Email Print

ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU: Prema nekim mišljenjima Zakonik o krivičnom postupku je neustavan u bitnom delu, jer Ustav u delu u kome reguliše pravo na pravično suđenje kaže da svako ima pravo da sud javno raspravi o osnovanosti optužbe i dokazima koji postoje protiv njega, a ne da se raspravlja pred sudom, kako to predviđa novi zakonik


Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić o promašenom reizboru, korupciji: Nisam siguran da su evropski zakoni, bolji od onih koji su kod nas postojali. Zadiranje politike i moćnih ljudi u pravosuđe, po pravilu vraća se kao bumerang.

Kod nas se svi razumeju u fudbal, pravo i borbu protiv kriminala. Pogotovo organizovanog. Političari su pogrešili u nekoliko stvari. Prvo, reforma pravosuđa je pokazala da je generalno bilo loše da se "lustracija" sprovodi baš u pravosuđu. Jer, što bi se ponovo birale samo sudije i tužioci, a ne i pripadnici nekih drugih profesija koje su takođe bile deo ranijeg režima i možda imale neke grehe? S druge strane, pravosuđe je veoma osetljiv mehanizam u kome su svako zadiranje politike i moćnih ljudi vrlo opasni i po pravilu se vraćaju kao bumerang.

Ovako ocenjuje posledice reforme pravosuđa profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan Škulić. Član Državnog veća tužilaštva, koji je, dok je trajao "odabir" stručnih, osposobljenih i dostojnih, izdvajao svoj glas.

* Da li se taj bumerang vratio i nama?

- Naši političari su svesni da su građani vrlo nezadovoljni. I zbog ekonomske situacije i stanja u društvu i zbog veće stope organizovanog kriminala i korupcije. I onda kao pesmicu ponavljaju da će oni, kada dođu na vlast, da se obračunaju baš sa korupcijom i organizovanim kriminalom. To postaje pesmarica političara koji su malo više medijski eksponirani, ali to ponekad i nije baš praćeno onim što je realnost.

PROBLEM SA SITNIM KRAĐAMA, POGOTOVO U VOJVODINI* STIČE se utisak da građani odustaju od tužbi znajući da će suđenja trajati dugo i da će se pravda izgubiti negde na tom putu?

- U krivičnim postupcima postoji problem sa sitnim krađama, pogotovo u selima i mestima u Vojovidni. Policija otkriva učinioce, ali ne podnosi krivične prijave zato što su to krađe stvari čija je vrednost do 15.000 dinara, a tako nešto se goni po privatnoj tužbi. Mnogi odustaju od toga zato što moraju da plate i sudske troškove. Onda lopovi haraju i kradu stvari ispod te vrednosti. U državi u kojoj je prosečna plata malo iznad 30.000 dinara, a pola građana i penzioneri primaju i daleko ispod toga, taj novac je veoma značajan, dok je za državu to sitna krađa. Mislim da bi realno bilo da taj limit bude 5.000 dinara. Parnični postupci su dosta sporiji i neefikasniji nego nekada. Još pre više decenija, ako bi neko nekome "zapretio": "Ja ću tebe na sud", to je bila ozbiljna stavka i taj se pribojavao, jer je znao da će u tom postupku doći do efikasnog rešavanja. Danas je to, nažalost, prosto izgubilo na značaju.

* A šta je realnost u Srbiji?

- Kad država dostigne stepen razvoja u kome postoji i tržišna ekonomija, onda se pre ili kasnije javi i organizovani kriminal. On postoji svuda, i kada jednom nastane neuništiv je. Uvek postoji u nekom obliku. Samo se menjaju ljudi. Zato moderna država ne pokušava da uništi tu pojavu, već se trudi da je drži na nivou koji nije preterano opasan tako da nikada ne bude jači od nje.

* Na kojem je nivou kriminal kod nas? Da li je blizu crvene linije?

- Na sličnom nivou kao u državama koje su slične nama po stepenu razvoja. Mislim da nije dramatično visok. Uobičajen je. Država treba da nastavi da ga suzbija u meri u kojoj je to moguće i da nikako ne dopusti da bude jači od nje. Kada je bio suviše jak došlo je do ubistva premijera i nastao je haos.

* Koliko smo korumpirani?

- Korupcija takođe postoji svuda. Najopasnija je kada je sistemska. Dobar zakon o javnim nabavkama, više transparentnosti, bolji propisi koji sprečavaju sukob interesa - stvari su koje korupciju mogu da sputaju do neke mere. Tek onda kada to ne uspe deluje krivično pravo.

Ponekad se od kazne mnogo očekuje. Sada imamo najstrože kazne za neka dela koja su tipična svuda u svetu, a njima se ništa posebno ne postiže. Malo ko se suzdržava od krivičnog dela zato što se boji kazne. On na kaznu ni ne misli. Daleko se više boji da će njegovo delo biti otkriveno i dokazano. Drugim rečima, daleko je veći efekat u efikasnosti otkrivanja i dokazivanja krivičnog dela nego u visini kazne.

* Vraćamo se na politčke teme - javne nabavke, transparentnost...

- To je baš dokaz da političari menjaju ono što im je lakše. Zato, recimo, kažu da su pooštrili kazne za primanje mita, a sama kazna nije ono čime se postiže efekat. Zato korupcija treba da bude nešto što je daleko teže uraditi. Ako imate poštene javne nabavke, korupcija se svodi na minimum.

* Kako ocenjujete stanje u pravosuđu? Može li da prođe ispit il još mora da utvrdi gradivo?

- Ono ne može da bude ni mnogo bolje ni mnogo lošije nego samo društvo. Kakvi su nam društvo i pravni sistem takvo nam je otprilike i pravosuđe. A mi padamo u sve teže probleme. Oni su vezani za nasleđe vezano za rad sudova i pravosuđa uopšte, ali i za efekte reforme koja se pokazala kao promašena u mnogim aspektima. Posebno u onom koji se odnosi na reizbor i opšti izbor sudija i javnih tužilaca. Odlukom Ustavnog suda to je vraćeno na početak i tek će biti novih problema.

* Kojih?

- Recimo, gde se ko vraća. Tu nema pravog povratka. Dobar deo sudova koji su nekada postojali više ne postoji zbog nove mreže sudova. Ljudi su konkurisali za više mesta, pa treba videti pod kojim će se kriterijumima birati za koja mesta. Treba biti veoma pažljiv da se izbegnu nove nepravde i da se izaberu ljudi koji to objektivno i zaslužuju.

* I sami ste član Državnog veća tužilaca, dakle bili ste u poziciji da birate, a izdvajali ste često svoje mišljenje. Kakav je vaš stav o izboru posle odluke Ustavnog suda kojom su tužioci vraćeni?

- Drago mi je zbog te odluke. Šteta što to nije odlučeno ranije, na drugačiji način. Ustavni sud je mogao ranije da donese odluke koje bi išle u korist tužilaca koji nisu izabrani. Ali, bolje ikad neko ikad. S druge strane, ja sam tu potpuno miran, jer sam izdvajao mišljenje vezano za korišćenje takozvanih kaučuk normi u oceni toga koliko je neko bio neefikasan, odnosno koliko je brzo radio.

Kod tužilaca je situacija daleko jednostavnija zato što ih nema tako mnogo kao sudija koje treba vratiti. A, i inače, postoji potreba za većim brojem tužilaca.

* Da li to važi i u slučaju da tužilačka istraga ne zaživi?

- U oba slučaja. Ona se sada primenjuje samo u delima organizovanog kriminala i ratnih zločina. Već sada u ovoj sistematizaciji nedostaje oko 50 tužilaca.

* Jesmo li se sa tom vrstom istrage približili ili udaljili od Evrope?

- Kod nas se stalno govori o novim, evropskim zakonima. Nisam siguran da su oni bolji od onih koji su kod nas postojali. Činjenica je da su poslednje promene procesnog i materijalnog krivičnog zakonodavstva bile po pravilu malo promišljene i na brzinu izvedene. To je kulminiralo novim Zakonikom o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011 i 101/2011 - prim. red.), koji je dramatično loš i koji bi morao da bude radikalno promenjen ili čak stavljen van snage.

* Šta bi trebalo promeniti?

- Po meni je zakonik neustavan u bitnom delu, jer Ustav u delu u kome reguliše pravo na pravično suđenje kaže da svako ima pravo da sud javno raspravi o osnovanosti optužne i dokazima koji postoje protiv njega, a ne da se raspravlja pred sudom, kako to predviđa novi zakonik.

* Kako ubediti građane da će tužilaštvo koje ih procesuira prikupljati dokaze u njihovu korist?

- To je vrlo čudno formulisano. Ako tužilac to odbije, onda okrivljeni traži od sudije za prethodni postupak da to naloži tužiocu. To je besmisleno. Kako da neko vrši radnje iz entuzijazma ako mu neko nalaže da uradi nešto što sam nije hteo? I koji se efekat dobija ako to vrši stranka u postupku čiji je zadatak da krivično goni?

* Kako vratiti građanima veru u pravosuđe?

- Potrebno je da političari ne daju olako obećanja, već da budu realni. Kako tokom predizborne kampanje, tako i posle nje. Ako, recimo, obećaju da će u kratkom periodu napraviti pomak u borbi protiv organizovanog kriminala, onda vide da to nije lako i građani odmah kažu: "To nije urađeno!"

Drugo, da pravosuđe generalno radi efikasnije i bolje. To se može postići izborom najkvalitetnijih ljudi, ali i dobrim propisima za vrednovanje rada sudija i tužilaca, koji nama, nažalost, nedostaju.

Konačno, građani moraju da shvate da i od njih mnogo zavisi. Država je njihov servis, ali i oni moraju mnogo više da je poštuju. Kad neko, na primer, utaji porez, on je državu oštetio samo posredno, ali je mnogo više oštetio one koji moraju da se leče, školuju.

Možda je naš problem što ne doživljavamo državu svojom. Nažalost, vekovima smo bili okupirani, pa je ukrasti od države bilo skoro patriotski. Vekovima se na državu gledalo kao na nešto neprijateljsko. Država je sada, hvala bogu, naša, ali možda građani i dalje imaju tu svest. To je možda i stvar pravne kulture i društenih odnosa, i to se mora polako rešavati.

* Na međunarodnom planu smo stalno pod nekim "olujama", progon Srba iz Krajine se i dalje slavi, Haradinaj se sa krvavim rukama bavi politikom"

- Međunarodna pravda je izraz koji je veoma kompromitovan. U Srbiji posebno. Počevši od toga što smo bili žrtve agresije 1999. godine, kada je Jugoslavija stradala na način koji je bio protivpravan, pa je Kosovo zatim protivpravno proglasilo nezavisnost, a dobar deo najjačih država je to priznao.

Teško je govoriti o pojedinačnim slučajevima, ali Haradinaj je eklantantan primer. Svedoci su umrli pod čudnim okolnostima, prećeno im je. Bilo je još niz stvari koje kompromituju taj postupak, ali i onih koji su podržavali taj način "pravde". Generalno ne govorim o nepravnosnažnim presudama, ali ovde postoji brdo dokaza nečega što je nepravda.

* Kako onda objasniti građanima da pravo i pravda ne idu zajedno?

- To je donekle i normalno. Pravo je dobro ako se što više približi pravdi, ali pravo i pravda nikada nisu baš potpuno isti. Oni se nekada podudaraju, često ne, ponekad pravda nije dostižna. Na kraju krajeva, pravda je ponekad i subjektivna kategorija - ono što je meni pravda možda nekome nije. Ali, generalno, pravo treba što više da teži da liči na pravdu. Što je moguće više.

Izvor: Vebsajt dnevnog lista "Večernje novosti", 19.8.2012.

<<< Nazad na ostale vesti