NOTARI I ADVOKATI


Žale se advokati na previsoke javne namete, još više na ugrožavanje njihove profesije od beležničke branše u nastajanju.

Očekujem da svi koji su konkurisali za javne beležnike – bez obzira na ishod – u najkraćem roku dobiju od ministra pravde klasičan, individualiziran i potpun pisani upravni akt. U suprotnom, senka sumnje u objektivnost prvog talasa notarskih rođenja biće pojačana i proširena.

S druge strane, ovih dana u Srbiji traje generalna obustava rada advokata. Žale se advokati na previsoke javne namete, još više na ugrožavanje njihove profesije od notarske branše u nastajanju, posebno usled supstitucije značajnog komada advokatske nadležnosti merodavnim zakonima za koje tvrde da su neustavni.

Zebem da smo upravo suočeni s još jednim narastajućim udarom na etiku pravničkog poziva, na pravničko umeće. Na redovno funkcionisanje pravnih tokova, na arsenal legitimnih pravničkih instrumenata.

U nizu proteklih godina na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao jedan od predavača, držao sam kurs specijalizacije diplomiranih pravnika za buduće notare, tu novu kategoriju javnopravnih učesnika u domaćem pravnom saobraćaju. Naš zadatak je bio da objasnimo šta su uopšte notari, kako se organizuju i povezuju, koji im je delokrug poslova, u čemu je uloga, značaj i odgovornost te javne službe i njenih pripadnika u uporednom i domaćem pravnom poretku. Da upoznamo polaznike kursa s postupkom izbora javnih beležnika, njihovim osnovnim pravima i obavezama, odnosom sa državom i građanima, relacijama i razgraničenjem od advokature, a i da analiziramo kako da se pred sudom bore protiv eventualnih nezakonitosti kako prilikom izbora, tako i prestanka notarske službe.

Katkad baš onaj pravnički poslenik, koji treba da pruži profesionalnu uslugu građanima, dođe u situaciju da mora sam da brani integritet sopstvene radnopravne situacije, od kolega i pred kolegama posebno. Podaci i iskustvo ukazuju da se mnogi od njih – na raznim, suprotstavljenim stranama – blago rečeno ne snalaze u opisanim (ne)prilikama. Iako bi morali. Za tako nešto, krivicu najpre snose oni sami, a zatim i gro pravnika iz sve tri grane vlasti. U datom miljeu nisu nipošto nevini ni ovdašnji profesori prava koji tu množinu ,,silnih” pravnika, nisu – pored ostalog – dovoljno naučili o načelima vladavine razumnog i moralnog prava, o slobodama i pravima građana, o njihovoj jednakopravnosti pred zakonom, o nadležnosti organa i organizacija...

Ovo je moje upozorenje svima nama, ujedno hipotetičko izvinjenje zbog ličnog udela u relativnom pedagoškom i stručnom profesorskom neuspehu pravničkog vaspitanja i obrazovanja brojnih kadrova. Ali, ,,ništa nije tako zlo niti je tako dobro kao što mi mislimo. I ništa nije konačno” (E. M. Remark, „Nebo nema miljenike”).

Izvor: www.politikaonline.rs, Zoran R. Tomić