IZMENE KRIVIČNOG ZAKONIKA: INSTANBULSKA KONVENCIJA OBAVEZUJE SRBIJU DA PROMENI OPIS KRIVIčNOG DELA SILOVANJA, ZA KOJE NISU NEOPHODNE SILA I PRETNJA
Da li je do seksualnog odnosa došlo silom ili pretnjom? Da li na telu žrtve ima tragova nasilja? Mogu li veštaci da potvrde da je žrtva pružala otpor?
Ovo su pitanja na koja sud traži odgovor kada je na optuženičkoj klupi okrivljeni za silovanje. On se najčešće brani time da je žrtva dobrovoljno imala seksualni odnos sa njim. Kada su povrede nesporne, onda je tužiocu lako da dokaže silovanje. Međutim, u velikom broju slučajeva, žrtve zbog straha i stida ne prijavljuju zločin, pa i tragovi, u vidu modrica i ogrebotina, u međuvremenu nestaju i postaju sporni.
Sada, međutim, za postojanje silovanja uopšte više neće biti potrebno dokazivati primenu sile, niti pretnje. Dovoljno je da žrtva nije pristala na seksualni odnos, niti na bilo koju radnju koja ima veze sa intimnim odnosima.
Krivični zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 i 108/2014 - dalje: KZ) moraće da pretrpi upravo ovakve izmene, jer to zahteva Instanbulska konvencija, koja je stupila na snagu 1. avgusta 2014. godine i koju je do sada ratifikovalo 20 zemalja, među kojima je i Srbija. Reč je o Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Do sada se malo govorilo o tome da Srbija mora da ispuni međunarodne obaveze koje proističu iz ratifikacije Instanbulske konvencije, a nedavno je na konferenciji Udruženja tužilaca Srbije na Kopaoniku profesor dr Zoran Stojanović detaljno objasnio šta sve podrazumeva usaglašavanje srpskog KZ-a sa ovom konvencijom.
– Instanbulska konvencija ustanovljava obavezu da se propiše više krivičnih dela koja se mogu okarakterisati kao nasilje prema ženama. Države koje ratifikuju ovu konvenciju moraće da obezbede krivičnopravnu intervenciju u odnosu na psihičko nasilje, proganjanje, fizičko nasilje, seksualno nasilje uključujući silovanje – rekao je prof. dr Zoran Stojanović.
Iako je jasno da silovanje i druga krivična dela protiv polne slobode imaju veliki "tamni broj" jer ih žrtve u većini slučajeva ne prijavljuju, poznato je da je dokazivanje na sudu često veoma teško. Osim toga, kažu pravnici, žrtve često ne pružaju otpor, upravo zato "da bi sačuvale živu glavu", pa tragovi borbe i nasilja često i ne postoje.
– Svi nedobrovoljni seksualni akti moraju biti inkriminisani, bez obzira na to da li je postojala sila ili pretnja. Osnovni problem kod silovanja bio je postavljanje jasne granice između dobrovoljnog seksualnog akta i onog koji se vrši upotrebom prinude. Zato ponašanje "pasivnog subjekta", od čijeg odbijanja ili prihvatanja da učestvuje u seksualnom činu, dolazi u centar pažnje, jer od toga zavisi i postojanje krivičnog dela – objasnio je dr Stojanović.
Seksualno nasilje je, dakle, moguće i bez primene prinude, a pristanak ili nepristanak žrtve je ključni momenat koji treba dokazati. U sudskoj praksi zemalja koje već primenjuju ovo pravilo čak je zauzet stav da je na okrivljenom teret dokazivanja da je postojao pristanak "druge strane".
Zbog toga što se sve vrti upravo oko pristanka, na konferenciji tužilaca razvila se živa rasprava, u kojoj su učestvovali i advokati i sudije i zamenici javnih tužilaca. Neki od njih su u šali pitali da li pristanak treba da bude dat usmeno ili u pisanom obliku i da li izjava o pristanku na seksualni odnos treba da bude overena kod javnog beležnika.
Bilo je i pitanja da li je pristanak punovažan ukoliko je osoba bila pod dejstvom alkohola i da li je za takve slučajeve potrebno nositi "dreger aparat".
Raspravljalo se i o silovanju u braku, koje se teško dokazuje na sudu. Profesor je skrenuo pažnju da bi i veliki broj žena mogao biti okrivljen za silovanje, u situacijama kada za seksualni odnos nemaju izričit pristanak muža.
Naveden je i primer devojke koja je došla u slikarski atelje da pozira za akt, pri čemu je bila slikaru okrenuta leđima i naslonjena rukama na zid, pa joj je slikar prišao sa leđa i obavio seksualni čin, koristeći, kako je rečeno "faktor iznenađenja". Iako su mnogi pravnici ocenili da se devojka verovatno "nije baš mnogo iznenadila", profesor Stojanović je rekao da u ovom slučaju nije postojala ni sila ni pretnja, ali ni izričit pristanak devojke.
– Mislim da u našem Krivičnom zakoniku ne treba odustati od klasične formulacije krivičnog dela silovanja. Možda bi trebalo razmisliti o tome da lakši oblik ovog dela postoji ako je izvršeno bez sile i pretnje, a bez pristanka žrtve – rekao je prof. dr Stojanović.
"Ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliske osobe, kazniće se zatvorom od tri do dvanaest godina". Tako izgleda osnovni oblik krivičnog dela silovanja u našem Krivičnom zakoniku, a naravno postoje i teži oblici sa težim propisanim kaznama.
U praksi se često pred sudom raspravljalo o tome da li su sila i pretnja bile takve da su mogle da "slome otpor" žrtve, pa su žene čak morale da dokazuju da nisu mogle da se odbrane. Svakim pojavljivanjem na sudu one su ponovo prolazile kroz traumu koju su preživele. Niko im nikada nije rekao da je dovoljno samo to što na seksualni čin nisu pristale.
Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 11.04.2016.Naslov: Redakcija