ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA: Obaveza estetskog hirurga je da postupa sa pažnjom dobrog stručnjaka, u suprotnom se izlaže riziku tužbe za naknadu štete. Odgovornost estetskog hirurga je građanskopravna, jer oni sa pacijentima zasnivaju ugovorni odnos i dobijaju informisani pristanak. Odštete za fizičke bolove zavise od stepena štete, a dosuđuje se i više stotina hiljada dinara. Pacijenti traže i naknadu nematerijalne štete, zbog naruženosti i zbog pretrpljenog straha

Estetska hirurgija ne sme sve što može, a može potpuno da promeni lični opis. Iako pacijent dobije od plastičnog hirurga ono što je tražio, događa se da se kasnije pokaje, predomisli i – podnese tužbu sudu. Još ako je posle operacije imao bolove, podlive i ožiljke, tražiće veliku odštetu.

– Tužbeni zahtevi se kreću od milion do više miliona dinara, a dosuđene odštete idu od 100.000 do nekoliko stotina hiljada dinara, pa i do milion u drastičnim slučajevima. Pacijenti tuže estetske hirurge zbog naruženosti, umanjenja životne aktivnosti, zbog fizičkog i psihičkog bola i straha, a sudski veštaci daju o tome svoj nalaz i mišljenje – kaže advokat Nevena First, koja je pred sudovima zastupala i pacijente i estetske hirurge.

Ovde nije reč o lekarskoj grešci, niti o nesavesnom lečenju, jer nema krivične odgovornosti estetskih hirurga. Njihova odgovornost je građanskopravna, jer oni sa pacijentima zasnivaju ugovorni odnos. Upravo zbog toga, neophodno je da sačine pisani ugovor i da pacijent potpiše takozvani informisani pristanak. Lekar je dužan da mu ukaže na moguće bolove, otoke i druge probleme u postoperativnom periodu. Pacijent mora sa tim da bude upoznat.

– Govorimo samo o kozmetičkoj estetskoj hirurgiji, a ne o rekonstruktivnoj, koja se radi u cilju lečenja deformiteta zbog kojih ljudi objektivno imaju zdravstvene teškoće. Međutim, kod kozmetičke hirurgije reč je o intervencijama koje nisu neophodne, ali u izvesnoj meri mogu i da leče, najčešće psihu, jer se događa da ljudi psihički pate zbog nekih detalja u svom izgledu koje smatraju manama ili "defektima" iako objektivno to nije nikakva mana. Neko može da ima probleme u emotivnom, socijalnom, pa i u profesionalnom životu, zato što smatra, na primer, da mu je ružan nos. Međutim, ima pacijenata koji jednostavno žele da izvrše neku korekciju na licu ili telu, iako im ništa u životu ne trpi i bez te korekcije. Mnogi posle kažu da nikada ne bi otišli da takvu operaciju da su znali koliko će posle da ih boli – navodi Nevena First.

Privatne klinike koje obavljaju estetske operacije, mogle bi da stave katanac na vrata ako bi odbijale zahteve za povećanje grudi i usana, jer su to najčešće intervencije kod žena. Međutim, lekari su dužni da odbiju nerazumne zahteve, naglašava First. Ako devojka od 45 kilograma traži da ima grudi koje može da iznese telo od 75 kilograma, onda je to medicinski neindikovan zahvat, koji objektivno dovodi do naruženosti i može da prouzrokuje zdravstvene probleme.

– Od ukupnog broja svih pacijenata koji dolaze kod estetskih hirurga, deset odsto njih boluje od takozvanog telesnog dismorfičkog poremećaja, koji je teško prepoznatljiv kada je u blažem obliku. To je vid opsesivno-kompulsivnog poremećaja koji karakteriše pogrešna percepcija sopstvenog izgleda i tela. Takvi ljudi su opsesivno usredsređeni na određeni deo ili na celo telo i nemaju realnu predstavu o sebi. Nikada nisu zadovoljni i uvek traže još neku promenu. Zato često menjaju estetske hirurge. Dešava se da hirurg koji radi intervenciju na licu pacijenta, tek kasnije sazna da je taj pacijent imao već nekoliko intervencija na telu – kaže First.

Iako se smatra da je volja pacijenta zakon, u estetskoj hirurgiji etika mora da bude iznad volje pacijenta. Nekada čak nije jasno i da li pacijenti dolaze na operaciju svojom voljom, jer se u praksi dešava da se na estetske operacije odlazi zbog uticaja porodice ili partnera, a da estetska operacija zapravo nije potreba pacijenta.

Bilo bi dobro da klinike za estetsku hirurgiju imaju i psihologe u svom timu ili da upute nerazumne pacijente na psihološko savetovanje. Najveći broj pacijenata su mladi ljudi od 16 do 30 godina.

– U estetskoj hirurgiji možemo govoriti i o odgovornosti pacijenta. Zato je potrebno da postoji poseban pravni akt, u kome će lekar napisati dijagnozu, prognozu i opisati moguće rizike i neželjene posledice. Estetski hirurg nema pravo na takozvanu milosrdnu laž i nema pravo na prećutkivanje, za razliku od hirurga koji, na primer, operišu obolele od raka, jer je operacija najčešće jedina mogućnost za izlečenje, pa hirurzi ohrabruju pacijente i govore im da se ne plaše. Estetski hirurg mora da ukaže pacijentu da će imati bolove u postoperativnom toku. Nekada se dešava i da pacijenti trpe bolove zbog terapija posle operacije, zbog injekcija koje primaju ili zbog drugih komplikacija – objašnjava Nevena First.

Najveći broj nezadovoljnih pacijenata dolazi upravo iz ordinacija estetskih hirurga. To nije zato što su estetski hirurzi lošiji od svojih kolega iz drugih oblasti, nego zato što pacijenti imaju nerealna očekivanja, naglašava ona.

Žene se, češće nego muškarci, odlučuju da tuže hirurga sudu. Muškarcima je neprijatno i pred advokatima i pred porodicom i pred okolinom. Tužbe muškaraca su izuzetno retke, kaže First, jer oni svoje intervencije rade u tajnosti, a to su najčešće ugradnja kose, ali i liftinzi, botoksi, dentalne i estetske stomatološke intervencije.

– Estetski hirurg ima obavezu da postupa sa pažnjom dobrog stručnjaka i u skladu sa pravilima i standardima medicinske struke. Pored toga, on mora pacijentu detaljno da predoči sve u vezi sa njegovim telom, zdravljem i samom intervencijom, sa rezultatima te intervencije. Ako lekar to ne uradi, on je skliznuo na teren odgovornosti i stavio je sebe u rizik da sutra bude tužen za naknadu štete. Jer, kod estetske hirurgije nije reč o hitnoj i nužnoj intervenciji, niti o vitalno ugroženom pacijentu. Estetski hirurg ima pred sobom zdravog pacijenta i upravo zbog toga ima veću obavezu od drugih lekara u odnosu na opseg obaveštenja o mogućim neželjenim posledicama. Na primer, lekar je izvršio operaciju povećanja grudi, ugradio je silikonske implante, postupio je po svim pravilima medicinske struke, uz pažnju dobrog stručnjaka, međutim telo pacijenta je reagovalo tako da je došlo ili do odbacivanja implanta ili do neke infekcije ili do ožiljaka koji su ispali znatno veći odnosno naružili telo pacijenta više nego što ga je prolepšala sama intervencija. Tu nema lekarske greške, ali lekar može biti odgovoran za štetu ukoliko nije pružio pacijentu sve informacije o mogućim rizicima, kako bi on mogao da da svoj "informisan pristanak" – objašnjava advokat Nevena First.

Koliko pred našim sudovima ima postupaka za naknadu štete po tužbama nezadovoljnih pacijenata estetskih hirurga, nije moguće saznati, jer se u sudovima ne vode posebne evidencije za ovakve slučajeve. Svi oni se arhiviraju samo kao naknada štete, a takvih predmeta ima na hiljade. Portparol Prvog osnovnog suda u Beogradu, Ida Nikitović, kaže da su u ovom sudu vođene parnice po tužbama protiv estetskih hirurga, ali ne iznosi detalje zbog privatnosti pacijenata.

Odštete za fizičke bolove kreću se do 100.000 dinara, a ukoliko je došlo do umanjenja životne aktivnosti, onda se dosuđuje više stotina hiljada dinara odštete u zavisnosti od toga kolika je šteta, a to ocenjuju veštaci. Pacijenti traže i naknadu nematerijalne štete, zbog naruženosti i zbog pretrpljenog straha.