ŠTA JE TO ŠTO PRAVO ČINI TRAJNIJIM OD PROPISA: SUPSIDIJARNO SUĐENJE PO PRAVIČNOSTI

Propisi postoje da bi se ljudi po njima vladali. Ali, život je inventivniji i dinamičniji od propisa, pa između njih uvek postoji izvestan, manji ili veći, nesklad. U tom neskladu niče, raste i daje plodove praksa sudova, nastojeći da obale normativnog i stvarnog približi, svesna da ih nikako ne može sastaviti.

U tom nastojanju kristalizovali su se pojmovi: "pravni sistem" i "pravni poredak".

Pravni sistem čine isključivo propisi u njihovom hijerarhijskom poretku.

Pravni poredak čine propisi i stvarno ponašanje ljudi.

Propisi se donose da bi se što duže primenjivali, pa su statični i intertni. Stvarnost je promenljiva, jer se život i položaj ljudi stalno menja pod uticajem morala, politike, ekonomije, socijalnih prilika i drugih derivata vremena.

U suočavanju sa stvarnošću, ustajali propisi ne mogu odoleti zahtevima života. Otuda kreiranje sudske prakse nije puko presađivanje propisa u stvarni život, već njihovo stvaralačko ukrštanje koje daje sveže plodove na "zelenom stablu života", kako bi rekao Gete. Ako korene tog stabla stalno nalivaju bistri potoci razuma, sudovi će produžavati vek trajanja propisa i kad su oni beznadežno bolesni. Tada pravo opstaje i kad su propisi u komi.

Šta je to što pravo čini trajnijim od propisa? To je pravda - "vrhovni kriterijum ponašanja, kojim se nadahnjuje pravo", kako bi rekao Božidar S. Marković.

A pravda, još od Aristotela, nalaže da se svakom prizna ono što mu pripada u jednakom postupanju sa jednakim stvarima, u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti i postupanju prema drugome kao prema sebi. Principi pravde stari su koliko i ljudski rod. Zato, poput genetskog koda, izviru iz čovekovog bića i nameću se kao - večiti prirodni zakon. Pošto su i sudije, kao ljudi, u vlasti tog zakona, oni pravdu i uvode u pravni poredak, kreirajući judikate. To naročito važi za sudije najvišeg suda u zemlji, koji su i najodgovorniji za oblikovanje pravedne sudske prakse. Imam čast i osećam zadovoljstvo što se ovim rečima obraćam i njima.

Suđenje po pravičnosti nije moguće kad postoji propis koji je potpun i jasan. U njemu je bar minimum pravde.

Ali, kad propisa nema, odnosno kad je nepotpun ili nejasan (a takvih propisa je previše u vremenu tranzicije), sud ne može odbiti da pruži zaštitu i uspostavi pravni poredak.

Uspostaviće ga - supsidijarnim suđenjem po pravičnosti, čije je izvorište u članu 1 Ustava, koji u stubove države Srbije ubraja ne samo vladavinu prava nego i socijalnu pravdu.

Suđenje po pravičnosti, međutim, nikako ne znači proizvoljno suđenje po ličnim i subjektivnim merilima sudija, niti po ideološkim, političkim ili sentimentalnim kriterijumima. I ono se mora zasnivati na opšteprihvaćenim principima i vrednostima kao što su jednakost, jednako postupanje, ravnopravnost, razumnost, normalnost. Kod takvog suđenja, sudija vazda mora paziti da ne zapadne u proizvoljnost, arbitrarnost, bolećivost ili slično stanje duha, kao i da ne podlegne iskušenjima pristrasnosti, političkog uticaja, korupcije i drugih rizika "slobodnog suđenja".

O ovim principima i vrednostima Vrhovni kasacioni sud naročito treba da vodi računa pri utvrđivanju načelnih pravnih stavova i pravnih shvatanja i pri donošenju judikata po pravnim lekovima.

• Sudska praksa nije izvor prava i ne pripada pravnom sistemu, ali jeste izvor pravnog poretka, pošto snagom stavova, shvatanja i judikata utiče na niže sudove i ponašanje ljudi.

Bilten Vrhovnog kasacionog suda, koji slavi 50. rođendan, ima izuzetan značaj za misiju pravednosti suđenja i sudske prakse kojoj sam, i kao sudija i kao urednik Biltena, apsolutno bio posvećen.

Govor na svečanosti povodom 50 godina Biltena sudske prakse Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda Srbije