ZAKON O SOCIJALNOJ ZAŠTITI: Zaštita prava dece sa invaliditetom

Najveći napredak u poboljšanju društvenog položaja dece sa intelektualnim poteškoćama ostvaren je uvođenjem inkluzije u sistem obrazovanja, koja im je omogućila da se školuju zajedno sa vršnjacima i steknu određeni nivo samostalnosti. Ali, nakon toga njima je gotovo nemoguće da pronađu posao i zato se ponovo vraćaju u izolaciju. Kada se pomene državna podrška osobama sa intelektualnim poteškoćama najpre se pomisli na prenatrpane domove, u kojima se korisnicima često oduzima svako dostojanstvo, upozorava Snežana Lazarević, izvršna direktorka Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S).

Na popisu iz 2022. samo 356.404 osobe izjasnile su se kao osobe sa invaliditetom, što je za trećinu manje u odnosu na popis iz 2011. godine. Upućeni u ovu oblast kažu da ih sigurno ima više, jer ova kategorija stanovništva u svetu čini oko 16 odsto populacije.

Zvanični broj dece sa invaliditetom u Srbiji takođe je niži od svetskog proseka.

Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, njih je 2022. godine bilo više od 13.000. To su deca sa fizičkim, senzornim, emocionalnim i intelektualnim ograničenjima, kojoj su neophodni različiti vidovi podrške i zato je potrebno praviti klasifikaciju prema vrstama invaliditeta. Od ukupnog broja dece sa invaliditetom njih 3.418 je do kraja marta 2024. evidentirano u Registru dеcе sa smеtnjаmа u rаzvојu, od kojih je skoro polovina imala dijagnoze povezane sa autizmom.

Deca sa različitim vrstama invaliditeta na papiru su ravnopravni članovi našeg društva. Tako stoji u našem Zakonu o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011 i 117/2022 - odluka US) i Međunarodnoj konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom, koju smo ratifikovali 2009. godine. Sedam godina kasnije, Komitet UN za prava osoba sa invaliditetom izdao je preporuke vezane za njenu primenu, koje naša zemlja još nije u potpunosti ispunila.

Srbija je unapredila zaštitu prava u ovoj oblasti, ali deca sa invaliditetom, a posebno ona sa intelektualnim poteškoćama, i dalje nemaju iste mogućnosti kao ostatak populacije, ocenjuje Snežana Lazarević, izvršna direktorka Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S).

Ona smatra da je najveći napredak ostvaren u sistemu obrazovanja. Pre nego što je 2009. godine sa promenom Zakona o obrazovanju uvedena inkluzija, dete koje su tadašnje komisije za kategorizaciju invaliditeta procenjivale kao “needukatibilno” bilo je isključeno iz školskog sistema, pa time i iz cele zajednice. “Osim što je nehumano, to je bilo suprotno Ustavu koji kaže da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno”, ističe Lazarević za B&F.

Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja, deca sa invaliditetom su dobila mogućnost da stiču potrebna znanja, ali i određeni nivo samostalnosti i društvenih veština i da se druže sa vršnjacima. Međutim, ukoliko se posle završetka škole ne zaposle, opet se vraćaju u izolaciju jer njihovi vršnjaci nastavljaju svojim putem, koji osobe sa invaliditetom često ne mogu da isprate.

Iako je zaposlenje za njih šansa da ostanu uključeni u društvo, posao nije lako naći. Mladima sa fizičkim smetnjama je potreban poslodavac koji je voljan da prilagodi uslove rada njihovom invaliditetu. Ukoliko su to osobe sa intelektualnim poteškoćama, pronalaženje posla je praktično nemoguće, jer one ne mogu da dobiju ni podršku ličnog asistenta.

Lični asistent pomaže osobi sa invaliditetom u obavljanju svakodnevnih aktivnosti i prevazilaženju prepreka u ostvarivanju samostalnog života. Ali da bi neko mogao da dobije ličnog asistenta o trošku države, on mora da prima uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć, da bude zaposlen ili uključen u rad neke organizacije i sposoban za samostalno odlučivanje.

Poslednji uslov mnogim osobama sa intelektualnim poteškoćama uskraćuje pravo na asistenciju, koja im je potrebna za uključivanje u svet rada.

“Svi ti zahtevi koje morate da ispunite da biste dobili asistenta, deluju kao da su smišljeni da bi se uštedelo na ovoj usluzi”, smatra Lazarević.

Situacija je malo bolja kada je reč o ličnim pratiocima dece sa invaliditetom. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja iznosi podatke da se od 2016. do 2022. broj ličnih pratilaca uvećao za skoro 750 odsto, na 2.700, ali čak u trećini lokalnih samouprava deca sa invaliditetom i smetnjama u razvoju nemaju lične pratioce. U lokalnim zajednicama u kojima ova usluga postoji, na nju se čeka između 128 i 1.231 dana.

Lazarević tvrdi da bi ovi problemi delimično mogli da se reše boljom organizacijom, jer usluge jednog ličnog pratioca nisu potrebne sve vreme svoj deci. Dodaje da bi deci sa invaliditetom lični pratioci trebalo da pomažu i u osamostaljivanju, a na samo u izvršavanju svakodnevnih zadataka.

“Postoje razne mere kojima bi se moglo pomoći osobama sa invaliditetom da se lakše osamostale i da žive ispunjen život, ali na njima se ne radi. Država, na primer, radije izdvoji 11 miliona evra za renoviranje nekog prenaseljenog doma za smeštaj osoba sa invaliditetom čiji korisnici nemaju nikakav dodir sa spoljašnjim svetom, nego za sprovođenje politike koja bi im pružila mogućnost da se aktivno uključe u društveni život”, komentariše Lazarević.

Ovakvi domovi jesu neophodni, ali oni ne bi trebalo da budu jedini vid državne podrške osobama sa invaliditetom. Osim toga, morali bi da se unaprede uslovi života u ovim ustanovama, ističe sagovornica B&F-a.

“Ne mislim samo na neokrečene i hladne prostorije ili fasade koje otpadaju, jer nisu svi domovi takvi, neki izgledaju pristojno. Međutim, problem je odnos prema korisnicima domova, koji im vrlo često oduzima svako dostojanstvo”, upozorava Lazarević.

Ona navodi da su ti domovi većinom prenatrpani, sa spavaonicama za 16 ljudi, toaletima bez vrata i kupatilima u kojima je dozvoljeno samo grupno tuširanje. Ovakvu praksu u domovima pravdaju potrebom da se osigura bezbednost korisnika. Ali, po mišljenju sagovornice, problem je što ovi domovi nemaju dovoljno kadrova da bi se osobama s invaliditetom obezbedila i sigurnost i privatnost.

“Zbog toga se uskraćuju osnovna prava ovim ljudima. Dešava se da se u domovima za odrasle ljudi zaljube, ali nemaju gde da provode vreme kao par. Neki od njih imaju pravo da izađu iz doma, ali moraju za to da traže specijalne propusnice i da vode računa da ne zakasne nazad, jer će biti strogo kažnjeni”, navodi Lazarević i ističe da je kavez uvek kavez, i kad je od zlata.

Zaštitnik građana i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti zaduženi su da nadziru da li se i u kojoj meri poštuju prava dece sa invaliditetom u Srbiji. Zaštitnik građana postupke pokreće po pritužbi građana ili samoinicijativno i to u slučajevima kada su državne i druge institucije sa javnim ovlašćenjima povredile prava dece sa invaliditetom, dok tužbu Povereniku podnosi osoba koja smatra da je pretrpela diskriminaciju.

Veliki broj građana u Srbiji ne zna u kojim sve slučajevima može da se obrati ovim institucijama, niti koja su njihova ovlašćenja, ocenjuje konsultant Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Lazar Stefanović. On je do takvog zaključka došao analizirajući rad ova dva nadležna organa u periodu između 2021. i 2024. godine, uključujući i anketu koju je sproveo među 57 roditelja dece sa invaliditetom.

Od ukupnog broja ispitanika, više od 75 odsto smatra da su njihova deca bila izložena nekom obliku diskriminacije. To se najčešće dešavalo tokom predškolskog i školskog vaspitanja i obrazovanja, a neretko i kada su u pitanju sportovi, rekreativne i kulturne aktivnosti.

Više od 56 odsto ispitanika smatra da nadležne institucije, uključujući i Zaštitnika građana i Poverenika, ne štite decu sa invaliditetom od diskriminacije, nasilja i drugih kršenja njihovih prava. Možda se zbog toga mali broj građana obraća ovim organima. Istraživanje pokazuje da se svega 22,8 odsto ispitanika nekada obratilo Zaštitniku građana, a Povereniku tek 19,3 odsto anketiranih, pri čemu oko 56 odsto nije bilo zadovoljno preduzetim merama.

Izvor: Vebsajt N1, 02.03.2025.
Naslov: Redakcija