ZAKON O RADU: Klauzula zabrane konkurencije

Klauzula zabrane konkurencije je pravni institut kojim se zaposlenom ograničava sloboda rada i sloboda preduzetništva. Navedeni institut proizilazi iz legitimnog interesa poslodavca da od zaposlenog zahteva lojalnost, kako bi u uslovima tržišne utakmice mogao da opstane na tržištu. Propisivanjem klauzule zabrane konkurencije, zakonodavac je nastojao da zaštiti slobodu preduzetništva i načelo poštene konkurencije na tržištu, kao institute zajemčene Ustavom Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 i 115/2021).

S druge strane, imajući u vidu okolnost da predstavlja ograničenje slobode rada, kao osnovnog ličnog prava zajamčenog Ustavom, zakonodavac dopušta restriktivno ugovaranje zabrane konkurencije, u određenom vremenskom periodu i na određenom prostoru. Pritom, zakonodavac vodi računa da zaposleni koji je ograničen navedenom zabranom ne bude lišen mogućnosti da radi i zarađuje, odnosno da za vreme za koje ne može da obavlja određene poslove, bude obezbeđen adekvatnom naknadom od strane poslodavca.

Da bi klauzula zabrane konkurencije proizvodila pravno dejstvo, ista mora da ispunjava određene uslove, i to da:

1) omogući zaposlenom da radi,

2) bude ograničena u vremenu i prostoru,

3) zaštiti legitimne interese poslodavca,

4) poštuje kriterijum proporcionalnosti, odnosno srazmernosti svrsi ugovora o radu i

5) obezbedi novčanu naknadu u korist zaposlenog u slučaju trajanja iste po prestanku radnog odnosa.

Zabrana konkurencije je institut fakultativne prirode, s obzirom na to da može ali ne mora biti ustanovljen u konkretnom slučaju. Da li će se ugovoriti klauzula zabrane konkurencije zavisi od volje poslodavca i zaposlenog.

Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) pitanje zabrane konkurencije je regulisano u dva člana.

U članu 161. stav 1. navedenog zakona je propisano da poslodavac može, u ugovoru o radu, pri zasnivanju radnog odnosa ili u toku njegovog trajanja, sa zaposlenim ugovoriti klauzulu zabrane konkurencije kojom su utvrđeni poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu. Dakle, klauzula zabrane konkurencije može se predvideti isključivo ugovorom o radu, prilikom zasnivanja radnog odnosa, ali i kasnije, aneksom ugovora o radu, dok se ista ne može predvideti opštim aktom.

Zatim, u članu 161. stav 2. Zakona o radu je propisano da zabrana konkurencije može da se predvidi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni. U pitanju su alternativno postavljeni uslovi, što znači da je dovoljno prisustvo bilo kog od navedenih uslova da bi se klauzula konkurencije mogla ugovoriti.

Iz zakonskih odredbi proizilazi da klauzulu zabrane konkurencije nije potrebno ugovarati sa svakim zaposlenim kod poslodavca, već se potreba za ugovaranjem iste utvrđuje u svakom konkretnom slučaju.

Moglo bi se zaključiti da suština ugovaranja klauzule zabrane konkurencije proizilazi iz okolnosti da bi zaposleni zasnivanjem radnog odnosa kod konkurentskog poslodavca mogao da prouzrokuje štetu po prethodnog poslodavca i smanji njegovu konkurentnost na tržištu. Zaposleni bi, pritom, konkurisao poslodavcu na tržištu koristeći se znanjima, veštinama i poverljivim podacima do kojih je došao jer su mu povereni određeni poslovi od strane poslodavca, a koje je ovaj stekao na osnovu svog poslovanja, razvijanjem određenih veština, metoda rada i tehnoloških znanja, odnosno jer je poslodavac uložio značajne resurse u razvoj zaposlenog.

Iako Zakonom o radu nije izričito propisano, potrebno je ugovorom o radu precizirati poslove koje zaposleni ne može da obavlja bez saglasnosti poslodavca, te paušalno navođenje istih ne bi proizvodilo pravno dejstvo. To ne moraju biti svi poslovi ili isključivo poslovi radnog mesta za čije je obavljanje zaposleni zasnovao radni odnos kod poslodavca, već to mogu biti i drugi poslovi koji se kod istog obavljaju. Ukoliko bi ugovorom o radu bilo predviđeno da zaposleni ne može da zasnuje radni odnos kog drugog poslodavca, takva odredba ugovora ne bi imala karakter klauzule zabrane konkurencije pa samim tim ne bi proizvodila pravno dejstvo.

Shodno članu 161. stav 3. Zakona o radu, neophodno je, opštim aktom ili ugovorom o radu, utvrditi teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi. Zabrana konkurencije se može odnositi samo na područje na kome postoje realne mogućnosti da zaposleni konkuriše ranijem poslodavcu što će zavisiti od vrste i prirode posla na koju se zabrana odnosi, kao i poslovnih interesa i aktivnosti poslodavca. Teritorijalno ograničenje može obuhvatati teritoriju određenog grada, autonomne jedinice, države, međutim, može se proširiti i na veću teritoriju, odnosno na nekoliko država. Ne postoje smetnje da se zabrana konkurencije odnosi i na ceo svet, polazeći od tehnološkog napretka koji omogućava poslodavcu poslovanje širom sveta, kao i mogućnosti migracije radne snage.

Što se tiče vremenskog važenja, zabrana konkurencije se može ugovoriti ne samo za vreme trajanja radnog odnosa. Naime, poslodavac i zaposleni, shodno članu 162. stav 1. Zakona o radu, mogu da ugovore uslove zabrane konkurencije i po prestanku radnog odnosa, u roku koji ne može biti duži od dve godine po prestanku istog. U tom slučaju govorimo o produženoj zabrani konkurencije.

Ukoliko zaposleni prekrši ugovorenu zabranu konkurencije, poslodavac ima pravo da od zaposlenog zahteva naknadu štete, bez obzira da li je navedena okolnost nastupila u toku radnog odnosa ili u periodu produžene zabrane konkurencije. U ovim slučajevima, poslodavac mora dokazati da je šteta nastala, kao i njenu visinu. Ukoliko zaposleni odbije da poslodavcu naknadi štetu, odluku o istoj će doneti nadležni sud.

Zakonodavac nije predvideo da kršenje klauzule zabrane konkurencije od strane zaposlenog, u toku trajanja radnog odnosa, povlači sa sobom disciplinsku odgovornost. Međutim, postupanje zaposlenog protivno ugovorenoj klauzuli zabrane konkurencije bi se moglo predvideti kao povreda radne obaveze opštim aktom (kolektivnim ugovorom kod poslodavca ili pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu.

Produžena zabrana konkurencije proizvodiće pravno dejstvo, shodno članu 162. stav 3. Zakona o radu, isključivo u slučaju da se poslodavac, ugovorom o radu, obavezao da će zaposlenom, po prestanku radnog odnosa, isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini. Dakle, klauzula zabrane konkurencije ne proizvodi dejstvo ako naknada nije ugovorena ili ako je ista ugovorena ali poslodavac nije isplatio zaposlenom ugovorenu naknadu.

Naš zakonodavac nije propisao minimalan iznos naknade koju je poslodavac dužan da isplati zaposlenom u slučaju ugovorene zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa. Međutim, visina iste bi trebala biti pravična imajući u vidu obim zabrane. Naime, naknada bi trebalo da bude ugovorena u iznosu koji zaposlenom treba da nadomesti zaradu u periodu u kome ne sme da obavlja poslove od kojih bi inače ostvarivao prihode. U protivnom, dovodi se u pitanje pravno dejstvo klauzule.

Međutim, zabrana konkurencije nije apsolutna. Poslodavac može dati saglasnost, u pisanoj formi, da se zabranjeni poslovi mogu obavljati, odnosno poslodavac može osloboditi zaposlenog poštovanja zabrane konkurencije čime ugovorena zabrana konkurencije ostaje bez dejstva. Imajući u vidu činjenicu da je klauzula zabrane konkurencije sastavni deo ugovora o radu koji se zaključuje u pisanoj formi i saglasnost poslodavca da se zabranjeni poslovi mogu obavljati mora imati pisanu formu. Zabrana konkurencije sa produženim dejstvom nastaje sa danom prestanka radnog odnosa, tako da poslodavac može i u samom rešenju o prestanku radnog odnosa osloboditi zaposlenog poštovanja zabrane konkurencije, u kom slučaju isti ne ostvaruje pravo na isplatu naknade u ugovorenoj visini.

Izvor: Izvor: Vebsajt Lawlife, Ivan Krneta, advokat, 03.01.2025.
Naslov: Redakcija