U PRIPREMI NOVI ZAKON O PRAVOSUDNOJ AKADEMIJI: Osnovana Radna grupa za izradu Nacrta zakona

Društvo sudija Srbije i Asocijacija sudijskih pomoćnika 27. avgusta 2024. godine dostavili su članovima Radne grupe za izradu nacrta Zakona o Pravosudnoj akademiji dopis u kojem je ukazano na proceduru donošenja tog zakona, uz navođenje principa za zakon o obuci o pravosuđu.

O PROCEDURI DONOŠENjA ZAKONA O PRAVOSUDNOJ AKADEMIJI I PRINCIPIMA ZA ZAKON O OBUCI U PRAVOSUĐU

Uvod

Ustavnim zakonom za sprovođenje akta o promeni Ustava Republike Srbije, proglašenim 9. februara 2022. godine, propisano je da će se Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova, Zakon o javnom tužilaštvu, Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Državnom veću tužilaca uskladiti sa Amandmanima u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu Amandmana, a da će se odredbe drugih zakona uskladiti sa Amandmanima u roku od dve godine. Svi napred navedeni zakoni su i doneti i objavljeni u roku - 9. februara 2023. Dvogodišnji rok za usklađivanje drugih zakona, pa i zakona o Pravosudnoj akademiji, odnosno zakona koji bi se bavio obukom u pravosuđu istekao je 9.2.2024. godine a da ti zakoni nisu doneti.

S tim u vezi, Ministarstvo pravde je u pozivu za inicijalni sastanak Radne grupe za izradu nacrta Zakona o Pravosudnoj akademiji obavestilo pozvane da je rešenjem od 25.7.2024. godine osnovalo tu Radnu grupu. Na inicijalnom sastanku Radne grupe održanom 1.8.2024. godine, kojem je u ime Društva sudija Srbije prisustvovala Snežana Bjelogrlić, predsednik Društva sudija i izborni član Visokog saveta sudstva iz reda sudija, prisutni su obavešteni:

da je potrebno ispuniti prelazno merilo u Akcionom planu za Poglavlje 23 koje predviđa “jednu tačku ulaska u pravosuđe” ali na način da se obezbedi zaštita od neprimerenih uticaja prilikom izbora sudija i tužilaca, i
da je zakon potrebno doneti u što kraćem roku, odnosno do 10.9.2024. godine, zbog čega je članovima Radne grupe ostavljen rok do 25.8.2024. godine da dostave svoje predloge, nakon čega će Ministarstvo pravde samo sačiniti nacrt teksta zakona o kojem će se raspravljati na sastancima Radne grupe zakazanim za 4, 5 i 6. septembar, posle čega će tekst zakona biti preveden i poslat Venecijanskoj komisiji, a istovremeno održavati debatni okrugli stolovi.

Društvo sudija i Asocijacija sudijskih pomoćnika ponavljaju stav koji je izrazila i predsednica Društva sudija na inicijalnom sastanku Radne grupe, da je široki sastav radne grupe omogućavao da u njoj budu predstavljeni svi relevantni subjekti, ali da to nažalost nije obezbeđeno i konstatuju:

1. Sadržina prelaznog merila na čije je hitno ispunjenje ukazano na inicijalnom sastanku Radne grupe (koje predviđa “jednu tačku ulaska u pravosuđe” ali na način da se obezbedi zaštita od neprimerenih uticaja prilikom izbora sudija i tužilaca) ne proizlazi iz Revidiranog akcionog plana za Poglavlje 23. Revidiranim akcionim planom za Poglavlje 23, predviđeno je (u okviru prelaznog merila 1.1.3) i donošenje Zakona o Pravosudnoj akademiji, u procesu u koji su aktivno i ravnopravno bili uključeni i predstavnici pravosuđa i struke, koji, imajući u vidu preporuke Venecijanske komisije i evropske standarde, obezbeđuju nezavisnost pravosuđa od političkog uticaja, maksimalno ograničavajući uticaj zakonodavne i izvršne vlasti u postupku odabira, predlaganja, izbora, premeštaja i prestanka funkcije sudija, predsednika sudova i (zamenika) javnih tužilaca, a koji mora biti zasnovan na preciznim kriterijumima. Ustav i pravosudni zakoni garantuju svim kandidatima bez diskriminacije ulazak u pravosudni sistem zasnovan na objektivnim kriterijumima, pravičnim procedurama odabira, otvoren za sve kandidate odgovarajućih kvalifikacija i transparentan iz ugla profesionalne i opšte javnosti. Uloge Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca u rukovođenju pravosuđem, kao i u pogledu nadzora i kontrole rada pravosuđa su ojačane…

2. Preporukom iz skrininga i prelaznim merilom 1.1.3. planirano je: unapređenje Pravosudne akademije kao centra za stalnu i početnu obuku sudija i javnih tužilaca u skladu sa odlukama Ustavnog suda o odredbama Zakona o javnom tužilaštvu i Pravosudnoj akademiji, kroz:

uvođenje godišnjeg programa obuke koji obuhvata sve oblasti prava, uključujući i pravo EU i
obezbeđivanje potrebnih resursa i uvođenje sistema kontrole kvaliteta početne i specijalizovane obuke (preporuka) i da država obezbedi da Pravosudna akademija usvoji višegodišnji program rada, pokrivajući ljudske i finansijske resurse i dalji razvoj programa obuke i održivo i dugoročno rešenje finansiranja Pravosudne akademije, primeni kvalitetan mehanizam kontrole i redovno i efikasno ocenjuje uticaj obuke (prelazno merilo).

3. U pogledu preporuka Venecijanske komisije na koje upućuje Revidirani akcioni plan za Poglavlje 23 treba imati u vidu:

Revidirani akcioni plan za Poglavlje 23 donet je 10. jula 2020. godine, u vreme zastoja postupka promene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe, nakon što je prethodno Ministarstvo pravde tokom 2018. izradilo četiri verzije ustavnih promena, menjajući ih jednu za drugom. Povodom tih izmena, komentarišući predložena rešenja, Venecijanska komisija je dostavila Mišljenje CDL/AD(2018)011 od 25. juna 2018. godine. Budući da je prvom radnom verzijom ustavnih amandmana kao uslov za izvor sudija bila propisana obuka završena u instituciji za obuku, Venecijanska komisija je iznela: dve osnovne zamerke: Ustavom nije garantovana nezavisnost ove institucije i nije uzeto u obzir praktično iskustvo sudijskih pomoćnika koji, tradicionalno radeći u ovom sistemu imaju očekivanje da će, bar neki od njih, postati sudije (stav 40) i ukazala, sa čim je i Društvo sudija saglasno, da je postojanje nacionalne pravosudne akademije dobrodošlo dobrodošlo i ni u kom slučaju nije neuobičajeno, kao i da uloga Akademije kao jedinog uslova u pravosuđe deluje osnovanom, zajedno sa težnjama i posvećenošću da se ojača kvalitet i stalnost sudijske i tužilačke obuke, ali bi bilo preporučljivo zaštititi Akademiju od mogućih neprimerenih uticaja tako što bi joj se unutar Ustava pružio čvrst položaj (stav 42).
Tokom 2021. godine, kada je nastavljen rad na promeni ustava, Venecijanska komisija je ukazala u svom Mišljenju CDL/AD(2021)032 od 18. oktobra 2021. godine da: postoji veliki broj različitih metoda za imenovanje sudija u domaćim pravnim porecima, što dovodi do toga da ne postoji jedan “model” koji bi idealno mogao da se uskladi sa načelom podele vlasti i obezbedi punu nezavisnost sudstva (stav 32) i da je: Pravosudna akademija prvobitno bila predviđena kao institucija koja će predstavljati “ulaz” u srpsko pravosuđe. Njoj je trebalo da bude dodeljena glavna uloga u zaštiti postupka imenovanja od nedopuštenih uticaja (videti četvrtu evaluacionu rundu GREKO059), ali je ona isključena iz ustavnih amandmana. Njima više nije propisano da je ulazak u pravosuđe uslovljen završetkom odgovarajuće obuke na Pravosudnoj akademiji, niti predviđena ustavna osnovna Pravosudne akademije (stav 97). Ako to ipak ne bude slučaj, treba razmotriti uređivanje funkcionisanja Pravosudne akademije običnim zakonom (stav 98). Poslednje dostavljeno, Hitno mišljenje CDL/PI(2021)019 od 24. novembra 2021. godine ne bavi se obukom.
Venecijanska komisija nikada nije iznela stav, a kamoli zahtev, prema kome bi sistem obuke putem akademije bio jedini mogući niti prema kome bi trebalo birati za sudije samo one kandidate koji su obuku završili u akademiji.

4. U Radnoj grupi nisu predstavljeni Alumni klub Pravosudne akademije, čiji su članovi sudije i pravnici koji su završili obuku u Pravosudnoj akademiji i Asocijacija sudijskih pomoćnika, čiji su članovi sudijski pomoćnici (pravnici koji su stekli tradicionalnu mentorsku obuku i položili pravosudni ispit), iako bi oni njenom radu značajno doprineli jer imaju najneposrednija iskustva sa različitim praksama obuke i njihovim pozitivnim i negativnim stranama. Reč je o strukovnim udruženjima kojima su obuka u pravosuđu i status i funkcionisanje Pravosudne akademije u najužem fokusu, pred čijim su članovima decenije rada u sudstvu i kojima je stoga od krucijalnog značaja da obuka u pravosuđu bude optimalna.

5. Ovakvim pristupom radu na zakonu o obuci u pravosuđu, koji diktira bezrazložnu i vratolomnu brzinu i onemogućava temeljan rad i suštinsko i ravnopravno učešće svih relevantnih subjekata, suprotno prelaznom merilu 1.1.6 prema kome Srbija u potpunosti priznaje i koristi prednosti ekspertize civilnog društva, te stoga pristupa stvarnom i sistematskom dijalogu sa civilnim društvom, čiji bi rezultat sprovođenja trebalo da bude da organizacije civilnog društva i profesionalna udruženja učestvuju u definisanju budućih koraka u reformskom procesu, odustalo se od dobre prakse inkluzivnog i temeljnog rada koja je postojala tokom promene Ustava 2021. i pravosudnih zakona 2022. godine. U situaciji kada je rok za donošenje novog zakona o obuci prekoračen pola godine (a dve godine u odnosu na AP23), nikakvom hitnošću ne može se opravdati da se na tako važnom zakonu radi preko leta, suštinski na jednom sastanku, bez analize dosadašnje prakse, preporuka i razmene argumenata. Zato se nameće utisak da je formiranje radne grupe samo puki paravan za nepostojeću inkluzivnost i demokratski dijalog.

O stručnosti i obuci

Stručnost je preduslov za vršenje sudijske funkcije i, pored integriteta sudije, jedan od osnovnih zahteva koje svako društvo postavlja pred osobu koja treba da obavlja sudijsku funkciju. Stručnost sudija je neophodna kako sudijama i sudstvu, radi odbrane nezavisnosti i nepristrasnosti, tako i građanima radi njihove kvalitetne pravne zaštite, uključujući i pravnu sigurnost i efikasnost.

Međutim, dok su stručnost i integritet onih koji treba da postanu sudije od ključnog značaja, način njihove obuke nije, jer se isti efekat (stručnost sudije) može postići na različite načine. “Postoje velike i brojne razlike među evropskim zemljama u odnosu na prvu, inicijalnu i kasniju obuku, tokom obavljanja sudijskog posla. Te razlike mogu delimično da proizilaze iz specifičnosti raznih pravosudnih sistema, ali u određenom pogledu one ne moraju biti neizbežne ili neophodne”. Različiti načini obuke podjednako su funkcionalni i primenjivi, zavisno od tradicije i ekonomskih mogućnosti svake države ponaosob.

Obuka sudija u Srbiji

U Srbiji je najpre Vrhovni sud Srbije utvrđivao vrste i načine stručnog usavršavanja sudija, dok je sprovođenje obuke bilo povereno predsednicima sudova. Obuka, pa ni inicijalna, u savremenoj srpskoj državi dugo vremena nije bila formalno i sistemski uređena, ali je ona oduvek počivala na mentorskom principu. Mentorski princip znači da su mladi pravnici (sudijski pripravnici) sudijski “zanat” učili u sudu. Nakon što bi tokom nekoliko nedelja ili meseci “prošli” kroz sve službe suda i upoznali se sa tim šta se u kojoj, i kako obavlja, prelazili bi na obuku kod sudije (mentora). Zanimljivost u današnje vreme predstavlja činjenica da je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka sudijska profesija (pored lekarske i oficirske) bila jedna od tri najcenjenije profesije.

Imajući u vidu tektonske društveno-političke promene koje su se desile u državi krajem XX veka (prelazak iz socijalističkog u neoliberalni sistem, iz jednopartijskog sistema jedinstva vlasti u višepartijski sistem podele vlasti, raspad federalne države), polazeći od uverenja da je stručnost sudije polazišna osnova za reformu pravosuđa, Društvo sudija je, zajedno sa Vladom, osnovalo Pravosudni centar 2001. godine. Odsustvo pravnog okvira (i ustavnog i zakonskog) nije bilo prepreka postojanju institucije za obuku sudija.

Zakon o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika od 2006. godine je prvi zakonski propis koji je sistemski uredio pitanje obuke sudija i tužilaca, ali i sudijskih i tužilačkih pomoćnika. Obuka je mogla biti početna i stalna, početnu obuku pohađali su nosioci pravosudnih dužnosti pre stupanja na dužnost i sudijski i tužilački pomoćnici, a stalnu obuku nosioci pravosudnih dužnosti. Obuka je bila dobrovoljna, osim ukoliko su pojedini oblici obuke zakonom određeni kao obavezni ili na osnovu odluke Visokog saveta pravosuđa u slučaju promene specijalizacije, bitnih promena propisa i uvođenja novih tehnika rada. Korisnike početne obuke iz reda sudijskih i tužilačkih pomoćnika birao je Visoki savet pravosuđa u užem sastavu, po utvrđenim objektivnim kriterijumima zasnovanim na pokazanim rezultatima rada i radnom iskustvu, a na predlog predsednika suda, odnosno javnog tužioca, po pribavljenom mišljenju sednice svih sudija, odnosno kolegijuma svih zamenika javnog tužioca.

Zakon o Pravosudnoj akademiji donet je 2009. sa obrazloženjem da postoji potreba realizacije prava i obaveza sudija i javnih tužilaca na obuku i u tom cilju osnivanje institucije koja će biti nadležna za sprovođenje programa obuke nosilaca pravosudnih funkcija, kao i obuke sudijskih i tužilačkih pomoćnika, odnosno sudskog i tužilačkog osoblja. Najznačajniju novinu u odnosu na dotadašnji sistem obuke predstavljala je početna obuka za buduće sudije i tužioce koju organizuje i sprovodi Pravosudna akademija, nakon što sama izvrši selekciju polaznika obuke. Pretežan deo obuke predstavlja praktična obuka, koja se sprovodi u sudovima i javnim tužilaštvima preko sudija i tužilaca (mentora), dok se teorijski deo obuke sprovodi u samoj Akademiji. Pošto je obuka u instituciji za obuku samo jedan od mogućih načina za postizanje cilja kome se teži – obezbeđenju stručnosti sudije tom cilju je, i posle donošenja Zakona o Pravosudnoj akademiji, istovremeno nastavila da služi, i to pretežno, i mentorska obuka u sudovima i javnim tužilaštvima.

Od samog početka rada Pravosudne akademije, srpsko pravosuđe se suočilo sa problemom koji je proizašao od nedovoljno dobro osmišljenog položaja početne obuke. Zakon o pravosudnoj akademiji stavljao je u dužnost Visokom savetu sudstva da, prilikom predlaganja kandidata Narodnoj skupštini za izbor sudija daju prioritet kandidatima koji su završili Pravosudnu akademiju. Time je, mimo osnovnog zakona koji reguliše položaj sudija i propisuje uslove za izbor sudija (Zakon o sudijama) uveden novi kriterijum za izbor koji je praktično onemogućio sudijske saradnike sa dugogodišnjim iskustvom da učestvuju na konkursu za izbor za sudiju, ako prethodno nisu prošli kroz program početne obuke. U pogledu tzv. kontinuirane, stalne obuke, Akademija za sve vreme svog postojanja nije uspela da ispuni svoju obavezu da obezbedi obuku u svakom slučaju kada se kod sudije, vrednovanjem rada, uoči potreba za usavršavanjem u određenoj oblasti ili aktivnosti, kada sudija promeni materiju u kojoj postupa, kako to i Zakon o sudijama propisuje, kao ni u drugim slučajevima za koje postoji potreba ili interesovanje. Istovremeno, obuka sudskog osoblja bila je sasvim nedovoljna, a obuke sudijskih i javnotužilačkih pomoćnika skoro da nije ni bilo.

Rešenje prema kome je Visoki savet sudstva bio dužan da za sudiju prioritetno predloži kandidata koji je završio Pravosudnu akademiju Ustavni sud je 2014. godine oglasio neustavnim jer je zaključio:

da je Zakon o pravosudnoj akademiji organizacioni zakon kojim se osniva Pravosudna akademija kao ustanova koja obavlja delatnosti utvrđene zakonom,
da je propisivanje uslova za izbor na sudijsku, odnosno javnotužilačku funkciju, predmet uređivanja zakona koji na sistemski način uređuju ta pitanja, dakle – Zakona o sudijama i Zakona o javnim tužilaštvima, a ne tzv. “organizacionog” propisa čiji je predmet uređivanja osnivanje ustanove koja se bavi početnom i stalnom obukom sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, obukom sudijskih i tužilačkih pomoćnika i pripravnika i obukom sudskog i tužilačkog osoblja
da je na taj način početna obuka završena u Pravosudnoj akademiji ne samo presudna za vrednovanje stručnosti i osposobljenosti kao opštih uslova za izbor, već da se pretvara u opredeljujući uslov za dostupnost ovih funkcija, koji zapravo potire i sprečava adekvatno vrednovanje ostalih propisanih uslova
da se na ovaj način kandidatu koji je završio početnu obuku u Pravosudnoj akademiji daje ne samo apsolutna prednost, već i garancija da će biti izabran ukoliko ima slobodnih mesta,
da se na taj način krši načelo jednakosti građana koji se nalaze u istoj pravnoj situaciji, jer su sva lica koja nisu završila početnu obuku suštinski eliminisana iz kruga kandidata za prvi izbor za sudiju određene vrste sudova i zamenike javnih tužilaca
da se takvim sistemom ograničava Ustavom utvrđena nadležnost Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca,
da se takvim konceptom dovodi u pitanje i primena člana 77. Ustava koji pripadnicima nacionalnih manjina garantuje ravnopravnost u vođenju javnih poslova, pri čemu se u odredbom stava 2. navedenog člana Ustava utvrđuje da se pri zapošljavanju, između ostalog u državnim organima, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti nacionalnih manjina da pod jednakim uslovima stupaju na javne funkcije.

U postupku sprovođenja navedene odluke Ustavnog suda, radi objektiviziranja rada Visokog saveta sudstva prilikom predlaganja kandidata za izbor i odgovarajućeg vrednovanja stručnosti i osposobljenosti kandidata za izbor za sudiju koji dolaze iz redova sudijskih pomoćnika i, uopšte, onih koji nisu završili obuku na Pravosudnoj akademiji, donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama kojim je propisano da se stručnost i osposobljenost kandidata za sudiju koji se prvi put bira na sudijsku funkciju proverava na ispitu koji organizuje Visoki savet sudstva. Visoki savet sudstva je zatim svojim podzakonskim aktom detaljno uredio način na koji se utvrđuje ispunjenost kriterijuma propisanih Zakonom o sudijama (stručnost, osposobljenost, dostojnost) kod kandidata za sudiju koji se prvi put bira. To se utvrđuje na osnovu ispita (uređen je način polaganja, bodovanje, ocenjivanje), kao merilo za ocenu stručnosti i osposobljenosti je propisana ocena ostvarena na sudijskom ispitu, odnosno na završnom ispitu na Pravosudnoj akademiji. Komisija Visokog saveta sudstva sastavlja prethodnu listu kandidata sa ocenom sa pisanog testa, odnosno ocenom sa završnog ispita na Pravosudnoj akademiji i ocenom sa razgovora koji ona sprovodi.

U funkcionisanju sudova u Srbiji Društvo sudija je identifikovalo četiri osnovna problema, iz kojih proizlaze svi ostali problemi u sudstvu Srbije, pa i neažurnost, stari predmeti, neujednačene sudske odluke. Uz nedovoljnu (institucionalnu i stvarnu nezavisnosti sudstva, neravnomerno opterećenje sudija i sudova i neusaglašene i nekvalitetne propise, među ta četiri osnovna problema nalazi se i manjkava obuka sudija, posebno ona kontinuirana.

Budući da je i dalje zainteresovano za izgradnju moćne i nezavisne institucije za obuku u sudstvu (pravosuđu), kao jednog od načina sticanja i unapređenja stručnosti sudija, javnih tužilaca i ostalih zaposlenih u pravosuđu, Društvo sudija na ovaj način pruža svoj doprinos za unapređenje obuke u pravosuđu.

Principi na kojima bi obuka u sudstvu trebalo da počiva

Obuka treba da bude osmišljena prema profilu sudije (osobinama koje društvo očekuje i zahteva da sudija ima).

Obuka treba da odgovara svrsi (jačanju stručnosti) i potrebama sudstva/pravosuđa. Budući da je obuka širi pojam od institucije preko koje se ona sprovodi (i to samo delimično i u manjoj meri) i da je cilj obuke jačanje stručnosti, a ne puko uspostavljanje institucije, naziv zakona treba da odrazi njegov predmet, te stoga treba da bude Zakon o obuci u pravosuđu.

Definisati obuku - formiranje sudije koji je sposoban da ispravno primeni pravo, koji je kritičkog i nezavisnog mišljenja, osetljiv za društvena pitanja i otvorenog uma.

Stručnost je cilj koji se ostvaruje obukom, a obuka se može izvoditi na različite načine – u sudu, javnom tužilaštvu, Pravosudnoj akademiji, drugom državnom organu, međunarodnoj organizaciji i slično. Zato se stručnost ne sme svesti na način sticanja obuke (Pravosudna akademija) i to samo za jednu (manju) oblast (praktična obuka se ne ni do sad nije sprovodila u Pravosudnoj akademiji već u sudu ili javnom tužilaštvu, dok je u Akademiji održavana odgovarajuća nedostajuća teorijska obuka).

Obuku treba da vrši subjekat nezavisan od zakonodavne i izvršne vlasti, u potpunosti u skladu sa obrazovnom autonomijom, tako da programi početne i dopunske obuke zadovoljavaju kriterijume otvorenosti, stručnosti i nepristrasnosti svojstvene sudskoj funkciji.

Odgovornost za organizovanje i nadzor nad obukom treba da bude na sudstvu, dok o programima obuke koji su specifični za obavljanje sudijske profesije treba da odluče institucija za obuku, nastavnici i same sudije

Obuka sudija se ne odnosi na obnavljanje ispitnih materija sa fakulteta, puko upoznavanje sa sadržinom zakona, niti samo na sticanje užih stručnih znanja. Sudije su deo društva, odluke koje donose zadiru u sve pore društvenog života, kao i ličnih života pojedinaca, te je za pravilno sudovanje potrebno da poznaju i razumeju širi društveni kontekst. Temeljno i sveobuhvatno znanje sudija treba da ide preko granica pozitivnog prava i da obuhvati sva značajna područja od društvenog značaja.

Sudije treba da imaju i da unapređuju sposobnosti neophodne za rad u sudnicama (kao što su umešnost u argumentovanju, u saslušavanju i vođenju postupka) i lične sposobnosti (sigurnost, pristojnost, smirenost, komunikativnost, sposobnost rešavanja konflikata, sposobnost i spremnost da donesu odluku, da uspešno organizuju svoj rad, da pomognu i u pitanjima koja su od šireg značaja za sud i pravosuđe, revnost).

Početna obuka sudija bi trebalo da bude uređena po sistemu “jednog koloseka” za ulazak u sud, koji bi podrazumevao:

da su korisnici početne obuke sudije prvi put izabrane na sudijsku funkciju (bez obzira na rang suda za koji su izabrani).

da se početna obuka sudija sprovodi posle izbora, a pre stupanja na funkciju, s tim što bi:

obuka sudija izabranih iz redova sudijskih ili tužilačkih pomoćnika, ili svršenih polaznika Pravosudne akademije, eventualno i advokatskih pripravnika, bila najkraća i trajala bi do stupanja na funkciju.

obuka sudija koji nisu imali prethodnu obuku niti radno iskustvo u pravosudnim organima trajala bi duže, shodno njihovom prethodnom radnom iskustvu, a njihovo stupanje na funkciju bilo bi odloženo iz opravdanih razloga do okončanja obuke, na osnovu odluke Visokog saveta sudstva, shodno članu 63. Zakona o sudijama.

da programi i trajanje početne obuke budu individualizovani, zavisno od prethodnog radnog iskustva novoizabranih sudija (po mogućnosti, vodeći računa i o materiji u kojoj će novoizabrani sudija postupati)

da obuka koja prethodi izboru može biti obuka saradnika i da bi se mogla uzeti u obzir pri vrednovanju stručnosti kandidata za sudiju.

da težište zakona treba pomeriti na kontinuiranu obuku, za šta bi bilo potrebno:

propisati vrste korisnika

analizirati potrebe korisnika,

blagovremeno obaveštavati zainteresovane kako bi mogli da planiraju,

obezbediti da se za predavače biraju, bez izuzetka, iskusni i provereno dobri stručnjaci,

učiniti obuku interaktivnom.

obezbediti da programi obuke budu blagovremeno javno dostupni,

razdvojiti funkciju mentora od funkcije ocenjivača.

Stalna obuka bi trebalo da bude dobrovoljna, a obavezna samo izuzetno, u zakonom propisanim slučajevima (u situacijama kada sudija menja materiju u kojoj sudi, napreduje, kada vrednovanje njegovog rada ukazuje na potrebu dodatne obuke, u slučaju bitnih promena zakona, i sl.); dostupna i predvidiva, da se vrši po sadržajnim i interaktivnim programima uz obavezu nadležnih organa da obezbede sudijama odgovarajuća finansijska sredstva za obuku, vreme, pravila koja bi uvažavala potrebu odsustva zbog obuke i ne bi se negativno odražavala na rad sudija i vrednovanje njegovog rada (obustava priliva predmeta tokom obuke, neuračunavanje vremena provedenog na obuci u rokove za razna postupanja itd.) i sve ostalo što je neophodno za obavljanje obuke tokom obavljanja posla.

Zakonom bi trebalo urediti kako jedinstvenu obuku sudijskih pripravnika tako i jedinstvenu obuku sudijskih pomoćnika putem mentorskog sistema kombinovanog sa seminarima, imajući u vidu da je mentorski vid obuke odavno primenjivan i preovlađujući i dalje u domaćem pravnom sistemu, realno izvodljiv i najekonomičniji. Takva obuka bi bila sprovođenja kao:

praktična - u sudovima, javnim tužilaštvima, eventualno i u drugim državnim organima i institucijama i

teorijska (nedostajuća na fakultetima) – u Pravosudnoj akademiji.

Zakon o obuci u pravosuđu treba da sadrži dva osnovna dela. Prvi deo treba da je materijalno-pravni i da definiše obuku u pravosuđu, da uredi vrste i vidove obuke i koji od njih se gde ostvaruje (sudovi, tužilaštva, Pravosudna akademija, drugi državni organi itd), da propiše odgovarajuće nadležnosti Visokog saveta sudstva u “koncipiranju” obuke i selekciji subjekata, kao i same subjekte koji u obuci učestvuju na različite načine (korisnici, predavači, mentori), kriterijume za izbor subjekata, trajanje obuke, ocenu rada svih subjekata. Drugi deo bi trebalo da uredi instituciju nadležnu za sprovođenje obuke (Pravosudnu akademiju), njene nadležnosti (organizacija i, delimično, sprovođenje obuke), organe, finasiranje, funkcionisanje itd.

Neophodno je Pravosudnoj akademiji obezbediti nezavisan status i funkcionisanje kako ne bi ugrožavala nezavisnost sudstva i Ustavom propisane nadležnosti Visokog saveta sudstva. Zakonom o obuci u pravosuđu trebalo bi urediti pitanja njenog unutrašnjeg uređenja i funkcionisanja i tako izbeći shodnu primenu zakona koji uređuje javne službe, ili kakvog drugog zakona, kao i nadzor Ministarstva pravde. Obuku uvek sprovodi nezavisan organ, u potpunosti u skladu sa obrazovnom autonomijom. Stoga, a utoliko pre što obučava lica kojima Ustav jemči nezavisnost, Pravosudna akademija treba da bude nezavisna i da ima obrazovnu autonomiju. U suprotnom, Akademija bi mogla postati instrument političkog uticaja na izbor sudija.

Direktor Pravosudne akademije trebalo bi da bude nosilac pravosudne funkcije koji ispunjava uslove za izbor sudije Vrhovnog suda.

Neophodno je propisati i urediti dužnost transparentnog funkcionisanja Pravosudne akademije.

Selekciju polaznika Pravosudne akademije, izbor komisija, mentora i predavača i vrednovanja njihovih aktivnosti izmestiti iz Akademije i poveriti je Visokom savetu sudstva, odnosno nezavisnom telu koje taj savet bira.

Prelaznim odredbama zakona propisati rokove i urediti situacije koje će postojati i u budućnosti, s obzirom da ima neizabranih kandidata koji su završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji ili su položili sudijski ispit (sudijski pomoćnici, moguće i drugi kandidati).

Da zaključimo. Da bi u Srbiji zaista bila moguća obuka u pravosuđu isključivo putem uzorne Pravosudne akademije kao institucije kojoj bi bila obezbeđena formalna nezavisnost i koja bi i faktički funkcionisala nezavisno bila bi neophodna vremenski zahtevna, skupa i sveobuhvatna intervencija u društvu i obezbeđenje sasvim novog pravnog okvira. To bi iziskivalo odgovarajuće izmene u kurikulumu pravnih fakulteta, izmenu Zakona o visokom obrazovanju, Zakona o pravosudnom ispitu, zakona o obuci u pravosuđu i posledično, nakon odgovarajućeg tranzicionog perioda, i donošenje novih zakona za pravosuđe. U odsustvu sistemskog pristupa unapređenju obuke u pravosuđu, kada je petnaestogodišnje iskustvo pokazalo da najpre treba da bude ojačana sama institucija za obuku neophodnim garancijama nezavisnosti i stabilizovana osvedočeno kvalitetnim radom, insistiranje na zakonu koji bi se bavio institucijom (Akademijom) a ne svrhom kojoj ta institucija služi (obukom) i koji bi tu instituciju propisivao kao jedinu tačku pristupa sudijskoj (i javnotužilačkoj) funkciji, bilo bi pogubno po nezavisnost sudstva (i samostalnost javnog tužilaštva) u Srbiji. Osim toga, donošenjem novog zakona koji bi se bazirao na istoj premisi – obuka na Pravosudnoj akademiji kao uslov za izbor za sudiju ostali bi i dalje nerešeni problemi nastali zakonom od 2009. koji su opredelili Ustavni sud da poništi odredbe Zakona o pravosudnoj akademiji. Uslovi za izbor za sudiju propisani su tek donetim Zakonom o sudijama, a načela ustavnosti i zakonitosti podrazumevaju da nijedan drugi propis ne može da uspostavlja dodatne uslove za izbor.

- U Srbiji, koja je u oblasti pravosuđa tek promenila Ustav (2022) i donela nove zakone o sudovima, sudijama, javnom tužilaštvu i o sudskom i tužilačkom savetu (2023), čiji su kapaciteti nažalost nedovoljni, treba razvijati, jačati i kombinovati postojeće, realno primenjive načine obuke, koji uspešno funkcionišu i u brojnim drugim evropskim državama i postepeno razvijati nove.

- Zakon o obuci u pravosuđu ne treba da slabi i ugrožava, već treba da jača nezavisnost i nepristrasnost onih koji će postati sudi i sudija samih.

U sastav Radne grupe imenovani su: pomoćnici ministra pravde: Jovan Ćosić, predsednik; Jelena Deretić, Branislav Stojanović i Vladimir Vinš, Nenad Vujić, direktor Pravosudne akademije, Marija Aranđelović Jureša, član Visokog saveta sudstva iz reda sudija, doc. dr Miroslav Đorđević, potpredsednik Visokog saveta tužilaštva, Gordana Komnenić, sudija Vrhovnog suda, dr Jasmina Kiurski, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva, Nada Đorđević, sudija Višeg suda u Beogradu i zamenik predsednika Upravnog odbora Društva sudija Srbije, dr Goran Ilić, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva i počasni predsednik Udruženja tužilaca Srbije, Suzana Plavšić, sudija Prekršajnog suda u Beogradu i član Glavnog odbora Udruženja sudija prekršajnih sudova Republike Srbije, Zoran Nikolov, javni tužilac Osnovnog javnog tužilaštva u Kragujevcu i član Upravnog odbora Udruženja sudija i tužilaca Srbije, Nebojša Đuričić, predsednik Upravnog odbora Foruma sudija Srbije, dr Veljko Delibašić, predsednik Advokatske komore Srbije i prof. dr Zoran Lončar, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu.

Izvor: Vebsajt Društva sudija Srbije, 28.08.2024.
Naslov: Redakcija