Paragraf besplatno • Besplatni propisi • Besplatni obrasci • Aktuelni statistički podaci • Paragraf sertifikat
• Kalendar poreskih obaveza • Državni i ostali praznici - neradni dani • Registar službenih glasila • 100 pitanja 100 odgovora



ZAKON O ZABRANI DISKRIMINACIJE: PRINCIP OBRNUTOG TERETA DOKAZIVANJA


Zakon o zabrani diskriminacije se primenjuje nešto više od pet godina, sa dosta lutanja i problema u njegovoj primeni. Pored jasnog definisanja pojma same diskriminacije i njenih vrsta, jedno od osnovnih obeležja ovog zakona jeste -

 UVOĐENJE PRINCIPA OBRNUTOG TERETA DOKAZIVANJA, što predstavlja civilizacijsko dostignuće, a što znači da tužilac, koji je u najvećem broju slučajeva i žrtva, nije obavezan da dokazuje da je došlo do diskriminacije, već je na tuženom - izvršiocu diskriminacije da dokazuje da nije izvršio diskriminaciju.

U ovom delu Zakon o zabrani diskriminacije polazi od toga da sudija tokom prethodnog ispitivanja tužbe, pored ostalog, odlučuje i da li se iz same tužbe mogu izvući zaključci o postojanju diskriminacije. Ako sudija odluči da započne sa postupkom, to znači da je tužilac uspešno dokazao da postoji dovoljno razloga za pretpostavku da je bilo diskriminacije i samim tim je na tuženom da dokazuje da nije izvršio diskriminaciju. Na ovaj način je u potpunosti ukinuto neprikosnoveno pravilo da onaj ko nešto tvrdi to mora i da dokaže, te se na ovaj način efikasno štite žrtve diskriminacije. Smatramo ovu odredbu Zakona o zabrani diskriminacije jednom od najvažnijih, jer žrtve diskriminacije uglavnom nemaju dovoljno konkretnih dokaza, niti su u stanju da ove dokaze naknadno skupe i prezentuju sudu. Tako da, ako bi se primenilo opšte pravilo o dokazivanju, u najvećem broju slučajeva bi izvršioci diskriminacije ostali nekažnjeni. Međutim, ova odredba stvara i najviše problema u praksi, jer veliki broj sudija, pogotovo sudija pri osnovnim sudovima, odbija da primeni ovu odredbu zakona o zabrani diskriminacije te donosi presude kojima odbija tužbe, jer tužilac tj. žrtva nije dokazala da je izvršena diskriminacija. Nažalost, postoje i presude drugostepenih sudova u kojima se takođe navodi da je žrtva dužna da dokazuje da je diskriminisana. U prvo vreme primene ovog zakona smatrali smo da je razlog za ovakvo postupanje sudova neobaveštenost, ali nakon pet godina primene jasno je da to nije pravi razlog. Zadnjim izmenama u Zakonu o sudovima iliti u delimičnoj "reformi reforme" određeno je da se osnovni sudovi kao prvostepeni izuzimaju od primene Zakona o zabrani diskriminacije, te se nadležnost za postupanje u ovim predmetima prebacuje isključivo na više sudove. Smatramo da je ova izmena dobra i da je jedan od razloga za prebacivanje nadležnosti na više sudove baš to što su dosadašnji rezultati postupanja osnovnih sudova veoma loši, te se pretpostavlja da će sudije sa više iskustva pri višim sudovima kvalitetnije primenjivati ovaj zakon u budućnosti.

Treba navesti i da u postupcima u kojima je država odnosno neki njen organ optužen za vršenje diskriminacije, republički javni pravobranilac, odnosno njegovi zamenici koji zastupaju državu takođe zahtevaju da žrtva dokazuje da je bilo diskriminacije umesto da oni sami dokazuju da nije bilo diskriminacije. Ovakvo postupanje javnog pravobranioca, ukoliko je u pitanju samo strategija odbrane, može se samo donekle razumeti, ali je sigurno da se ovakvim javnim nastupom ne doprinosi ugledu javnog pravobranioca. Pored problema u primeni ovog zakona koji su vezani za postupanje sudova i javnog pravobranilaštva, mora se napomenuti da postoje i problemi na strani tužioca. Tu prevashodno mislimo na udruženja građana koja se bave zaštitom prava određenih, uglavnom manjinskih i ugroženih grupa. Konkretno, Zakon o zabrani diskriminacije omogućava da se tužbom, pored utvrđivanja diskriminacije, može tražiti i naknada materijalne i nematerijalne štete. Smatramo da je svima jasno da je svakoj žrtvi diskriminacije pričinjena nematerijalna šteta u vidu povrede ugleda odnosno prava ličnosti. Međutim, u većini slučajeva se tužbom traži samo utvrđivanje da je bilo diskriminacije, bez zahteva za naknadu štete. Zbog ovoga imamo više slučajeva, neki su i medijski propraćeni, da se osobe koje su izvršile diskriminaciju javno hvale ovakvim presudama i nastavljaju dalje da vrše diskriminaciju jer su uvidele da neće biti kažnjene. Smatramo da se na ovakav način izvrće ruglu i sam zakon, ali i ceo pravosudni sistem.

Izvor: http://www.danas.rs, Aleksandar Olenik, advokat

Ako Vam je ova vest privukla pažnju - podelite je:

Email Print