Email Print

ZAKON O ZAŠTITI POTROŠAČA: UDRUżENJE ZA ZAšTITU POTROšAčA VOJVODINE UKAZUJE NA PROBLEM VISOKIH CENA VEšTAčENJA U SUDSKOM POSTUPKU, KADA JE REč O REKLAMACIJAMA NA ODEćU I OBUćU. PREPORUčUJU DA JE ZA POTROšAčA BOLJE DA SAM ANGAżUJE VEšTAKA DA GA NE BI ODREđIVAO SUD, JER SE TADA MOżE DESITI DA VEšTAčENJE BUDE DALEKO SKUPLJE NEGO šTO JE PLAćEN PROIZVOD KOJI SE REKLAMIRA


Prava potrošača su, otkako važi Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 62/2014 i 6/2016 - dr. zakon), daleko veća nego ranije, ali je, ipak, potrebno imati prave informacije da se ne bi desilo da se, tražeći zaštitu, ostane bez novca u novčaniku.

Naime, nedavno je, zbog reklamacije para cipela vrednog nekoliko hiljada dinara – a slučaj je završio na sudu – na ime troškova sudskog veštačenja trebalo platiti oko 40.000 dinara. Potpuno je jasno da je u tom slučaju obesmišljena ideja o zaštiti potrošača, ali ipak treba reći daje reč o slučaju od pre nekoliko godina, da se danas nešto slično verovatno ne bi moglo desiti, ali je pre svega potrebno da potrošač zna koja su mu prava, kakva i kako da ih ostvari.

Po rečima pravne savetnice u Udruženju za zaštitu potrošača Vojvodine, Biljane Kovačević, otkako je Zakon stupio na snagu, situacija je daleko bolja nego pre nekoliko godina, ali je veoma važno da potrošači znaju kako da ostvare svoja prava.

Kada potrošač želi da uloži reklamaciju, bilo bi dobro da pre toga stupi u konkakt s udruženjem koje se bavi zaštitom potrošača jer će tada imati uvid u svoja prava i način kako da ih ostvari. Tada će dobiti i najvažniju inforamciju – da li ima osnova za pokretanje postupka, kao i šta treba da uradi da bi se to desilo – kaže Biljana Kovačević.

Ona ukazuje na to da potrošač koji želi da uloži reklamaciju mora to da uradi pismeno, a trgovac ima rok od osam dana da odgovori. Potom sledi rok od 15 do 30 dana, u zavisnosti od vrste robe, da se reklamacija reši. Ukoliko trgovac odbije reklamaciju, uz tvrdnju da je za neregularnost proizvoda kriv potrošač (kad su u pitanju odeća i obuća razlozi mogu biti nepravilno korišćenje i održavanje, mehaničko oštećenje... kod tehničke robe mehaničko oštećenje, prosuta tečnost, da kvar nije uočen...) potrošač, ukoliko nije zadovoljan odgovorom, ima mogućnost da angažuje sudskog veštaka koji je nadležan i stručan da taj posao obavlja za odgovrajuću vrstu proizvoda.

Ukoliko je mišljenje veštaka u korist potrošača, prikupljenu dokumentaciju, koja je uslov za pokretanje postupka – jer se bez toga ništa ne može preduzeti – mogu se obratiti udruženju za zaštitu potrošača i tada se može krenuti dalje. Mnogo je bolje za potrošača da sam angažuje veštaka da ga ne bi određivao sud jer se tada može desiti da veštačenje bude daleko skuplje nego što je plaćen proizvod koji se reklamira pošto se bez prethodnog veštačenja ne može znati kakav će biti nalaz veštaka – ističe Biljana Kovačević.

Zbog toga i jeste važno, ukazuje Kovačević, da potrošači prvo stupe u kontakt s nekim udruženjem potrošača. Po njenim rečima, ima slučajeva koji dođu do suda, ali od donošenja Zakona dosta slučejava reši se između potrošača i trgovaca pošto su se i jedni i drugi dobro upoznali sa svojim pravima, ali i obavezama.

Potrošači treba da znaju da je rok za reklamaciju za nesaobraznost robe dve godine, iako trgovci umeju da kažu da je rok šest meseci. Međutim, ukoliko se u roku od šest meseci pojavi neki kvar ili nepravilnost, bez obzira na to o kojoj je robi reč, važi pretpostavka da je on postojao od samog starta i teret dokazivanja je na trgovcu, ali se reklamacija može uložiti u roku od dve godine od kupovine, uz, naravno, dokaz o kupovini, račun, ispis iz banke... Takođe, kutija, odnosno amabalaža u kojoj je (bio) proizvod nije uslov za ulaganje reklamacije i ukoliko je potrošač nema, rekalamcija ne može biti odbijena – kaže Biljana Kovačević.

Koliko košta veštačenje teško je reći jer zavisi od vrste proizvoda, kao i od veštaka, ali se može reći da startuje od nekoliko hiljada dinara pa naviše. Neretko se iznosi kreću i iznad 10.000 dinara pa je potrebno dobro razmisliti o tome da li se upuštati u taj postupak, odnosno bilo bi dobro da potrošač ima čvrste dokaze da proizvod/robu reklamira s pravom.

Po rečima Biljane Kovačević, potrošački sporovi rešavaju se relativno brzo, a uz informaciju koju mogu dobiti u udruženjima potrošača, na pravi način se upoznaju sa rizicima pokretanja postupka i odluka da li će se u to upustiti je na njima.

Izvor: Vebsajt Dnevnik, D. Mlađenović, 11.04.2016.
Naslov: Redakcija