Email Print

UREDBA O REŠAVANJU STAMBENIH POTREBA IZABRANIH, POSTAVLJENIH I ZAPOSLENIH LICA KOD KORISNIKA SREDSTAVA U DRŽAVNOJ SVOJINI: PREKORAčENJE USTAVOM UTVRđENOG OVLAšćENJA VLADE U UREđIVANJU PITANJA REšAVANJA STAMBENIH POTREBA ZAPOSLENIH KOD KORISNIKA SREDSTAVA U DRżAVNOJ SVOJINI


Odlukom Ustavnog suda koja je doneta 8.11.2012. godine utvrđeno je da odredbe člana 6. stav 4. i člana 40. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini ("Sl. glasnik RS", br. 102/2010 - dalje: Uredba) nisu u saglasnosti sa Ustavom Repulike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 - dalje: Ustav). Navedene odredbe Uredbe, na osnovu člana 168. stav 3. Ustava, prestaju da važe danom objavljivanja odluke Ustavnog suda.

Ova odluka je objavljena u "Sl. glasniku RS", br 117 od 12.12.2012. godine.

Odredbama Uredbe za koje je Ustavni sud utvrdio da nisu u saglasnosti sa Ustavom, bilo je propisano da zaposlena lica u Ministarstvu unutrašnjih poslova, javnom tužilaštvu posebne nadležnosti i Bezbednosno-informativnoj agenciji (dalje: BIA) koja imaju status ovlašćenih službenih lica mogu rešavati stambene potrebe i kupovinom stana (član 6. stav 4) i da ova lica koja koriste stan po osnovu zakupa na određeno vreme mogu podneti pisani zahtev za kupovinu stana po tržišnoj ceni pod uslovima iz ove Uredbe (član 40).

Ustavni sud je utvrdio da je Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 53/95, 3/96 - ispr., 54/96, 32/97 i 101/2005 - dr. zakon) na osnovu koga je osporena Uredba doneta bilo propisano ovlašćenje Vlade da utvrđuje način i kriterijume davanja stambenih zgrada i stanova u zakup, kao i da iz odredaba Zakona o javnoj svojini ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011) koji je na snazi sledi zakonsko ovlašćenje Vlade da svojim propisom uredi uslove i način rešavanja stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica u državnim organima i organizacijama, organima i organizacijama teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javnim službama i drugim organizacijama čiji je osnivač Republika, odnosno teritorijalna jedinica. Međutim, po oceni Suda, odredbom člana 6. stav 4. Uredbe povređen je princip zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava jer je način rešavanja stambene potrebe predviđen tom odredbom, odnosno kupovinom stana, uslovljen činjenicom da se radi o zaposlenim licima sa posebnim radnopravnim statusom, a ne činjenicom da su navedena lica nalaze u situaciji posebne stambene potrebe. Stoga obavljanje specifičnih poslova kao što su poslovi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, javnom tužilaštvu posebne nadležnosti i BIA, po shvatanju Suda, mogu biti razlog da se ovi poslovi posebno vrednuju kod utvrđivanja kriterijuma i merila za određivanje reda prvenstva prilikom rešavanja stambenih potreba zaposlenih, ali ne može biti osnov za dovodjenje u privilegovan položaj omogućavanjem samo tim licima prava na otkup stana, jer za tako nešto očigledno ne postoji razumno i objektivno opravdanje. Osporena odredba člana 6. stav 4. i sa njom logički povezana odredba člana 40. Uredbe, nije saglasna ni sa odredbom člana 86. stav 3. Ustava jer je ustavotvorac ovlastio isključivo zakonodavca da svojim propisom uredi način i uslove pod kojima se mogu otuđivati sredstva iz javne svojine, što znači da zakonodavac navedeno ustavno ovlašćenje nije mogao da prenese na Vladu kao u konkretnom slučaju, jer se radi isključivo o zakonskoj materiji.

Izvor: Redakcija, 12.12.2012.