Email Print

STRUČNI SAVET JAVNOBELEŽNIČKE KOMORE SRBIJE: MIšLJENJA STRUčNOG SAVETA JAVNOBELEżNIčKE KOMORE SRBIJE NA POSTAVLJENA PITANJA


Javnobeležnička komora objavila je 9. juna 2016. godine Mišljenja Stručnog saveta Javnobeležničke komore Srbije na postavljena pitanja, koje možete videti u nastavku.

1) Da li je prilikom potvrđivanja isprave u solemnizacionoj klauzuli dovoljno navesti samo to da je beležnik poučio stranke o pravnim dometima i posledicama pravnog posla ili je neophodno uneti i sâmu pouku?

Odgovor:

Javni beležnik je dužan da objasni strankama smisao pravnog posla i da im ukaže na njegove posledice, te bi solemnizaciona klauzula, u delu koji se odnosi na objašnjenja i upozorenja javnog beležnika, trebalo da sadrži objašnjenje strankama koje se odnosi na smisao pravnog posla i pravne posledice pravnog posla.

Obrazloženje:

Javni beležnik potvrđuje ispravu tako što stavlja klauzulu o potvrđivanju (solemnizaciona klauzula), koja je uslov za punovažnost pravnog posla.

Sadržina solemnizacione klauzule određena je članom 93b Zakona o javnom beležništvu ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 - dr. zakon, 93/2014 - dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015), te pored podataka predviđenih tim članom, ona treba da sadrži i izjavu stranke da je poučena o sadržini i pravnim posledicama pravnog posla, kao i izjavu da su stranke, ako je to bilo potrebno, upozorene da su njihove izjave nejasne, nerazumljive ili dvosmislene, kao i da su i posle upozorenja ostale pri takvim izjavama. Stavom 2. istog člana propisano je da klauzula o potvrđivanju privatne isprave nema svojstvo, niti pravno dejstvo javne isprave ako ne sadrži, između ostalog, i takvu izjavu.

Zakonom je određena i dužnost javnog beležnika da objasni strankama smisao pravnog posla, da im ukaže na njegove posledice i da ispita da li je pravni posao dozvoljen, odnosno da li je u suprotnosti s prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Ta obaveza je propisana i članom 93đ Zakona o javnom beležništvu i članom 172. Zakona o vanparničnom postupku ("Sl. glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Sl. glasnik RS", br. 46/95 - dr. zakon, 18/2005 - dr. zakon, 85/2012, 45/2013 - dr. zakon, 55/2014, 6/2015 i 106/2015 - dr. zakon). Iz navedenih odredaba proizlazi da bi solemnizaciona klauzula, u delu koji se odnosi na objašnjenja i upozorenja javnog beležnika, trebalo da sadrži objašnjenja i upozorenja strankama, a što podrazumeva i to da se navedu pravne posledice pravnog posla, kao i to da su stranke, nakon što im je beležnik objasnio te posledice i po potrebi ih upozorio da su njihove izjave nejasne, nerazumljive ili dvosmislene, izjavile da ostaju pri svojim izjavljenim voljama.

Javnobeležnička isprava je javna isprava koja dokazuje nastali pravni odnos u formi i sadržini koja je određena zakonom, te njena dokazna snaga upućuje na to da postoji pretpostavka tačnosti podataka navedenih u njoj dok se suprotno ne dokaže. Teret dokazivanja neistinitosti činjenica i podataka upisanih u ispravu snosi onaj ko osporava njihovu istinitost.

Međutim, treba imati u vidu da se upravo na osnovu sadržine solemnizacione klauzule dokazuje i ceni da li je javni beležnik ispunio svoju obavezu da stranke upozori na pravne posledice posla.

U slučaju eventualnog spora za poništaj isprave, uopštena formulacija "Javni beležnik je ukazao strankama na sve pravne posledice" ne bi bila čvrst dokaz za istinitost sadržaja isprave, bez obzira na to što tu konstataciju potvrđuju njeni potpisnici, već bi stranke mogle posebno da dokazuju da su u toj ispravi činjenice neistinito navedene ili da je ona nepravilno sastavljena. U tom smislu, solemnizaciona klauzula je suštinski značajna ne samo na planu punovažnosti pravnog posla već i na planu osnovanosti zahteva u eventualnom sudskom postupku u pogledu svesti i savesnosti stranaka, jer upravo sadržina klauzule potvrđuje da su stranake upoznate s navedenim pravnim posledicama, što se ne bi moglo reći za uopštenu formulaciju.

2) Da li javni beležnik ima pravo na naknadu troškova izdavanja overene kopije sudu i poreskim organima koje se dostavljaju u skladu sa odredbom člana 4v Zakona o prometu nepokretnosti, kao i RGZ koja se dostavlja u skladu sa Zakonom o državnom premeru i katastru radi vođenja evidencije o masovnoj proceni nepokretnosti, odnosno da li se navedene obaveze mogu podvesti pod odredbu člana 17a Javnobeležničke tarife? Ako ne postoji pravo na naplatu, da li navedeni organi mogu neograničen broj puta da traže neograničen broj primeraka isprava? Da li postoji ustavni i zakonski osnov za propisivanje takve obaveze?

Odgovor:

Javnobeležnički troškovi za solemnizaciju privatne isprave naplaćuju se od stranke na osnovu člana 14. Javnobeležničke tarife ("Sl. glasnik RS", br. 91/2014, 103/2014, 138/2014 i 12/2016).

3) Da li javni beležnik može da overi potpise na ugovoru o fizičkoj deobi nepokretnosti suvlasnika ili zajedničara, da li taj pravni posao predstavlja promet nepokretnosti, da li postoji teritorijalna nadležnost i kako se obračunava i naplaćuje nagrada javnog beležnika?

Odgovor:

Ugovor o fizičkoj deobi je ugovor na osnovu kog se stiče (isključivo) pravo svojine na nepokretnostima koje deobom nastaju, pa je u pitanju ugovor kojim se ostvaruje pravni promet nepokretnosti i zaključuje se u formi predviđenoj za ugovore o prometu nepokretnosti (član 92. stav 2. tačka 1. Zakona o javnom beležništvu ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 - dr. zakon, 93/2014 - dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015)) i u skladu s tim se obračunava i naplaćuje nagrada javnog beležnika.

Obrazloženje:

Shodno članu 70. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja), ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo, ako iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizlazi što drugo.

Prema članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Sl. list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 115/2005 - dr. zakon), pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla, nasleđivanjem, kao i odlukom državnog organa, dok se shodno članu 33. istog zakona, pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Stvarna prava na nepokretnostima, kada se stiču na osnovu pravnog posla, mogu se sticati i gubiti samo upisom u katastar nepokretnosti, što znači da upis i ispis prava iz katastra nepokretnosti ima konstitutivni karakter i predstavlja zakonski način sticanja i prestanka prava na nepokretnostima.

Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da suvlasnik ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari, osim u vreme u koje bi ta deoba bila na štetu drugih suvlasnika, ako zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 228. Zakona o nasleđivanju ("Sl. glasnik RS", br. 46/95, 101/2003 - odluka USRS i 6/2015) propisano je da deobu nasledstva može zahtevati svaki naslednik u svako doba, osim u nevreme, a to znači da naslednici mogu vršiti deobu nasleđa tek kada postane pravnosnažno rešenje o nasleđivanju pošto se tek tada tačno zna koja su lica uistinu postala naslednici i koliki su njihovi nasledni delovi.

Prema odredbi člana 177. Porodičnog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015), deobom zajedničke imovine, u smislu Porodičnog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini.

Prema odredbi člana 179. Porodičnog zakona, supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba).

Kada suvlasnici ili zajedničari reše da izvrše deobu, postavlja se pitanje forme sporazuma o deobi nepokretnosti.

U sudskoj praksi i doktrini, (potpuna) fizička deoba pri kojoj suvlasnici stiču isključivu svojinu u srazmeri sa idealnim delovima svakog od njih (tj. kada vrednost koja pripada svakom od suvlasnika posle deobe odgovara vrednosti njegovog suvlasničkog udela pre deobe) razlikuje se od deobe u kojoj suvlasnici izvrše fizičku deobu imovine u nesrazmeri s pripadajućim suvlasničkim udelima, pri čemu jedan suvlasnik stiče imovinu veće vrednosti od vrednosti njegovog udela pre deobe, uz naknadu ili bez naknade suvlasniku koji stiče imovinu manje vrednosti. Ima shvatanja da prva (deoba) ne predstavlja promet a da druga predstavlja delimičan promet, poklon ili kupoprodaju.

U dosadašnjoj sudskoj praksi mišljenja su podeljena, delom i protivurečna. To dobro ilustruje stav da ugovor o deobi ne predstavlja ugovor o prometu nepokretnosti, pa se za njegovu punovažnost i konvalidaciju ne traže uslovi iz člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti ("Sl. glasnik RS", br. 93/2014, 121/2014 i 6/2015). Ako je usmeni ugovor o deobi izvršen, uslovi za njegovu konvalidaciju se cene na osnovu člana 73. Zakona o obligacionim odnosima. (Vrhovni sud Srbije Rev. br. 3608/96, od 13. novembra 1996. godine – Bilten Okružnog suda u Beogradu, br. 70/ 2006). Na prvi pogled, forma se ne traži, ali ako sud govori o konvalidaciji, u pitanju je formalan ugovor, a drugog propisa kojim je forma predviđena izuzev Zakona o prometu nepokretnosti u vreme donošenja odluke nije bilo.

Pometnju u odlučivanju dodatno unosi i odredba sada donetog Zakona o državnom premeru i katastru ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - odluka US i 96/2015), koji u članu 87. između ostalog propisuje da privatna isprava, odnosno isprava o pravnom poslu, da bi bila podobna za upis, mora biti sačinjena u pismenoj formi uz overu potpisa lica između kojih se sačinjava, ako posebna forma isprave nije propisana posebnim zakonom, i da mora sadržavati izjavu o dozvoli upisa, koja nije uslovljena niti oročena. Stavom 3. istog člana propisano je da ako izjava o dozvoli upisa nije sadržana u privatnoj ispravi, odnosno ispravi o pravnom poslu, ona može biti data u posebnoj ispravi uz overu potpisa lica koje izjavu daje. Iz napred navedenog proizlazi da sporazum o deobi predstavlja ispravu koja je osnov za upis stvarnih prava u katastar nepokretnosti koja dovodi do toga da se briše pravo u katastru nepokretnosti i upisuje drugi oblik prava svojine, ali da kao privatna isprava, ako se prihvati stav izražen u sudksoj praksi, može biti u formi overe potpisa.

Pre nego što se izvede zaključak o potrebnoj formi sporazuma o deobi, mora se imati u vidu i svrha forme.

Imajući u vidu značaj katastra nepokretnosti, moglo bi se reći da je forma sporazuma o deobi neophodna pre svega radi zaštite javnih interesa, te da bi odredbe o formi ugovora koje se odnose na promet nepokretnosti trebalo analogno primenjivati i na sve vrste ugovora o deobi i treba ih tumačiti u međusobnoj povezanosti sa ostalim odredbama zakona kojim je regulisan promet nepokretnosti i čije uređenje je od posebnog značaja za državu.

Takođe, treba imati u vidu i da je članom 179. stav 2. Porodičnog zakona propisano da se sporazum o deobi zajedničke imovine supružnika zaključuje u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.

Kada se imaju u vidu sve te okolnosti, može se zaključiti sledeće:

Ugovor o fizičkoj deobi nepokretnosti prvo predstavlja, u pravnom smislu, osnov za nastanak novih nepokretnosti, u smislu člana 4. stav 2. Zakona o državnom premeru i katastru, kao i osnov sticanja (upisa) prava svojine na toj novoj nepokretnosti. Pravno je pitanje da li on ima translativno i ujedno konstitutivno dejstvo, to jest da li učesnici u deobi stiču svojinu na novom objektu (i) prenosom ili ima samo deklarativno dejstvo, tako da se njime samo utvrđuje već postojeće pravo svojine. U prilog drugom shvatanju, prema kojem nema prometa, već da je u pitanju samo deklaracija, ide stav da je svaki suvlasnik već bio (srazmerno udelu i ograničeno udelom drugih) vlasnik svake čestice nepokretnosti koja je predmet deobe, pa time i novonastalih nepokretnosti. U prilog prvom shvatanju, prema kojem je reč o sticanju isključivog prava svojine, time i prometu, jeste stav da nijedan suvlasnik nije bio isključivi vlasnik nijedne čestice nepokretnosti i da on na osnovu ugovora o deobi i upisa stiče isključivu svojinu.

U našoj praksi, pored navedenog, postavilo se i izvedeno pitanje primene poreskih pravila: da li je u pitanju prenos apsolutnog prava ili ne, da li je nastupio oporeziv slučaj na koji se primenjuju pravila o oporezivanju prometa apsolutnih prava na nepokretnostima. Dilemu u poreskoj i sudskoj praksi zakonadavac je razrešio tako što se opredelio da taj slučaj izuzme od oporezivanja, što znači da je u pitanju opreziva transakcija, prenos apsolutnih prava, ali se zbog pravno-političke i ekonomsko-socijalne prirode koju je zakonodavac uočio, ne plaća porez. Po tekstu Zakona:

(Član 24a Zakona o porezima na imovinu ("Sl. glasnik RS", br. 26/2001, "Sl. list SRJ", br. 42/2002 - odluka SUS i "Sl. glasnik RS", br. 80/2002, 80/2002 - dr. zakon, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012 - odluka US, 47/2013 i 68/2014 - dr. zakon))

"Od oporezivanja porezom na prenos apsolutnih prava izuzima se:...

5) sticanje prava svojine na posebnim delovima nepokretnosti deobom suvlasničke zajednice između suvlasnika u srazmeri sa njihovim suvlasničkim delovima na dan deobe;"

Plaćanje pak poreza na razliku (nesrazmeru) dozvoljava stav da se u osnovnom delu ta transakcija tretira kao ugovor o razmeni.

To je primenljivo i na pitanje forme ugovora o fizičkoj deobi. Stranke, naime, razmenjuju svoje udele formirajući isključivu svojinu na novonastalim delovima.

Imajući u vidu to da se ugovor o razmeni nepokretnosti zaključuje uz javnobeležničku solemnizaciju, ali i pravno-političke razloge, naročito potvrdu da postoji isprava u odgovarajućoj formi neophodnoj za upis, smatramo da se na taj ugovor ima primeniti forma kao za ugovor o razmeni, odnosno prodaji nepokretnosti.

4) Koji tereti se smeju ustanoviti kod ugovora o poklonu na teret poklonoprimca?

Obrazloženje: U praksi postoje zahtevi stranaka da se u ugovor o poklonu unese odredba kojom se predviđa zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti koja je predmet Ugovora o poklonu, od strane poklonoprimca, bez prethodne saglasnosti poklonodavca ili da se poklonoprimac obaveže da će tu nepokretnost pokloniti potomcima poklonodavca.

Odgovor:

Zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti koja je predmet ugovora o poklonu bez prethodne saglasnosti poklonodavca ili obaveza poklonoprimca da nepokretnost pokloni potomcima poklonodavca predstavljaju nedozvoljena ograničenja ovlašćenja raspolaganja poklonoprimca, protivna članu 10. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja). Stoga je javni beležnik dužan da uskrati radnju overe privatne isprave s takvim ograničenjima.

Tereti koji se mogu ustanoviti ugovorom o poklonu nepokretnosti su lične ili stvarne službenosti kojima je predmet ta nepokretnost, može se ustanoviti pravo preče kupovine, kao i nalog (modus) – radnja koju sticalac treba da izvrši pod pretnjom gubitka poklona.

Obrazloženje:

Ugovor o poklonu je jedan od ugovora kojima se prenosi pravo svojine na predmetu poklona. Pretpostavka je da sticalac svojinu stiče u punom obimu, kao najpotpuniju vlast na stvari. Ovlašćenje da raspolaže predmetom svojine, da ga otuđi, jeste ono ovlašćenje koje svojinu razlikuje od drugih stvarnih prava na stvari.

Otuda se ugovorom o poklonu ne može trajno oduzeti ili bitno ograničiti ovlašćenje raspolaganja. Takva klauzula ugovora bila bi protivna javnom poretku. Pošto se radi o raspolaganju koje bi bilo izvan granica autonomije volje odnosno slobode ugovaranja, bilo bi i ništavo u smislu člana 10, odnosno člana 103. Zakona o obligacionim odnosima i javni beležnik je dužan da odbije da potvrdi (solemnizuje) privatnu ispravu – ugovor o poklonu koji takvu klauzulu sadrži.

Dozvoljena su druga ograničenja vršenja prava svojine od strane poklonoprimca, koja predstavljaju sadržinu stvarnih ili obligacionih prava koja za predmet imaju predmet poklona, kao i obaveze na teret poklonoprimca, pod uslovom da po prirodi nisu takve da se iza poklona krije kakav teretni ugovor (simulacija).

5) Na koji način se vrši overa potpisa lica na menici?

Obrazloženje: Ako se klauzula o overi potpisa unese na posebnom listu, morala bi da se spoji ili prihefta za menicu, čime bi se menica oštetila, a ako se tekst klauzule o overi potpisa unese na poleđinu menice rukom, što neki sudovi čine u praksi, to bi bilo protivno odredbama Zakona o javnom beležništvu.

Odgovor:

Na menici nije potrebno overavati potpis izdavaoca menice jer bi se stavljanjem klauzule o overi potpisa oštetila menica, koja predstavlja strogo formalnu ispravu, odnosno hartiju od vrednosti, te bi nedostatak nekog njenog bitnog meničnog elementa povlačio i njenu nevažnost.

Obrazloženje:

Menica je uređena Zakonom o menici ("Sl. list FNRJ", br. 104/46, "Sl. list SFRJ", br. 16/65, 54/70 i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 46/96 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja), dok su Odlukom o jedinstvenom meničnom blanketu ("Sl. list SRJ", br. 29/94 i "Sl. glasnik RS", br. 39/2004) propisani tekst i dimenzije jedinstvenog meničnog blanketa.

Za menicu, shodno navedenim propisima, između ostalog važi načelo formalnosti isprave, što znači da menica kao hartija od vrednosti predstavlja strogo formalnu ispravu, te nedostatak nekog njenog bitnog meničnog elementa povlači i njenu nevažnost. Menica mora da ima određen raspored meničnih klauzula u tačno predviđenoj propisanoj pismenoj formi. Stranke ne mogu svojom voljom menjati ili izostavljati one elemente koje zakon zahteva kao bitne menične elemente. Menična obaveza, shodno Zakonu, nastaje od onog momenta kad izdavalac menice stavi svoj potpis na meničnu ispravu, a za punovažnost menice zakonom nije predviđena legalizacija potpisa.

Javni beležnik overava potpis stranke stavljanjem klauzule o overi potpisa na ispravu stranke, te bi stavljanjem te klauzule (spajanjem, bušenjem ili povezivanjem jemstvenikom) menica bila fizički oštećena. U tom slučaju se postavlja pitanje da li bi se fizički oštećena (izbušena bušilicom za papir) menica koja je dostavljena kao sredstvo kojim se obezbeđuje plaćanje smatrala ispravnom.

U dosadašnjoj praksi se smatra da fizički oštećena menica nije ispravna. To potvrđuje i Mišljenje Ministarstva finansija, broj 011-00-0271/2013-16, od 18. novembra 2013. godine, objavljeno u Biltenu Ministarstva finansija, broj 12/2013, kojim je istaknuto da odredbama Zakona o menici i Odlukom o jedinstvenom meničnom blanketu nije uređeno poslovanje, odnosno postupak naplate menica koje su fizički oštećene, kao ni uslovi za formalnu pravnu ispravnost menice, zavisno od stepena njenog oštećenja.

6) Da li je javni beležnik dužan da na zahtev privatnog izvršitelja dostavi sačinjene ili potvrđene isprave ako privatni izvršitelj uz zahtev nije dostavio rešenje o izvršenju u skladu sa odredbom člana 31. Zakona o izvršenju i obezbeđenju?

Odgovor:

Javni beležnik je dužan da na zahtev privatnog izvršitelja u pismenoj formi dostavi sačinjene ili potvrđene isprave bez obzira na to da li je privatni izvršitelj uz zahtev dostavio rešenje o izvršenju.

Obrazloženje:

Zakon o izvršenju i obezbeđenju, članom 325 određuje ovlašćenja izvršitelja koja on kao nosilac javnih ovlašćenja ima u predmetima izvršenja i obezbeđenja, dok je članom 326 propisano da izvršitelj celokupnom svojom imovinom odgovara za štetu koja tokom postupka izvršenja nastane njegovom krivicom. Članom 332. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, određeno je da su državni organi, banke, poslodavci i druga pravna lica dužna da na zahtev izvršitelja obezbede pristup podacima o određenom dužniku kojima raspolažu, a koji su neophodni za radnje izvršenja i obezbeđenja. Ta obaveza analogno se primenjuje i na javne beležnike.

S obzirom na to da važi pretpostavka da izvršitelj u predmetima izvršenja i obezbeđenja preduzima radnje koje su neophodne za sprovođenje izvršenja postupaka koje vodi, nije potrebno da on uz zahtev dostavi i rešenje o izvršenju, već je dovoljno da u zahtevu budu navedeni podaci koji se odnose na postupak koji se sprovodi pred izvršteljem.

7) Da li je punovažna izjava o dozvoli za upis ako je navedeno da se kupac može uknjižiti uz potvrdu o isplati kupoprodajne cene, imajući u vidu odredbu člana 87. stav 1. tačka 2. Zakona o državnom premeru i katastru?

Obrazloženje: Pre uvođenja javnobeležničke službe, praksa službe katastra nepokretnosti je bila da se dozvoljavaju izjave o dozvoli upisa u kojima se navodi da se kupac može uknjižiti uz potvrdu o isplati kupoprodajne cene. Nadležna služba katastra nepokretnosti je donosila zaključak kojim se nalaže da se uredi zahtev za upis koji ne sadrži izjavu da je kupoprodajna cena plaćena, a pošto bi joj izjava bila dostavljena, ona bi vršila upis. Na taj način je služba katastra nepokretnosti preuzela obavezu da proveri da li je ugovor izvršen. Uvođenjem javnog beležništva, javni beležnici brinu o zakonitosti prometa nepokretnosti i obaveza beležnika je da strankama predoči da li se u konkretnom slučaju dozvoljava kupcu upis.

Odgovor:

Da, takva izjava jeste punovažna.

Obrazloženje:

Izjava o dozvoli upisa (clausula intabulandi) jeste izjava kojom se, saglasno tzv. načelu privole ili saglasnosti, imalac knjižnog prava koje treba da prestane ili bude ograničeno nekim budućim upisom saglašava da sticalac može, bez njegovog daljeg učešća ili saglasnosti, upisati svoje pravo u registar. Iako se član 87 Zakona o državnom premeru i katastru ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - odluka US i 96/2015) nalazi u odeljku 3.2, naslovljenom "Opšti uslovi za upis stvarnih prava, predbeležbe i zabeležbe", zahtev za bezuslovnom i neoročenom izjavom o dozvoli upisa predstavlja poseban uslov za uknjižbu (upis stvarnih prava), jer se, ako u ispravi za upis postoji uslov i rok, može upisati predbeležba saglasno članu 78. tog zakona. U tom smislu, zahtev da se, pored izjave o dozvoli upisa, kao uslov za upis predoči i potvrda o isplati cene u potpunosti, zapravo predstavlja dodatni uslov za sticanje prava (pošto se pravona osnovu kupoprodajnog ugovora stiče upisom), pa bi takva izjava mogla da služi kao osnov za upis predbeležbe. U svakom slučaju, unošenje uslova pribavljanja potvrde o isplati cene u potpunosti ne čini izjavu o dozvoli upisa nepunovažnom, već čini to da se na osnovu takve izjave, do pribavljanja potvrde o isplaćenoj ceni u potpunosti, ne može izvršiti upis stvarnih prava, već samo predbeležba.

8) Po kom tarifnom broju se naplaćuje punomoćje za ugovor koji se solemnizuje, po tarifnom broju 4. stav 1. ili po tarifnom broju 4. stav 2, a sve u vezi s tarifnim brojem 9?

Da li se pri naplati nagrade za solemnizaciju punomoćja za prodaju nepokretnosti primenjuje stav 1. ili stav 2. tarifnog broja 4. Javnobeležničke tarife?

Po kom tarifnom broju se naplaćuje davanje saglasnosti supružnika kada je u pitanju solemnizacija, a po kom kad je zapis?

Odgovor:

Nagrada za solemnizaciju punomoćja se naplaćuje po tarifnom broju 4. stav 2.

Saglasnost supružnika za raspolaganje nepokretnostima se naplaćuje po tarifnom broju 4, uz primenu stava 1. kada je u pitanju zapis i stava 2. kada je u pitanju solemnizacija.

Obrazloženje:

Izmenama i dopunama Javnobeležničke tarife ("Sl. glasnik RS", br. 12/2016) koje su stupile na snagu 20. februara 2016. godine izmenjen je tarifni broj 4. tako da je sada predviđena posebna tarifa za sastavljanje punomoćja u obliku javnobeležničkog zapisa u visini od 30 bodova, a posebna tarifa je predviđena za solemnizaciju punomoćja u visini od 20 bodova.

Takvo rešenje podazumeva da se na solemnizaciju punomoćja (i drugih izjava o pravnim poslovima koje su taksativno navedene u stavu 2) ne primenjuje tarifni broj 9. (koji predviđa da nagrada za solemnizaciju iznosi 60%), već je za nju precizno utvrđena nagrada u visini od 20 bodova.

 Tim izmenama je jasno utvrđena visina nagrade za sačinjavanje zapisa i visina nagrade za solemnizaciju. Nagrada za sastavljanje zapisa regulisana je stavom 1, a nagrada za solemnizaciju stavom 2.

Nekadašnji stav 2. tarifnog broja 4, nakon izmena i dopuna Javnobeležničke tarife postao je stav 3. i odnosi se na situacije kada stranka insistira da javni beležnik sačini punomoćje za koje nije obavezna forma zapisa.

9) Da li javni beležnik sme da ima svoju internet-prezentaciju?

Odgovor:

Javni beležnik ne sme da ima svoju internet-prezentaciju.

Obrazloženje:

Zakonom o javnom beležništvu ("Sl. glasnik RS", br. 31/2011, 85/2012, 19/2013, 55/2014 - dr. zakon, 93/2014 - dr. zakon, 121/2014, 6/2015 i 106/2015) predviđeno je da reklamiranje javnog beležnika predstavlja disciplinski prestup.

Zakon o oglašavanju ("Sl. glasnik RS", br. 6/2016) uređuje šta predstavlja oglašavanje (reklamiranje), kao i koji su načini oglašavanja, šta su oglasna sredstva, ko su prenosioci oglasnih poruka i slično.

U skladu s navedenim zakonom, oglašivač je pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice, čije se poslovono ime, ličnost, aktivnost ili usluga preporučuje, a oglašavanje je obaveštavanje preko oglasnog sredstva kojim se preporučuje oglašivač, njegova aktivnost ili usluga ili šalje druga preporuka s ciljem da je primalac kome je upuđena prihvati ili koristi.

Oglasna poruka je svaka poruka kojom se preporučuju oglašivač, njegova aktivnost ili usluga.

Prenosilac oglasne poruke je bilo koje javno glasilo, s posebnom naznakom da to mogu biti novine, radio i TV program, internet i druga sredstva informisanja namenjena neodređenom broju korisnika.

Iz svega napred navedenog nesumnjivo proizlazi da internet-prezentacija javnog beležnika predstavlja reklamiranje jer predstavlja poruku kojom se neodređen broj lica obaveštava preko interneta kao oglasnog sredstva o ličnosti, poslovnoj aktivnosti i uslugama određenog javnog beležnika.

Posebno treba napomenuti da postoji bitna razlika u odnosu na druge slične profesije kojima je načelno zabranjeno reklamiranje, ali ta zabrana ne podrazumeva i internet-prezentaciju, koja je dopuštena. Razlika se ogleda u elementu javne službe javnog beležnika. Javni beležnik, na koga su preneta javna ovlašćenja, ima pojačanu odgovornost u obavljanju delatnosti i svom predstavljanju u javnosti, te upravo iz tog razloga nema pravo na reklamiranje, koje u njegovom slučaju uključuje i internet-prezentaciju.

Izvor: Vebsajt Javnobeležnička komora, 09.06.2016.