ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA: Jedan od načina za rešavanje problema zaduženih u švajcarskim francima je i raskid ugovora. Međutim, prema članu 132. Zakona ako jedna strana traži raskid ugovora i sud to usvoji, strana koja je izvršila ugovor (a banka je to u potpunosti učinila dajući novac) ima pravo da joj se vrati sve ono što je dala

Vrhovni kasacioni sud mora što pre da se izjasni o problemu građana zaduženih u švajcarskim francima da bi sprečio sve štetne posledice bilo kakvih sporova, izjavio je Dragiša Slijepčević, sudija Ustavnog suda.

Prema njegovim rečima, Vrhovni kasacioni sud trebalo bi da zauzme jasan stav, da se problem ne bi sveo na to da prvostepeni sud presuđuje jedno, a da drugostepeni predmete vraća zbog formalnih razloga.

"Problem u kojem su se našle hiljade građana stavlja na ispit i sudstvo Srbije - da li je spremno da reši ovaj sporni slučaj. Ja smatram da jeste", istakao je Slijepčević.

Prema njegovom mišljenju, i raskid ugovora može da bude konačno rešenje. Na primedbu da na tom polju nemamo sudsku praksu, on je rekao da sudska praksa nije unapred data, nego se stvara, pogotovu u novim spornim situacijama.

"Kako će sud reagovati, da li će uopšte uvažiti argumentaciju koju sam ja u svom stručnom radu izneo, stvar je suda i ne pretendujem niti želim da im namećem svoje stavove", dodao je Slijepčević.

Upitan šta ako Ustavni sud ne bude delio njegovo mišljenje, on kaže da nije nikada rekao da će Ustavni sud nešto prihvatiti.

"Rekao sam da, u slučaju da redovni sudovi ne pruže zaštitu korisnicima kredita u švajcarskim francima, nastaje problem koji će se u postupku po ustavnim žalbama naći pred Ustavnim sudom. Ako i Ustavni sud ne reši ovo pitanje, ono će se svakako rešavati pred Evropskim sudom za ljudska prava", napomenuo je Slijepčević.

On je mišljenja da banke nisu imale nečasne namere u vreme zaključivanja ugovora i da im nije bio cilj da se po tom osnovu bogate na račun svojih klijenata.

Slijepčević podseća da je cilj valutne klauzule da se njenom primenom samo očuva realna vrednost isplaćene glavnice kredita, u protivnom se ta klauzula zloupotrebljava, jer omogućava bankama da se zbog enormnog rasta kursa švajcarskog franka nerealno uvećavaju iznos svojih potraživanja po osnovu glavnog duga.

Zato i sud i ugovorna strana moraju obezbediti primenu valutne klauzule u skladu sa njenim ciljem zbog koga je i ugovorena, a to je isključivo i jedino očuvanje realne vrednosti isplaćene glavnice korisniku kredita, ističe Slijepčević.

Raskidom ugovora o kreditu građani koji su uzimali stambene kredite indeksirane u švajcarskim francima, ne rešavaju definitivno problem, a mogu čak i da se nađu u nezavidnom položaju, upozorava Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije i bivši sudija Višeg privrednog suda sa dugogodišnjom praksom suđenja u bankarskom sektoru. Ovo rešenje koje su zaduženim građanima ponudile potrošačke organizacije, smatra ona, nije dobro za klijenta u slučaju da se ugovor raskine, a odnos između dužnika i banke ne raščisti.

– Raskid nije sporan, nego posledice. Prema članu 132. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja) stoji da ako jedna strana traži raskid ugovora i sud to usvoji, strana koja je izvršila ugovor (a banka je to u potpunosti učinila dajući novac) ima pravo da joj se vrati sve ono što je dala – kaže Vasilićeva.

Praktično, ako je ugovor raskinut, on više ne postoji, pa banke odmah mogu da pokrenu tužbe i zahtevaju od klijenata koji i dalje drže novac da isplate celokupan iznos. Sa druge strane, ne postoji nikakva garancija da će taj iznos biti u jednoj ili drugoj valuti.

– Banka može da zahteva da se novac isplati kako je definisano ugovorom, ali ako je ugovor raskinut, može da postavi i drugačije uslove – kaže Vasilićeva.

Ni u slučaju da se ide na retroaktivno vraćanje po principu restitucije (da obe strane jedna drugoj vraćaju ono što su do sada isplatile) nije jasno kako bi to bilo obračunato.

– Banke bi obračunale dug kao i do sada, u francima. U slučaju da obe strane imaju pravo za vraćanje datog, uzajamna vraćanja se sprovode po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora, s tim što svaka stranka duguje drugoj naknadu za korist koju je u međuvremenu imala od onog što je dužna da vrati ili nadoknadi. Onaj ko vraća novac dužan je da plati zatezne kamate, a i dalje ostaje otvoren obračun i nerešeno pitanje šta je to što se vraća – kaže Vasilićeva.

Članica Saveta za borbu protiv korupcije smatra da bi utvrđivanje ništavosti valutne klauzule bilo bolje rešenje, jer se ugovor ne bi raskidao u celosti, nego bi se menjao u delu koji se odnosi na valutu – evro ili neku drugu koja je najbolja za klijenta.

U Udruženju bankarskih klijenata "Efektiva" koja je do sada već podnela oko 150 tužbi za raskid ugovora o kreditu tvrde da posle presuda klijenti mogu da računaju na takozvanu restituciju po kojoj svaka strana vraća onoj drugoj ono što je primila i to u dinarskom iznosu.

– I jedna i druga strana imaju pravo na zateznu kamatu, a naša procena je da će ona biti nešto veća na strani banke. Taj iznos će svakako biti nekoliko puta manji od onoga što klijent u ovom trenutku duguje po planu otplate – kaže Dejan Gavrilović, predsednik ovog Udruženja i napominje da ovaj proces može da traje od dve do tri godine, ali da će oni posle prve presude od Ministarstva pravde i predsednika svih sudova tražiti da se postupci ubrzaju.

Sve zemlje koje su imale problem kredita u švajcarcima i već su ga rešile konvertovanjem u evro po paritetu na dan isplate kredita, poput Hrvatske, Crne Gore, Mađarske i Austrije rešenja su tražile u okviru prava potrošača, što bi, kažu pravnici, i Srbija trebalo da učini.

– Kod nas se izbegava primena potrošačkog prava i problem rešava kroz Zakon o obligacionim odnosima, koji je i pored svog nespornog kvaliteta ipak donet u jednom drugom sistemu. Tu je suštinska razlika između pristupa u Srbiji i pristupa u državama članicama EU – kaže advokat Vojin Biljić.

On tvrdi da njegovom primenom problem kredita u švajcarcima nije ni najmanje komplikovan. Jer da bi valutna klauzula bila ocenjena kao ništava, potrebno je dati odgovor na samo dva pitanja – da li je korisnik adekvatno informisan o posledicama ugovaranja ove klauzule i da li je došlo do narušene jednakosti davanja.

– Ako korisnik nije adekvatno informisan, a jednakost davanja je narušena, valutna klauzula je ništava – kaže on.

Ovo pravilo, inače uspostavljeno Direktivom EU 93/13, primenio je i austrijski sud kada je utvrdio ništavost valutne klauzule. Jedina razlika između Srbije i Austrije je u tome što su austrijske banke uglavnom informisale korisnike o posledicama ugovaranja valutne klauzule, a banke u Srbiji to nisu činile i čak su ih nudile kao najpovoljnije bez objašnjenja o rizicima.

Prema tome, ako bi i naši sudovi primenjivali pravo potrošača, krediti u kojima su korisnici na vreme upozoreni od strane banke na rizik promene odnosa evro-švajcarac bili bi validni, dok bi oni gde to nije bio slučaj, bili konvertovani u evro.

– U praksi, banke ne mogu da dokažu da su korisnike informisale niti da su imale procedure po kojima je tako nešto obaveza bankarskih službenika i zbog toga moraju snositi teret svog neprofesionalizma. A to je po mom mišljenju posledica na koju je ukazao i Evropski sud pravde – ništavost valutne klauzule u francima i konverzija kredita u evro na dan zaključenja ugovora – ističe Biljić.