Email Print

ZAKON O PLANIRANJU I IZGRADNJI: KONVALIDIRANJE NELEGALNOG STICANJA IMOVINE PROPISIVANJEM POVOLJNIJIH USLOVA OD ONIH KOJI VAżE ZA REDOVAN NAčIN STICANJA PROPISAN ZAKONOM NIJE U SKLADU SA USTAVNIM NAčELOM PRAVNE JEDNAKOSTI


Ustavni sud je na sednici održanoj 6.12.2012. godine doneo Odluku kojom je utvrdio da odredbe čl. 185. do 200. Zakona o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US i 24/2011 - dalje: Zakon) nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 - dalje: Ustav).

S obzirom na to da je utvrdio da navedene odredbe Zakona nisu u saglasnosti sa Ustavom, ali i da je ocenio da je ustavno-pravno dopustivo uvođenje instituta legalizacije, Ustavni sud je odložio objavljivanje Odluke kako bi dao mogućnost zakonodavcu da do objavljivanja odluke Ustavnog suda ove odnose uredi na način koji bi bio saglasan Ustavu. Navedena Odluka objavljena je u "Sl. glasniku RS", broj 50/2013 od 7.6.2013. godine, a danom njenog objavljivanja prestale su da važe odredbe čl. 185. do 200. navedenog zakona.

Ocenjujući ustavnost navedenih odredaba Zakona kojima je uređen institut legalizacije objekata kao naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekte, odnosno delove objekta izgrađene, odnosno rekonstruisane bez građevinske dozvole, Ustavni sud je pošao najpre od toga da je ranijim Zakonom o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 47/2003, 34/2006 i 39/2009 - odluka US - dalje: Zakon iz 2003. godine) bila omogućena legalizacija objekata koji su bespravno izgrađeni do njegovog stupanja na snagu i to kao prelazno rešenje, a u cilju okončanja do tada zasnovanih odnosa bespravne izgradnje. Ustavni sud je konstatovao i da je bespravna izgradnja po stupanju na snagu Zakona iz 2003. godine tim zakonom bila sankcionisana uklanjanjem bespravno podignutog objekta i krivičnom odgovornošću. Međutim, važeći Zakon u odredbama čl. 185. do 200. ustanovio je mogućnost legalizacije bespravno podignutih objekata i to ne samo za izgradnju izvršenu pre stupanja na snagu Zakona iz 2003. godine koja je trebalo da se okonča po tom zakonu, već je predvideo legalizaciju i za bespravnu gradnju koja je izvršena u vreme važenja tog zakona, odnosno do dana stupanja na snagu važećeg zakona 11.9.2009. godine. Na ovaj način po shvatanju Suda navedenim odredbama Zakona u suštini je umesto primenjivanja propisane sankcije u vidu uklanjanja bespravno podignutog objekta ova sankcija prećutno zamenjena pravom na legalizaciju, ali uz istovremeno zadržavanje sankcije prema prekršiocu propisa u vidu odgovornosti za krivično delo, čime takva zakonom predviđena situacija, po oceni Suda, protivreči načelima jedinstva pravnog poretka. Ustavni sud je utvrdio i da se navedenim odredbama Zakona kojima je uređena legalizacija uspostavlja poseban režim u vezi sa izgradnjom i upotrebom objekata koji je različit u odnosu na pravila koja su odredbama čl. 110. do 160. tog zakona predviđena za redovan režim gradnje, te da je poseban režim sticanja prava i u njemu sadržanih pogodnosti Zakon zasnovao na okolnosti da su ti objekti izgrađeni, odnosno stavljeni u upotrebu bez prethodnog ispunjenja zakonom propisanih uslova za zakonitu izgradnju. Kako navedenim odredbama Zakona utvrđen institut legalizacije nije predviđen kao prelazno rešenje, već ga Zakon ustanovljava kao sistemsko rešenje, to je osporenim odredbama Zakona, po oceni Suda, uspostavljen istovremeno paralelan različit režim ostvarivanja istog prava, a određene pogodnosti uspostavljene su samo u korist jedne grupe lica, u ovom slučaju bespravnih graditelja. Stoga ove odredbe Zakona ne zadovoljavaju uslov ustavnosti sa aspekta ustavne garancije vladavine prava, te ustavne garancije pravne jednakosti i zabrane diskriminacije, zajemčenih odredbama čl. 3. i 21. Ustava, kao i odredbama člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.

Uvažavajući međutim realno stanje, odnosno postojanje velikog broja izgrađenih objekata, kao i potrebu njihove legalizacije kako bi se okončalo postojanje bespravno izgrađenih objekata, odnosno potrebu da se protivpravno zasnovani faktički odnosi legalizacijom prevedu u režim pravom priznatih odnosa, Ustavni sud je ocenio da bi ustavno pravno bilo dopušteno zakonsko uvođenje instituta legalizacije koji bi bio zasnovan na oceni zakonodavnog organa da postoji opšti, odnosno javni interes da se umesto propisane sankcije uklanjanja odnosno rušenja tih objekata održi faktičko stanje izgrađenosti objekata. Međutim, po shvatanju Suda, uslov pravne jednakosti dopušta samo onaj oblik prelaska prava na objektima stečenim protivpravnom izgradnjom koji bi se temeljio na izvršavanju svih obaveza u pogledu izgradnje objekta koji terete svakog investitora zakonite izgradnje. Sud je polazeći od odredbe člana 1. Ustava koja utvrđuje zasnovanost Republike Srbije na vladavini prava i socijalnoj pravdi izrazio stav da bi eventualno propisivanje određenih pogodnosti za sticanje prava u postupku legalizacije ustavno-pravno moglo biti prihvatljivo samo ukoliko bi se odnosilo na grupe lica za koje bi zakonodavni organ, na osnovu objektivnih pokazatelja ocenio da njihova socijalna situacija zahteva i čini opravdanim davanje pogodnosti u vidu mere tzv. pozitivne diskriminacije koju dopušta odredba člana 21. stav 4. Ustava.

Izvor: Redakcija, 11.6.2013.