Email Print

PREDLOG ZAKONA O POTVRĐIVANJU KONVENCIJE O ZAŠTITI DECE I SARADNJI U OBLASTI MEĐUNARODNOG USVOJENJA U PROCEDURI NARODNE SKUPŠTINE RS


Međunarodno usvojenje je relativno skoriji fenomen. Nakon Drugog svetskog rata je počelo da se razvija kao pravna institucija ali je od sedamdesetih godina prošlog veka broj ovakvih usvojenja dramatično porastao. Početkom osamdesetih, postalo je očigledno da međunarodno usvojenje prati niz složenih pravnih i ljudskih problema i da nedostatak domaćih i međunarodnih pravnih instrumenata ukazuje na potrebu za multilateralnim pristupom. Iz tih razloga je 29. maja 1993. pod okriljem Haške konferencije međunarodnog privatnog prava usvojena Konvencija o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja (dalje: Konvencija).

Konvencija dodaje poseban značaj odredbama člana 21. Konvencije o pravima deteta iz 1989. godine, precizirajući široku formulaciju iz Konvencije o pravima deteta u odnosu na mere zaštite i pravila postupka.

Iako Konvencija uspostavlja minimum standarda, njen cilj nije da predstavlja jedino moguće pravo o usvojenju. Države porekla i države prijema, uz neprikosnovenu obavezu da poštuju prava deteta uvažavaju principe najboljih interesa deteta, imaju svoje kulturne osobenosti, što se ispoljava i u porodičnom životu i relevantnom domaćem pravu.

Konvencija prepoznaje i priznaje prevashodni značaj odrastanja deteta u porodičnoj sredini kao uslov za njegov srećan i zdrav razvoj. Uvođenjem jasnih procedura i zabranom sticanja finansijske dobiti, Konvencijom se obezbeđuje veća sigurnost, predvidljivost i transparentnost za sve učesnike u procesu usvojenja, uključujući i potencijalne usvojitelje. Takođe, Konvencijom se uspostavlja sistem saradnje između organa u državama porekla i države prijema, kojim se obezbeđuju uslovi za primenu standarda najboljih interesa deteta i svođenja na najmanju moguću meru rizika od zloupotreba u procesu međunarodnog usvojenja.

1) Usklađenost odredaba Konvencije sa Ustavom Republike Srbije

Ustav Republike Srbije garantuje deci "pravo na uživanje ljudskih prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti". Takođe, Ustav u članu 64. propisuje da se prava deteta uređuju zakonom i garantuje detetu niz pojedinačnih prava kao što su pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo, pravo da očuva svoj identitet, zaštitu od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja, jednakost prava deteta rođenog u braku i van braka.

Članom 64. stav 5. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom. Član 65. Ustava propisuje i posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja, i u tom smislu garantuje se posebna zaštita dece o kojoj se ne staraju roditelji i dece koja su ometena u psihičkom i fizičkom razvoju, kao i zaštita dece od dečjeg rada, tj. zabrana rada deci ispod 15 godina starosti i zabrana rada na poslovima koji su štetni za moral dece ili njihovo zdravlje, deci ispod 18 godina.

Konvencija o međunarodnom usvojenju nije u suprotnosti sa navedenim odredbama Ustava Republike Srbije. Naprotiv, garancija posebne zaštite dece bez roditeljskog staranja upućuje na pojačane pravne i faktičke mere koje omogućavaju saradnju sa drugim državama radi rešavanja ovog problema, koje će biti lakše formulisane i sprovođene nakon ratifikacije Konvencije.

2) Efikasnija zaštita dece bez roditeljskog staranja

Zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja u Republici Srbiji se postiže smeštajem u drugu porodicu - srodničku ili hraniteljsku, usvojenjem i smeštajem u ustanovu socijalne zaštite. U Republici Srbiji je, prema podacima ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu, u hraniteljskim porodicama ili institucijama smešteno oko 4.000 dece. Smeštaj deteta u ustanovu socijalne zaštite je krajnja mera zbrinjavanja, ali alternativni vidovi zbrinjavanja dece, koji bi odgovorili na sve njihove potrebe, još uvek nisu dovoljno razvijeni u Republici Srbiji. Poslednjih godina vođeno je niz kampanja za povećanje broja hraniteljskih porodica i za poboljšanje njihove strukture. Međutim, na osnovu najnovijih podataka ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu, još uvek nema dovoljno hraniteljskih porodica, motivisanih i spremnih da odgovore na sve potrebe dece.

Republika Srbija je, još uvek, zemlja iz koje se deca usvajaju, a ne zemlja čiji državljani pokazuju interesovanje da usvoje decu iz drugih država. Međunarodno usvojenje nije često u Republici Srbiji. Prema podacima ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu, sadržanim u Jedinstvenom ličnom registru usvojenja koji vodi ovo ministarstvo, u 2006. godini bilo je devet takvih usvojenja, 2007. godine 12, 2008. godine 12, 2009. godine 15, a 2010. godine 11. Međutim, ova mera zaštite dece bez roditeljskog staranja može biti iskorišćena na efikasniji način. Naime, prema podacima ministarstva nadležnog za porodičnu zaštitu, budući usvojitelji, državljani Republike Srbije, u većini, nisu spremni da usvoje decu sa ozbiljnijim smetnjama u razvoju, hendikepom, "stariju" decu i decu romske nacionalnosti.

Međunarodno usvojenje aktuelno jeste i može biti mera zaštite ove dece, pored hraniteljstva i domaćeg usvojenja. Ratifikacijom Konvencije bi se omogućilo većem broju dece da kroz ovaj oblik zbrinjavanja ostvare svoje pravo na život i razvoj u porodičnom okruženju.

3) Povećanje sigurnosti u postupku međunarodnog usvojenja

Prema članu 103. Porodičnog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005 i 72/2011 - dr. zakon) dozvoljeno je međunarodno usvojenje ali pod posebnim uslovima koji su kumulativno postavljeni. Tako, strani državljanin može usvojiti dete pod uslovom da se ne mogu naći usvojioci među domaćim državljanima i da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasi s usvojenjem (član 103. stav. 1). Inače, smatraće se da se usvojitelji ne mogu naći među domaćim državljanima ako je prošlo više od godinu dana od dana unošenja podataka o budućem usvojeniku u Jedinstveni lični registar usvojenja (član 103. stav 2).

Ovim zakonom je, međutim, ustanovljen i izuzetak u odnosu na predviđeno pravilo, u smislu da ministar nadležan za porodičnu zaštitu, ako postoje naročito opravdani razlozi, i pre isteka ovog roka, može dozvoliti usvojenje stranom državljaninu (član 103. stav 3). Na ovaj način je jasno naglašena izuzetnost primene međunarodnog usvojenja. U svakom slučaju međunarodnog usvojenja ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu vrši kontrolu zakonitosti i poštovanja standarda stručnog rada, a ministar nadležan za porodičnu zaštitu daje konačnu saglasnost, odnosno dozvolu za usvojenje, što proceduru međunarodnog usvojenja čini bezbednom sa stanovišta usvajanja radi trgovine decom.

Ratifikacijom Konvencije pojačala bi se sigurnost u postupcima međunarodnog usvojenja, jer se njom uspostavlja sistem saradnje između organa u državama porekla i države prijema, oblikovan na način kojim se obezbeđuju uslovi za primenu standarda najboljih interesa deteta i svođenja na najmanju moguću meru rizika od zloupotreba u procesu međunarodnog usvojenja. U tom smislu, države potpisnice Konvencije uspostavljaju mere sigurnosti kojima bi se sprečila otmica, prodaja i trgovina decom radi usvajanja, i to: sprečavanjem ekonomskog iskorišćavanja i vršenja pritisaka na biološke porodice; osiguravanjem da samo deca kojoj je stvarno potrebna porodica mogu biti usvojena; sprečavanjem finansijske dobiti i korupcije; uređivanjem poslovanja i akreditacijom agencija i pojedinaca koji mogu da posreduju u usvojenju, a prema pravilima postavljenim u Konvenciji.

4) Obezbeđivanje postadoptivne zaštite usvojenog deteta

Konvencija obavezuje države ugovornice da preduzimaju sve odgovarajuće mere kako bi unapredile postadoptivne usluge u njihovim državama. Po zasnovanom usvojenju, odnosno prelasku deteta u zemlju usvojitelja, a nakon procene centralnog organa države primaoca da ostanak deteta u porodici usvojitelja nije u njegovom najboljem interesu, taj organ može preduzeti neophodne mere radi zaštite deteta. U tom smislu, dete može biti oduzeto od usvojitelja i u dogovoru sa centralnim organom države porekla privremeno ili dugoročno biti stavljeno pod starateljstvo; može se organizovati zbrinjavanje deteta s ciljem njegovog usvojenja, koje se ne može ostvariti dok centralni organ države porekla nije valjano obavešten o novim potencijalnim usvojiteljima, može se organizovati povratak deteta u zemlju porekla, ako primenu takve mere zahteva najbolji interes deteta.

5) Broj ratifikacija Konvencije

Konvencija ima veliki broj ratifikacija, što je svakako bitan element odluke da je ratifikuje i Republika Srbija. Posebno je značajno što je većina evropskih država ratifikovala ovaj međunarodni ugovor, uključujući države iz neposrednog okruženja. Konvenciju je, prema aktuelnim zvaničnim podacima Haške konferencije za međunarodno privatno pravo, ratifikovalo 79 država, među kojima je većina država članica Evropske unije, zatim Kina, Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija. Ratifikacija ovog međunarodnog ugovora je od velikog značaja, jer bi se Republika Srbija na taj način uključila u porodicu država koje tesno sarađuju u oblasti međunarodnog usvojenja, sprečavajući zloupotrebe i propuste sa lošim ishodima po decu.

6) Poštovanje ratifikovanih međunarodnih ugovora

Pored napred navedenih razloga iz kojih bi trebalo ratifikovati Konvenciju, nije zanemarljiva činjenica da se to očekuje od Republike Srbije u okviru sprovođenja ratifikovanih međunarodnih ugovora. Naime, u okviru obaveza izveštavanja o sprovođenju Konvencije o pravima deteta i Opcionog protokola uz Konvenciju o pravima deteta o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji, Republika Srbija je nadzornom telu - Komitetu za prava deteta, podnela izveštaje i nakon postupka dobila preporuku da "preduzme hitne mere da ratifikuje Hašku konvenciju o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja iz 1993. godine."

7) Razlozi za davanje izjave iz člana 23. stav 2. Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja

U skladu sa članom 23. stava 2. Konvencije, Republika Srbija će depozitara Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije, obavestiti da je za izdavanje potvrda o usklađenosti međunarodnih usvojenja zasnovanih u Republici Srbiji sa Konvencijom nadležno ministarstvo za porodičnu zaštitu.

Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu (dalje: Ministarstvo) vrši kontrolu zakonitosti i poštovanja stručnih standarda u postupcima utvrđivanja opšte podobnosti za usvojenje dece i budućih usvojitelja, koje sprovode organi starateljstva u Republici Srbiji i unosi njihove podatke u Jedinstveni lični registar usvojenja.

Ministarstvo prima dokumentaciju i zahteve za usvojenje dece u Republici Srbiji, koje podnose budući usvojitelji strani državljani, neposredno ili preko licenciranih agencija. Nakon provere da budući usvojitelji-stranci ispunjavaju uslove opšte podobnosti za usvojenje i prema Porodičnom zakonu, Ministarstvo njihove podatke unosi u Jedinstveni lični registar usvojenja.

Ministarstvo vrši kontrolu ispunjenosti uslova za primenu međudržavnog usvojenja iz člana 103. Porodičnog zakona, odnosno ispituje da li je organ starateljstva pre donošenja zaključka tima stručnjaka o primeni međudržavnog usvojenja za konkretno dete, u roku koji je predviđen tim zakonom, detetu tražio domaću usvojiteljsku porodicu i koji su razlozi za odbijanje kontaktiranih domaćih budućih usvojitelja da usvoje dete.

Za dete za koje postoji zaključak tima stručnjaka organa starateljstva o primeni međudržavnog usvojenja, Ministarstvo dostavlja podatke o budućem usvojeniku potencijalnim usvojiteljima stranim državljanima čiji se podaci nalaze u Jedinstvenom ličnom registru usvojenja ili stranim agencijama za usvojenje sa kojima ovo ministarstvo ostvaruje saradnju, s ciljem izbora strane usvojiteljske porodice za dete.

Ministarstvo dostavlja organu starateljstva, nadležnom za zaštitu deteta, spise predmeta i podatke o budućim usvojiteljima stranim državljanima, koji su pokazali početno interesovanje da usvoje dete za koje je ovo ministarstvo dostavilo podatke. Na osnovu uvida u spise, organ starateljstva donosi zaključak o izboru porodice za dete.

Ministarstvo vrši kontrolnu i koordinacionu funkciju u procesu usvojenja, od ostvarivanja prvog kontakta potencijalnih usvojitelja stranih državljana i deteta za usvojenje u Domu ili hraniteljskoj porodici u Republici Srbiji, do donošenja rešenja o usvojenju od strane organa starateljstva. Tim stručnjaka ovog ministarstva daje mišljenje ministru nadležnom za porodičnu zaštitu, koji daje dozvolu za usvojenje deteta od strane usvojitelja stranih državljana.

Shodno navedenim funkcijama Ministarstva u procesu međudržavnog usvojenja, koje su zasnovane na zakonu i odgovarajućim podzakonksim aktima, a koje ni u čemu nisu u suprotnosti sa Konvencijom, mišljenja smo da je najcelishodnije rešenje da ovo ministarstvo nakon zasnivanja usvojenja deteta domaćeg državljanina od strane stranih državljana izda potvrdu da je usvojenje zasnovano u skladu sa Konvencijom, u smislu člana 23. stav 2. Konvencije. Ovaj organ je upoznat i kontroliše proces zasnivanja usvojenja deteta od njegovog početka do okončanja donošenjem rešenja o usvojenju, a kako se navedene funkcije Ministarstva u procesu zasnivanja usvojenja neće promeniti ni nakon ratifikacije Konvencije, mišljenja smo da je Ministarstva najkompetentnije za davanje ocene poštovanja Konvencije.

U potvrdi da je usvojenje zasnovano u skladu sa Konvencijom, Ministarstvo bi navelo i da je za konkretno usvojenje dao saglasnost, odnosno dozvolu, ministar nadležan za porodičnu zaštitu (član 17. Konvencije).

Kompletan tekst Predloga zakona možete preuzeti putem linka: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/579-13.pdf (ONLINE)

Izvor: Vebsajt Narodne skupštine Republike Srbije, 13.2.2013.