Email Print

ZAKON O ELEKTRONSKIM MEDIJIMA: Svaka inostrana kompanija čiji se program reemituje u Srbiji sa domaćim reklamama ne može biti u nadležnosti Srbije, budući da nema sedište u Srbiji, iako su neke od njih angažovale radnu snagu i imaju TV studio u našoj zemlji


U pravnom poretku Republike Srbije garantuje se sloboda prijema i reemitovanja programa iz država članica Evropske unije (EU) i država članica Evropske konvencije o prekograničnoj televiziji (Konvencija). To znači da TV programi za koje je nadležan organ u državi članici EU ili državi članici Konvencije izdao dozvolu za emitovanje programa (ili dozvolu za pružanje medijske usluge) mogu slobodno da se reemituju na teritoriji naše zemlje. Stoga nije moguće za njih tražiti pribavljanje naše dozvole, odnosno zahtevati prekid reemitovanja programa zato što nije izdata naša dozvola. Dakle, i naša država, kao i najveći deo drugih evropskih država, dužna je da ne sprečava i ne otežava prisustvo inostranih TV programa koji potiču iz navedenih evropskih država.

Navedena sloboda jemči se Zakonom o elektronskim medijima ("Sl. glasnik RS", br. 83/2014 i 6/2016 - dr. zakon) i Evropskom konvencijom o prekograničnoj televiziji (član 4.) koju je naša država ratifikovala. Isto tako, kao kandidat za članstvo u Evropskoj uniji (EU) i potpisnica Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, propisi Srbije u oblasti elektronskih medija moraju biti usklađeni sa pravom EU, čija Direktiva o audiovizuelnim medijskim uslugama (Direktiva) isto tako jemči slobodu prijema ireemitovanja programa TV stanica iz EU (član 3.).

Posebno treba napomenuti da je na primenu Konvencije stavljen faktički moratorijum i da se Stalni komitet, kao telo zaduženo za nadzor nad njenom primenom, ne sastaje zbog toga što je EU ocenila da je za funkcionisanje Sistema prekograničnog TV emitovanja u Evropi dovoljno da postoji pravi okvir koji je postavila Direktiva.

Sloboda prijema i reemitovanja predstavlja svojevrsnu tekovinu evropskog medijskog prava i uvedena je na evropsko pravno područje još krajem 80-tih godina prošlog veka. To je učinjeno tako što je putem Direktive i Konvencije ustanovljeno načelo države porekla, koje podrazumeva da ako je određena kompanija (PMU) dobila u nekoj od država članica dozvolu da pruža medijsku uslugu na nju se primenjuju samo propisi države u kojoj je osnovana i njen program može da se reemituje bez bilo kakvih prepreka u svim državama članicama (najveći deo Evrope), pod uslovom da je država članica koja je izdala dozvolu prihvatila minimalne standarde koji su utvrđeni Direktivom, odnosno Konvencijom (poštovanje dostojanstva, zabrana govora mržnje, zaštita maloletnika, pravila reklamiranja, itd.).

Prema članu 3. Direktive i članu 46. st. 2. i 4. Zakona o elektronskim medijima, ostvarivanje ove slobode ne može se privremeno suspendovati zbog toga što se u televizijskom program stranog PMU emituju reklame iz države ka čijem stanovništvu je program usmeren, pa samim tim i reklame srpskih kompanija.

Shodno navedenom, svaka država članica je dužna da stranom PMU, koji zadovoljava navedene minimalne uslove, omogući da se njegov program reemituje na njenoj teritoriji, bez obzira da li je program tog PMU posebno namenjen stanovništvu te države članice, da li se emituje na stranom jeziku ili jeziku te države članice, da li se u njegovom programu emituju strane ili domaće reklame i dr.

Dakle, u skladu sa primenom navedenog načela određeni PMU može u jednoj državi članici da dobije dozvolu za TV program koji je posebno namenjen stanovništvu na teritoriji druge države članice, a ta druga država je, poštujući slobodu prijema i reemitovanja, dužna da ne ometa reemitovanje tog programa na svojoj teritoriji.

Reč je o praksi koja je veoma razvijena u Evropi, pa tako niz većih kompanija ima svoje sedište u jednoj od država članica u kojoj su pribavile dozvole za pružanje medijske usluge na osnovu kojih emituju programe posebno namenjene građanima u drugim državama. To im značajno olakšava poslovanje, budući da mogu da izaberu poslovno okruženje koje im najviše odgovara i da primenjujući pravila samo jedne države emituju svoje TV programe širom Evrope.

Ono što se često ističe kao primedba jeste da se neki programi proizvode uz angažovanje naše radne snage i da se studio i druge prostorije za proizvodnju dela programa nalaze na teritoriji Srbije, kao i da je to nedozvoljeno i da bi ti programi morali da imaju dozvolu izdatu od strane našeg regulatornog tela.

Zakon o elektronskim medijima (član 45.) u pogledu ovog pitanja polazi od odredaba Direktive, te propisuje da određeni PMU može biti u nadležnosti Republike Srbije:

-       ako ima sedište u Srbiji i ako se u Srbiji donose uredničke odluke;

-       ako ima sedište u Srbiji, a uredničke odluke se donose u državi članici EU, pod uslovom da značajan deo njegove radne snage radi u Srbiji;

-       ako ima sedište u Srbiji i uredničke odluke se donose u državi članici EU, a značajan deo njegove radne snage radi u Srbiji i toj državi članici EU;

-       ako ima sedište u Srbiji, uredničke odluke se donose u državi članici EU i značajan deo njegove radne snage ne radi ni u Srbiji ni u toj državi članici, pod uslovom da je prvobitno započeo svoju delatnost, u skladu sa zakonom, u Srbiji i da održava stabilnu i efektivnu vezu sa srpskom privredom.

Ovde je reč o kriterijumima koji se primarno primenjuju radi utvrđivanja nadležnosti Srbije, a postoje sekundarni i tercijarni kriterijumi koji se primenjuju ako nije moguće utvrditi nadležnost na osnovu primarnih. Slučajevi koji su se do sada javljali u Srbiji bili si takvi da je nadležnost bilo moguće utvrditi na osnovu nekog od primarnih kriterijuma.

Dakle, da bi PMU bio u nadležnosti Regulatornog tela za elektronske medije, on mora u bilo kom slučaju imati sedište u Srbiji, bez obzira na to da li se uredničke odluke donose u Srbiji ili državi članici EU i bez obzira na to da li značajan deo radne snage radi u Srbiji ili državi članici EU.

Osim toga, iz pravnih rešenja koja su u pogledu utvrđivanja nadležnosti prihvaćena na nivou EU proističe da se ne može smatrati zabranjenom praksom da određeni PMU ima sedište u jednoj državi, a da se njegova radna snaga, tehnika, studio i dr. nalaze drugoj državi ka čijem stanovništvu je program i usmeren. Naime, Direktiva, pa samim tim i Zakon o elektronskim medijima, ni u kom slučaju ne određuju usmerenost programa ka stanovništvu određene države kao osnov za utvrđivanje nadležnosti, niti zabranjuju mogućnost da se razlikuju lokacija sedišta, donošenja uredničkih odluka i radne snage.

Na osnovu navedenog može se izvesti nekoliko zaključaka:

- dozvoljeno je da strana kompanija kod stranog regulatornog tela pribavi dozvolu za pružanje medijske usluge koja je posebno usmerena na teritoriju Srbije;

- dozvoljeno je da takav program bude emitovan na srpskom jeziku;

- dozvoljeno je da se u takvom programu emituju reklame srpskih kompanija;

- dozvoljeno je da ta kompanija ima studio u Srbiji i da angažuje radnu snagu u Srbiji u produkciji takvog programa;

Shodno članu 45. Zakona o elektronskim medijima, svaka inostrana kompanija čiji se program reemituje u Srbiji sa domaćim reklamama ne može biti u nadležnosti Srbije, budući da nema sedište u Srbiji, iako su neke od njih angažovale radnu snagu i imaju TV studio u Srbiji.

Izvor: Vebsajt Regulatornog tela za elektronske medije, 24.08.2016.
Naslov: Redakcija


Ako Vam je ova vest privukla pažnju - podelite je:

Email Print