NACRT ZAKONA O FINANSIJSKOM OBEZBEĐENJU: Nacrtom zakona nije predviđeno da bilo ko, osim banaka, može postati poverilac, odnosno nema mogućnosti da agencije preuzimaju nenaplativa ili druga potraživanja prema klijentima

Građani Srbije koji vraćaju kredite su ažurne platiše. Problemi nastaju tek ako se izgubi posao. Razgovori sa bankarima u tom slučaju postaju veoma mučni.

Pre usvajanja Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011 i 139/2014), banke su ta potraživanja mogle prodati agencijama koje su se pre nekoliko godina pojavile na tom tržištu. To rešenje se kod nas pominjalo opet nedavno, ali do toga neće doći. Nacrt zakona o finansijskom obezbeđenju, koji je pripremila Narodna banka Srbije, ustupanje potraživanja građana agencijama nije predvideo. Kao i do sada, ta potraživanja će moći između sebe da razmenjuju samo banke.

Za građane će i dalje tu najbitnije biti odredbe Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. A to znači da nema jednostrane promene odredaba ugovora, banke su obavezne da klijente obaveste o promeni varijabilne kamatne stope. U slučaju ustupanja kredita, banke od dužnika moraju da dobiju saglasnost za prenos podatka koji su u domenu bankarske tajne. Uslovi koji se nude klijentu ne mogu biti po njega lošiji od onih koje je imao u banci u kojoj je podigao kredit. Izuzetak je samo ako se klijent s novim uslovima sam složi.

Profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije "Dr Lazar Vrkatić" u Novom Sadu dr Aleksandar Vasiljević kaže da su pomenuta rešenja dobra.

– Iskustva koja su građani imali sa agencijama koje otkupljuju njihova nenaplativa potraživanja od banaka, a pre donošenja Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga bila su veoma loša. Te agencije sigurno ne bi kupovale kredite da bi ih kasnije reprogramirale pod uslovima koji odgovaraju klijentu i omogućuju da nastavi otplatu. Izvesno je da bi se to pretvorilo u prinudnu naplatu te da bi se ti klijenti našli u situaciji da im se imovina rasprodaje budzašto – navodi Vasiljević.

On naglašava da banke nemaju razloga da žale što te zajmove neće ustupiti agencijama. Ukoliko žele da ih prodaju po 50 ili 30 odsto od vrednosti kredita koje su dobijale agencijama, mogu to da ustupe i samim klijentima.

– Ne vidim zašto banke ne pozovu klijenta i ponude mu otpis 30 ili 50 odsto preostalog duga i smanjenje rate. Tada bi klijenti mogli servisirati potraživanja koja su im problem. To što je banka loše procenila rizik kada je nekome odobrila kredit ne može biti samo njegova krivica. Klijent i banka treba to da dele– navodi Vasiljević.

Već nekoliko godina kod nas se pominje donošenje Zakona o ličnom bankrotu, ali Vasiljević smatra da to rešenje, koje je uobičajeno u razvijenim zemljama, kod nas ne bi dobro funkcionisalo. Kada se proglasi lični bankrot, lice koje se našlo u toj situaciji dobija staratelja. On treba da se brine o tome da klijent vraća dug, određuje mu sredstva za život i slično. Smatram da kod nas nema dovoljno stručnih ljudi koji bi se mogli baviti tim poslom te da bi se tu javile brojne zloupotrebe. Od onoga što prihoduje, staratelj treba da ostavi tom licu novac za podmirenje osnovnih životnih troškova. Nažalost, kod nas mnogi ljudi koji primaju redovnu platu nemaju novca za podmirenje osnovnih potreba iz zvanične potrošačke korpe. Zato je bolje da se s tim propisom još sačeka, naglašava Vasiljević.

Klijenti koji kasne s otplatom kredita mogu se sada tešiti time da im bar neće biti gore. Građani svoje obaveze servisiraju redovno, a u docnji su tek sa 7,2 odsto, govore podaci Kreditnog biroa Udruženja banka Srbije. Privreda kasni duplo više. Istina, po našim propisima, građanima treba duplo više vremena da padnu u docnju od privrednika, odnosno, preduzećima i preduzetnicima se docnja računa ako protekne 15 dana od datuma za izmirenja obaveze, a oni nisu uplatili novac. Kod stanovništva docnja počinje tek ako je proteklo 60 dana od datuma za uplatu rate.