ZAKON O RADU: Radnopravni položaj zaposlene koja doji

Svake godine se tokom prve nedelje avgusta obeležava “Svetska nedelja dojenja”. Inicijativa je potekla od Svetske alijanse za dojenje, sa ciljem da se potcrta značaj dojenja i da se majke na ovaj način ohrabre da započnu i održe laktaciju.

Nema spora o tome koliko je dojenje važno, od najboljih nutritivnih vrednosti za bebu, preko načina održavanja bliskosti majke i bebe, osećaja sigurnosti i utehe do smanjenja rizika za određene bolesti i virusa. Pored toga, dojenje se povezuje s manjim mogućnostima za gojaznost kod dece, nastanak astme, infekcija, oboljenja srednjeg uha, kao i iznenadne smrti novorođenčeta. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje kao isključivi način ishrane deteta do šest meseci starosti. Iako nema spora o tome koliki značaj dojenje ima za zdravlje deteta, proces laktacije zavisi ne samo od hormonskog statusa majke, već i od adekvatne podrške zaposlenih u porodilištu. Srećom, danas prisustvujemo postojanju laktacijskih sestara u porodilištima, koja su baby friendly, ali i pored toga, veliki broj žena ne doji ili se bar ne odlučuje da dojenje bude jedini izvor hrane za svoju decu. Tačnije, u Srbiji samo 13% majki doji svoje bebe.

Na značaj dojenja ukazuje se i globalno, upućivanjem Unicefa i Svetske zdravstvene organizacije. U poslednjem izveštaju se naglašava da su aktivnosti koje su države organizovale dovele do povećanja procenta žena koje doje, ali da bi dodatan napor trebalo učiniti kroz promovisanje pristupa “dojenje na poslu kao posao”. Predstavnici ovih organizacija smatraju da se viši procenat dojilja, što je predstavljeno kao globalni plan do 2030. godine, može postići samo radnim okruženjem koje pruža podršku zaposlenoj koja doji. Ovo svakako treba razumeti u kontekstu trajanja porodiljskog odsustva, koje je u velikom broju uporednih zakonodavstava kraće od šest meseci deteta, što je period za koje se isključivo preporučuje dojenje, kao i u kontekstu finansijske sigurnosti koja neretko izostaje za dojilje, zbog čega one odlučuju da se ranije vrate na posao.

Uzimajući u obzir rečeno, smatramo da je radnopravna zaštita dojilja sastavni i neophodni deo zaštite zaposlenih sa porodičnim dužnostima, imajući u vidu zabranu diskriminacije po osnovu pola i po osnovu porodičnih dužnosti. Tome treba pridodati i povezicu dojenja i radnog prava, da na odluku majke da započne, a još češće da održi proces laktacije utiču finansijski razlozi koji su u vezi sa ranijim vraćanjem na posao, pa je važno da se o položaju žena koje doje razmatra sa radnopravnog aspekta. Ovo posebno ako uzmemo u obzir dužinu trajanja porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. U stranoj literaturi se ističe da bi upravo pravo na pauzu za dojenje ohrabrilo žene da se ranije vrate na posao, zbog čega bi i poslodavac imao koristi, jer će zadržati zaposlenu koja možda odustaje od posla.

S pravom se može postaviti pitanje, mogu li pomiriti interesi poslodavca i zaposlenog u situaciji kada na tom mestu imamo osobu ženskog pola koja želi da nastavi sa laktacijom imajući na umu najbolji interes deteta. Sve ovo uzimajući u obzir ekonomski interes poslodavca koji nalaže rad u kontinuitetu sa minimalnim prekidima, uz efikasno obavljanje zadataka od strane zaposlenog. Tu svakako valja imati na umu potrebu zaposlene da se nakon korišćenja porodiljskog i odsustva radi nege deteta vrati na posao, kako bi obavljala poslove pre porođaja. Ne treba zanemariti ni potrebu uspostaljanja balansa između porodičnog i profesionalnog života, što u ovom slučaju podrazumeva usklađivanje laktacijskih aktivnosti i obavljanje radnih zadataka.

Poseban položaj žene dok doji prepoznat je, najpre kroz zabranu poslova koje žena koja doji može obavljati. U tom smislu, žena koja doji ne može raditi na poslovima koji su štetni po njeno zdravlje, ali i po zdravlje deteta. Ipak, ovakva zaštita je relativnog karaktera, jer je uslovljena nalazom nadležnog organa. Nadalje, Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) zabranjuje prekovremeni i noćni rad za žene koje doje, ali samo ako je nalazom zdravstvenog organa utvrđeno da je takav način rada štetan za njihovo zdravlje, kao i za zdravlje deteta. Pozitivna strana domaćeg zakonodavstva jeste činjenica da će, ukoliko zdravstveni organ donese odluku da takav rad nije štetan za ženu kao i njeno dete i da ga može obavljati, zaposlena imati pravo na osnovu člana 91. Zakona o radu da bude oslobođena rada od 22 časa do šest časova ujutru, kao i prekovremenog rada kao majka deteta koje nije navršilo tri godine. Na sličan način dojilja je zaštićena od preraspodele radnog vremena, jer samo uz njenu pisanu saglasnost žena koja ima dete mlađe od tri godine može da radi u vremenski drugačije određenim koordinatama.

Pored navedenih prava, u kontekstu prava dojilja u radnom pravu, u centar istraživanja neretko dospeva pauza za dojenje. Ovo jedinstveno pravo koje se pruža samo dojiljama podrazumeva mogućnost odsustva dela radnog vremena radi podoja, a koje se računa u radno vreme, praćeno naknadom u visini osnovne zarade. Pravo na pauzu dojilja može koristiti u periodu od godinu dana od rođenja deteta. Ako znamo da zaposlena mora početi sa korišćenjem porodiljskog odsustva najkasnije 28 dana pre termina za porođaj i da se odsustvo radi nege deteta završava 365 dana od početka porodiljskog odsustva, dojilja će imati još malo vremena do prvog rođendana deteta da iskoristi pravo na pauzu. Trajanje ovog odsustva u srpskom pravu normirano je duže nego u većini uporednih prava iz kojih je preuzeto, te se može zaključiti da je domaće zakonodavstvo bar u ovom segmentu napredno. Praktično, ukoliko žena odluči da iskoristi svoja prava na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta u kontinuitetu, te se na rad vrati 365 dana od početka porodiljskog odsustva, imaće razliku od 45 odnosno 28 dana, u zavisnosti od toga kada je otpočeto porodiljsko odsustvo, da iskoristi pravo na pauzu za dojenje. Prema slovu zakona, “poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi, koja se vrati na rad pre isteka godinu dana od rođenja deteta, obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje dnevnog radnog vremena u trajanju od 90 minuta, kako bi mogla da doji svoje dete, ako dnevno radno vreme zaposlene žene iznosi šest i više časova.” Dakle, navedenu pauzu za dojenje žena može koristiti na dvojak način, ili pauzama u toku rada ili skraćivanjem radnog vremena za 90 minuta. Pauza se vezuje za radno vreme, pa će ovo pravo uživati žene sa punim radnim vremenom, odnosno sa nepunim radnim vremenom, koji traje najmanje šest sati, odnosno žene koje rade skraćeno radno vreme na radnom mestu sa povećanim rizikom, s obzirom da postoji pravna fikcija rada sa punim radnim vremenom. Razloge za ovo možda možemo naći u činjenici da su deca mlađa od godinu dana uobročena, te je pauza između ovih obroka nakon navršenih šest meseci četiri sata. Ovakva teza utemeljena je stavom Svetske zdravstvene organizacije o neophodnosti isključivog dojenja u prvih šest meseci života, dok nastavak dojenja zavisi od želje i mogućnosti majke. Ono što smatramo pohvalnim jeste da se pauza za dojenje, odnosno skraćivanje radnog vremena radi dojenja smatra radnim vremenom, te zaposlenoj sleduje naknada u visini osnovne zarade, uvećane za minuli rad, kako zakon proklamuje. S druge strane, s pravom se može postaviti pitanje svrsishodnosti ovakvog normiranja i korišćenja pauze u velikim gradovima, jer je propisano vreme za pauzu nedovoljno da dojilja sa posla stigne do stana ili kuće, odnosno jaslica, podoji dete i vrati se na posao. Tu svakako treba imati na umu i druge nedostatke, poput nepostojanja adekvatnih prostorija za podoj na radnom mestu ili adekvatnog prevoza majke do deteta radi podoja ili deteta, što bi umnogome olakšalo primenu prava na dojenje.

Skloni smo zaključku da je pravo na dojenje u kontekstu radnog prava jedno od garantovanih prava radi uspostavljanja balansa između porodičnog života i profesionalnih dužnosti. Ovo pravo se ne čini manje važnim od prava na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, koja su praćena naknadama zarade, imajući u vidu značaj dojenja. Zato je važno da pravo na pauzu za dojenje bude garantovano i poštovano od strane poslodavaca. Štaviše, takve pauze treba učiniti poželjnim, te pružiti punu podršku zaposlenim majkama koje žele da nastave sa dojenjem pošto iskoriste pravo na odsustvo radi negde deteta. U tom smeru bi trebalo ići prva izmena odredbe domaćeg zakona, kojom se reguliše pravo na dojenje, te da pauza bude omogućena bez vremenskih okvira, odnosno da pauza zavisi od mogućnosti i želje majke da doji svoje dete. Ovakav predlog za izmenom svakako je u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije da sa dojenjem treba nastaviti do druge godine deteta, uz raznovrsnu ishranu. Ono što se čini takođe važnim jeste upoznavanje zaposlenih dojilja o svojim pravima na radnom mestu, kao i praktično prilagođavanje norme o pauzi za dojenje savremenim društvenim okvirima. Trajanje pauze za dojenje od sat vremena, kako je to bilo predviđeno Konvencijom br. 183, koja je doneta 2000. godine, danas nije održiva zbog broja automobila u velikim gradovima i gužvama u saobraćaju, što bi takođe trebalo da bude predmet zakonodavnih promena. Poštovanje prava na dojenje bi za poslodavca trebalo da znači obezbeđivanje posebnih prostorija za dojenje, privatnosti, udobnog nameštaja, kao i skladištenja izdojenog mleka, a sve u skladu sa ratifikovanom konvencijom Međunarodne organizacije rada. Otuda, možemo zaključiti da se kroz omogućavanje prava na dojenje u stvari vrši prilagođavanje mesta rada potrebama zaposlenog, tačnije prilagođavanje uslova rada.

Izvor: Vebsajt Asocijacije sudijskih pomoćnika, dr Jovana Rajić Ćalić, 1.8.2025.
Naslov: Redakcija