Email Print

USTAVNI SUD ODREDIO PRIVREMENU MERU U ODNOSU NA ODREDBE ČLANA 142. STAV 4. I ČLANA 146. ST. 4. I 5. ZAKONA O ZDRAVSTVENOM OSIGURANJU-OVERA ZDRAVSTVENIH KNJIŽICA


Ustavni sud je na, 17. sednici I Velikog veća, u predmetu IUz-361/2012, doneo rešenje o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 142. stav 4. i člana 146. st. 4. i 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 107/05, 109/05, 106/06, 57/11, 110/12 i 119/12) i obustavio izvršenje pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu odredaba člana 142. stav 4. i člana 146. stav 5. navedenog Zakona. Sud je, saglasno odredbama člana 33. stav 1. i člana 34. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovo rešenje dostavi Narodnoj skupštini radi davanja odgovora. Rok za davanje odgovora je 60 dana od dana dostavljanja ovog rešenja.

Ustavni sud je, povodom podnetih inicijativa i analizom odredaba osporenog Zakona, ocenio da njihovom primenom mogu nastupiti neotklonjive štetne posledice, po jedno od najvažnijih ljudskih prava, te je ocenio da je, do donošenja konačne odluke o oceni ustavnosti navedenih odredaba Zakona o zdravstvenom osiguranju, nužno obustaviti dalju primenu pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu tih odredaba. Naime, to znači da se, do donošenja odluke Ustavnog suda u ovom predmetu, neće primenjivati odredbe Zakona o zdravstvenom osiguranju kojima je propisano da se naknadna overa isprave o osiguranju, odnosno zdravstvene kartice, odnosno posebne isprave o korišćenju zdravstvene zaštite može izvršiti pod uslovom da je osigurano lice izvršilo izbor izabranog lekara u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, te da ako osigurano lice ne izvrši izbor izabranog lekara u roku od šest meseci od dana sticanja svojstva osiguranog lica u skladu sa ovim zakonom, ima pravo samo na pružanje hitne medicinske pomoći do momenta izbora izabranog lekara u skladu sa ovim zakonom.

Sud je rešenjem o pokretanju postupka za ocenu ustavnosti odredaba člana 142. stav 4. i člana 146. st. 4. i 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju, zatražio od Narodne skupštine da se izjasni o sledećim spornim ustavno-pravnim pitanjima:

- da li se izbor izabranog lekara može ovim zakonom propisati kao obaveza, odnosno kao uslov za uživanje prava po osnovu obaveznog zdravstvenog osiguranja, s obzirom na to da se doprinosi za to osiguranje uplaćuju unapred i da je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti garantovano pravo osiguranom licu da slobodno bira zdravstvenu ustanovu i lekara kod koga će ostvariti pravo na zdravstvenu zaštitu;

- da li postoji objektivno i razumno opravdanje da se osiguranom licu, uskrati (ograniči) pružanje zdravstvene zaštite u obimu koji odgovara obimu plaćene zdravstvene usluge i koja mu je neophodna s obzirom na njegovo zdravstveno stanje, samo iz razloga što osigurano lice nije izvršilo izbor izabranog lekara i da li se na taj način dovodi u pitanje ostvarivanje suštine prava na zdravstvenu zaštitu koja je kao takva ustanovljena zakonom, na temelju ustavne garancije prava na zaštitu fizičkog i psihičkog zdravlja;

- da li se propisivanjem navedenih posledica po osiguranika koji ne izabere izabranog lekara, takav osiguranik u suštini kažnjava- tj. lišava mogućnosti korišćenja usluga zdravstvene zaštite, te da li je takvo propisivanje u skladu sa zahtevima utvrđenim u odredbama čl. 18. i 20. Ustava, a posebno sa principom proporcionalnosti. Naime, pitanje je da li se sloboda izbora izabranog lekara na ovaj način transformiše u dužnost izbora, čije se ne vršenje "strogo kažnjava" i da li se neizvršavanje te obaveze (dužnosti) moglo sankcionisati na drugi način, odnosno manjim obimom ograničenja prava na zdravstvenu zaštitu;

- da li je ustanovljeno zakonsko ograničenje Ustavom zajemčenog prava građana na zaštitu zdravlja, u skladu sa ciljevima i svrhom zdravstvene zaštite na čije postizanje se obavezala naša zemlja i na međunarodnom planu-ako se osiguranicima bez ispunjenja navedenog uslova propisanog u osporenim odredbama Zakona, obezbeđuje samo pravo na minimalnu zdravstvenu zaštitu u vidu pružanja hitne medicinske pomoći (čime im kako stoji u mišljenju Narodne skupštine "nije ugrožen život"), a ne pravo na pružanje adekvatne zdravstvene usluge koja je inače pokrivena uplaćenim obaveznim doprinosom za zdravstveno osiguranje;

- da li su osporenim odredbama Zakona osigurana lica koja nisu izabrala lekara, dovedena u bitno različit položaj u odnosu na ostala osigurana lica, protivno principu jednakosti iz člana 21. Ustava i člana 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju;

- da li je ovlašćenje Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje da osiguranicima naknadno ne overi zdravstvenu ispravu ukoliko ne izaberu lekara i time ne potvrdi njihovo pravo na korišćenje unapred plaćene zdravstvene usluge, u skladu sa osnovnim načelima zaštite prava osiguranih lica i zaštite javnog interesa;

- da li propisani uslovi, s obzirom na posledice, prevazilaze ciljeve koji se žele postići u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu u sistemu izabranog lekara, te da li se na taj način dovodi u pitanje ostvarivanje suštine prava na zaštitu zdravlja građana iz člana 68. Ustava i člana 12. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima;

- da li se osigurana lica koja se nalaze u različitoj pravnoj i činjeničnoj situaciji mogu u pogledu uživanja prava u suštini dovesti u položaj lica za koja se doprinosi uopšte ne uplaćuju (jer se i jednima i drugima pruža samo hitna medicinska pomoć);

- da li se osporenim rešenjima obezbeđuje jedinstvo pravnog poretka Republike Srbije (člana 4. i član 194. stav 1. Ustava) u oblasti zdravstvene zaštite, odnosno da li se i osporenim odredbama Zakona dovode u pitanje osnovna načela zdravstvene zaštite i prava osiguranika utvrđena ovim Zakonom kao i Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. Ustavni sud konstatuje da pravni poredak odražava svoje jedinstvo regulisanjem društvenih odnosa tako što se obezbeđuje da svi akti i sve norme koje ga čine budu u skladu i da dejstvuju u istom pravcu, ispunjavajući odgovarajuću društvenu funkciju-zaštitu osnovnih prava i interesa pojedinaca s jedne strane, a s druge zaštitu društvenog, odnosno javnog interesa, te da zakonom ustanovljena zaštita javnog interesa ne može biti obezbeđena na štetu drugog interesa, već se mora naći odgovarajući balans.

Izvor: Vebsajt Ustavnog suda, 22.5.2013.