Email Print

REFORMA OBRAZOVNOG SISTEMA KROZ IZMENE SISTEMSKIH ZAKONA: Predlozi Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije u vezi sa izmenama obrazovnih zakona


Na osnovu izlaganja sa Okruglog stola, održanog dana 16. februara 2017. godine, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, donosi sledeće

Zaključke:

1. U osnovi zakonskih rešenja moraju da budu uključena tri osnovna principa: demokratizacija, depolitizacija i decentralizacija. Njihova primena u svakodnevnom radu ustanova bi morala da predstavlja istinski napredak u obrazovno-vaspitnoj delatnosti.

2. Nacionalni Prosvetni Savet nipošto ne sme biti uzgredna institucija, koja se sastaje po potrebi. Njegov rad bi trebalo precizno definisati kako bi predstavljao najboljeg ravnopravnog saradnika Ministarstvu prosvete, kao telo koje na efikasan način uključuje struku prilikom rešavanja konkretnih pitanja i problema. Ova institucija nipošto ne sme biti svedena na sluškinju Ministarstva prosvete, jer se onda gubi smisao njenog postojanja.

3. Zakoni, vezani za obrazovanje i vaspitanje bi morali da slede odredbe i smernice zacrtane u Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine ("Sl. glasnik RS", br. 107/2012). Ona i dalje predstavlja dokument koji je usvojen od strane Vlade Republike Srbije i Narodne Skupštine Republike Srbije.

4. Verska nastava i građansko vaspitanje moraju da imaju mesto u našem obrazovnom sistemu. Postojanje verske nastave i alternativnog predmeta je pokazatelj da je naš obrazovni sistem otvoren za različite poglede na svet, i da država Srbija u praksi poštuje pravo roditelja da im deca budu obrazovana i vaspitana u skladu sa njihovim verskim uverenjima. Kroz ova dva nastavna predmeta se pre svega unapređuje vaspitna funkcija naših škola. 16 godina nakon vraćanja verske nastave u naše škole, nije vreme za preispitivanje njenog postojanja ili marginalizovanja, već je krajnje vreme da se ta nastava unapredi, i konačno reši radno-pravni status nastavnika verske nastave koji su do sada u tom smislu bili diskriminisani.

5. Službe koje obavljaju upravni i pedagoški nadzor su krajnje nestručne i neorganizovane, smatramo da je dobro rešenje što će njihov rad biti uređen posebnim zakonom. U nacrtu zakona je proces tzv. Spoljašnjeg vrednovanja, koji se u našim školama sprovodi na osnovu standarda koji su prepisani iz stabilnih obrazovnih sistema, podignut na nivo mere svih vrednosti rada u školi. U obavezi smo da ukažemo na pogubnost i štetnost ovakvog gledišta.

6. Način na koji je predviđeno u Nacrtu zakona da se obavlja izbor direktora ustanove, kao i nivo ovlašćenja (koji su pojedini i neodgovorni direktori zloupotrebljavali i dodatno prekoračivali), ukazuju na veoma veliku opasnost od politizacije srpskih škola i do nekontrolisanog upliva interesa političkih partija u njih.

7. Nastavnici su i dalje opterećeni administriranjem posebno kod priprema za časove, opisnog ocenjivanja, vođenja pedagoške dokumentacije. Ovo se odnosi na disciplinske postupke koje škole pretvaraju u sudnice u kojima se vode obimni i neprimereni postupci. Prava učenika se postavljaju ispred obaveza, prava zaposlenih skoro i da ne postoje a o nekoj zaštiti nastavnika i da ne govorimo. Zbog nedokazane krivice nastavnicima se oduzima dozvola za rad, što ih često primorava na očajničke korake.

8. Zaposleni u školama i čitava stručna javnost se već dugi niz godina pitaju zbog čega se prepliću i dupliraju Centri i Sektori u Ministarstvu prosvete i prosvetnim agencijama kao što su Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja? Nije nam sasvim jasno da li oni dva puta rade isti posao? Još su nam manje jasni motivi kojima se rukovodi Ministarstvo prosvete pa je u više navrata pokušavalo da osnuje i zakonski verifikuje i treću Agenciju? Jedini motiv koji smo u stanju da uočimo predstavlja želju za umnožavanjem prosvetne birokratije.

9. Škola treba da ima institucionalnu, programsku i pedagošku samostalnost (autonomiju):

- Institucionalna samostalnost bi značila konkretno to, da škola mora biti prepoznata u lokalnoj sredini kao subjekat koji ima stav o pitanjima razvoja lokalne zajednice, kao i stav o pitanjima razvoja obrazovnog sistema.

- Programska samostalnost, iako škola razrađuje nastavne programe, dinamiku, planove rada i pri tome mora da poštuje zahteve nacionalno utvrđenih standarda, ipak, mora dobiti i veliku slobodu da nastavu organizuje na način koji joj najviše odgovara.

- Pedagoška samostalnost kojom bi škola postala mesto gde se odlučuje o uspehu učenika, o nagradama i kaznama, disciplini i drugim oblicima rada i ponašanja. Država bi se samo postarala da propiše okvire iz kojih se ne sme izlaziti (elementi koji se tiču prava deteta i učenika, zaštitu interesa države i lokalne samouprave, ustavnost i zakonitost), a sva ostala pravila škole bi se rešavala u okvirima same škole i pravila koja bi ona ustanovila. Dozvolilo bi se čak i to da se škole međusobno razlikuju po režimima rada, akademskim i pedagoškim zahtevima, načinima komunikacije sa roditeljima, nastavnicima i slično.

Dodatno objašnjenje zahteva USPRS za većom autonomijom škola:

Još od ponovnog uspostavljanja ministarstva prosvete 1991. godine, osetno se smanjuje nivo samostalnosti ustanova i sve više školskih procesa se odvija pod direktnim nadzorom i kontrolom ministarstva. Srpske škole su oduvek imale zavidan nivo samostalnosti i slobode, koja se ogledala u domenu modaliteta nastave, ocenjivanja, izbora i upisa učenika, nabavke učila, vannastavnih aktivnosti, disciplinskih normi.

Smanjenjem stepena samostalnosti škola, smanjuje se i nivo efikasnosti u ostvarivanju ishoda obrazovnog procesa. Tvrda i centralizovana kontrola mreže obrazovnih ustanova koja bi se uspostavila sa ciljem da se osigura efikasniji rad je unapred osuđena na propast.

Naime, naučno je dokazano da efikasnost kontrole nad organizacionim strukturama nižeg reda linearno opada sa brojem jedinica koje se kontrolišu. Nemoguće je da jedno ministarstvo i ministar prate, kontrolišu i upravljaju sa skoro dve hiljade podređenih institucija. Neminovno će se pojaviti haos, površnost i neefikasnost u sistemu upravljanja. Nasuprot tome, savremeni procesi usmeravaju ka tome da se jača samostalnost, ali i odgovornost jedinica nižeg nivoa, u ovom slučaju škola.

Domaće (strogo centralizovano obrazovanje) nužno zahteva da se sve škole (iz sela, provincije, malih i velikih gradova) ponašaju na potpuno isti način, po istim pravilima, da rade po identičnim programima. Samo ona škola koja oseća svoju slobodu, razumeće i svoju odgovornost i kao takva će se upustiti u izazove traganja za najboljim odgovorima na društvene izazove.

Izvor: Vebsajt Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, 16.02.2017.
Naslov: Redakcija