Na osnovu člana 6 stav 1 Uredbe o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava ("Službeni glasnik RS", broj 61/06 - prečišćen tekst) objavljuje se, na srpskom i engleskom jeziku, Presuda Evropskog suda za ljudska prava po predstavci broj 60642/08 - Ališić i dr. protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i BJR Makedonije, koja glasi:

ČETVRTO ODELJENJE

PREDMET ALIŠIĆ I DRUGI PROTIV BOSNE I HERCEGOVINE, HRVATSKE, SRBIJE, SLOVENIJE I BIVŠE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE MAKEDONIJE

(Predstavka broj 60642/08)

PRESUDA

STRAZBUR

6. novembar 2012. god.

Ova presuda postaje pravosnažna pod okolnostima navedenim u članu 44, st. 2. Konvencije. Moguće su redaktorske izmene.

Predmet Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije

Evropski sud za ljudska prava (Četvrto odeljenje) na zasedanju Veća u sastavu:

Nicolas Bratza, Predsednik,

Lech Garlicki,

Nina Vajić,

Boštjan M. Zupančič,

Ljiljana Mijović,

Dragoljub Popović,

Mirjana Lazarova Trajkovska, sudije,

i Lawrence Early, Sekretar odeljenja,

Posle većanja na zatvorenoj sednici 11. oktobra 2012. god,

izriče sledeću presudu, koja je usvojena tog dana:

POSTUPAK

1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (br. 60642/08) protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije podnete Sudu u skladu sa članom 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Konvencija) od strane troje građana Bosne i Hercegovine, Emine Ališić, Aziza Sadžaka i Sakiba Šahdanovića (podnosioci predstavke) 30. jula 2005. godine. Prvi podnosilac poseduje i nemačko državljanstvo.

2. Podnosioce predstavke je zastupao B. Mujčin, advokat koji obavlja advokatsku praksu u Nemačkoj. Vlade Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (Vlade) su zastupali njihovi agenti, gđa. M. Mijić, gđa. Š. Stažnik, g. S. Carić, g. N. Pintar Gosenca i g. K. Bogdanov.

3. Podnosioci predstavke su naveli da i dalje nisu u mogućnosti da podignu "staru" deviznu štednju sa svojih računa kod sarajevske filijale Ljubljanske banke Ljubljana i tuzlanske filijale Investbanke.

4. Odlukom od 17. oktobra 2011. god, Sud je združio osnovanost predstavke sa pitanjem iscrpljenosti domaćih pravnih lekova i proglasio predstavku prihvatljivom.

5. Strane su dalje podnele pisana zapažanja o osnovanosti (Pravilo 59, stav 1. Poslovnika Suda). Pošto je Veće, nakon konsultovanja sa strankama, odlučilo da usmena rasprava o osnovanosti nije tražena (Pravilo 59, stav 3), stranke su pisanim putem odgovorile jedna drugoj na zapažanja.

ČINJENICE

I OKOLNOSTI PREDMETA

6. Podnosioci predstavke rođeni su 1976. god, 1949. god. i 1952. god. i žive u Nemačkoj.

7. Pre raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: "SFRJ"), gđa Ališić i g. Sadžak su uložili devizna sredstva kod Ljubljanske banke Sarajevo, a g. Šahdanović kod tuzlanske filijale Investbanke. Izgleda da je stanje na njihovim računima 4.715,56 nemačkih maraka (DM), 129.874,30 DM i 63.880,44 DM. G. Šahdanović takođe ima 73 američka dolara (USD) i 4 austrijska šilinga na svojim računima.

II RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

A SFRJ

8. Do ekonomskih reformi 1989/90. godine, sistem komercijalnih banaka sastojao se od osnovnih banaka i udruženih banaka. Osnovne banke su po pravilu osnivala i kontrolisala društvena preduzeća1 sa sedištem u istoj teritorijalnoj jedinici (naime, u jednoj od republika - Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji i Sloveniji - ili autonomnim pokrajinama - Kosovu i Vojvodini). Osnivači Ljubljanske banke Sarajevo bili su 16 društvenih preduzeća iz Bosne i Hercegovine, njih šesnaest (kao što su Energoinvest Sarajevo, Gorenje Bira Bihać, Šipad Sarajevo, Velepromet Visoko, Đuro Salaj Mostar) i Pamučni kombinat Vranje iz Srbije. Najmanje dve osnovne banke su mogle formirati jednu udruženu banku, zadržavši svoj poseban pravni subjektivitet. 1978. godine, Ljubljanska banka Sarajevo, Ljubljanska banka Zagreb, Ljubljanska banka Skoplje i jedan broj osnovnih banaka formirali su udruženu banku - Ljubljansku banku Ljubljana. Slično tome, 1978. godine Investbanka i nekoliko drugih osnovnih banaka formirali su Beogradsku udruženu banku Beograd. U SFRJ je bilo otprilike 150 osnovnih i 9 udruženih banaka (Jugobanka Beograd, Beogradska udružena banka, Privredna banka Sarajevo, Vojvođanska banka Novi Sad, Kosovska banka Priština, Udružena banka Hrvatske Zagreb, Ljubljanska banka Ljubljana, Stopanska banka Skoplje i Investiciona banka Titograd).

9. Pošto je imala velike potrebe za čvrstom valutom, SFRJ je privukla svoje bivše državljane i druge građane da devizna sredstva ulažu kod njenih banaka. Na ta ulaganja dobijale su se visoke kamate (godišnja kamatna stopa često je prelazila 10%). Štaviše, za njih je garantovala država (videti, na primer, član 14(3) Zakona o deviznom poslovanju iz 1985. godine2 i član 76(1) Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama iz 1989. godine)3. Garancija države bi bila aktivirana u slučaju stečaja ili "očigledne insolventnosti" neke banke na zahtev te banke (videti član 18. Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama iz 1989. godine4 i relevantna podzakonska akta)5. Nijedna od banaka koje se razmatraju u predmetnom slučaju nije podnela taj zahtev. Trebalo bi naglasiti da štediše nisu mogle samostalno tražiti aktiviranje garancije. Strane su ipak imale pravo, u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima iz 1978. godine,6 da podignu svoje uloge u svakom trenutku, zajedno sa dospelom kamatom, kod osnovnih banaka (videti članove 1035. i 1045. tog Zakona).

10. Počev od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, komercijalne banke su pretrpele devizne gubitke zbog smanjenja vrednosti domaće valute. SFRJ je zbog toga uvela sistem za "ponovno deponovanje" deviznih sredstava, čime je komercijalnim bankama omogućeno da deviznu štednju građana prenesu Narodnoj banci Jugoslavije (u daljem tekstu: "NBJ"), koja je preuzela devizni rizik (videti član 51(2) Zakona o deviznom poslovanju iz 1977. godine7). Iako je ovaj sistem bio fakultativan, komercijalne banke nisu imale drugu mogućnost pošto im nije bilo dozvoljeno da održavaju devizne račune kod stranih banaka, što je bilo neophodno za plaćanja u inostranstvu, a nije im bilo ni dozvoljeno da odobravaju zajmove u stranoj valuti. Praktično su sva devizna sredstva zbog toga bila ponovo deponovana kod NBJ. Treba, međutim, naglasiti da je samo deo tog novca zaista fizički prebačen u NBJ (videti Kovačić i drugi protiv Slovenije [VV], br. 44574/98, 45133/98 i 48316/99, st. 36. i 39, 3. oktobar 2008; videti takođe odluku AP 164/04 Ustavnog suda Bosne i Hercegovine od 1. aprila 2006. godine, stav 53.).

11. Što se tiče Ljubljanske banke Sarajevo, plan ponovnog deponovanja funkcionisao je na sledeći način. U skladu sa nizom sporazuma između te banke, Ljubljanske banke Ljubljana, Narodne banke Bosne i Hercegovine i Narodne banke Slovenije, Ljubljanska banka Sarajevo je morala na mesečnoj bazi da prebacuje svaku razliku između uloženih i povučenih deviznih sredstava Narodnoj banci Slovenije. Tako prebačena devizna sredstva beležena su kao potraživanje Ljubljanske banke Sarajevo od NBJ. Vlada Slovenije u ovom predmetu je ostala pri stavu da je Narodna banke Slovenije nakon toga prebacivala ta sredstva NBJ-u, ali nisu uspeli da obezbede nikakve dokaze o ovome. Jedino su dokazali da je deo tih sredstava prebačen nazad Ljubljanskoj banci Sarajevo na zahtev banke u cilju održavanja njene likvidnosti (u periodu kada je više deviznih sredstava podizano nego ulagano) Tačni iznosi su: u 1984. god. 57.389.894 DM je prebačeno u Ljubljanu, 150.187 DM nazad u Sarajevo; 1985. god. 59.465.398 DM je prebačeno u Ljubljanu i 71.270 DM nazad u Sarajevo, 1986. god. 19.794.416 DM je prebačeno u Ljubljanu i 1.564.823 DM nazad u Sarajevo, i tako dalje. Ukupno, između 1984. i 1991. god. 244.665.082 DM je prebačeno u Ljubljanu i 41.469.528 DM (tj. manje od 17%) nazad u Sarajevo.

12. Još jedan važan činilac je da je NBJ zauzvrat osnovnim bankama odobravala zajmove u dinarima (u početku, beskamatne) u vrednosti ponovno uloženih deviznih sredstava. Tako dobijene dinare su osnovne banke zatim upotrebljavale za odobravanje kredita, po kamatnim stopama ispod stope inflacije, društvenim preduzećima koja su, po pravilu, osnovana u istoj teritorijalnoj jedinici (na primer, u slučaju Ljubljanske banke Sarajevo, takvi krediti su odobreni Polietilenki Bihać, Gorenje Bira Bihać, Šipad Šator Glamoč, Bilećanka Bileća, UPI Sarajevo, Soko Komerc Mostar, Rudi Čajavec Banja Luka, Velepromet Visoko itd.).

13. Sistem ponovnog deponovanja sredstava je završen 1988. godine (na osnovu člana 103. Zakona o deviznom poslovanju iz 1985. godine, i dopuna i izmena od 15. oktobra 1988. godine). Banke su imale dozvolu da kod stranih banaka otvaraju devizne račune. Ljubljanska banka Sarajevo, kao i druge banke, iskoristila je tu priliku i deponovala ukupno 13,5 miliona USD kod stranih banaka u periodu od oktobra 1988. godine do decembra 1989. godine.

14. U okviru reformi iz 1989/90. godine, SFRJ je ukinula gore opisani sistem osnovnih i udruženih banaka. Ova promena u bankarskim propisima omogućila je nekim osnovnim bankama da se odluče za nezavisan status, a druge osnovne banke su postale filijale (bez pravnog subjektiviteta) bivših udruženih banaka kojima su ranije pripadale. Ljubljanska banka Sarajevo je tako 1. januara 1990. godine postala filijala (bez posebnog pravnog subjektiviteta) Ljubljanske banke Ljubljana, a ova druga je preuzela prava, sredstva i obaveze prve banke. Suprotno tome, Investbanka je postala nezavisna banka sa centralom u Srbiji i jednim brojem filijala u Bosni i Hercegovini (uključujući i tuzlansku filijalu kod koje je g. Šahdanović imao račune). Štaviše, proglašena je konvertibilnost dinara, a NBJ je utvrdila veoma povoljne devizne kurseve. To je dovelo do masovnog povlačenja deviza iz komercijalnih banaka. SFRJ je zbog toga pribegla hitnim merama kojima je u značajnoj meri ograničila podizanje deviznih uloga. Na primer, od decembra 1990. godine, kada je član 71. Zakona o deviznom poslovanju iz 1985. godine izmenjen, štediše su mogle da koriste svoje ušteđevine jedino za plaćanje uvezene robe ili usluga za svoje potrebe ili potrebe bliskih rođaka, da kupuju obveznice u stranim valutama, da daju testamentarne poklone u naučne ili humanitarne svrhe, ili da plaćaju životno osiguranje kod lokalnih osiguravajućih društava (ranije, štediše su mogle koristiti svoje uloge i za plaćanje robe i usluga u inostranstvu). Pored toga, član 3. odluke Vlade SFRJ iz aprila 1991. godine8 koja je bila na snazi do 8. februara 1992. god. i član 17(c) odluke NBJ iz januara 1991. godine9 koju je Ustavni sud SFRJ proglasio neustavnom 22. aprila 1992. godine, ograničili su iznos koji štediše mogu da podignu ili koriste za gore navedene svrhe na 500 DM po podizanju i ne više od 1.000 DM mesečno.

15. SFRJ se raspala 1991/92. godine. U državama sledbenicama, depozit u stranoj valuti je pre svega nazivan "stara" ili "zamrznuta" devizna štednja.

B Bosna i Hercegovina

1. Pravo i praksa u vezi sa starom deviznom štednjom

16. Bosna i Hercegovina je 1992. godine preuzela zakonsku garanciju za staru deviznu štednju od SFRJ (videti član 6. Zakona o primeni zakonodavstva SFRJ iz 1992. godine)10. Iako relevantne zakonske odredbe nisu toliko jasne po tom pitanju, Narodna banka Bosne i Hercegovine smatra da se garancija odnosi samo na staru deviznu štednju u domaćim bankama (videti njen izveštaj 63/94 od 8. avgusta 1994. godine11).

17. Iako je za vreme rata sva stara devizna štednja ostala zamrznuta, podizanja novca su bila izuzetno dozvoljena iz humanitarnih razloga i u nekim drugim posebnim slučajevima (videti relevantno sekundarno zakonodavstvo12).

18. Posle rata 1992-95, svaki entitet (Federacija Bosne i Hercegovine - FBiH - i Republika Srpska) doneo je svoje sopstvene zakone o staroj deviznoj štednji. U ovom slučaju relevantno je samo zakonodavstvo FBiH, s obzirom da se predmetne filijale nalaze u tom entitetu. FBiH je 1997. godine preuzela odgovornost za staru deviznu štednju u bankama i filijalama koje se nalaze na njenoj teritoriji (videti član 3, stav 1. Zakona o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana iz 1997. godine13 i Uredbu o ostvarivanju prava lica koja nemaju prebivalište iz 1999. godine14). Ta štednja je ostala zamrznuta, ali se mogla koristiti za otkup državnih stanova i preduzeća pod određenim uslovima (videti član 18. Zakona o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana iz 1997. godine, i izmenu i dopunu iz avgusta 2004. godine).

19. FBiH je 2004. godine usvojila novo zakonodavstvo. Ona se obavezala da će isplatiti staru deviznu štednju u domaćim bankama u tom entitetu, bez obzira na državljanstvo predmetnog ulagača. Njena obaveza za tu štednju u filijalama Ljubljanske banke Ljubljana i Investbanke bila je izričito isključena (videti član 9(2) Zakona o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjih obaveza iz 2004. godine15).

20. Obaveza za staru deviznu štednju u domaćim bankama prešla je 2006. godine sa entiteta na državu. Obaveza za tu štednju u lokalnim filijalama Ljubljanske banke Ljubljana i Investbanke bila je opet isključena, ali država mora pomoći štedišama ovih filijala da dobiju isplatu svoje štednje od Slovenije i Srbije (videti član 2. Zakona o staroj deviznoj štednji iz 2006. godine16). Pored toga, svi postupci u vezi sa starom štednjom prestali su prema ovom zakonu (član 36. tog Zakona; ova odredba je proglašena ustavnom odlukom br. U 1/06 Ustavnog suda Bosne i Hercegovine od 28. marta 2008, stav 35.). Ustavni sud je razmotrio brojne pojedinačne žalbe o propustu Bosne i Hercegovine i njenih entiteta da isplate staru deviznu štednju u domaćim filijalama Ljubljanske banke Ljubljana i Investbanke: smatrao je da ni Bosna i Hercegovina ni njeni entiteti nisu odgovorni i umesto toga je naložio državi da pomogne svojim štedišama tih filijala da povrate svoje štednje od Slovenije i Srbije (videti, na primer, odluke AP 164/04 od 1. aprila 2006. godine, AP 423/07 od 14. oktobra 2008. godine i AP 14/08 od 21. decembra 2010. godine).

2. Status sarajevske filijale Ljubljanske banke Ljubljana

21. Ljubljanska banka Sarajevo je 1990. godine postala filijala, bez pravnog subjektiviteta, Ljubljanske banke Ljubljana, a ova druga je preuzela prava, sredstva i obaveze prve banke. Prema registru privrednih društava, sarajevska filijala postupala je u ime i za račun matične banke. Iznos devizne štednje 31. decembra 1991. godine u sarajevskoj filijali iznosio je oko 250.000.000 DM, ali izgleda da je u trezoru sarajevske filijale na taj dan bilo manje od 350.000 DM. Iako je nejasno šta se desilo sa preostalim iznosom, verovatno je da je većina iznosa završila u Sloveniji (videti stav 11. iznad).

22. Domaća banka, Ljubljanska banka Sarajevo osnovana je 1993. godine. Ona je preuzela odgovornost Ljubljanske banke Ljubljana za staru deviznu štednju u sarajevskoj filijali. Narodna banka Bosne i Hercegovine je 1994. godine izvršila pregled i konstatovala mnoge nedostatke. Pre svega, njeno rukovodstvo nije bilo propisno imenovano i nije bilo jasno ko su akcionari. Narodna banka je zbog toga imenovala direktora Ljubljanske banke Sarajevo. Drugo, kao domaća banka, Ljubljanska banka Sarajevo nije mogla preuzeti odgovornost strane banke za staru deviznu štednju, pošto bi to moglo nametnuti nove finansijske obaveze za državu (pošto je država bila zakonski garant za staru deviznu štednju u domaćim bankama). Narodna banka je naložila da završni bilans za sarajevsku filijalu Ljubljanske banke Ljubljana od 31. marta 1992. godine bude hitno urađen i da se definišu njeni odnosi sa matičnom bankom. Međutim, prema registru privrednih društava, Ljubljanska banka Sarajevo je ostala odgovorna za staru deviznu štednju u sarajevskoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana sve do novembra 2004. godine (videti stav 24. ispod). Prema tome, nastavila je da upravlja štednjom klijenata sarajevske filijale; ta štednja je korišćena u procesu privatizacije u FBiH (videti stav 18. iznad); i domaći sud je naložio Ljubljanskoj banci Sarajevo da isplatu tu štednju u jednom slučaju (videti Višnjevac protiv Bosne i Hercegovine (odluka), br. 2333/04 od 24. oktobra 2006. godine).

23. Agencija FBiH za bankarstvo je 2003. godine stavila je ovu domaću banku pod svoju privremenu upravu iz razloga što ona nema definisane odnose sa stranom Ljubljanskom bankom Ljubljana.

24. Na osnovu izmena i dopuna Zakona o registru privrednih društava iz 2000. godine17, parlament FBiH je 2003. godine produžio zakonski rok za brisanje upisa iz perioda ratnog stanja u registar privrednih društava do 10. aprila 2004. godine. Ubrzo nakon toga, Opštinski sud u Sarajevu je odlučio da domaća Ljubljanska banka Sarajevo nije pravni sledbenik sarajevske filijale strane Ljubljanske banke Ljubljana i da nije odgovorna za staru deviznu štednju u toj filijali; i da, kao rezultat toga, upis u registar privrednih društava iz 1993. godine kojim se tvrdi drugačije mora biti izbrisan.

25. Ljubljanska banka Sarajevo je 2006. godine prodala svoju imovinu i izdala prostorije i opremu koje pripadaju sarajevskoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana preduzeću iz Hrvatske, koje je, zauzvrat, preuzelo obavezu da isplati dugove Ljubljanske banke Sarajevo. Prilikom odobravanja ovog sporazuma, Vlada FBiH je naglasila da sve prostorije i arhiva sarajevske filijale Ljubljanske banke Ljubljana ostaju briga Vlade FBiH sve dok se konačno ne utvrdi status te filijale.

26. Nadležni sud je 2010. godine započeo stečajni postupak protiv domaće Ljubljanske banke Sarajevo. On je još u toku.

3. Status tuzlanske filijale Investbanke

27. Tuzlanska filijala Investbanke uvek je imala status filijale bez pravnog subjektiviteta Iznos stare devizne štednje u toj filijali bio je oko 67 miliona USF (otprilike 100 miliona DM) 31. decembra 1991. godine. Ta filijala je zatvorena 1. juna 1992. godine i nikada nije opet počela sa radom. Nije jasno šta se dogodilo sa njenim sredstvima, ali uzimajući u obzir način na koji je upravljala planom ponovnog ulaganja (videti stav 11. iznad) najverovatnije je većina završila u Srbiji.

28. Nadležni sud u Srbiji je 2002. godine doneo rešenje o stečaju Investbanke. Srpske vlasti su zatim prodale prostorije filijala Investbanke u FBiH (one u Republici Srpskoj su prodate 1999. godine). Stečajni postupak je još u toku.

29. Vlada FBiH je 2010. godine stavila prostorije i arhive filijala u FBiH pod svoju brigu, ali izgleda da Investbanka više nema nikakve prostorije ili arhive u FBiH.

30. Na zahtev vlasti FBiH 2011. godine srpske vlasti su pokrenule krivičnu istragu o načinu na koji je arhiv tuzlanske filijale prebačen na srpsku teritoriju 2008. godine.

V Hrvatska

31. Hrvatske vlasti tvrde da su otplatile staru deviznu štednju u domaćim bankama i njenim stranim filijalama, bez obzira na državljanstvo predmetnog ulagača. I zaista, jasno je da su isplatili štednju državljanima Bosne i Hercegovine u filijalama hrvatskih banaka u Bosni i Hercegovini. Međutim, Vlada Slovenije je dostavila odluke Vrhovnog suda Hrvatske (br. 3015/1993-2 iz 1994. god, br. 3172/1995-2 iz 1996. god. i br. 1747 /1995-2 iz 1996. god) držeći da termin "građanin" koji se koristi u tom zakonodavstvu označava državljanina Hrvatske i navodi da nije isključeno da su državljani Bosne i Hercegovine u pitanju takođe i državljani Hrvatske ili da je sklopljen ad hoc sporazum.

32. Hrvatska je takođe isplatila svojim građanima staru deviznu štednju koja je bila prebačena iz zagrebačke filijale Ljubljanske banke Ljubljana domaćim bankama na zahtev predmetnih ulagača (videti odeljak 14. Zakona o staroj deviznoj štednji iz 1993. godine18 i relevantnog sekundarnog zakonodavstva19). Navodno, oko dve trećine svih klijenata te filijale su iskoristili ovu mogućnost. Što se tiče preostalih klijenata, čija stara devizna štednja navodno iznosi oko 300 miliona DM, neki od njih su pokrenuli parnični postupak u hrvatskim sudovima i 63 od njih su dobili svoju staru deviznu štednju iz prinudne prodaje imovine te filijale koja je locirana u Hrvatskoj (odluke Opštinskog suda u Osijeku od 8. aprila 2005. godine i 15. juna 2010. godine)20. Neki drugi klijenti vode parnične postupke u slovenačkim sudovima (videti stav 38. ispod).

G Srbija

33. Kao direktna posledica raspada SFRJ, stara devizna štednja u domaćim bankama je ostala zamrznuta, ali su podizanja novca bila izuzetno dozvoljena iz humanitarnih razloga bez obzira na državljanstvo predmetnog ulagača (videti relevantno sekundarno zakonodavstvo)21.

34. Srbija se 1998. i ponovo 2002. godine obavezala da će isplatiti staru deviznu štednju u domaćim filijalama domaćih banaka njenim građanima i građanima svih država sem država sledbenica SFRJ. Ukupna štednja građana država sledbenica SFRJ i štednja u domaćim filijalama banaka sa sedištem u tim državama ostaje zamrznuta do rešenja pregovora o sukcesiji. Pored toga, svi postupci u vezi sa starom štednjom prestali su prema zakonu, u skladu sa članovima 21. i 22. Zakona o staroj deviznoj štednji iz 1998. godine22 i članovima 21. i 36. Zakona o staroj deviznoj štednji iz 2002. godine23 35. Nadležni sud u Srbiji je u januaru 2002. godine doneo rešenje o stečaju Investbanke. Kao posledica toga, garancija države za staru deviznu štednju je aktivirana (videti član 18. Zakona o insolventnosti banaka i drugih finansijskih institucija iz 1989. godine i član 135. Zakona o deviznom poslovanju iz 1995. godine24). 322 klijenta filijala Investbanke u Bosni i Hercegovini neuspešno su zahtevali isplate u kontekstu stečajnog postupka; njih 20 su zatim pokrenuli parnični postupak protiv Investbanke, bez uspeha. Stečajni postupak je još u toku.

D Slovenija

36. Slovenija je 1991. godine preuzela od SFRJ zakonsku garanciju za staru deviznu štednju u domaćim filijalama svih banaka, bez obzira na državljanstvo predmetnog ulagača (videti član 19, stav 3. Zakona za sprovođenje Ustavne povelje iz 1991. godine25 i član 1. Zakona o staroj deviznoj štednji iz 1993. godine)26. Dok, po pravilu, svako ko pokaže pravni interes može podneti peticiju za pokretanje postupka apstraktnog razmatranja ustavnosti (član 24. Zakona o Ustavnom sudu iz 2007. godine)27, Ustavni sud Slovenije našao je da Zakon o sprovođenju Ustavne povelje iz 1991. godine nikada nije bio razmatran (videti odluke br. U-I-332/94 od 11. aprila 1996. god. i U-I-184/96 od 20. juna 1996. god.).

37. Posle bezuspešnih pokušaja da sarajevsku filijalu Ljubljanske banke Ljubljana registruje kao posebnu banku (videti prepisku između NBJ i Narodne banke Bosne i Hercegovine iz oktobra 1991. godine u kojoj se naglašava nezakonitost takvih predloga pošto je Slovenija u međuvremenu postala nezavisna država, a Ljubljanska banka Ljubljana strana banka),28 Slovenija je nacionalizovala, a zatim, 1994. godine, restrukturirala i samu Ljubljansku banku Ljubljana.29 Nova banka, Nova Ljubljanska banka je preuzela domaća sredstva i obaveze Ljubljanske banke Ljubljana. Stara banka zadržala je odgovornost za staru deviznu štednju u svojim filijalama u drugim država pravnim sledbenicama i odnosna potraživanja od NBJ.

38. Svi postupci u vezi sa starom deviznom štednjom u filijalama stare Ljubljanske banke u drugim državama pravnim sledbenicama su prekinuti 1997. godine do ishoda pregovora o sukcesiji.30 Ustavni sud Slovenije je u decembru 2009. godine, nakon ustavne peticije dvojice hrvatskih štediša, proglasio ovu meru neustavnom.31 Okružni sud u Ljubljani je nakon toga doneo brojne presude kojima je naložio staroj Ljubljanskoj banci da isplati staru deviznu štednju i kamatu u svojim filijalama u Sarajevu i Zagrebu. Sud je zaključio da je odnos između stare Ljubljanske banke i njenih klijenata u tim filijalama pitanje privatnog prava. Činjenica da je deo deviznih sredstava navodno prebačen u NBJ-u i da su pregovori o sukcesiji u toku smatrana je nebitnom. Slično tome, smatrao je nebitnim odluke u vezi sa statusom sarajevske filijale navedene u stavovima 22 - 24. iznad. Bar jedna od ovih odluka, koje se tiču sarajevske filijale, je pravosnažna (presuda P 119/1995-I od 16. novembra 2010. godine). Izvestan broj klijenata filijala u Sarajevu i Zagrebu pokrenuo je parnične postupke i protiv Republike Slovenije, ali uzalud. Okružni sud u Ljubljani odbio je te zahteve u tri predmeta (pošto nisu bile uložene žalbe, te odluke su postale pravosnažne). Oko 10 sličnih predmeta je navodno i dalje u toku.

Đ Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija

39. Isplatila je staru deviznu štednju u domaćim bankama i lokalnim filijalama stranih banaka kao što je filijala Ljubljanske banke u Skoplju, bez obzira na državljanstvo predmetnog ulagača.32

III RELEVANTNO MEĐUNARODNO PRAVO I PRAKSA

A Relevantno međunarodno pravo u vezi sa sukcesijom države

40. Pitanje sukcesije države regulisano je pravilima običajnog prava, koje je delom kodifikovano Bečkom konvencijom o sukcesiji država iz 1978. godine u odnosu na Ugovore i Bečkom konvencijom o sukcesiji država iz 1983. godine u odnosu na državnu imovinu, arhive i dugove.33 Iako ovaj drugi ugovor još nije na snazi i samo su tri tužene države stranke u tom ugovoru do danas (Hrvatska, Slovenija i Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija), dobro utvrđeno načelo međunarodnog prava je da, čak i kada država nije ratifikovala ugovor, ona može biti obavezana jednom od njegovih odredbi u onoj meri u kojoj ta odredba odražava običajno međunarodno pravo, bilo kodifikacijom ili stvaranjem novog običajnog pravila (videti Cudak v. Lithuania [VV], broj 15869/02, stav 66, ESLJP 2010. godine, i presudu Međunarodnog suda pravde u predmetu North Sea Continental Shelf Cases od 20. februara 1969. godine, stav 71.).

41. Osnovno pravilo je da države moraju zajedno rešavati sve aspekte sukcesije na osnovu sporazuma (videti Mišljenje broj 9 Arbitražne komisije Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji,34 i član 6. Vodećih načela o sukcesiji države u pitanjima imovine i dugova Instituta za međunarodno pravo iz 2001. godine). Ako bi jedna od država odbila da sarađuje, prekršila bi tu obavezu i snosila bi međunarodnu odgovornost (videti Mišljenje broj 12 Arbitražne komisije). Iako se ne zahteva da se svaka kategorija imovine i dugova jedne države prethodnice podeli na jednake delove, sveukupni ishod bi morao biti pravično podeljen (član 41. Bečke konvencije iz 1983. godine; Mišljenje broj 13 Arbitražne komisije; i čl. 8, 9 i 23. Vodećih načela).

B Sporazum o pitanjima sukcesije

42. Ovaj Sporazum je bio rezultat pregovora u trajanju od skoro deset godina pod pokroviteljstvom Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji i Visokog predstavnika (međunarodnog administratora imenovanog u skladu sa Aneksom 10 uz Opšti okvirni sporazum o miru u Bosni i Hercegovini). On je potpisan 29. juna 2001. godine, a stupio je na snagu između Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne Gore (koju je kasnije nasledila Srbija), Slovenije i Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije 2. juna 2004. godine.

43. Pitanje stare devizne štednje je bilo sporno. Država sledbenice su imale različite poglede u vezi sa tim da li bi ovo pitanje trebalo posmatrati kao odgovornost SFRJ prema Aneksu C (Finansijska sredstva i obaveze) ili kao pitanje privatnog prava prema Aneksu G (privatna imovina i stečena prava).35 Države nisu mogle da se dogovore ni oko toga da li bi garancije SFRJ za staru deviznu štednju trebalo da preuzme država u kojoj matična banka ima sedište ili država na čijoj su teritoriji sredstva stvarno deponovana. Sledeće odredbe su na kraju uključene u Aneks C Sporazuma:

Član 2. stav 3. tačka (a)

"Ostale finansijske obaveze [SFRJ] uključuju:

(a) garancije SFRJ i njene Narodne banke Jugoslavije za deviznu štednju u čvrstoj valuti deponovanu u komercijalnoj banci i bilo kojoj njenoj filijali u nekoj državi pravnoj sledbenici pre datuma kada je ona proglasila nezavisnost;…"

Član 7.

"O garancijama SFRJ i njene Narodne banke Jugoslavije za deviznu štednju u čvrstoj valuti deponovanu u komercijalnoj banci i bilo kojoj njenoj filijali u nekoj državi pravnoj sledbenici pre datuma kada je ona proglasila nezavisnost pregovara se bez odugovlačenja uzimajući posebno u obzir neophodnost da se zaštiti štednja u čvrstoj valuti pojedinaca. Ti pregovori vode se pod pokroviteljstvom Banke za međunarodna poravnanja."

44. Četiri kruga pregovora u vezi sa raspodelom garancija SFRJ za staru deviznu štednju održana su 2001/2. godine. Pošto države sledbenice nisu mogle da postignu sporazum, u septembru 2002. godine Banka za međunarodna poravnanja (BIS) ih je obavestila da je stručnjak, g. Mejer, odlučio da prekine svoje angažovanje u tom pitanju i da BIS zbog toga nema dalju ulogu s tim u vezi. Zaključeno je sledeće:

"Ako, međutim, svih pet država sledbenica kasnije odluče da pristupe novim pregovorima o garancijama za štednju u čvrstoj valuti i budu tražile pomoć BIS-a s tim u vezi, BIS bi bio spreman da razmotri pružanje te pomoći, prema uslovima koji će biti dogovoreni"36

Ispostavilo se da su četiri države sledbenice (sve sem Hrvatske) ubrzo posle toga obavestile BIS o spremnosti da se pregovori nastave. Hrvatska je to učinila u oktobru 2010. godine, a odgovor je dobila u novembru 2010. godine, koji, u relevantnom delu glasi kako sledi:

"…BIS je nedavno ponovo razmatrao ovo pitanje i veruje da njegov doprinos nekoj novoj rundi pregovora, kao delu uloge dobre kancelarije, ne bi imao dodatnu vrednost, takođe imajući u vidu vreme koje je proteklo od poslednje runde pregovora, kao i njegove trenutne prioritete u oblasti monetarne i finansijske stabilnosti. Međutim, želeli bismo da naglasimo da organizacija dvomesečnih sastanaka u Bazelu nudi praktičnu mogućnost guvernerima država sledbenica da o ovom pitanju međusobno razgovaraju na neformalnoj osnovi kod BIS-a,"37

45. Trebalo bi imati u vidu da je slično pitanje garancija SFRJ za štednju deponovanu kod Poštanske štedionice i njenih filijala rešeno mimo pregovora o Sporazumu o pitanjima sukcesije, tako što je svaka država sledbenica preuzela garancije za filijale na njenoj teritoriji.

46. U skladu sa članom 4. Sporazuma o pitanjima sukcesije, osnovan je Stalni zajednički odbor visokih predstavnika država sledbenica da bi pratio delotvorno sprovođenje ovog Sporazuma i da bi služio kao forum na kome se može razgovarati o pitanjima koja iskrsnu tokom njegove primene. Do sada se ovaj odbor sastao tri puta: 2005, 2007. i 2009. godine.

47. Sledeće odredbe ovog Sporazuma su takođe relevantne u ovom predmetu:

Član 5.

"(1) Razlike koje mogu nastati u tumačenju i primeni ovog Sporazuma prvenstveno se rešavaju pregovorima između zainteresovanih država.

(2) Ako se razlike u tim pregovorima ne mogu rešiti u roku od mesec dana od prvog saopštenja u pregovorima, zainteresovane države ili

(a) prosleđuju predmet nezavisnoj osobi po svom izboru, da bi dobile brzo i autoritativno određivanje tog predmeta, koje će se poštovati i koje može, prema slučaju, naznačiti određene vremenske granice za preduzimanje radnji, ili

(b) prosleđuju predmet Stalnom zajedničkom odboru osnovanom u skladu sa članom 4. ovog Sporazuma radi rešenja

(3) Razlike koje mogu nastati u praksi oko tumačenja termina upotrebljenih u ovom Sporazumu ili u kasnijem sporazumu potrebnom za sprovođenje Aneksa uz ovaj Sporazum, mogu se dodatno proslediti na inicijativu neke države na obavezujuće stručno rešenje, koje će uraditi jedan stručnjak (koji neće biti državljanin nijedne strane u ovom Sporazumu), koga na osnovu sporazuma imenuju strane u sporu ili, ako sporazum ne postoji, Predsednik Suda za mirenje i arbitražu u okviru OEBS-a. Taj stručnjak određuje sva pitanja postupka, posle konsultacija sa stranama koje traže to rešenje, ako stručnjak smatra prikladnim da to učini, sa čvrstom namerom da se obezbedi brzo i delotvorno rešenje razlike.

(4) Postupak predviđen stavom (3) ovog člana striktno je ograničen na tumačenje termina upotrebljenih u predmetnim sporazumima i ni u kakvim uslovima ne dozvoljava stručnjaku da odredi praktičnu primenu nekog od tih sporazuma. Postupak na koji se poziva se ne primenjuje na

(a) Prilog uz ovaj Sporazum,

(b) Članove 1, 3. i 4. Aneksa B,

(v) Članove 4. i 5(1) Aneksa C;

(g) Član 6. Aneksa D.

(5) Ništa što je sadržano u prethodnim stavovima ovog člana ne utiče na prava ili obaveze strana u ovom Sporazumu prema nekoj odredbi na snazi koja ih obavezuje u vezi sa rešavanjem sporova."

Član 9.

"Ovaj Sporazum države sledbenice sprovode u dobroj nameri i u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija i u skladu sa međunarodnim pravom."

C Međunarodna praksa u vezi sa pactum de negotiando u međudržavnim predmetima

48. Obaveza koja proističe iz pactum de negotiando, da se pregovara radi zaključenja sporazuma, mora se ispuniti u dobroj veri u skladu sa osnovnim načelom pacta sunt servanda.

49. Međunarodni sud pravde naveo je u svojoj presudi od 20. februara 1969. godine u predmetu North Sea Continental Shelf Cases (stav 85.):

"strane su u obavezi da pristupe pregovorima da bi došle do sporazuma, a ne samo da prođu kroz formalni proces pregovora kao neku vrstu preduslova za automatsku primenu određenog metoda razgraničenja u nedostatku sporazuma, one su u obavezi da se tako ponašaju da pregovori imaju smisla, što neće biti slučaj kada neka od njih insistira na sopstvenom stavu bez razmišljanja o njegovim izmenama…"

50. Odluka Arbitražnog suda o Sporazumu o nemačkom spoljnjem dugu u slučaju Grčke protiv Savezne Republike Nemačke od 26. januara 1972. godine glasi, u relevantnom delu, kako sledi (st. 62-65):

"Međutim, pactum de negotiando takođe nije bez zakonskih posledica. To znači da obe strane treba da učine napor, u dobroj veri, da se dođe do obostrano zadovoljavajućeg rešenja kroz kompromis, čak i ako to znači napuštanje čvrstog držanja ranije zauzetih stavova. To podrazumeva spremnost u cilju pregovora da se napuste raniji stavovi i da se nađe sa drugom stranom na pola puta. Jezik Sporazuma ne može se tumačiti tako da znači da neka strana namerava da se drži svog prethodnog stava i da insistira na potpunoj predaji druge strane. Takav koncept bi bio nedosledan sa izrazom "pregovori". To bi bilo vrlo suprotno onome što se nameravalo. Obaveza da se pregovara podrazumeva da će se sa drugom stranom postupati tako da se postigne sporazum. Iako Sud ne zaključuje da član 19. u vezi sa stavom II Aneksa I apsolutno obavezuje obe strane da se postigne sporazum, on je mišljenja da uslovi ovih odredbi zahtevaju od strana da pregovaraju, da se pogađaju, i da u dobroj veri pokušaju da postignu rezultat prihvatljiv za obe strane i time završe ovu dugu iscrpljujuću polemiku...

Sporazum da se pregovara o spornim monetarnim potraživanjima, u ovom predmetu, neizbežno podrazumeva spremnost da se razmatra rešenje. To je tačno, čak i iako spor ne obuhvata samo iznos potraživanja već i njihovo postojanje. Načelo izmirenja nije time ugroženo. Član 19. ne zahteva od strana da obavezno reše razna pravna pitanja o kojima se nisu slagale. Na primer, on ne razmatra da se od obeju strana očekuje da se nađu oči u oči o određenim tačkama koje ih razdvajaju, kao što je zakonsko postojanje ili nepostojanje spornih potraživanja, ili da li su ona državna ili privatna potraživanja. U vezi sa tim tačkama, strane su se zapravo složile da se neće složiti, bez obzira na njihove argumente u vezi sa njima, one su se posvetile pregovorima što je više moguće radi zaključenja sporazuma o poravnanju...

Sud smatra da se načelo koje je sadržano u predmetu North Sea Continental Shelf Cases odnosi na konkretan spor. Kao što je izjavio Međunarodni sud pravde, ono potvrđuje i daje značaj običnom značenju "pregovora". Da bi imali smisla, pregovorima se mora pristupiti sa ciljem da se postigne sporazum. Iako, kao što smo istakli, dogovor da se pregovara ne mora da podrazumeva obavezu da se postigne sporazum, on podrazumeva da se učine ozbiljni napori u tom pravcu."

PRAVO

I PRELIMINARNI PRIGOVORI VLADA

51. Vlade Srbije, Slovenije i Makedonije tokom faze razmatranja prihvatljivosti držale su se stava da podnosioci nisu iscrpeli sve domaće pravne lekove. Sud je primetio da je ovo pitanje u samom središtu pritužbe na član 13. i da bi više odgovaralo da se ispita u fazi razmatranja osnovanosti (videti stav 4. iznad). Prema tome, navodi strana i ocena Suda u vezi sa tim pitanjem dati su u stavovima 76-90. ispod.

52. Sud konstatuje da su Vlade Bosne i Hercegovine i Hrvatske istakle dalje navode kako bi podržale svoje prigovore istaknute u fazi razmatranja prihvatljivosti o kompatibilnosti predstavke ratione personae. Međutim, Sud je nakon proučavanja ovih navoda, našao da ne predstavljaju nikakvu osnovu za ponovno razmatranje zaključka do koga je došao u svojoj odluci o prihvatljivosti ovog predmeta, naime da su tužene države prihvatile da je stara devizna štednja bila deo finansijskih obaveza SFRJ koje bi one trebalo da dele (videti stavove 38. i 58. te odluke). Sud će uzeti ove navode u obzir jedino ukoliko imaju neki značaj na osnovanost pitanja koja proističu iz člana 1. Protokola br. 1.

53. Sud bi se ograničio na isticanje da kvalifikacija ovog pitanja kao pitanja sukcesije zahteva jedino, uzimajući u obzir važeće međunarodno pravo, da sveukupan rezultat podele imovine i dugova država prethodnica bude pravedan. Pod uslovom da je to slučaj, države mogu slobodno dogovoriti stvarne uslove sporazuma o poravnanju, koristeći mehanizme koje same smatraju odgovarajućim, uzimajući u obzir, između ostalog, isplatu stare devizne štednje. Sud u Strazburu ne može obaviti ovaj zadatak.

II NAVODI O POVREDI ČLANA 1. PROTOKOLA BR. 1

54. Član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju glasi kako sledi:

"Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava."

Prethodne odredbe, međutim, ni na jedan način ne ugrožavaju pravo države da sprovodi zakone koje smatra neophodnim za kontrolu upotrebe imovine u skladu sa opštim interesom ili za obezbeđivanje plaćanja poreza ili drugih doprinosa ili kazni."

A Navodi stranaka

1. Podnosioci

55. Podnosioci su naveli da bi tužene države, kao države sledbenice SFRJ, trebalo da isplate staru deviznu štednju u svetlu činjenice da nisu uspele da postignu sporazum oko ovog preostalog pitanja sukcesije.

2. Vlada Bosne i Hercegovine

56. Vlada se ne slaže sa nalazom Suda da je pitanje stare devizne štednje u sarajevskoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana i tuzlanske filijale Investbanke pitanje sukcesije (videti odluku o prihvatljivosti ovog predmeta, stav 58.). S tim u vezi, navode da bi pitanje garancija SFRJ za staru deviznu štednju, obrađeno u Aneksu C Sporazuma o pitanjima sukcesije, trebalo razlikovati od pitanja stare devizne štednje kao takve. Dalje, priznajući da stara devizna štednja nije izričito pomenuta u Aneksu G Sporazuma o pitanjima sukcesije koji se bavi privatnom imovinom i stečenim pravima, Vlada zaključuje da je važnije što nije ni izričito isključena. Tvrde da je odnos između štediša i banaka po svojoj prirodi privatno-pravni, uprkos garancijama SFRJ za staru deviznu štednju i da su štediše gore pomenutih filijala bile u odnosu koje reguliše privatno pravo ne sa samim filijalama već matičnim bankama (tj. Ljubljanskom bankom Ljubljana i Investbankom). S obzirom na to da se Ljubljanska banka Ljubljana nalazi u Sloveniji, a Investbanka u Srbiji i, što je još važnije, većina sredstava iz njihovih filijala je završila u Sloveniji i Srbiji (videti stavove 21. i 27. iznad), Vlada ostaje pri stavu da bi Slovenija i Srbija prema tome trebalo da budu odgovorne u ovom slučaju. U tom smislu, pozvali su se na odluke sudova u Sloveniji pomenute u stavu 38. iznad i odluku sudova u Srbiji pomenutu u predmetu Šekerović protiv Srbije (odluka) br. 32472/03 od 4. januara 2007. godine. Dalje su se pozvali na odluku AP 164/04 Ustavnog suda Bosne i Hercegovine od 1. aprila 2006. godine, stav 68, držeći da Bosna i Hercegovina nije bila odgovorna za staru deviznu štednju u filijalama koje se razmatraju u ovom slučaju.

57. Što se tiče obaveze utvrđene u članu 7. Aneksa C Sporazuma o pitanjima sukcesije da pregovaraju o pitanju garancija SFRJ za staru deviznu štednju, Vlada Bosne i Hercegovine tvrdi da su oni uložili ozbiljne napore ka postizanju dogovora, dok su Srbija i Slovenija sve vreme insistirale na svojim pozicijama bez razmišljanja o njihovim izmenama. Istina je da je od 2010. godine očekivano da Bosna i Hercegovina dogovori sledeći sastanak Stalnog zajedničkog odbora u Sarajevu. Međutim, Vlada navodi da je ovo rezultat činjenice da države sledbenice nisu dogovorile agendu sastanka (u skladu sa pravilom 5. Pravilnika o poslovanju Odbora, sastanak ne može biti održan ukoliko agenda nije dogovorena). Vlada Bosne i Hercegovine dodala je da su njene delegacije pokretale pitanje stare devizne štednje u sarajevskoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana u više navrata na bilateralnim sastancima sa Slovencima. Slovenačka strana je navodno odbila svaki razgovor jednostavno jer pregovori o sukcesiji u vezi sa tim nisu još uvek zaključeni.

3. Vlada Hrvatske

58. Vlada Hrvatske navodi da bi Srbija i Slovenija trebalo da snose odgovornost u ovom slučaju. Njihovi razlozi su u skladu sa razlozima Vlade Bosne i Hercegovine (videti stav 56. iznad). Što se tiče obaveze o pregovaranju utvrđene u članu 7. Aneksa C Sporazuma o pitanjima sukcesije, Vlada ostaje pri stavu da su pregovarali u dobroj veri, dok srpska i slovenačka vlada nisu pokazale volju da napuste svoje ranije stavove.

4. Vlada Srbije

59. Nakon duge analize međunarodne prakse u vezi sa pactum de negotiando, Vlada Srbije je navela da su oni pregovarali u dobroj veri. Što se tiče ponašanja drugih država sledbenica, kritikovali su posebno Hrvatsku zato što je obavestila BIS o svojoj volji da nastavi pregovore o ovom pitanju tek 2010. godini (videti stav 44. iznad). Ukoliko Sud bude smatrao da se Srbija umešala u imovinu g. Šahdanovića u smislu člana 1. Protokola br. 1, Vlada Srbije navodi da je mešanje bilo opravdano pošto su samo zamrzli njegovu štednju u tuzlanskoj filijali Investbanke jer su pregovori o sukcesiji u toku (videti stav 34. iznad). Na kraju, tvrde da je Bosna i Hercegovina imala najviše koristi od stare devizne štednje u tuzlanskoj filijali Investbanke i da bi shodno tome trebalo da odgovara u ovom slučaju. Kako bi podržali ovaj stav, dostavili su ugovor prema kome je određeni E.M. iz Tuzle dobio dinarski zajam od tuzlanske filijale Investbanke u zamenu za svoj ulog u deviznim sredstvima.

5. Vlada Slovenije

60. Slovenačka vlada navodi da je pitanje stare devizne štednje u sarajevskoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana i tuzlanskoj filijali Investbanke pitanje sukcesije. Dalje, navode da je Slovenija sve vreme radila na pronalaženju rešenja o raspodeli garancija SFRJ za staru deviznu štednju i da su njihovi napori neuspeli jer su Bosna i Hercegovina i Hrvatska osujećivale pregovore. Posebno, Vlada Slovenije je kritikovala Hrvatsku zbog odbijanja da reši pitanje MMF arbitraže iz 1999. godine, odbijanja da diskutuje o tome na sastancima Stalnog zajedničkog odbora, zbog pristajanja da nastavi BIS pregovore, navodno pod pritiskom EU, jedino u 2010. godini (videti stav 44. iznad), zbog odbijanja te ponude nakon zatvaranja pregovora o pristupanju EU u 2011. godini, i, na kraju, zato što je zagrebačkoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana onemogućila redovno bankarsko poslovanje i time ostvari dodatna sredstva. Slovenačka vlada kritikovala je Bosnu i Hercegovinu jer je preduzela niz jednostranih mera, ubrzo nakon zatvaranja BIS pregovora, koje su osmišljene da poboljšaju pregovaračku poziciju prema Sloveniji: Vlada FBiH je 15. jula 2002. godine usvojila odluku kojom se od Ministarstva pravde zahteva da predloži izmene i dopune Zakona o registru privrednih društava iz 2002. godine kako bi retroaktivno produžila rok zastarelosti za brisanje upisa u registar privrednih društava iz 1993. godine u vezi sa domaćom Ljubljanskom bankom Sarajevo zahtevajući od upravnog odbora te banke, koji je imenovan od strane Ministarstva finansija, da uputi zahtev za brisanje tog unosa (videti stav 24. iznad). Kao zaključak, naveli su da bi Bosna i Hercegovina i Hrvatska trebalo da snose odgovornost u ovom slučaju.

61. Što se tiče prenosa deviznih sredstava iz sarajevske filijale Ljubljanske banke Ljubljana Narodnoj banci Slovenije, Vlada Slovenije je pokazala da je deo tih sredstava nakon toga prebačen nazad u Sarajevo. Navode da su preostala sredstva prosleđena NBJ. Međutim, iako su stvarno pokazali da su ta sredstva upisana kao potraživanja sarajevske filijale od NBJ, nisu uspeli da dokažu da su fizički prebačena NBJ-u (videti stav 11. iznad). U tom smislu, Vlada Slovenije pozvala je Sud da ne prihvata nijednu teoriju prema kojoj je gotovi novac vredniji od knjiženog novca (tj. transakcija papirnog novca).

6. Vlada Makedonije

62. Vlada Makedonije navodi da oni nisu povredili imovinska prava podnosilaca pošto su pregovarali o ovom pitanju u dobroj veri.

B Ocena Suda

1. Primena pravila člana 1. Protokola br. 1

63. Kao što je Sud u više navrata izjavio, član 1. Protokola br. 1 čine tri pravila: Prvo pravilo, utvrđeno prvom rečenicom prvog stava, je opšte prirode i izražava načelo mirnog uživanja imovine; drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici prvog stava, bavi se lišavanjem imovine i postavlja uslove u vezi sa tim; treće pravilo, navedeno u drugom stavu, prepoznaje pravo država ugovornica da, između ostalog, kontrolišu upotrebu imovine u skladu sa opštim interesom. Drugo i treće pravilo se tiču posebnih slučajeva mešanja u pravo na neometano uživanje imovine i trebalo bi ih tumačiti u svetlu opšteg načela izraženog u prvom pravilu (videti, između ostalog, Iatridis v. Greece (VV), br. 31107/96, stav 55, ESLJP 1999/II).

64. Pred Sudom nije osporeno da potraživanja predmetnih podnosilaca nikada nisu bila ugašena, ali da su oni međutim bili onemogućeni da neometano raspolažu svojom starom deviznom štednjom tokom niza godina. Prema tome, Sud će razmotriti predmetni slučaj, kao i druge slične predmete (videti Trajkovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (odluka), br. 53320/99, ESLJP 2002-IV i Suljagić protiv Bosne i Hercegovine, br. 27912/02 od 3. novembra 2009. godine) u skladu sa trećim pravilom ovog člana.

2. Opšta načela

65. Opšta načela tumačenja člana 1. Protokola br. 1 (načelo zakonitosti, načelo legitimnog cilja i načelo pravedne ravnoteže) potvrđena su u predmetu Suljagić, navedenom iznad, stavovi 40-44.

3. Primena opštih načela na predmetni slučaj

66. Sud je spreman da prihvati da su načela zakonitosti i legitimnog cilja u ovom predmetu poštovana (videti predmete Trajkovski i Suljagić, navedene iznad). Zato će nastaviti da ispituje suštinsko pitanje, naime, da li je postignuta pravedna ravnoteža između opšteg interesa i prava podnosilaca garantovana ovim članom.

67. Deponovanjem deviznih sredstava u bankama, devizne štediše su stekle pravo da naplate od banke svoje uloge u bilo koje vreme, zajedno sa ostvarenom kamatom. Njihova potraživanja od banaka su nadživela raspad SFRJ (videti odluku o prihvatljivosti ovog predmeta, stavovi 53-54.). Dok je tačno da je sva stara devizna štednja bila pod garancijom države, garancija je mogla biti aktivirana samo na zahtev banke i nijedna banka u ovom predmetu nije istakla takav zahtev (videti stav 9. iznad). Odgovornost, prema tome, nije prešla sa tih banaka na SFRJ. Takođe, trebalo bi imati u vidu da filijale Ljubljanske banke Ljubljana i Investbanke nisu imale zaseban pravni subjektivitet u trenutku raspada SFRJ; u skladu sa registrom privrednih društava, delovale su u ime i za račun matičnih banaka.

Uzimajući u obzir gore navedeno, Sud nalazi da su Ljubljanska banka Ljubljana, sa sedištem u Sloveniji i Investbanka, sa sedištem u Srbiji, ostale odgovorne za staru deviznu štednju u svojim filijalama, nezavisno od njihove lokacije, sve do raspada SFRJ. Sud će ispitati period nakon raspada SFRJ u nastavku.

68. Što se tiče Ljubljanske banke Ljubljana, Vlada Slovenije je prvo nacionalizovala, a zatim prebacila većinu njenih sredstava na novu banku; u isto vreme, potvrdila je da stara Ljubljanska banka zadržava odgovornost za staru deviznu štednju u svojim filijalama u drugim državama sledbenicama i povezana potraživanja od NBJ. Sud je još ranije odlučio da država ugovornica može biti odgovorna za dugove privrednog društva u državnom vlasništvu čak iako je preduzeće odvojeni pravni entitet, pod uslovom da preduzeće ne uživa "dovoljnu institucionalnu i operativnu nezavisnost od države" (videti Mykhaylenky and Others v. Ukraine, br. 35091/02 et al., stavovi 43-45, ESLJP 2004 XII). Jasno je da je Slovenija jedini akcionar stare Ljubljanske banke i da je ovom bankom upravljala vladina agencija. Pored toga, država je odgovorna, u velikoj meri, za nemogućnost banke da izmiri svoje dugove (pošto je, na osnovu zakona, prebacila većinu njenih sredstava na drugu banku). Na kraju, Sud primećuje da je većina sredstava sarajevske filijale Ljubljanske banke Ljubljana, po svemu sudeći, završila u Sloveniji (videti stav 21. iznad). Razmatrajući sve ove faktore, Sud zaključuje da postoji dovoljna osnova da se Slovenija smatra odgovornom za dugove banke prema g-đi Ališić i g. Sadžaku u posebnim okolnostima predmetnog slučaja.

69. Sud uzima u obzir argument slovenačke Vlade da je status klijenata sarajevske filijale Ljubljanske banke Ljubljana bio daleko od jasnog u periodu od 1992. do 2004. godine usled nedoslednosti u pravu i praksi u Bosni i Hercegovini (videti stavove 16. i 22-24. iznad). Međutim, u međuvremenu, situacija je promenjena: pokazano je da od 2004. godine Bosna i Hercegovina nema nameru da isplati ove štediše. Pod tim okolnostima, Sud se slaže sa sudovima iz Slovenije da su te prethodne nedoslednosti sada bez značaja (videti stav 38. iznad).

70. Što se tiče Investbanke, ona je ostala odgovorna za staru deviznu štednju u svojim filijalama u drugim državama sledbenicama sve do 3. januara 2002. godine. Na taj dan, nadležni sud u Srbiji odredio je stečaj nad tom bankom i državna garancija za staru deviznu štednju u toj banci i njenim filijalama je aktivirana (videti stav 35. iznad). Sud dalje konstatuje da je Investbanka u potpunosti ili u velikoj meri u društvenoj svojini. Sud je u sličnim slučajevima protiv Srbije nalazio da je država odgovorna za dugove društvenih preduzeća pošto ih veoma strogo kontroliše vladina agencija (videti, posebno, R. Kačapor i drugi protiv Srbije, br. 2269/06 et al., stavovi 97-98. od 15. januara 2008. godine, u vezi sa preduzećem koje uglavnom čini društveni kapital, i Rašković i Milunović protiv Srbije, br. 1789/07 i 28058/07, stav 71, od 31. maja 2011. godine, o preduzeću sačinjenom i od društvenog i od državnog kapitala). Sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od ovakve prakse. Uzimajući u obzir i činjenicu da je većina sredstava tuzlanske filijale Investbanke najverovatnije završila u Srbiji (videti stav 27. iznad) i da je Srbija prodala sve prostorije te filijale koje se nalaze u Bosni i Hercegovini (videti stav 28. iznad), Sud zaključuje da postoji dovoljna osnova da Srbija bude odgovorna za dug te banke prema g. Šahdanoviću u posebnim okolnostima predmetnog slučaja.

71. Sud je uzeo u obzir gledište srpske Vlade koje deli sa slovenačkom vladom da je Bosna i Hercegovina imala najviše koristi od stare devizne štednje u filijalama Ljubljanske banke Ljubljana i Investbanke na svojoj teritoriji u svetlu činjenice da su preduzeća sa sedištem u toj zemlji dobijala dinarske zajmove po veoma povoljnim uslovima umesto devizne štednje prebačene u Sloveniju i Srbiju (videti stav 12. iznad). Međutim, imajući u vidu hiperinflaciju u bivšoj SFRJ, a zatim, tokom rata, u Bosni i Hercegovini, ti dinarski zajmovi su brzo izgubili svoju vrednost, nasuprot stare devizne štednje.

72. Pošto je ustanovljeno da je Slovenija odgovorna za staru deviznu štednju u sarajevskoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana i da je Srbija odgovorna za staru deviznu štednju u tuzlanskoj filijali Investbanke, Sud na kraju mora da ispita da li se nemogućnost podnosilaca da slobodno raspolažu svojom starom deviznom štednjom u tim filijalama od 1991/92. godine svodi na povredu člana 1. Protokola br. 1 od strane ovih država.

Objašnjenje srpske i slovenačke vlade za odlaganje u osnovi se svodi na njihovu dužnost da pregovaraju o ovom pitanju u dobroj veri zajedno sa drugim državama sledbenicama, kao što zahteva međunarodno pravo. Svako jednostrano rešenje bi, po njihovom viđenju, bilo u suprotnosti sa ovom dužnošću.

73. Međutim, Sud se sa ovim ne slaže. Obaveza pregovaranja ne sprečava države sledbenice da usvoje privremene mere u cilju zaštite interesa štediša. Hrvatska vlada je otplatila veliki deo stare devizne štednje svojim građanima, u zagrebačkoj filijali Ljubljanske bake Ljubljana (videti stav 32. iznad) i Vlada Makedonije je isplatila ukupnu staru deviznu štednju iz skopljanske filijale te banke (videti stav 39. iznad). U isto vreme, te dve vlade nisu nikada napustile svoje pozicije da bi slovenačka vlada konačno trebalo da bude odgovorna i nastavile su da zahtevaju nadoknadu za isplaćene iznose na međudržavnom nivou (posebno, u kontekstu pregovora o sukcesiji). Iako izvesna odlaganja mogu biti opravdana pod posebnim okolnostima (videti, po analogiji, Immobiliare Saffi v. Italy [VV], br. 22774/93, stav 69, ESLJP 1999 V), Sud smatra da je neprekidna nemogućnost podnosilaca predstavke da neometano raspolažu svojom ušteđevinom uprkos kolapsa BIS pregovora 2002. godine koji su vođeni u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije i nedostatka značajnih pregovora o ovom pitanju nakon toga ipak u suprotnosti sa članom 1. Protokola br. 1.

74. Prema tome, trebalo bi utvrditi povredu člana 1. Protokola br. 1 od strane Slovenije prema g-đi Ališić i g. Sadžaku i od strane Srbije prema g. Šahdanoviću, osim ako podnosioci nisu iscrpeli sve domaće pravne lekove (za konačni zaključak Suda u vezi sa ovim članom, videti stav 91. ispod). Što se tiče ostalih tuženih država, povreda ovog člana nije utvrđena (ibid.).

III NAVODI O POVREDI ČLANA 13. KONVENCIJE

75. Član 13. Konvencije glasi:

"Svako kome su povređena prava i slobode predviđena u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira na to da li su povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu."

A Navodi stranaka

1. Podnosioci

76. Podnosioci ostaju pri stavu da ni u jednoj od tuženih država nisu imali na raspolaganju delotvoran pravni lek za svoje zahteve u skladu sa članom 1. Protokola br. 1.

2. Tužene vlade

77. Slovenačka Vlada je navela da su podnosioci imali na raspolaganju sledeće pravne lekove. Prvo, mogli su da pokrenu parnicu protiv stare Ljubljanske banke u sudovima u Sloveniji. Vlada je ukazala na brojne domaće presude koje su postale pravosnažne pre prekida postupka 1997. godine u vezi sa filijalama stare Ljubljanske banke u drugim državama sledbenicama ili koje su donete nakon odluke iz 2009. godine kojom se prekid postupka proglašava neustavnim (videti stav 38. iznad). Pored toga, podnosioci su mogli da pokrenu parnicu protiv Republike Slovenije. U slučaju nepovoljne presude o osnovanosti ili odluke o prekidu postupka, mogli su da ulože ustavnu žalbu. Pored toga, podnosioci su mogli da upute peticiju slovenačkom Ustavnom sudu kako bi inicirali postupak apstraktnog razmatranja ustavnosti u vezi sa prekidom postupaka u periodu od 1997-2009. godine i/ili neuspeha države da preuzme obavezu za staru deviznu štednju u sarajevskoj filijali Ljubljanske banke. S druge strane, mogli su da pokrenu parnicu protiv stare Ljubljanske banke u sudovima u Hrvatskoj: više od 500 klijenata zagrebačke filijale Ljubljanske banke dobilo je presude i njih 63 je do sada dobilo isplatu svoje stare devizne štednje od prinudne prodaje imovine te banke koja se nalazi u Hrvatskoj (videti stav 32. iznad).

78. Srpska Vlada je takođe mišljenja da su podnosioci na raspolaganju imali razne pravne lekove. Ona ostaje pri stavu da je g. Šahdanović trebalo da prijavi svoje potraživanje protiv tuzlanske filijale Investbanke u stečajnom postupku. Istovremeno, Vlada je potvrdila da nijednom klijentu filijala Investbanke lociranih u Bosni i Hercegovini nije isplaćena stara devizna štednja u kontekstu ovog stečajnog postupka. Dalje su stava da je g. Šahdanović mogao da pokrene parnični postupak protiv Investbanke u sudovima u Srbiji. Na kraju, navode da je on mogao da pokuša da podigne svoju ušteđevinu na osnovu humanitarnih potreba (videti stav 33. iznad).

79. Makedonska Vlada je navela da su podnosioci morali da iscrpe sve domaće pravne lekove u Srbiji i Sloveniji, bez zalaženja u detalje.

80. Suprotno tome, Vlade Bosne i Hercegovine i Hrvatske su ostale pri stavu da podnosioci predstavke nisu na raspolaganju imali delotvorne pravne lekove, s obzirom na prekid postupka u vezi sa starom deviznom štednjom kod filijala Investbanke i Ljubljanske banke Ljubljana lociranim u drugim državama sledbenicama (videti st. 34. i 38. iznad). Štaviše, čak i da su podnosioci dobili odluke kojima se nalaže Ljubljanskoj banci da im isplati njihove ušteđevine, verovatno te odluke ne bi bile izvršene zato što je zakonodavstvo iz 1994. godine ostavilo toj banci ograničena sredstva (videti stav 37. iznad).

B Ocena Suda

81. Sud je u više prilika bio mišljenja da član 13. garantuje raspoloživost pravnog leka na nacionalnom nivou u cilju ostvarivanja suštine prava iz Konvencije u bilo kom obliku koji može biti osiguran u domaćem pravnom poretku. Posledica člana 13. je, prema tome, da zahteva obezbeđivanje domaćeg pravnog leka za bavljenje suštinom "dokazive tvrdnje" u skladu sa Konvencijom i da pruži odgovarajuće zadovoljenje. Iako obim obaveza država ugovornica prema članu 13. varira u zavisnosti od prirode pritužbe podnosioca, sredstvo koje se zahteva članom 13. mora biti delotvorno u praksi kao i u pravu. "Delotvornost sredstva" u smislu značenja člana 13. ne zavisi od izvesnosti povoljnog ishoda za podnosioca. Niti "vlasti" koje se pominju u ovoj odredbi moraju obavezno biti sudske vlasti, ali ukoliko nisu, njihova ovlašćenja i garancije koje pružaju su od značaja za utvrđivanje da li je lek koji pružaju delotvoran. Takođe, čak iako sam lek po sebi ne zadovoljava u potpunosti zahteve iz člana 13, skup ponuđenih lekova prema domaćem pravu može to pružiti (videti Kudła v. Poland [VV], br. 30210/96, stav 157, ESLJP 2000 XI). Trebalo bi ponoviti da, iako može biti izuzetaka opravdanih u posebnim okolnostima svakog predmeta, procena da li su domaći pravni lekovi iscrpljeni obično se vrši pozivanjem na datum kada je predstavka podneta Sudu (videti Baumann v. France, broj 33592/96, stav 47, ESLJP 2001-V. i Babylonová v. Slovakia, broj 69146/01, stav 44, ESLJP 2006-VIII). Najzad, kao opšte pravilo, podnosioci koji žive izvan nadležnosti države ugovornice nisu izuzeti od zahteva za iscrpljivanjem pravnih lekova u toj državi (videti, po analogiji, Demopoulos and Others v. Turkey (odluka) [VV], br. 46113/99, 3843/02, 13751/02, 13466/03, 10200/04, 14163/04, 19993/04 i 21819/04, stav 98, ESLJP 2010).

82. Vraćajući se na predmetni slučaj, Sud će prvo ispitati da li spor protiv stare Ljubljanske banke ili Republike Slovenije u slovenačkim sudovima, peticija slovenačkom Ustavnom sudu za pokretanje postupka apstraktnog razmatranja ustavnosti i spor protiv stare Ljubljanske banke u hrvatskim sudovima, uzete zajedno ili odvojeno, mogu biti smatrane delotvornim domaćim pravnim lekom za nemogućnost g-đe Ališić i g. Sadžaka da neometano raspolažu svojom starom deviznom štednjom iz sarajevske filijale stare Ljubljanske banke. Zatim će nastaviti da utvrđuje da li zahtev nadležnom stečajnom sudu u Srbiji, parnični postupak protiv Investbanke pred srpskim sudovima i zahtev za isplatu na osnovu humanitarnih razloga, uzeti zajedno ili pojedinačno, može biti smatran delotvornim domaćim pravnim lekom za nemogućnost g. Šahdanovića da neometano raspolaže svojom starom deviznom štednjom iz tuzlanske filijale Investbanke.

1. Što se tiče sarajevske filijale stare Ljubljanske banke

(a) Građanska parnica protiv stare Ljubljanske banke pred sudovima u Sloveniji

83. Sud primećuje da je Okružni sud u Ljubljani doneo brojne presude kojima nalaže staroj Ljubljanskoj banci da isplati staru deviznu štednju u svojoj sarajevskoj i zagrebačkoj filijali, zajedno sa kamatom, i da je najmanje jedna takva presuda, koja se tiče sarajevske filijale, već proglašena pravosnažnom (videti stav 38. iznad). Međutim, s obzirom na činjenicu da je zakon iz 1994. godine ostavio banku sa ograničenim sredstvima, neizvesno je da li će ove presude biti i izvršene (videti stav 37. iznad). Zaista, slovenačka Vlada nije uspela da pokaže da je bar jedna od ovih odluka i izvršena. Prema tome, za sada nema dokaza da je ovaj pravni lek u mogućnosti da obezbedi odgovarajuće i dovoljno obeštećenje podnosiocima.

(a) Građanska parnica protiv Republike Slovenije pred sudovima u Sloveniji

84. Izvestan broj klijenata sarajevske i zagrebačke filijale stare Ljubljanske banke je pokrenuo parnične postupke protiv Republike Slovenije. Pošto do sada nijedna od njih nije bila uspešna (videti stav 38. iznad), Sud nalazi da ovaj pravni lek ne pruža opravdan izgled na uspeh za podnosioce (videti, po analogiji, E.O. and V.P. v. Slovakia, br. 56193/00 i 57581/00, stav 97. od 27. aprila 2004. godine).

b) Peticija slovenačkom Ustavnom sudu

85. Sud konstatuje da prema članu 24. Zakona o Ustavnom sudu iz 2007. godine svako lice koje pokaže pravni interes može uložiti peticiju za pokretanje postupka apstraktnog razmatranja ustavnosti (videti stav 36. iznad). U predmetnom slučaju nije neophodno presuđivati o delotvornosti ovog pravnog leka u opštem smislu. Čak iako pretpostavimo da može biti delotvoran u nekom drugom kontekstu, nije u mogućnosti da pruži odgovarajuće i dovoljno obeštećenje predmetnim podnosiocima iz sledećih razloga.

Što se tiče delotvornosti upućivanja peticije slovenačkom Ustavnom sudu za pokretanje ispitivanja ustavnosti prekida postupaka u periodu od 1997. do 2009. godine, tačno je da takva peticija dvojice hrvatskih državljana bila uspešna u smislu što je Ustavni sud Slovenije proglasio prekid postupaka neustavnim omogućavajući tako nastavak parničnih postupaka u vezi sa ovim pitanjem (videti stav 38. iznad). Međutim, nije im bila dodeljena nikakva nadoknada ili bilo koje drugo obeštećenje. Pored toga, činjenica da su njihovi parnični postupci nakon toga nastavljeni nije dovoljna sama po sebi da proglasi peticiju Ustavnom sudu delotvornim pravnim lekom pošto je Sud već našao (videti stavove 83. i 84. iznad) da su parnični postupci ili bili u nemogućnosti da obezbede odgovarajuće i dovoljno obeštećenje ili nisu nudili opravdane izglede na uspeh za podnosioce.

Što se tiče delotvornosti peticije Ustavnom sudu Slovenije za pokretanje procene ustavnosti odredbe kojom se ograničava državna odgovornost za staru deviznu štednju u domaćim filijalama stare Ljubljanske banke, ta odredba je uključena u Zakon za sprovođenje Ustavne povelje iz 1991. godine koji nije podložan preispitivanju od strane tog suda (videti stav 36. iznad).

(a) Građanska parnica protiv stare Ljubljanske banke pred sudovima u Hrvatskoj

86. Sud je ranije utvrdio da se u predmetima u vezi sa preraspodelom odgovornosti za staru deviznu štednju između država sledbenica SFRJ, kao što je predmetni slučaj, od tužilaca može opravdano očekivati da traže obeštećenje u sudovima gde su drugi tužioci bili uspešni u drugim državama sledbenicama (videti Kovačić i drugi, naveden u gornjem tekstu, stav 265.). Istina je da je nekim štedišama zagrebačke filijale stare Ljubljanske banke isplaćena njihova stara devizna štednja od prinudne prodaje imovine te banke koja se nalazi u Hrvatskoj (videti stav 32. iznad). Međutim, slovenačka Vlada nije bila u mogućnosti da dokaže da je neki štediša sarajevske filijale bio uspešan pred sudovima u Hrvatskoj. Sud, iz tog, razloga, zaključuje da nijedan od ovih pravnih lekova nije ponudio opravdan izgled na uspeh za podnosioce predstavki.

2. Što se tiče tuzlanske filijale Investbanke

(a) Zahtev nadležnom stečajnom sudu u Srbiji

87. Iako je stotine klijenata filijala Investbanke u Bosni i Hercegovini uložilo takve zahteve nadležnom stečajnom sudu, nijedan od njih do sada nije bio uspešan (videti stav 35. iznad). Prema tome, sledi da ovaj pravni lek nije ponudio opravdan izgled na uspeh za g. Šahdanovića.

(b) Građanska parnica protiv Investbanke pred srpskim sudovima

88. Iako je tačno da je u ranim 1990-tim godinama mali broj štediša filijala banaka sa sedištem u Srbiji izvan Srbije dobilo presude pred sudovima u Srbiji kojima se bankama nalaže da isplate staru deviznu štednju (videti činjenice u presudi Šekerović protiv Srbije (odluka) br. 32472/03 od 4. januara 2006. godine), srpska Vlada nije uspela da dokaže da je ijedna od tih presuda bila i izvršena pre zakonskog prekida svih izvršnih postupaka o ovom pitanju 1998. godine. Prema tome, ovaj lek nije u mogućnosti da obezbedi odgovarajuće i dovoljno obeštećenje g. Šahdanoviću.

(v) Zahtev za isplatu na osnovu humanitarnih razloga

89. Sud konstatuje da je stara devizna štednja početkom 1990-tih godina bila podizana pod ograničenim osnovama, posebno za pokriće troškova za lečenje ili sahranu (videti stav 33. iznad). Pošto ne postoje naznake, a kamoli dokaz, da je g. Šahdanović imao takve troškove u tom periodu, ovaj pravni lek mu nije bio na raspolaganju.

3. Zaključak

90. Imajući u vidu sve gore navedeno, podnosioci nisu imali delotvoran pravni lek na raspolaganju za svoje zahteve prema članu 1. Protokola br. 1. Pošto je Slovenija odgovorna za staru deviznu štednju u sarajevskoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana i Srbija za staru deviznu štednju u tuzlanskoj filijali Investbanke (videti stavove 68. i 70. iznad), Sud nalazi da je došlo do povrede člana 13. od strane Slovenije prema g-đi Ališić i g. Sadžaku i od strane Srbije prema g. Šahdanoviću. Stoga, odbacuje prigovore Vlada u vezi sa nemogućnošću podnosilaca da iscrpe sve domaće pravne lekove (videti stav 51. iznad). Što se tiče drugih tuženih država, Sud nalazi da nije bilo povrede člana 13.

IV KONAČNI ZAKLJUČAK U VEZI SA ČLANOM 1. PROTOKOLA BROJ 1

91. U svetlu preliminarnog zaključka u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 datim u stavu 74. iznad i zaključka u vezi sa navodnim propustom podnosilaca da iscrpe sve domaće pravne lekove utvrđene u stavu 90. iznad, Sud zaključuje da postoji povreda člana 1. Protokola br. 1 od strane Slovenije prema g-đi Ališić i g. Sadžaku i od strane Srbije prema g. Šahdanoviću. Sud dalje zaključuje da nije bilo povrede tog člana od strane drugih tuženih država.

V NAVODI O POVREDI ČLANA 14. KONVENCIJE

92. Član 14. Konvencije glasi:

"Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili nekih drugi status."

93. Podnosioci su naveli povredu člana 14. u vezi sa članom 13. Konvencije i članom 1. Protokola br. 1, oslanjajući se u suštini na razmatranja na kojima se zasnivaju njihove pritužbe prema ovim poslednjim odredbama kada se posmatraju samostalno. Nakon što je ispitao zapažanja vlada i imajući u vidu svoje zaključke u vezi sa članom 13. i članom 1. Protokola br. 1 u stavovima 90-91, Sud smatra da nema potrebe ispitivati ovo pitanje prema članu 14. u vezi sa ovim članovima što se tiče Srbije i Slovenije i da nije bilo povrede člana 14. što se tiče ostalih tuženih država.

VI PRIMENA ČLANA 46. KONVENCIJE

94. Relevantan deo člana 46. Konvencije glasi:

"1. Visoke ugovorne strane obavezuju se da se povinuju pravosnažnoj presudi Suda u svakom predmetu u kome su stranke.

2. Pravosnažna presuda se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje."..."

A Navodi stranaka

95. Vlade Srbije, Slovenije, Makedonije kao i podnosioci uložili su prigovor na primenu procedure "pilot presude" u ovom predmetu. Vlada Bosne i Hercegovine navodi da je predmetni slučaj odgovarajući za tu proceduru pošto se odnosi na oko 130.000 štediša sarajevske filijale stare Ljubljanske banke, oko 132.000 štediša zagrebačke filijale te banke koji nisu prebacili svoju ušteđevinu u hrvatske banke (videti stav 32. iznad) i oko 132.000 štediša filijala Investbanke u Bosni i Hercegovini. Vlada Hrvatske je ostala pri stavu da je u ovoj fazi teško proceniti da li je predmet odgovarajući za proceduru "pilot odluke" ili ne.

B Ocena Suda

1. Opšta načela

96. Sud podseća da član 46. Konvencije, tumačen u svetlu člana 1, nameće zakonsku obavezu tuženim državama da primene, pod nadzorom Komiteta ministara, odgovarajuće opšte i/ili pojedinačne mere za obezbeđivanje prava podnosilaca za koje je Sud utvrdio povredu. Te mere moraju biti preduzete i u odnosu na druga lica koja su u istoj poziciji kao i ovi podnosioci, posebno rešavanjem problema koji su doveli do sudskih nalaza (videti Lukenda protiv Slovenije, br. 23032/02, stav 94, ESLJP 2005-X). Komitet ministara je prilikom nadzora izvršenja sudskih presuda dosledno naglašavao ovu obavezu (videti ResDH(97)336, IntResDH(99)434, IntResDH(2001)65 i ResDH(2006)1)

97. Da bi olakšao delotvorno izvršenje svojih presuda, Sud može da usvoji proceduru "pilot presude" koja mu omogućava da jasno identifikuje strukturne probleme podvlačeći povrede i da ukaže na mere koje tužene države treba da primene kako bi ih rešili (videti Pravilo 61. Poslovnika Suda i Broniowski v. Poland [VV], br. 31443/96, stav 189-94, ESLJP 2004 V) Cilj ovo procedure je da omogući najbrže i najdelotvornije rešenje disfunkcije koja utiče na zaštitu predmetnih prava iz Konvencije u nacionalnom pravnom poretku (videti Wolkenberg and Others v. Poland (odluka), br. 50003/99, stav 34, ESLJP 2007 XIV). Dok bi radnje tužene države trebalo pre svega da ciljaju na rešavanje takve disfunkcije i na uvođenje, ukoliko je potrebno, delotvornih domaćih pravnih lekova u odnosu na ove povrede, moguće je uključiti i ad hoc rešenja poput prijateljskih poravnanja sa podnosiocima ili jednostrane ponude naknade u skladu sa zahtevima Konvencije. Sud može odlučiti da odloži ispitivanja sličnih predmeta, dajući time tuženim državama priliku da ih reše na tako različite načine (videti, između ostalog, Burdov protiv Rusije (br. 2), br. 33509/04, stav 127, ESLJP 2009). Ukoliko, međutim, tužene države ne usvoje takve mere nakon pilot presude i nastave da krše Konvenciju, Sud neće imati drugog izbora sem da nastavi ispitivanje svih sličnih predstavki koje se nalaze pred njim i donese presude kako bi obezbedio delotvorno poštovanje Konvencije (videti E.G. v. Poland (odluka) br. 50425/99, st. 28, ESLJP 2008)

2. Primena opštih načela na predmetni slučaj

98. Povreda koju je Sud našao u ovom predmetu utiče na mnoge ljude. Postoji više od 1.650 sličnih predstavki, podnetih u ime više od 8.000 podnosilaca, koje su u toku pred Sudom. Prema tome, Sud smatra da je primena procedure "pilot presude" u ovom slučaju odgovarajuća, i pored prigovora stranaka u vezi sa tim.

99. Dok u načelu nije na Sudu da odredi koje bi korektivne mere bile odgovarajuće za ispunjenje obaveza tuženih država prema članu 46. Konvencije, u svetlu sistemske situacije koja je identifikovana, Sud primećuje da su opšte mere na nacionalnom nivou bez sumnje neophodne zarad izvršenja predmetne presude.

Posebno, Slovenija treba da preduzme sve neophodne mere u roku od šest meseci od dana kada predmetna presuda postane pravosnažna kako bi omogućila g-đi Ališić, g. Sadžaku i svima ostalima koji su u istoj poziciji isplatu stare devizne štednje pod istim uslovima kao i za one koji su imali takvu ušteđevinu u domaćim filijalama slovenačkih banaka. U istom roku, Srbija treba da preduzme sve neophodne korake da omogući g. Šahdanoviću i svim ostalim u istoj poziciji isplatu njegove stare devizne štednje pod istim uslovima koje su imali srpski državljani sa takvim ušteđevinama u domaćim filijalama srpskih banaka.

Što se tiče ranijih odugovlačenja, Sud ne nalazi za neophodno, za sada, da naloži pružanje odgovarajućeg obeštećenja svim oštećenim licima. Ukoliko, međutim, bilo Srbija ili Slovenija ne primene opšte mere navedene iznad i nastave da krše Konvenciju, Sud može ponovo razmatrati pitanje obeštećenja u nekom budućem odgovarajućem predmetu protiv te države (videti, po analogiji, Suljagić, naveden iznad, st. 64).

100. Neophodno je naglasiti da se gore navedeni nalozi ne odnose na lica kojima je, iako u istoj poziciji kao i predmetni podnosioci, isplaćena stara devizna štednja od strane drugih država sledbenica, kao što su oni koji su bili u mogućnosti da podignu svoju staru deviznu štednju na humanitarnoj osnovi (videti st. 17. i 33. iznad) ili da je koriste u procesu privatizacije (videti st. 22. iznad) i oni kojima je isplaćena ušteđevina iz zagrebačke i skopljanske filijale Ljubljanske banke Ljubljana od strane hrvatske i makedonske vlade (videti st. 32. i 39. iznad). Srbija i Slovenija, prema tome, mogu da isključe te osobe iz svojih planova otplate. Međutim, ako je na takav način isplaćen samo deo stare devizne štednje, Srbija i Slovenija su sada obavezne za ostatak (Srbija za staru deviznu štednju u svim filijalama srpskih banaka i Slovenija za ušteđevine u svim filijalama slovenačkih banaka, bez obzira na lokaciju filijale ili državljanstvo predmetnog ulagača).

101. Najzad, Sud odlaže ispitivanje sličnih predmeta na šest meseci od dana kada ova presuda postane pravosnažna (videti, po analogiji, Suljagić, naveden gore, st. 65) Ova odluka ne dovodi u pitanje ovlašćenje Suda da u bilo kom trenutku proglasi neprihvatljivim bilo koji predmet ili da ga izbriše sa svog spiska u skladu sa Konvencijom.

VI PRIMENA ČLANA 41. KONVENCIJE

102. Član 41. Konvencije glasi:

"Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci."

A Šteta

103. Podnosioci su zahtevali isplatu svoje stare devizne štednje sa kamatom na ime materijalne štete. Sud je već izdao naloge u vezi sa tim u stavu 99. iznad.

104. Svaki podnosilac je dalje zahtevao 4.000 evra na ime nematerijalne štete. Vlade Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Makedonije navode da su ovi zahtevi neopravdani. Sud, međutim, prihvata da su podnosioci pretrpeli određene gubitke usled povrede Konvencije koja je u ovom slučaju utvrđena. Procenjujući na osnovu pravičnosti, kao što se zahteva članom 41. Konvencije, Sud dodeljuje tražene iznose (tj, 4.000 evra g-đi Ališić i isti iznos g. Sadžaku koje će isplatiti Slovenija i 4.000 evra g. Šahdanoviću koje će isplatiti Srbija).

B Troškovi i izdaci

105. Podnosioci su takođe zahtevali 59.500 evra za troškove i izdatke nastale pred Sudom. Vlade Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Makedonije su ostale pri stavu da je ovaj zahtev neopravdan i nepotkrepljen. Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac ima pravo na nadoknadu troškova i izdataka jedino u meri u kojoj se pokaže da su oni stvarno i neizbežno i nastali i da je iznos u razumnim okvirima. To znači, podnosilac bi morao da ih je već platio ili da je u obavezi da ih plati, u skladu sa pravnim i ugovornim obavezama, i morali su biti neizbežni za sprečavanje utvrđene povrede ili dobijanja obeštećenja. Sud zahteva račune po stavkama i račune koji imaju dovoljno detalja kako bi se utvrdilo u kojoj meri su ispunjeni gore navedeni zahtevi. Pošto nisu podneti nikakvi računi u predmetnom slučaju, Sud odbija ovaj zahtev.

V Zatezna kamata

106. Sud smatra odgovarajućim da stopa zatezne kamate bude zasnovana na graničnoj aktivnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke, čemu treba dodati tri procentna poena.

IZ TIH RAZLOGA, SUD

1. Odbacuje sa šest prema jedan prigovore vlada u vezi sa propustom podnosilaca da iscrpe domaće pravne lekove;

2. Zaključuje jednoglasno da postoji povreda člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju od strane Srbije u odnosu na g. Šahdanovića;

3. Zaključuje sa šest prema jedan da postoji povreda člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju od strane Slovenije u odnosu na g-đu Ališić i g. Sadžaka;

4. Zaključuje jednoglasno da ne postoji povreda člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju od strane drugih tuženih država;

5. Zaključuje jednoglasno da postoji povreda člana 13. Konvencije od strane Srbije u odnosu na g. Šahdanovića;

6. Zaključuje sa šest prema jedan da postoji povreda člana 13. Konvencije od strane Slovenije u odnosu na g-đu Ališić i g. Sadžaka;

7. Zaključuje jednoglasno da ne postoji povreda člana 13. Konvencije od strane drugih tuženih država;

8. Zaključuje jednoglasno da ne postoji potreba za ispitivanjem zahteva prema članu 14. Konvencije u vezi sa članom 13. Konvencije i članom 1. Protokola br. 1 što se tiče Srbije i Slovenije i da nema povrede člana 14. Konvencije u vezi sa članom 13. Konvencije i članom 1. Protokola br. 1 što se tiče ostalih tuženih država;

9. Zaključuje jednoglasno da propust srpske i slovenačke vlade da uključi predmetne podnosioce i sve ostale koji se nalaze u istoj poziciji u svoje planove otplate stare devizne štednje predstavlja sistemski problem;

10. Zaključuje jednoglasno da Srbija treba da preduzme sve neophodne mere u roku od šest meseci od dana kada predmetna presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44, st. 2 Konvencije, kako bi omogućila g. Šahdanoviću i svim ostalim u istoj poziciji isplatu njegove stare devizne štednje pod istim uslovima koje su imali srpski državljani sa takvim ušteđevinama u domaćim filijalama srpskih banaka;

11. Zaključuje sa šest prema jedan da Slovenija treba da preduzme sve neophodne mere u roku od šest meseci od dana kada predmetna presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44, st. 2 Konvencije, kako bi omogućila g-đi Ališić i g. Sadžaku i svim ostalim u istoj poziciji isplatu stare devizne štednje pod istim uslovima koje su imali drugi sa takvim ušteđevinama u domaćim filijalama slovenačkih banaka;

12. Odlučuje jednoglasno da odloži, na šest meseci od dana kada ova presuda postane pravosnažna, ispitivanje svih sličnih predmeta ne dovodeći u pitanje ovlašćenje Suda da u bilo kom trenutku proglasi neprihvatljivim bilo koji predmet ili da ga izbriše sa svog spiska u skladu sa Konvencijom.

13. Zaključuje jednoglasno

(a) da Srbija isplati g. Šahdanoviću, u roku od tri meseca od dana kada predmetna presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44, st. 2 Konvencije, 4.000 evra (četiri hiljade evra) na ime nematerijalne štete, plus poreze koji mogu biti naplaćeni.

(b) da se nakon isteka gore navedena tri meseca do isplate, računa obična kamata na gornji iznos po stopi jednakoj graničnoj aktivnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke tokom perioda docnje uz dodatak tri procentna poena;

14. Zaključuje sa šest prema jedan

(a) da Slovenija isplati g-đi Ališić i g. Sadžaku, u roku od tri meseca od dana kada predmetna presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44, st. 2 Konvencije, 4.000 evra (četiri hiljade evra) na ime nematerijalne štete, plus poreze koji mogu biti naplaćeni;

(b) da se od isteka gore navedena tri meseca do isplate, računa obična kamata na gornji iznos po stopi jednakoj graničnoj aktivnoj kamatnoj stopi Evropske centralne banke tokom perioda docnje plus tri procentna poena;

15. Odbija jednoglasno preostali deo zahteva podnosilaca za pravično zadovoljenje.

Sačinjeno na engleskom jeziku i u pisanom obliku 6. novembra 2012. godine, u skladu sa pravilom 77, st. 2. i 3. Poslovnika Suda.

Lawrence Early

 

Nicolas Bratza

Sekretar

 

Predsednik

U skladu sa članom 45, st. 2. Konvencije i Pravilom 74, st. 2. Poslovnika Suda, pojedinačno mišljenje sudije Zupančiča dato je u prilogu ovoj presudi.

N.B.
T.L.E.

IZDVOJENO MIŠLJENJE SUDIJE ZUPANČIČA

Žalim što ne mogu da se priklonim većinskoj presudi. Iz brojnih razloga, od kojih sam samo neke naveo u ovom izdvojenom mišljenju, smatram da će se, pred Velikim većem, najverovatnije pokazati da rezultat ove presude koju je donelo ad hoc Veće nije u skladu sa slovom i duhom Konvencije.

Ukoliko počnemo sa Protokolom br. 1, član 1, stav 1. uz Konvenciju, vidimo da je njegova svrha da zaštiti bona fide posed, legitimna očekivanja, dokazive tvrdnje itd. Međutim, u ovom slučaju mi, u krajnjoj analizi, štitimo spekulativan uticaj i mane piramidalne šeme državnih razmera komunističkog režima. Ovu šemu je osmislio, sada pokojni, jugoslovenski režim - koji je tada bio u strašnoj potrebi za sredstvima u čvrstoj valuti. Što je još važnije i sa moralne tačke gledišta, pošto LJB banka i Republika Slovenija nisu bile te koje su postavile ovu Poncijevu šemu, definitivno oni nisu Medof u ovoj priči!

U najgorem scenariju, u kom bi LJB banka i implicitno Republika Slovenija bile odgovorne za, da prosto kažemo, "krađu" novca ulagača - i dalje ne bi imalo smisla nadoknađivati ulagače sa apsurdnih 12% na početni ulog. Etički govoreći, ovaj udeo zahteva za nadoknadu je bila spekulacija naivnih, kao i obično, ulagača u pomenutu komunističku Poncijevu šemu.

U bankarstvu i sličnim situacijama u sukcesiji, teritorijalno načelo koje se primenjuje i sprovodi za nadoknadu dugova određene države, oslikava dobro poznato ekonomsko razmišljanje da se novac dobijen od uloga ulagača ulaže, u smislu tzv. "knjigovodstvenog novca", na samoj teritoriji na kojoj banka posluje kao dužnik prema ulagačima te banke, a posebno kao poverilac prema brojnim preduzećima koje je ta ista banka istovremeno finansirala putem zajmova. Većinska presuda, da to kažemo drugačije, krši teritorijalno načelo.

Teritorijalno načelo je stava da poveriocima tj. štedišama banke treba nadoknaditi njihove uloge u regionu, oblasti ili teritoriji na kojoj su ukupni komercijalni zajmovi sačinjeni od njihovih uloga stvarno i pruženi različitim preduzećima. Kao što je navedeno u često citiranom i prvobitnom članku o jugoslovenskoj sukcesiji: "…teritorijalno načelo jasno služi kao opšte pravilo o državnoj sukcesiji u vezi sa materijalnom pokretnom imovinom." (videti Carsten Stahn,Agreement on Succession Issues of the Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia, 96 Am. J. Int'l L. 379 (2002)). Videćemo odmah zašto je ovo logično i samim tim pravično.

Moramo razumeti da su sve banke uvek funkcionisale na ovakav način spekulativne procene svojih budućih rizika, na osnovu čega se novac ulagača uvećava na virtuelan način pružanjem zajmova mnogo većih nego što je početni kapital inicijalnog uloga ("knjigovodstveni novac"). "Virtuelno" ovde znači da je "knjigovodstveni novac" bukvalno pozajmljen od budućnosti i samim tim je "virtuelni novac".

Tako su čvrste valute koje su uložene i pretvorene u "knjigovodstveni novac" pružene kao zajam preduzećima na datoj teritoriji ili pojedincu na datoj teritoriji koji su bili voljni i sposobni da ga otplate i da plaćaju normalnu kamatnu stopu na zajam koji su uzimali od banke. Naravno, kamata koja se plaćala možda nikada neće biti visoka 12%. Ovo ima za cilj da dokaže da je pomenuta piramidalna šema - bila upravo to.

Ovaj dobro poznati način bankarskog poslovanja, međutim, treba gledati u svetlu tada umiruće Markovićeve vlade i u svetlu predstojećeg finansijskog i državnog sloma, čemu je sama ova komunistička Poncijeva šema sa čvrstom valutom bila jasan znak upozorenja koji su svi mogli da vide i uzmu u obzir.

Takođe je očigledno da će svaki "napad na banku" odmah završiti stečajem te banke. Svaka banka je u osnovi spekulativno odlaganje kao što važi i za svaku piramidalnu šemu, Poncijevu šemu itd. - osim što je u poštenom bankarstvu krug isplate zajmova realističan. Tako je, npr, Tuđmanov režim u Hrvatskoj naglo zatvorio LJB banku na svojoj teritoriji, što je značilo, kao što bi značilo za svaku banku, momentalnu likvidaciju LJB banke. U takvoj situaciji, svi dugovi svih ulagača su odmah aktivni, dok su zajmovi i dalje u dugoročnom procesu otplate. Drugim rečima, zatvaranje banke po nalogu režima izaziva momentalno neizvršenje obaveza banke - posebno prema svojim pojedinačnim ulagačima, poveriocima itd.

Teritorijalno načelo označava dinamički pogled na bankarsko poslovanje: vođeno je idejom da je odlučujući aspekt poslovanja banke njeno plasiranje sopstvenih zajmova na određenoj teritoriji. Kada se teritorija u pitanju tako smatra glavnim kriterijumom za otplatu, ovo ima sopstvenu opravdanu logiku koja se ne može razumeti iz proste perspektive privatnog prava člana 1, stava 1. Protokola br. 1.

U slučaju da je banka u nemogućnosti da isplati svoje ulagače, jedino ulagači sa te teritorije, bez obzira na svoje državljanstvo itd. će biti pokriveni državnom garancijom, iz očiglednog makroekonomskog razloga da je knjigovodstveni novac koji je originalno došao iz uloga ulagača u stvari bio uložen i ostao na teritoriji u pitanju. Tu je imao stimulisanu ekonomsku aktivnost itd.

Prema tome, ima smisla, kada je u pitanju diskusija o sukcesiji, da države sledbenice takođe pokrivaju svoje teritorije svojim garancijama kada centralni organ, u ovom slučaju centralna banka u Beogradu, nije ispunio svoju funkciju garanta. Ako je to logika, lako je razumeti da takođe ima smisla da šest država sledbenica osigura zahteve svojih ulagača, svaka na svojoj teritoriji.

Ovo se u stvari i desilo, bar u određenoj meri, tj. u smislu što je Hrvatska velikim delom isplatila ulagače LJB banke na svojoj teritoriji. Neko možda postavi pitanje da li je Hrvatska ovo uradila iz proste dobre namere prema svojim građanima, ili je možda u ovom potezu sadržana makroekonomska pravda, koju je Hrvatska pri nastajanju u potpunosti uzela u obzir. Drugim rečima, ako nije u pitanju logika teritorijalnog načela na prvom mestu, zašto bi Hrvatska preuzela deo duga LJB banke za sve one građane koji su želeli da ih isplati hrvatska država?

U svakom slučaju, logika teritorijalnog načela je očigledna s obe strane ovog slučaja. Mi želimo da podsetimo na jednostavnu ideju da pojedinačna pravda, kao što je posmatrana u Protokolu br. 1, ima potpuno odgovarajuću dopunu u Aristotelovoj distributivnoj pravdi ugrađenoj u teritorijalno načelo.

In pectore, ja sam mnoge godine imao još jedno pitanje jer postoji još jedna travestija u ovom slučaju: naime, ovo pitanje je, u prisutnom rivalističkom okruženju, potpuno pogrešno shvaćeno. Spor je zbrkan jer ovo nije, kao što bi trebalo biti, međudržavni slučaj. Bez greške, atipično pitanje privatnog prava bi se u međudržavnim rivalističkim okolnostima s pravom razvilo u očekivano, prirodno i logičko međudržavno pitanje sukcesije. Ovo bi dovelo do daleko jasnije perspektive o ovom slučaju. Zašto nijedna od tuženih država nije pokrenula, pred Evropskim sudom za ljudska prava, međudržavnu parnicu protiv Republike Slovenije? Zašto se tužene države kriju iza pojedinačnih žalbi kada sve ukazuje na činjenicu da su ovo pitanja sukcesije? Mislim da je odgovor jasan.

Još jedan od mojih glavnih prigovora na većinsku presudu dolazi iz aktuelnog sastava trenutnog ad hoc veća, u kojem su četiri člana tj. bar prosta većina, iz država poverilaca, jedan od članova je iz države dužnika, dok su tu samo dva člana panela koja nisu, u jednom ili drugom smislu, nacionalne sudije u ovom slučaju. Razumemo savršeno dobro uobičajenu proceduralnu logiku Konvencije u smislu da nacionalni sudija zemlje u pitanju mora biti u svim slučajevima član panela da bi pomogao procenu slučaja. Međutim, u situaciji gde imamo sedam država sledbenica koje se bave nečim što je u suštini pitanje sukcesije, logika prisustva nacionalnog sudije u svakom pojedinačnom slučaju rezultiraće takvim ad hoc sastavom, kao u predmetnom slučaju, gde "predstavnici" tužitelja imaju jasnu većinu nad uticajem "predstavnika" tuženog. Ovo je apsurdno pošto je od samog početka vidljivo da će interesi tužitelja odrediti rezultat ad hoccasu većinske presude. Na sreću, neprikosnovena filozofija izdvojenog mišljenja koju ima Konvencija će ovde spasiti stvari bar u smislu što je jasno da slučaj mora biti razmatran pred Velikim većem. U Velikom veću, sastav uz prisustvo svih nacionalnih sudija će biti ublažen u grupi od 17 sudija, tj. interes tužitelja će verovatno imati manji uticaj. Želim da naglasim, da nemam sumnje u nepristrasnost svojih kolega, dok imam u vidu naravno da svesna nepristrasnost kada je u pitanju razmišljanje o nacionalnim interesima ima svoje objektivne granice. Međutim, i da nije brojne nadmoći u ad hoc casu panelu kao takve, tzv. "spoljašnosti" učiniće očiglednim da takav panel neće spoljnom svetu izgledati objektivan i nepristrasan.

Godinama sam stava, a i dalje, da je pitanje u ovom slučaju najbolje dokumentovano u sada poznatom izveštaju prof. Jurgena (Ponovno isplaćivanje deviznih uloga u filijalama Ljubljanske banke van teritorije Slovenije, 1977-1991, dok. 10135 od 14. aprila 2004. godine, Izveštaj, Komitet za pravna pitanja i ljudska prava, Izvestilac: G. Erik Jürgens, Holandija). Smisao izveštaja, st. 20. i 21, je sledeći:

"Ekonomski zaključak mora biti da su početni ulozi, 1991. godine, u stvarnosti prestali da postoje. Ulagači su, privučeni visokim kamatnim stopama, preuzeli rizik deponovanjem svog novca u banke u SFRJ. Kada je ovaj rizik prepoznat, ponovo su ih uverili garancijom koju je dala Vlada SFRJ da će ulozi biti isplaćeni sa ostvarenom kamatom. Ali ova garancija je isparila u trenutku kada se SFRJ raspala, osim ako i u toj meri države sledbenice budu voljne da preuzmu ovu garanciju. Ovo je propisno i urađeno, ali svaka država sledbenica uradilo to na različit način. Slovenija…je preuzela garanciju za FE štednju deponovanu u bankama na njenoj teritoriji, očekujući od drugih republika da učine to isto."

Trenutak ove presude je posebno loš zbog pregovora između Slovenije i Hrvatske koji se sad bar kreću napred i vode ih stručnjaci bankari dve zemlje koje razumeju problem. Presuda će biti pogrešno protumačena kao pravosnažna i, kako se stvari odvijaju, i politički pogrešno shvaćena na obe strane.

Posebno, ako razmotrimo stav 58. presude u kome Vlada Slovenije kritikuje Hrvatsku zbog odbijanja da reši pitanje MMF arbitraže iz 1999. godine, odbijanja da diskutuje o tome na sastancima Stalnog zajedničkog odbora, zbog pristajanja da nastavi BIS pregovore, navodno pod pritiskom EU, jedino u 2010. godini, zbog odbijanja te ponude nakon zatvaranja pregovora o pristupanju EU u 2011. godini, i, na kraju, zato što je zagrebačkoj filijali Ljubljanske banke Ljubljana onemogućila redovno bankarsko poslovanje i time ostvari dodatna sredstva (videti stav 58. većinske presude). Na ove navode slovenačke Vlade hrvatska Vlada nije propisno odgovorila, niti se njima bavila većinska presuda. Neumitno sledi da nevaljalac u ovoj priči nije Slovenija, jer je Slovenija najmanje pet puta pokušala da odlučno pregovara o ovom problemu sukcesije sa Hrvatskom - ali uzalud. Naravno, nemoguće je znati da li je ovog puta, uprkos svemu, hrvatska Vlada ozbiljna ili ne. Bar ovaj put postoji nada da pregovori mogu stvarno krenuti napred, jer ih, kao što sam već naglasio, sada vode dva stručnjaka koja razumeju problem. Štaviše, pristupanje Hrvatske Evropskoj uniji je uslovljeno uspehom ovih pregovora. Podsećamo da je presuda došla u pogrešnom trenutku jer će stvoriti politički utisak o tome ko je sada u dobitničkoj poziciji, uprkos činjenici da slučaj možda ide pred Veliko veće, i ne mora više da pokazuje dobronamernost i konstruktivni stav u tekućim pregovorima.

U ovom kontekstu, moramo skrenuti pažnju na suštinu presude u slučaju Kovačić, koji je bio pred Velikim većem zbog obične tehnikalije i nosi svoju stvarnu poruku u saglasnom mišljenju bivšeg sudije, prof. Džordža Resa (George Ress), svetski poznatog specijaliste za međunarodno pravo, tj. specijaliste u pitanju sukcesije. U slučaju Kovačić, presuda ne pominje ovo pitanje, ali prof. Res je izneo poruku u svom saglasnom mišljenju. Ta poruka je u osnovi ista kao i ona koju nalazimo u Jurgenovom izveštaju tj. da pitanje ne može biti propisno rešeno presudom između privatnih stranki i države. Osim ako ovo nije međudržavni predmet, jedino može biti rešeno pregovorima u kontekstu budućeg sporazuma o sukcesiji.

 

___________________
1Koncept "društvene svojine", iako postoji i u drugim zemljama, bio je posebno veoma razvijen u SFRJ (videti Međad "Sudbina jugoslovenskog modela: Slučaj protiv pravne usaglašenosti", Američki glasnik o korporativnom pravu 52/1 (2004) str. 287 - 319).
2Zakon o deviznom poslovanju, "Službeni list SFRJ", br. 66/85, 13/86, 71/86, 2/87, 3/88, 59/88, 85/89, 27/90, 82/90 i 22/91.
3Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama, "Službeni list SFRJ", br. 10/89, 40/89, 87/89, 18/90, 72/90 i 79/90.
4Zakon o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka i drugih finansijskih organizacija, "Službeni list SFRJ", br. 84/89 i 63/90.
5Odluka o načinu izvršavanja obaveza Federacije po osnovu jemstva za devize na deviznim računima i deviznim štednim ulozima građana, građanskih pravnih lica i stranih fizičkih lica, "Službeni list SFRJ", broj 27/90.
6Zakon o obligacionim odnosima, "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89.
7Zakon o deviznom poslovanju, "Službeni list SFRJ", br. 15/77, 61/82, 77/82, 34/83, 70/83 i 71/84.
8Odluka o načinu na koji ovlašćene banke izvršavaju naloge za plaćanje domaćih fizičkih lica devizama sa njihovih deviznih računa i deviznih štednih uloga, "Službeni list SFRJ", br. 28/91, 34/91, 64/91 i 9/92.
9Odluka o načinu vođenja deviznog računa i deviznog štednog uloga domaćeg i stranog fizičkog lica, "Službeni list SFRJ" br. 6/91, 30/91, 36/91 i 25/92.
10Uredba sa zakonskom snagom o preuzimanju i primenjivanju saveznih zakona koji se u Bosni i Hercegovini primenjuju kao republički zakon, "Službeni glasnik Republike Bosne i Hercegovine", broj 2/92.
11Primerak su dostavile vlasti Bosne i Hercegovine.
12Odluka o uslovima i načinu isplata dinara po osnovu definitivne prodaje devizne štednje domaćih fizičkih lica i korišćenju deviza sa deviznih računa i deviznih štednih uloga domaćih fizičkih lica za potrebe liječenja i plaćanja školarine u inostranstvu, "Službeni glasnik Republike Bosne i Hercegovine br. 4/93; Odluka o uslovima i načinu davanja kratkoročnih kredita bankama na osnovu definitivne prodaje deponovane devizne štednje građana i efektivno prodatih deviza od strane građana, "Službeni glasnik Republike Srpske br. 10/93 i 2/94; i Odluka o ciljevima i zadacima monetarno-kreditne politike u 1995, Službeni glasnik Republike Bosne i Hercegovine br. 11/95 i 19/95.
13Zakon o utvrđivanju i realizaciji potraživanja građana u postupku privatizacije, "Službene novine FBiH br. 27/97, 8/99, 45/00, 54/00, 32/01, 27/02, 57/03, 44/04, 79/07 i 65/09.
14Uredba o ostvarivanju potraživanja lica koja su imala deviznu štednju u bankama na teritoriji Federacije, a nisu imala prebivališta na teritoriji Federacije, "Službene novine FBiH br. 44/99.
15Zakon o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjih obaveza Federacije, "Službene novine FBiH br. 66/04, 49/05, 35/06, 31/08, 32/09 i 65/09.
16Zakon o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine", br. 28/06, 76/06 i 72/07.
17 Zakon o postupku upisa pravnih lica u sudski registar, "Službene novine FBiH" br. 4/00, 49/00, 32/01, 19/03 i 50/03.
18Zakon o pretvaranju deviznih depozita građana u javni dug Republike Hrvatske, "Službeni list Republike Hrvatske", broj 106/93.
19Pravilnik o utvrđivanju uvjeta i načina pod kojima građani mogu prenijeti svoju deviznu štednju s organizacijske jedinice banke čije je sjedište izvan Republike Hrvatske na banke u Republici Hrvatskoj, "Službeni list Republike Hrvatske", broj 19/94.
20Vlada Slovenije je dostavila kopiju (Aneksi br. 273-74).
21Odluka o uslovima i načinu davanja kratkoročnih kredita bankama na osnovu definitivne prodaje deponovane devizne štednje građana, "Službeni list Savezne Republike Jugoslavije" br. 42/93, 49/93, 71/93 i 77/93; Odluka o uslovima i načinu isplate dela devizne štednje građana koja je deponovana kod NBJ, "Službeni list" br. 42/94, 44/94 i 50/94; Odluka o uslovima i načinu isplate dela devizne štednje građana koja je deponovana kod NBJ, "Službeni list" br. 10/95, 52/95, 58/95, 20/96, 24/96 i 30/96; Odluka o privremenom obezbeđivanju i načinu i uslovima isplate sredstava ovlašćenim bankama na ime dinarske protivvrednosti dela devizne štednje deponovane kod NBJ isplaćene građanima za određene namene, "Službeni list br. 41/96, 21/98 i 4/99.
22Zakon o izmirenju obaveza po osnovu devizne štednje građana, "Službeni list Savezne Republike Jugoslavije" br. 59/98, 44/99 i 53/01.
23Zakon o regulisanju javnog duga Savezne Republike Jugoslavije po osnovu devizne štednje građana, "Službeni list Savezne Republike Jugoslavije", broj 36/02
24Zakon o deviznom poslovanju, "Službeni list Savezne Republike Jugoslavije", br. 12/95, 29/97, 44/99, 74/99 i 73/00.
25Ustavni zakon za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in neodvisnosti RS, "Uradni list Republike Slovenije" br. 1/91.
26 Zakon o poravnavanju obveznosti iz neizplaćanih deviznih vlog, "Uradni list Republike Slovenije" br. 7/93.
27 Zakon o ustavnem sodišču (uradno prečiščeno besedilo), "Uradni list Republike Slovenije" br. 64/07.
28 Primerak su dostavile vlasti Bosne i Hercegovine.
29Ustavni zakon o dopolnitvah ustavnega zakona za izvedbo Temeljne ustavne listine o samostojnosti in neodvisnosti Republike Slovenije, "Uradni list Republike Slovenije", broj 45/94.
30Zakon o dopolnitvah zakona o Skladu Republike Slovenije za sukcesijo, "Uradni list Republike Slovenije", broj 45/94.
31Odluka je objavljena u Uradnom listu Republike Slovenije br. 105/09.
32Zakon za prezeminje na deponirante devizni vlogovi na graganite od strana na Republika Makedonija, "Službeni list Republike Makedonije", broj 26/92; Zakon za garancija na Republika Makedonija za deponiranite devizni vlogovi na graganite i za obezbeduvanje na sredstva i način za isplata na deponiranite devizni vlogovi na graganite vo 1993 i 1994, "Službeni list", br. 31/93, 70/94, 65/95 i 71/96; i Zakon za načinom i posmakata na isplatuvanje na deponiranite devizni vlogovi na graganite no koji garant e Republika Makedonija, "Službeni list Republike Makedonije", br. 32/00, 108/00, 4/02 i 42/03.
33SFRJ je 1983. godine potpisala taj Ugovor. Savezna republika Jugoslavije je 2001. godine podnela instrument kojim obaveštava o svojoj nameri da zadrži potpis koji je stavila SFRJ.
34Komisiju je osnovala Evropska zajednica i njene države članice 1991. godine. Usvojila je petnaest mišljenja u vezi sa pravnim pitanjima koja proističu iz raspada SFRJ (videti Izveštaje o međunarodnom pravu 92 (1993), str. 162-208, i 96(1994), str. 719-37).
35Videti travaux préparatoires Sporazuma koji je dostavila Vlada Slovenije (Aneksi br. 265-70).
36Primerak tog pisma dostavila je Vlada Hrvatske.
37 Primerak tog pisma dostavila je Vlada Hrvatske.