Email Print

USKLAĐIVANJE SA EVROPSKIM ZAKONODAVSTVOM


Kao što nas sve češće podsećaju (ozbiljniji) mediji, članstvo u Evropskoj uniji (EU) podrazumeva i obavezu buduće države članice da svoj pravni sistem uskladi sa pravnom tekovinom EU. Naravno, ova obaveza ne prestaje danom stupanja u članstvo, budući da su i sve sadašnje članice EU u obavezi da u svoje unutrašnje pravne sisteme prenose one odredbe prava EU koje nemaju direktno dejstvo, već zahtevaju normativnu intervenciju nacionalnih zakonodavaca.

Srbija je obavezu usklađivanja svog zakonodavstva sa pravom EU preuzela članom 72 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Takođe, stepen usklađenosti domaćih normi sa pravom EU je važan podatak u procesu pregovora o članstvu, ali se procesi pregovaranja i usklađivanja razlikuju pravno, politički i metodološki.

Pored toga, imajući u vidu da je normativni sistem Unije u procesu stalne dogradnje i promena, proces usklađivanja domaćeg prava je trajna obaveza, dok su pregovori - koliko god, kao što to dobro ilustruje primer Turske, mogu biti prekidani, obustavljani ili zamrzavani - proces koji se okončava sporazumom o pristupanju.

Proces usklađivanja domaćeg pravnog sistema sa pravom EU podrazumeva složenu interakciju različitih državnih organa, civilnog društva, institucija EU. Međutim, ova složenost nije uvek praćena koherentnim i preciznim normativnim okvirom, pa se u praksi javljaju brojne manjkavosti koje utiču na kvalitet usvojenog zakonodavstva i njegovu primenu.

Namera ovog serijala tekstova je da se, pošto analizira osnovne odlike procesa usklađivanja domaćeg normativnog sistema sa pravom EU (delovi 1 i 2), posveti teškoćama u ovom procesu (delovi 3 i 4) i mogućim načinima njihovog prevazilaženja (delovi 5 i 6).

1) Usklađivanje je postupno. Naime, stav 1 člana 72 SSP-a veoma jasno navodi da će „Srbija nastojati da obezbedi postepeno usklađivanje postojećih zakona i budućeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama Zajednice (sada Unije)“, pritom pomalo nepismeno dodajući da će ista strana „obezbediti da će važeće i buduće zakonodavstvo biti pravilno primenjeno i sprovedeno“ (može se sa priličnom sigurnošću pretpostaviti da je ova rogobatna i duhu srpskog jezika neprilagođena formulacija posledica direktnog prevođenja sa engleskog jezika; verovatno je da bi ispravnije bilo da je navedeno „obezbediti da važeće i buduće zakonodavstvo bude pravilno primenjeno i sprovedeno“ ili „obezbediti pravilnu primenu (...) zakonodavstva“).

Naime, postoji snažna logička veza između postupnosti, sa jedne, i pravilne primene i sprovođenja, sa druge strane. Drugim rečima, iz stava 1 člana 72 potpuno nedvosmisleno proizlazi da kako izvršna (kada je predlagač zakona ili kada donosi podzakonske akte), tako ni zakonodavna vlast u Republici Srbiji nema obavezu da obezbedi da svaki predloženi i usvojeni zakonski ili podzakonski akt bude neizostavno, u potpunosti i odmah usklađen sa pravnom tekovinom Unije. Usklađenost nekog domaćeg akta sa pravom EU može biti delimična, pa i nepostojeća, ako to opravdavaju neprenosivost odredbe pre nekog roka, potreba za postupnošću ili legitiman interes za prenošenje u nekom kasnijem trenutku, uz navođenje jasnog obrazloženja i vremenskog okvira u kome će biti obezbeđena potpuna usklađenost. Naravno, nijedan od motiva za usvajanje domaćih normativnih rešenja koja su privremeno neusklađena sa pravom EU ne sme biti korišćen prevarno, odnosno na način da se time efektivno izigrava obaveza preuzeta SSP-om. Pored toga, treba stalno imati u vidu da je usklađivanje sa normama EU u pretežnom broju slučajeva u interesu domaćih privrednih subjekata, potrošača, odnosno svih građana Srbije.

Izvor: www.danas.rs, Uroš Ćemalović

Ako Vam je ova vest privukla pažnju - podelite je:

Email Print