Email Print

ZAKON O RADNIM ODNOSIMA U DRŽAVNIM ORGANIMA: €� PROPISIVANJE DA SE ZA PRIJEM U RADNI ODNOS NA ODREđENO VREME NE OBJAVLJUJE OGLAS NIJE U SAGLASNOSTI SA USTAVOM REPUBLIKE SRBIJE €�


Ustavni sud je na sednici održanoj 17.1.2013. godine doneo odluku kojom je utvrdio da odredba člana 10a stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima ("Sl. glasnik RS", br. 48/91, 66/91, 44/98 - dr. zakon*, 49/99 - dr. zakon**, 34/2001 - dr. zakon***, 39/2002, 49/2005 - odluka USRS, 79/2005 - dr. zakon, 81/2005 - ispr. dr. zakona, 83/2005 - ispr. dr. zakona - dalje: Zakon) nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 - dalje: Ustav). Na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, odredba člana 10a stav 1. Zakona prestala je da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda.

Ova odluka je objavljena u "Sl. glasniku RS", br. 23/2013 od 13.3.2013. godine.

Odredbom člana 10a stav 1. Zakona je propisano da se za prijem u radni odnos na određeno vreme ne objavljuje oglas, osim ako se lice prima u radni odnos u svojstvu pripravnika.

Osporenom odredbom člana 10a stav 1. uređen je poseban slučaj (oblik) zasnivanja radnog odnosa, koji se zasniva bez oglašavanja, odnosno na način koji je različit od redovnog načina zapošljavanja putem oglasa kako je to propisano članom 9. Zakona. Osporenom odredbom predviđen način zasnivanja radnog odnosa, po oceni Ustavnog suda, odstupa od Ustavom garantovanog principa dostupnosti radnog mesta "svima pod jednakim uslovima" iz člana 60. stav 3. Ustava, odnosno od prava "da svi imaju pravo da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe" iz člana 53. Ustava. Naime, ovde se radi o zasnivanju radnog odnosa sa licima koja zbog činjenice da nije oglašena potreba za radom, te da nema drugih kandidata - učesnika na oglasu, jesu u očigledno privilegovanom položaju da saznaju da u navedenim organima i telima postoji potreba za obavljanjem poslova na određeno vreme, odnosno da na takav način zasnuju radni odnos. Kako Ustav bez izuzetka jemči svakom dostupnost svih radnih mesta pod jednakim uslovima, to je, po shvatanju Ustavnog suda, neophodno da se zakonom obezbedi da svi pod jednakim uslovima mogu saznati činjenicu da postoji potreba za radom u organima vlasti ili javnoj službi, bez obzira da li je na neodređeno ili određeno vreme. Stoga i navedena odredba Zakona i njena primena bez obaveze bilo kakvog oglašavanja potrebe za radom na određeno vreme u suštini ima za posledicu pravljenje razlike između lica koja traže zaposlenje, odnosno ima za posledicu narušavanje ustavnog prava na dostupnost radnog mesta pod jednakim uslovima, jer su lica koja nemaju saznanje da postoji potreba za radom u određenom organu ili službi dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na lica koja tom informacijom raspolažu iz "nejavnih odnosno privatnih izvora". Takođe, osporena odredba Zakona ostavlja široku slobodu organima i službama prilikom prijema lica u radni odnos na određeno vreme jer Zakonom nisu precizno definisani slučajevi zasnivanja radnog odnosa bez oglašavanja, kao ni postupak izbora kandidata od strane organa u kojima postoji potreba za ovom vrstom rada, kako bi se u praksi izbegla mogućnost zloupotrebe instituta rada na određeno vreme. Kako osporeni Zakon, po nalaženju Ustavnog suda, nije na zadovoljavajući i jasan način označio obim diskrecione vlasti postupajućih organa, niti odredio način primene osporene odredbe, to je i osporeni član 10. stav 1. Zakona posmatran sa stanovišta zahteva koji proizlaze iz ustavnih normi nepotpun i neprecizan, odnosno nije u funkciji obezbeđivanja vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom, pa time ni u funkciji ostvarivanja osnovnih prava zajemčenih Ustavom, u konkretnom slučaju prava zajemčenih čl. 53. i 60. st. 1. do 3. Ustava.

Izvor: Redakcija, 18.3.2013. godine