ZAKON O ZAŠTITI UZBUNJIVAČA: ADVOKATI JOš NE ZNAJU KAKAV JE POSTUPAK UZBUNJIVANJA I KAKO SE PODNOSI TUżBA ZA ZAšTITU OD ODMAZDE. GRAđANI KOJI OTKRIJU INFORMACIJE U VEZI SA UZBUNJIVANJEM, NE DOBIJAJU STATUS UZBUNJIVAčA, NEGO POTVRDU DA SU IZVRšILI OTKRIVANJE NEKE INFORMACIJE

Sudovi u Srbiji vode 36 postupaka koje su pokrenuli uzbunjivači, a 27 "duvača u pištaljku" dobilo je sudsku zaštitu. Nijedan od njih, međutim, nije dobio status uzbunjivača, jer tako nešto nije ni predviđeno Zakonom o zaštiti uzbunjivača ("Sl. glasnik RS", br. 128/2014 - dalje: Zakon), koji se primenjuje od 5. juna 2015. godine.

– Ne postoji institucija koja priznaje status uzbunjivača. Građani mogu da otkriju informacije u vezi sa uzbunjivanjem, ali ne dobijaju status uzbunjivača, nego potvrdu da su izvršili otkrivanje neke informacije – kaže sudija Snežana Andrejević, zamenik predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Prvi uzbunjivač koji je imao sudsku zaštitu je M.K.. On je dobio otkaz kada je otkrio korupciju u jednoj osnovnoj školi u Mladenovcu, a vraćen je na posao odlukom Višeg suda u Beogradu. Sudsku zaštitu dobilo je i nekoliko policijskih službenika, koji su ukazivali na zloupotrebe u MUP-u. Zabeležen je i prvi slučaj zaštite uzbunjivača u privatnom sektoru, u jednoj firmi u Sremskoj Mitrovici, gde su zaposleni ukazali na kršenje Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014).

– U većini slučajeva, sud je vrlo brzo reagovao. To potvrđuje da imamo sudije koje su nezavisne u odlučivanju i to treba pohvaliti. Imamo i slučaj gde je sud pružio zaštitu osobi povezanoj sa uzbunjivačem – kaže Vladimir Radomirović, glavni i odgovorni urednik antikorupcijskog portala i servisa za uzbunjivače "Pištaljka".

Neki uzbunjivači su ipak izgubili spor. Radomirović navodi da mnogi advokati još nisu shvatili značaj Zakona i da čak ne znaju kako da podnesu tužbu za zaštitu od odmazde. Pravni tim "Pištaljke" besplatno daje savete i piše sudovima predloge za donošenje privremenih mera, a sada pokušavaju da obezbede sredstva i za besplatno zastupanje na sudu.

Mnogi građani još ne znaju šta je to uzbunjivanje, šta je potrebno da učine kada primete da se dešava nešto nezakonito ili opasno, kome da se obrate i na koji način i kako da traže zaštitu suda od odmazde onih koje su prijavili.

– Cilj uzbunjivanja je da se preduzmu mere da se štetne radnje ne ponove više nikad, da se otkloni korupcija, da se neko pozove na odgovornost. Posle toga, može da usledi odmazda prema uzbunjivaču, ali i ne mora. Ako nema odmazde, onda nema potrebe za sudskom zaštitom jer ga niko ne ugrožava. Uzbunjivač može da se obrati sudu tek posle izvršene odmazde, u vidu bilo koje nezakonite radnje ili stavljanja u nepovoljan položaj, a to podrazumeva sve situacije od verbalnih uvreda i smanjenja plate, pa sve do otkaza – objašnjava sudija Snežana Andrejević.

Uzbunjivanje može biti unutrašnje, spoljašnje i uzbunjivanje javnosti. Unutrašnje uzbunjivanje je otkrivanje informacija poslodavcu. Tada uzbunjivač dobija potvrdu od ovlašćenog lica u svojoj firmi ili u instituciji u kojoj radi. Spoljašnje uzbunjivanje je otkrivanje informacija ovlašćenom organu. To je obično organ koji je nadređen poslodavcu ili neka državna institucija.

Na primer, ako je uzbunjivač sudija ili zaposleni u sudu, on će izvršiti unutrašnje uzbunjivanje ako otkrije informaciju nadležnima u upravi tog suda, a spoljašnje uzbunjivanje ako se obrati predsedniku neposredno višeg suda ili Visokom savetu sudstva. Ako je reč o javnom preduzeću, spoljašnje uzbunjivanje se vrši kod osnivača tog preduzeća, na primer grada Beograda.

Pisarnice koje izdaju potvrdu o uzbunjivanju dužne su da čuvaju identitet uzbunjivača.

– Uzbunjivač najpre treba da se obrati unutrašnjem i spoljašnjem kanalu uzbunjivanja, pa tek onda javnosti. Izuzetno može odmah da uzbuni javnost, bez obraćanja poslodavcu i ovlašćenom organu, samo u slučajevima neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, ako postoji opasnost od štete velikih razmera ili neposredna opasnost od uništenja dokaza – kaže sudija Andrejević.

Zakon izričito propisuje zabranu stavljanja uzbunjivača u nepovoljniji položaj.

– Onog momenta kada je izvršena štetna radnja, uzbunjivač dobija sudsku zaštitu. Sudski postupak je hitan. Ako je uzbunjivač dobio otkaz, sud mora da vodi postupak za poništaj te vrste akta. Uzbunjivač mora da vodi računa o rokovima, jer ako propusti rok od 60 dana posle otkaza, ta odluka poslodavca postaje pravosnažna– dodaje sudija.

Za tužbe uzbunjivača nadležni su viši sudovi, a za parnice radi osporavanja otkaza osnovni sudovi. Upravni sud je nadležan za sve ovakve slučajeve u državnim organima, kada su uzbunjivači državni službenici i nameštenici.

Na pitanje da li ima slučajeva kada je sudijama teško da ocene da li je neko zaista uzbunjivač ili je reč o neradniku i "buntovniku bez razloga", pa i "paranoiku", sudija Andrejević navodi da neradnici nisu ništa novo za sud.

– Oni se uvek naknadno pozivaju na navodne zloupotrebe direktora. To je već poznato u radnim sporovima. Neretko te sporove vode oni koji su više puta dobili otkaz, ili su više puta upozoravani. Po pravilu se brane tako što okrivljuju druge za sve i svašta. Sud sa tim mora da se suoči i da iz činjeničnog stanja utvrdi pravo stanje stvari. Naše sudije znaju da primenjuju zakon. Čak 1.100 sudija iz cele Srbije, i oko 200 sudijskih savetnika, prošlo je obuku i potpuno su pripremljeni za primenu Zakona o zaštiti uzbunjivača. –

U "Pištaljki" kažu da nemaju slučajeve neradnika koji pokušavaju da se provuku kao uzbunjivači.

– Ljudi koji se nama javljaju su oni koji su uzbunili zbog štete po javni interes, zloupotrebe položaja, korupcije. Na ovu vrstu uzbunjivanja se obično odlučuju osobe koje žele da pomognu što svojoj firmi što društvu, a ne oni koji su neradnici. Jer, neradnici su poznati po tome da najčešće privlače pažnju na sebe, dok su uzbunjivači oni koji trpe. Zato tim ljudima treba pomoći. Većina zaposlenih ne želi da prijavi čak i kad vidi da se nešto pogrešno dešava. Najčešće se plaše toga da ništa neće biti rešeno čak i ako prijave. Jedan od najvećih faktora za odvraćanje uzbunjivača je verovanje da ništa neće biti urađeno – kaže Vladimir Radomirović.