćuju u korist budžeta Republike Srbije, potvrđujući javnopravnu prirodu ovih sredstava koja nisu namenjena Komisiji, već opštem javnom interesu. Konačno, član uspostavlja vezu sa opštim sistemom prinudnog izvršenja, navodeći da će se naplata sprovoditi u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku. Ovo daje Komisiji pristup utvrđenim i efikasnim državnim mehanizmima naplate, poput zaplena imovine ili blokiranja računa, čime se kazneni deo zakona integriše u postojeći pravni sistem i osigurava da novčane sankcije nisu samo formalna pretnja, već efektivan instrument.

Član 48.

Ovaj član uređuje finansijsku stranu postupka, principijelno odvajajući troškove javne uprave od troškova privatne odbrane.

Osnovno pravilo je da Komisija snosi redovne troškove postupka (veštačenje, svedoke, tumače, uviđaje, odnosno troškove koje je sama izazvala) kada ga pokrene po službenoj dužnosti i kada se zaključi da optuženi kupac nije kriv. Ovo odražava ideju da država, a ne pojedinac, treba da snosi troškove utvrđivanja činjenica koje je sama inicirala, sprovela. Međutim, član jasno ograničava pravo stranke (kupca u čiju korist je odlučeno u postupku) na naknadu sopstvenih troškova. Ona može biti oslobođena od troškova Komisije, ali ne može tražiti da joj se nadoknade njeni sopstveni advokatski ili stručni troškovi. Ovim se sprečava ekonomski pritisak na Komisiju da ne pokreće složene slučajeve zbog potencijalno visokih troškova naknade.

Član uvodi i stimulativni i kazneni element u odnosu na troškove. Ako je nesaradnja stranke (npr. odbijanje da dostavi dokumente) razlog da se mora sprovesti poseban uviđaj, onda ona mora da snosi te troškove. Slična logika važi za štetu od privremenog oduzimanja dokaza - ako je oduzimanje bilo neophodno i u skladu sa zakonom, troškove snosi Komisija kao deo javne istrage. Komisiji se daje diskrecija da u celosti ili delimično oslobodi učesnika od ovih troškova, što joj omogućava da uzme u obzir socijalne ili posebne okolnosti.

Konačno, član eksplicitno potvrđuje da troškovi pravnog zastupanja i stručnog pomaganja uvek ostaju na teretu stranke, čime se potvrđuje princip da svaka strana snosi troškove svoje odbrane, nezavisno od ishoda.

Član 49.

Ovaj član postavlja vremenske granice za delovanje Komisije, balansirajući javni interes za suzbijanjem nepoštenih praksi sa pravnom sigurnošću tržišnih učesnika i principom da se prakse moraju rešavati na vreme. Osnovni rok zastarelosti za pokretanje postupka je pet godina od dana kada je praksa izvršena, čak i ako se ona sporadično ponavljala. Ovaj rok osigurava da se postupak ne pokreće za događaje iz daleke prošlosti kada je upitno postojanje dokaza. Međutim, zastarelost se prekida svakom formalnom radnjom Komisije (npr. istragom inicijative, sektorskom analizom) koja jasno pokazuje da je aktivna u vezi sa slučajem, nakon čega rok počinje da teče ispočetka. Ovo sprečava da subjekti izbegnu odgovornost jednostavnim čekanjem dok rok ne istekne.

Član uvodi i apsolutnu, konačnu granicu: zastarelost nastaje i kada protekne dvostruko vreme osnovnog roka (odnosno 10 godina), bez obzira na prekide. Konačno, zastarelost se obustavlja dok traje upravni spor, priznajući da se tok pravnog poretka ne može pripisati Komisiji. Za novčane sankcije (mere zaštite i penale) propisan je poseban, kraći rok za naplatu od tri godine od izvršnosti rešenja, što podstiče Komisiju i državne izvršitelje na blagovremeno delovanje, a štiti kažnjene od neodređeno dugotrajne finansijske nesigurnosti.

Član 50.

Ovaj član uspostavlja obavezu Komisije da javno i sistematski izveštava o svom radu, što predstavlja ključni mehanizam odgovornosti, transparentnosti i informisanja javnosti. Član zahteva da se izveštaj usvaja do 1. marta, obezbeđujući ažurnost i relevantnost podataka za prethodnu godinu. Ova vremenska disciplina omogućava da se trendovi i podaci analiziraju na vreme.

Sadržina izveštaja je dizajnirana da pruži sveobuhvatan i koristan pregled delovanja zakona. On ne samo da nudi količinske podatke (broj prijava, postupaka), već i kvalitativnu analizu kroz opise najčešćih praksi i konkretnih slučajeva, što je od izuzetne vrednosti za razumevanje evolucije tržišnih ponašanja. Objavljivanje liste učesnika za koje je utvrđeno kršenje ima jak odvraćajući i edukativni efekat, javno označavajući nepoštene aktere. Istovremeno, član strogo nalaže da se svi podaci objave u formi koja poštuje zahteve za zaštitu podataka, balansirajući javno pravo na znanje sa pravom na privatnost i poslovnu tajnu.

Konačno, integracijom ovih podataka u obavezni godišnji izveštaj o radu Komisije, oni postaju zvanični deo njenog mandata i podležu uobičajenim procedurama razmatranja od strane nadležnih državnih organa, čime se dodatno jača institucionalna odgovornost. Objavljivanje na internet stranici odmah po usvajanju osigurava direktnu i neodložnu dostupnost podataka svim zainteresovanim stranama, od stručne javnosti i medija do samog poslovnog sveta i potrošača.

Član 51.

Ovaj član uvodi sistemski mehanizam za kontinuirano praćenje, procenu i unapređenje politike i propisa u ovoj oblasti, prepoznajući da zakoni moraju biti živi instrumenti koji se prilagođavaju tržišnim realnostima.

Odgovornost se poverava Ministarstvu nadležnom za trgovinu, kao nosiocu ekonomske politike, što osigurava da se procena ne završava na nivou primene, već da se integriše u šire strateško planiranje. Obavezni interval od najmanje jednom u tri godine obezbeđuje dovoljno vremena da se vide trendovi i efekti zakona, ali ne dozvoljava da prođe previše vremena bez revizije.

Analiza stanja nije samo formalnost već ona mora obuhvatiti ključne dimenzije efektivnosti: prvo, delotvornost samih mera na tržištu (da li prakse nestaju, menjaju se); drugo, efikasnost među-institucionalne saradnje (koja je kritična za stvarnu primenu); i treće, ocenu sprovođenja propisa (kako se zakon primenjuje u praksi). Na osnovu ovih nalaza, analiza mora proizvesti konkretne preporuke za unapređenje, čime se zatvara krug dobijanjem povratne informacije.

Dostavljanje izveštaja Vladi osigurava da se rezultati analize razmotre na najvišem nivou odlučivanja i mogu pretočiti u buduće zakonodavne ili inicijative, čineći ovaj član osnovnim mehanizmom za stratešku adaptiranje na nove okolnosti i razvoj politike fer tržišta.

Član 52.

Ovaj član uvodi konkretan i preventivni instrument za borbu protiv jedne od najčešćih nepoštenih praksi: nejasnih, uslovnih ili promenljivih finansijskih uslova. Njegova svrha je da se u samom ugovornom odnosu, od samog početka, uspostavi potpuna finansijska transparentnost i odredivost. Član navodi sve što spada u finansijske elemente: od osnovne cene do bonusa, naknada i kazni, zahtevajući da sve bude jasno i nedvosmisleno dokumentovano.

Posebno je regulisano pitanje dinamičkih cena za osetljive kvarljive proizvode (voće, povrće, meso), gde se cena često menja dnevno. Zakon priznaje ovu tržišnu realnost, ali zahteva da ugovor eksplicitno propisuje metodologiju i proceduru utvrđivanja te cene (npr. referentno tržište, aukcijski sistem) i obavezu vođenja evidencije koja dokazuje kako je cena došla do izražaja. Ovim se sprečava proizvoljno menjanje cene bez objektivne osnove.

Ključni alat je “pregled finansijskih elemenata” koji predstavlja dokument odnosno konsolidovanu i jasnu listu svih finansijskih obaveza ugovornih strana, zajedno sa njihovim pravnim osnovom i važećim cenovnikom. Ugovorne strane ovaj pregled mogu predstaviti kao integralni deo ugovora ili poseban prilog, ali mora biti potpuno usklađen sa osnovnim ugovorom. Član predviđa i dinamičku obavezu svih ugovornih strana: svaka izmena ugovora koja utiče na finansijske uslove automatski povlači obavezu ažuriranja pregleda. Ovim se zatvara praznina koja omogućava da formalni ugovor ostane nepromenjen, dok se kroz dodatne sporazume, naloge ili e-mail komunikaciju uvode nove naknade ili menjaju uslovi. Ovaj član, dakle, ima za cilj da transformiše finansijske odnose iz zone nejasnoće u prostor potpune proverivosti, olakšavajući Komisiji dokazivanje nepoštenih praksi, a snabdevaču da razume i zaštiti svoje prava.

Član 53.

Rešenje Komisije kojim se utvrđuje nepoštena trgovačka praksa ima konačan karakter. Protiv tog rešenja stranka može pokrenuti upravni spor u roku od 30 dana od njegovog dostavljanja. Podnošenje tužbe ne odlaže izvršenje rešenja Komisije.

Čl. 54. i 55.

Ovi članovi delegiraju nadzor nad ključnim formalnim i transparentnim obavezama zakona na postojeći i uspostavljeni sistem tržišne inspekcije.

Inspekcijski nadzor se vrši nad odredbama o obliku ugovora (član 3.) i pregledu finansijskih elemenata (član 52.), koji predstavljaju tehničke, ali od suštinske važnosti, preduslove za fer poslovanje. Ovim se omogućava da se kroz redovne kontrole osigura da ugovori budu u pisanoj formi, sa jasnim rokovima, i da postoji transparentan pregled svih naknada, čime se preventira nastanak sporova. Poveravanje ovog posla tržišnoj inspekciji Ministarstva trgovine osigurava brz i efikasan nadzor na terenu, koristeći njeno već postojeće iskustvo, kapacitete i ovlašćenja propisana osnovnim zakonom o trgovini.

Član 55. proširuje ovlašćenja inspektora u digitalnoj eri, obavezujući sve učesnike u sistemu elektronskog fakturisanja (izdavaoce, primaoce i posrednike) da omoguće inspektoru uvid u elektronske podatke, dokumentaciju i tehničku infrastrukturu vezanu za obaveze zakona. Ovo je od ključnog značaja jer se finansijski podaci i dokaza o ugovorima sve više nalaze isključivo u elektronskom obliku. Bez ovog ovlašćenja, inspekcijski nadzor bi bio neefikasan i zastao u prošlosti. Ova odredba osigurava da inspektori mogu da prate digitalni trag transakcija i da se nepoštene prakse ne mogu sakriti iza tehničkih barijera, čime se obezbeđuje kompletan nadzorni lanac od papirnog ugovora do elektronske fakture.

Član 56.

Novčanom kaznom od 50.000 do 2.000.000 dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako koristi neodređene ili uslovne formulacije ili ne sačini pregled finansijskih elemenata ugovora. Fiksnom kaznom od 300.000 dinara kazniće se pravno lice ako ne zaključi ugovor, ne izda računovodstvenu ispravu ili ne izda dostavnicu na propisani način. Istovremeno predviđen je prekršaj i za fizičko i odgovorno lice u pravnom licu i iznosu od 100.000 dinara do 150.000 dinara. Prekršajni postupak zastareva nakon dve godine od dana kada je prekršaj učinjen.

Član 57.

Član 57. propisuje finansijski okvir za rad posebne organizacione jedinice Komisije iz člana 10. Sredstva za njen rad obezbeđuju se kroz finansijski plan Komisije. Savet Komisije je dužan da, do usvajanja plana za novu godinu, preraspodeli postojeća sredstva kako bi se omogućilo neometano sprovođenje zakona.

Savet takođe priprema i dostavlja predlog finansijskog plana odboru Narodne skupštine nadležnom za finansije na saglasnost, najkasnije do 1. novembra tekuće godine. Način korišćenja i preraspodela tih sredstava uređuje se posebnom odlukom Saveta.

U slučaju da finansijski plan za novu budžetsku godinu nije donet na vreme, finansiranje se obavlja u visini rashoda iz prethodne godine, srazmerno vremenskom periodu do usvajanja novog plana. Ako na kraju godine budžetski obračun pokaže višak prihoda Komisije nad rashodima, taj višak se, nakon izdvajanja rezervi, uplaćuje u budžet Republike Srbije.

Član 58.

Ovaj član postavlja imperativnu obavezu svim učesnicima u lancu snabdevanja proizvodima koji zakon reguliše. Ovi subjekti su dužni da usklade celokupno svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona. Konkretno, obaveza se odnosi na opšte uslove poslovanja, pojedinačne ugovore, interne procedure i stvarnu tržišnu praksu. Rok za izvršenje ove obaveze je određen na četiri meseca. Ovaj rok počinje da teče od dana stupanja zakona na snagu, kako bi se osigurala pravna sigurnost i efikasna primena

Čl. 59 - 61.

Član 59. propisuje da se potrebni podzakonski akti za primenu zakona moraju doneti u roku od 30 dana od njegovog stupanja na snagu. Ovim se osigurava da svi tehnički i proceduralni detalji budu pravno uređeni na vreme, što omogućava delotvornu i harmonizovanu implementaciju.

Član 60. uređuje prestanak važenja prethodnog propisa, tačnije člana 32. Zakona o zaštiti konkurencije, na dan stupanja na snagu ovog novog zakona. Ovaj član osigurava pravnu jedinstvenost i jasnoću, uklanjajući mogućnost sukoba norma ili dvostruke regulative.

Član 61. određuje kada zakon počinje da se primenjuje. Osnovni datum stupanja na snagu je osmi dan od njegovog objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”. Međutim, važna odredba o obaveznom pisanom obliku ugovora iz člana 3. stav 1. počinje da se primenjuje tek 1. januara 2027. godine, što daje subjektima prilagođeni tranzicioni rok za usklađivanje sa ovom značajnom novinom.

II.         Finansijska sredstva

Za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti sredstva iz budžeta Republike Srbije.

Imajući u vidu da se Komisija za zaštitu konkurencije finansira iz sopstvenih sredstava, članom 57. Predloga zakona je propisano da finansijski okvir za rad posebne organizacione jedinice Komisije za zaštitu konkurencije koja se osniva u skladu sa članom 10. Predloga zakona se obezbeđuje kroz finansijski plan Komisije. Savet Komisije je dužan da, do usvajanja plana za novu godinu, preraspodeli postojeća sredstva kako bi se omogućilo neometano sprovođenje zakona.

Član 47. Predloga zakona jasno određuje da se prikupljeni iznosi uplaćuju u korist budžeta Republike Srbije, potvrđujući javnopravnu prirodu ovih sredstava koja nisu namenjena Komisiji, već opštem javnom interesu.

Izvor: Vebsajt Narodne skupštine, 06.03.2026.