PREPISIVANJE NEKE EVROPSKE DIREKTIVE BEZ SHVATANJA NJENOG DEJSTVA NE ZNAČI DA JE SISTEM HARMONIZOVAN SA PRAVOM EU

Pregovore o pristupanju EU država ne posmatra kao mehanizam za sprovođenje reformi, već na taj proces gleda kao na projekat koji ima za cilj da Srbija postane država članica EU, navodi Nebojša Lazarević, direktor Centra za evropske politike, za Danas Pravo.

• ...Kod nas je veliki problem što se zakoni ne primenjuju. Mi smo u najvećoj meri prilagodili svoje pravo pravu EU. Da li nam preti ta vrsta sloma sistema kao što se desilo u Makedoniji?

-Prepisivanje neke Evropske direktive bez shvatanja njenog dejstva ne znači da je sistem harmonizovan sa pravom EU.

Od nas se traži da dostignemo ciljeve postavljene tom direktivom. Od nas niko neće tražiti da mu čitamo propise. Na primer, uzmimo nivo zaštite potrošača. On mora biti isti u celoj Uniji, jer ukoliko to ne bi bio slučaj, tj. ako bi postojao različit nivo zaštite potrošača, to bi predstavljalo prepreku slobodi tržišta i kretanju roba i usluga.

• Ali država uvek kaže - mi poštujemo evropske standarde i propise...

- To se može lako izračunati. Do sada smo radili nekoliko studija o evropskim politikama i zaključci do kojih smo došli nisu pohvalni. U oblasti zaštite potrošača smo došli do saznanja da ne samo da nije dostignut potreban nivo zaštite potrošača, nego čak da je zakon iz 2010. godine, koji je gotovo u potpunosti harmonizovan sa propisima EU, značajno umanjio nivo zaštite potrošača u Srbiji. Može se reći da je prethodni zakon više štitio potrošača.

U Srbiji se problemska analiza ne radi. Političari osećaju da znaju šta je problem. Neretko se dešava da novoizabrani ministar počne da deli zadatke, a da prethodno nije urađena problemska analiza. Može se reći da se, suprotno logici i praksi u razvijenim zemljama, u Srbiji nudi rešenje iako se ne zna problem. Dakle, mi ne znamo šta je problem, ali imamo rešenje. A rešenje kod nas je po pravilu - novi zakon.

Često se dešava da novoizabrani ministar, neretko bez iskustva u oblasti iz delokruga rada ministarstva, odlučuje i najavljuje koje će zakone da menja i koje će nove da donese.

Kada se radi analiza, potrebno je krenuti iz korena problema.  U Srbiji ne postoji činjenično zasnovani sistem kreiranja (javnih) politika. Jedan od uzroka se nalazi u činjenici da zaposleni u ministarstvima nisu obučeni za to. U ministarstvima uglavnom postoje osobe koje se bave tzv. studijsko-analitičkim poslovima, ali to najčešće nisu osobe koje imaju adekvatno znanje i kapacitete, jer nisu školovani i obučeni za tu vrstu posla. Posledično, ministarstva se oslanjaju na inostranu tehničku pomoć, što sa jedne strane potencijalno dovodi do rešavanja nekog problema, ali sa druge ne dovodi do razvijanja sopstvenih kapaciteta, te dugoročno ima negativne posledice. Postavlja se pitanje: kako može neko da vam pomogne, kad vi ne znate šta vam treba?

• Srbija ima danas 107 važećih strategija. Da li vam je to čudno?

- To je dokaz da Srbija nema strategiju. Činjenica da postoji 107 strategija dokazuje da strateškog promišljanja nema. Kad bi zaista postojalo, bilo bi jasno da je nemoguće upravljati svojim aktivnostima sa 107 različitih strategija! Ono što je važno istaći jeste da nemamo jednu strategiju koja se zove - Srbija 2020. Odnosno, kako će Srbija izgledati 2020.