Email Print

PREDLOG ZAKONA O ROKOVIMA IZMIRENJA NOVČANIH OBAVEZA U KOMERCIJALNIM TRANSAKCIJAMA


Predlogom zakona o izmirivanju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama uređuju se rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između javnog sektora i privrednih subjekata, odnosno između privrednih subjekata, kamata u slučaju neblagovremenog izmirenja novčanih obaveza, izuzeci od primene, kaznene odredbe, kao i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, a u cilju sprečavanja zadocnjenja u izmirenju novčanih obaveza.

Polaznu osnovu za izradu ovog zakona predstavlja Direktiva EU (2011/7/EU), od 16. februara 2011. godine o sprečavanju kašnjenja plaćanja u komercijalnim transakcijama (dalje: Direktiva). Cilj donošenja Direktive jeste sprečavanje kašnjenja plaćanja u komercijalnim transakcijama, kako bi se osiguralo pravilno funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, i time podstakla konkurentnost privrede (naročito malih i srednjih preduzeća).

Države članice treba da izvrše odgovarajuću implementaciju Direktive u nacionalno zakonodavstvo najkasnije do 16. marta 2013. godine.

Direktiva se odnosi na sva plaćanja koja se vrše između javnog sektora i privrednih subjekata, kao i plaćanja koja se obavljaju isključivo između privrednih subjekata. Takođe, data je mogućnost državama da izuzmu od obaveze primene Direktive one privredne subjekte protiv kojih je pokrenut stečajni postupak.

Za plaćanja koja se vrše između javnog sektora i privrednih subjekata, Direktiva propisuje opšti rok od 30 dana, s tim što se može izuzetno dozvoliti rok za plaćanje u vremenskom periodu od najduže 60 dana u posebnim slučajevima.

Direktiva takođe uređuje i pitanja rokova za plaćanje između privrednih subjekata. Ovi rokovi ograničeni su takođe na 30 dana, a u posebnim slučajevima 60 dana, osim ako nije drukčije propisano ugovorom između privrednih subjekata i ukoliko to nije nepravedno prema poveriocu.

Usled pogoršane likvidnosti u privredi, koja je delom nastala i zbog neredovnog izmirivanja novčanih obaveza, odnosno konstantnog odlaganja izmirivanja novčanih obaveza, kako između privrednih subjekata u privatnom sektoru, tako i između javnog sektora i privrednih subjekata u privatnom sektoru, uočena je neophodnost zakonskog regulisanja ove oblasti.

S obzirom da je u septembru 2011. godine prosečan rok naplate potraživanja iznosio 129 dana, a da prema istraživanjima iz juna 2012. godine je taj rok povećan na 134 dana, Zakon će značajno uticati na izmenu načina poslovanja i izmirivanja novčanih obaveza, kako između javnog sektora i privrednih subjekata, tako i između privrednih subjekata, a samim tim i na povećanje likvidnosti i konkurentnosti privrednih subjekata.

Prosečan rok naplate u pojedinim granama privrede je značajno duži od prosečnog roka naplate gledano na privredu kao celinu. Najveći problem u pogledu prosečnih rokova naplate potraživanja je u građevinskoj industriji - 223 dana; energetika - 220 dana; proizvođači u prehrambenoj industriji - 182 dana; tekstilna industrija - 172 dana; aktivnosti održavanja - 160 dana; proizvođači bele tehnike i kućnih aparata - 158 dana; proizvođači nameštaja - 152 dana; proizvođači guma - 130 dana; kompjuterski serviseri i softverski programeri - 119 dana.

Na osnovu navedenog može se zaključiti da su rokovi naplate potraživanja u Srbiji trostruko veći od proseka u zemljama EU gde je prosečan rok oko 40 dana, a dvostruko veći od prosečnih rokova naplate potraživanja u zemljama okruženja (prosečan rok za Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju je bio 69 dana u septembru 2011. godine).

S obzirom na potrebu za hitnim normativnim uređenjem problema kašnjenja i odlaganja u izmirivanju novčanih obaveza koje ima javni sektor prema privrednim subjektima, Vlada Republike Srbije donela je u oktobru 2011. godine Uredbu o merama za sprečavanje neblagovremenog izmirivanja novčanih obaveza javnog sektora prema privrednim subjektima ("Sl. glasnik RS", br. 80/2011 - dalje: Uredba). Uredba predstavlja prvi korak u regulisanju likvidnosti i predviđa stabilan rok za plaćanje novčanih obaveza javnog sektora prema privrednim subjektima, a samim tim i njihovo odgovornije poslovanje. Međutim, pošto Uredbom nisu postignuti planirani efekti, a nisu regulisani ni rokovi u komercijalnim transakcijama u između privrednih subjekata, odnosno svih subjekata na tržištu, pristupilo se izradi predmetnog zakona.

Ovim zakonom je predloženo da se ugovorom između privrednih subjekata, kao i između javnog sektora i privrednih subjekata ne može predvideti rok za izmirivanje obaveza koji je duži od 60 dana, izuzev u situaciji ukoliko je javni sektor, u ugovornom odnosu sa privrednim subjektom, dužnik, rok ne može da bude duži od 45 dana.

Ovim zakonom su predviđeni i izuzeci od navedenih rokova tako da ugovorom između privrednih subjekata može se predvideti duži rok od 60 dana ukoliko ugovorene obaveze zahtevaju isplatu u ratama za isporučenu robu, odnosno pružene usluge, ali taj rok ne može da bude duži od 90 dana.

Namirenje obaveza u ratama mora se vršiti u dva dela, i to najmanje 50% iznosa mora biti plaćeno pre isteka polovine roka od 90 dana.

Poseban izuzetak se odnosi na specifičan način poslovanja u poljoprivredi, i to za poslove koji su vezani za poljoprivredni ciklus, a to su nabavke repromaterijala za obavljanje osnovne delatnosti, odnosno nabavka semenskog materijala, zaštitna sredstva i đubrivo. U navedenim situacijama predviđen je izuzetak za zemljoradničke zadruge i registrovana poljoprivredna gazdinstva u ugovornom odnosu gde su zemljoradničke zadruge i registrovana poljoprivredna gazdinstva dužnici, ugovorom se može predvideti i duži rok. Takođe je predviđen duži rok u slučaju kada je dužnik Republički fond za zdravstveno osiguranje, odnosno korisnik sredstava zdravstvenog osiguranja u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem, koji je ograničen na 90 dana.

Odredbe ovog zakona ne odnose se na one privredne subjekte nad kojima je otvoren postupak stečaja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj, a u komercijalnim transakcijama u kojima su ovi privredni subjekti dužnici.

Ovim zakonom je propisana odložena primena odredbi na preduzeća u postupku restrukturiranja do 1. januara 2014. godine zbog specifičnosti položaja u kome se nalaze ta preduzeća.

Ovim zakonom je predviđeno da se na neizmirene novčane obaveze koje su nastale između privrednih subjekata u skladu sa definisanim rokovima obračunava i plaća kamata u visini utvrđenoj zakonom kojim se uređuje zatezna kamata, na neisplaćeni iznos dugovanja.

                1. Određivanje problema koje zakon treba da reši

Kao što je u uvodnom delu navedeno problemi koje ovaj zakon treba da reši pre svega ogledaju se u potrebi regulisanja ove oblasti u smislu ograničavanja rokova prilikom izmirivanja novčanih obaveza u propisanim rokovima, kao i sprečavanje korišćenja nejednake ekonomske snage prilikom zaključivanja ugovora u smislu davanja nerealno i netržišno dugih rokova u kojima će se izmirivati novčane obaveze, prilikom kojih su privredni subjekti ekonomski slabije snage prinuđeni da prihvate takve rokove, radi opstanka na tržištu. Naime, prema raspoloživim podacima prosečan rok naplate u julu 2011. godine iznosio je 131 dan, u avgustu 2011. godine 134 dana, u septembru 2011. godine 129 dana, dok je taj roku u juna 2012. godine iznosio 134 dana. Najduži rokovi u naplati svojih potraživanja po ispostavljenim fakturama zapaženi su kod izvođača građevinskih radova koji iznosi 223 dana, energetika 220 dana, proizvođača prehrambenih proizvoda 182 dana, tekstilni proizvođača 172 dana, proizvođača bele tehnike i kućnih aparata 158 dana.

                2. Ciljevi koji se donošenjem zakona postižu

Ciljevi koji se donošenjem ovog zakona postižu ogledaju se u sigurnosti privrednih subjekata, kao i javnog sektora, prilikom planiranja prihoda odnosno rashoda, kao i sigurnost naplate svojih potraživanja u hitnom postupku, imajući u vidu da je predviđen hitan postupak u izvršnom postupku pred sudovima, kao i da su precizno definisani momenti od kojih se počinje računati rok za naplatu novčanih potraživanja. Takođe, predviđen je i kontrolni organ koji će kontrolisati javni sektor, radi naplate neizmirenih novčanih potraživanja, a sve u cilju jednakog tretmana javnog i privatnog sektora.

                3. Druge mogućnosti za rešavanje problema

U toku analize razmatrano je nekoliko relevantnih mogućnosti:

1) status quo - ne menjanje sadašnjeg okvira, odnosno ne donošenje zakona. Ova opcija nije bila moguća iz razloga što bi se nastavilo sa negativnim posledicama koje su nastale. U ovom momentu bliže su uređeni samo rokovi i mere za sprečavanje neblagovremenog izmirivanja novčanih obaveza javnog sektora u komercijalnim transakcijama sa privrednim subjektima Uredbom. Predmetna uredba ne može na celovit način urediti ovo pitanje, imajući u vidu snagu i mogućnosti podzakonskog akta, kao i činjenicu da se norme iz uredbe primenjuju samo na javni sektor.

2) Izmene postojećih zakona. Imajući u vidu da je predmet uređenja kategorija lica (privredni subjekti i javni sektor) i potraživanja, odnosno dugovanja, na koja se ova materija odnosi, koja su regulisana u više zakonskih akata, ova mogućnost je ocenjena kao neefikasna.

3) Donošenje novog zakona se pokazalo kao najefikasnije rešenje, imajući u vidu da je neophodno regulisati materiju koja se najefikasnije i najtransparentnije reguliše zakonom. S obzirom na to, kao i na potrebu za uređivanjem rokova za izmirivanje novčanih obaveza između privrednih subjekata, kao i nadzora nad primenom odredbi Zakona između javnog sektora i privrednih subjekata, procenjeno je da se isključivo na ovaj način jasno i nedvosmisleno stvara odgovarajući pravni okvir za uređivanje ove oblasti, kao i uslovi za neophodno usklađivanje sa odgovarajućom međunarodnom regulativom.

                4. Zašto je donošenje zakona najbolje za rešavanje problema

Donošenjem ovog zakona postiže se sigurnost prilikom komercijalnih transakcija, radi povećanja likvidnosti i konkurentnosti privrednih subjekata, a u cilju sprečavanja poremećaja u funkcionisanju tržišta u zemlji.

Izvor: Vebsajt Narodne skupštine Republike Srbije, 18.11.2012.