OCENA ZAKONITOSTI I USTAVNOSTI: ČETIRI INICIJATIVE NEZAVISNIH REGULATORNIH TELA ZA OCENU USTAVNOSTI POJEDINIH PROPISA

Pravni akti koji žene obavezuju da idu u penziju sa 61 godinom života, korisnike socijalne pomoći da rade, udate žene da registruju poljoprivredno gazdinstvo sa suprugom i organe uprave da građanima ne izdaju dokumenta ukoliko nisu platili neku kaznu imaju nešto zajedničko. Svi oni su iz ugla nezavisnih regulatornih tela sporni sa stanovišta ustavnosti i zakonitosti, i trenutno se nalaze u Ustavnom sudu koji o njima još uvek nije odlučio.

U protekle dve godine nezavisna regulatorna tela su Ustavnom sudu Srbije podnela četiri inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti koje se i dalje nalaze u proceduri. Nezavisna regulatorna tela su dovela u pitanje ustavnost i zakonitost:

Inicijativa koju su u septembru 2015. godine zajednički podneli Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnik građana odnosila se na Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Konkretno, sporna odredba člana 20 Zakona, koja je prema ovim institucijama u sukobu sa Ustavom Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 - dalje: Ustav), predviđala je da žene sa 61 godinom života po sili zakona moraju da idu u penziju.

"Odredbama člana 19a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS, 84/2004 - dr. zakon, 85/2005, 101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014 i 142/2014) propisano je da žene ispunjavaju uslove za ostvarivanje penzije u pogledu radnog staža i životnog doba ranije nego muškarci, čime stiču pravo, ali ne i obavezu, da odu u penziju. Međutim, članom 20 Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru propisano je da svakom zaposlenom u javnom sektoru prestaje radni odnos momentom sticanja uslova (radni staž i godine života) za starosnu penziju. To faktički znači da je ukinuto pravo izbora na odlazak u starosnu penziju iz Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno da je ovo postala obaveza da žene, i to samo žene u 'javnom sektoru', idu u penziju ranije nego muškarci. Zbog toga je odredba člana 20 Zakona o maksimalnom broju zaposlenih u javnom sektoru, čija se ustavnost ovde osporava, suprotna zabrani diskriminacije iz Ustava jer pogađa samo žene zaposlene u 'javnom sektoru', što predstavlja diskriminaciju žena", navodi se u predlogu za ocenu ustavnosti koji su podneli Zaštitnik građana i Poverenica za ravnopravnost.

Ustavni sud je u oktobru 2015. godine doneo rešenje kojim se obustavlja izvršenje člana 20. ovog Zakona do donošenja konačne odluke o spornim pitanjima. Time su žene sa 61 jednom godinom života ostale zaposlene u javnom sektoru, a tako će i biti sve dok se ova inicijativa i dalje nalazi na razmatranju.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je u avgustu 2014. godine podnela Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika o upisu u registar poljoprivrednih gazdinstava i obnovi registracije, kao i o uslovima za pasivan status poljoprivrednog gazdinstva i još čeka odluku Ustavnog suda.

Član 4 ovog Pravilnika propisuje da "bračni drugovi mogu da budu upisani samo u jedno porodično poljoprivredno gazdinstvo", što je prema mišljenju kancelarije Poverenice za ravnopravnost u suprotnosti sa ustavnim načelom zabrane diskriminacije.

"Potencijalne posledice primene ove odredbe Pravilnika su narušavanje ravnopravnosti polova, ravnopravnosti u bračnoj zajednici i ekonomsko slabljenje žena koje žive u seoskim domaćinstvima. Žene u ruralnim područjima su u mnogo većoj meri opterećene neplaćenim radom na gazdinstvu i u domaćinstvu, a situacija da, pored navedenih otežavajućih faktora, ne mogu ni samostalno da raspolažu svojom imovinom, čini njihov položaj težim i ekonomski nesamostalnijim. Zato sa rodnog aspekta, sporni propis može imati štetne posledice po žene u ruralnim sredinama. Njima su, kao dvostruko marginalizovanoj grupi, potrebne mere podrške države, a ne mere kojima se ograničavaju njihova prava", navode iz kancelarije Poverenice za ravnopravnost.

Zaštitnik građana je, izuzimajući inicijativu koju su zajedno podneli sa kancelarijom Poverenice za ravnopravnost, u poslednje dve godine podneo još dva zahteva za ocenu ustavnosti koji se i dalje razmatraju u Ustavnom sudu.

O Predlogu za ocenu ustavnosti Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći, koji je Zaštitnik podneo krajem 2014. godine, Ustavni sud se još nije oglasio. Ova Uredba je privukla dosta pažnje javnosti pošto se njome uvela mogućnost da korisniku socijalne pomoći ona bude umanjena ili ukinuta ukoliko ne učestvuje u društveno korisnom radu.

"Imajući u vidu da osoba koja obavlja društveno koristan rad ili volonterski rad ne ostvaruje zaradu, takav način aktivacije korisnika ne dovodi do poboljšanja njegovog socijalnog položaja, jer on ostaje suštinski zavistan od finansijske pomoći društva. Istovremeno korisnik socijalne pomoći za vreme obavljanja društveno korisnog rada ili volontiranja čije trajanje nije ni vremenski oročeno, gubi mogućnost učešća u drugim vidovima aktivacije koje mu omogućavaju prevazilaženja njegove nepovoljne socijalne uključenosti kao što su formalno ili neformalno obrazovanje i drugo", argumenti su kojima je Zaštitnik građana doveo u pitanje ustavnost sporne Uredbe.

Prema mišljenju Zaštitnika građana, pretnja umanjenjem ili gubitkom novčane socijalne pomoći zbog neodazivanja na učešće u društveno korisnom radu ili u volontiranju, predstavlja oblik prinude korisnika novčane socijalne pomoći da obavlja rad za koji neće biti plaćen, što je zabranjeno Ustavom i Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda koju je Republika Srbija potvrdila. Ovim aktom se, dodaje Zaštitnik, otvara mogućnost zloupotrebe građana u socijalnoj nuždi.

Iz ove institucije je u januaru 2014. godine dovedena u pitanje ustavnost Zakona o prekršajima. Preciznije, reč je o članu Zakona koji se bavi posledicama koje će građani snositi ukoliko budu upisani u Registar neplaćenih novčanih kazni i drugih novčanih iznosa. Ovaj član dozvoljava organima javne uprave da građanima, dok ne izmire novčane kazne, ne izdaje dozvole i uverenja koja se ne odnose na lični status, ne vraća oduzeta dokumenta i ne dozvoljava registraciju pravnih lica.

Prema Zaštitniku ovaj član je neustavan, "jer propisuje ograničenja u radu organa uprave, kojima se privremeno ograničava i uskraćuje ostvarivanje Ustavom i zakonima utvrđenih prava i sloboda, a koja nisu neophodna niti proporcionalna sa stanovišta svrhe koja se njime želi postići".

Iako Ustavni sud i dalje odlučuje o ovom zahtevu u međuvremenu su primedbe Zaštitnika građana uvrštene u Zakon o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, koji je Narodna skupština Republike Srbije usvojila 12. februara 2016. godine

Izvor: Vebsajt Danas, V. Jeremić, 16.02.2016.
Redakcija