Email Print

ŠTA ODBIJA STRANE INVESTITORE I DOMAĆE E IZVOZNIKE: ISKUSTVA IZ PRAKSE


Glavni razlog za prodaju WTFJeansa bila je užasno otežavajuća okolnost da klijenti iz SAD kojima prodajete fizički proizvod odavde, čekaju isporuku dvadesetak dana, iako su navikli na dostavu u roku od dva do tri dana. Postoje, naravno, razne varijante ultra brze pošte (cca 48h) preko DHL, UPS i drugih sličnih kompanija, ali cena tog transporta je takva da na kraju imate totalno sumanutu cifru koju korisnik treba platiti, a to ne ide. Iskreno, taj problem postoji generalno iz bilo koje zemlje EU, ali da je bilo samo do njega, sigurno bih se borio i dalje.

Stvari su mnogo komplikovanije, jer pored pomenutog problema imate gomilu nelogičnih stvari koje su posledica sumanutih srpskih zakona koji bukvalno uništavaju male privrednike u njihovom pokušaju da unesui devize u ovu zemlju, prodajom preko interneta. Svojim zakonima, Srbija će vam na sve moguće načine otežati e-trgovinu i time vas učiniti potpuno nekonkurentnim na svetskom tržištu. I ne samo to, država vam daje do znanja da ste za nju po defaultu kriminalac, uništava vam kredibilitet kod inostranih kupaca.

Do ovog zaključka sam došao nakon godinu dana rada iz Srbije, radeći proizvodnju u Srbiji koju sam izvozio uglavnom na američko tržište i tako smanjivao devizni deficit zemlje, ali i brendirajući tu istu Srbiju u svetu, izradom inovativnih, originalnih i funkcionalnih proizvoda.

Navešću osam glavnih razloga na osnovu kojih sam došao do navedenih zaključaka, kao i preporuke Vladi Srbije da zakone promeni i time pomogne maloj privredi, ali i sebi.

1. Prijava deviznog priliva

Svaki put kad vam stigne devizni priliv na račun, morate se pravdati banci (tj. državi) odakle vam taj novac. Time, Srbija daje signal svim privrednicima u Srbiji (onima koji stvaraju posao u ovoj zemlji i od koje se država izdržava) da su svi po defaultu za njih eventualni kriminalci i da se svako kad unese devize u zemlju mora pravdati! Naravno da nimalo ne podržavam pranje novca i malverzacije, ali čemu onda služe tragovi u vidu bankovnih transakcija kao i fakture koje izdajemo klijentima? Ne želim da me država na prvu loptu tretira kao kriminalca i da moram dokazivati suprotno.

2. Prisilna prodaja deviza firme

Kada imate svoj online shop za maloprodaju i naplaćujete strancima putem kartica, nemate pravo da zadržite devize koje su vaše, nego vas država prisiljava da prodate devize banci. Naravno, po prodajnom kursu te banke. Ako firma ipak ima „zakonsko pravo“ (pogledaj tačku 4) da kupi devize, to može uraditi, razume se, po kupovnom kursu. Meni ovo liči na klasično reketirenje i nasilničko ponašanje.

3. Zakonska nemogućnost poštovanja kupca

U prethodnoj tački ste videli šta vas čeka kad inostranom kupcu putem kartične naplate u maloprodaji prodate nešto. A šta se dešava ukoliko taj kupac poželi da vrati robu koju je kupio od vas?

 

Recimo da ste John Smithu iz New Yorka prodali robu za 100 dolara u trenutku kad je kurs bio 85 dinara za dolar. Za deset dana John Smith odluči da vam vrati robu – vi mu naravno morate vratiti novac. Ali na dan kad mu vraćate novac kurs je 87 dinara, ne više 85. Bez obzira što je klijent platio $100, vi mu ne možete vratiti tačan iznos, nego 8500 dinara, dakle, samo 97,7 dolara. Dakle za kupca ispada da ste mu ovim ukrali 2,3 dolara. Hajde sada vi objasnite Johnu Smithu zašto je to tako. Naravno, John Smith će svima oko sebe pričati o svom lošem iskustvu jer njega ne interesuju lokalne zakonske zavrzlame.

4. Čuvanje sredstava u devizama je zabranjeno za firme

Dakle, imate situaciju da ste prodali pantalone Johnu Smithu iz New Yorka za 100 dolara u maloprodaji putem sajta. Država vas primorava da te dolare odmah konvertujete u dinare. Srbija ima svoja posebna pravila za firme koje žele da kupe devize. Samo u određenim situacijama možete kupovati (ali ne i čuvati) devize – recimo ukoliko plaćate inostrane fakture ili idete na službeni put u inostranstvo, itd. Zašto ne smem držati moja sredstva u valuti koja mi odgovara? Ja sam ta sredstva zaradio i na to platio porez. Zašto država određuje šta je za mene najbolje?

5. Carina otvara poštanske pakete pri izvozu

Prodajete pantalone, majice, duksere preko interneta i šaljete kupcima u inostranstvo. Uložili ste novac u dizajn paketa koji vam pomaže da roba neoštećena stigne do kupca. Ovako, naime, tuđu imovinu ili zaradu tretira Carina u Srbiji.

Carina vam u izvozu praktično otvori svaki drugi paket i time ošteti pakovanje. Kad, preturajući robu, pogledaju šta je u pošiljci, paket oblepe najobičnijim selotejpom. Posebna je smejurija kad vam Carina kaže da paket mora biti upakovan pak papirom i dostavnu adresu ispisanu markerom. Zamislite da Apple ili Amazon sutra odluče da šalju pakete iz Srbije i da im srpska carina otvara svaki paket za koji proceni da je sumnjiv?

6. Zamena robe u garantnom roku

U Srbiji imate hrpu međusobno neusklađenih zakona, ali i neprimerenih vremenu u kome poslujemo. Jedan od problema je kada se radi povrat robe u garantnom roku za koju vas država zakonom obavezuje, ali i vreme u kome živimo nalaže. Ukoliko prodajete u inostranstvu preko interneta, država vas primorava da platite špediterske usluge uvoza za robu koju vam kupci vraćaju na zamenu i koja ima urednu izvoznu dokumentaciju. Troškovi tog procesa često prelaze cenu same robe, da se ne isplati da takvu robu iopšte preuzimete.

7. Ograničeni troškovi marketinga

Prema najnovijim zakonima iz ove oblasti, na ime troškova marketinga jednoj firmi se priznaje 10% od prometa koji je imala. Ukoliko potrošite na marketing više od 10% morate platiti porez na dobit za tu razliku, što praktično znači kao da ste izvukli keš iz firme i iz svog džepa plaćali za marketing!

Ovo je, moram priznati, jedna od većih nebuloza za koje sam ikada čuo. Država Srbija vam određuje koliko možete potrošiti na marketing i time vas stavlja u neravnopravnu poziciju spram konkurencije. Kada je biznis u samom začetku, u marketing često moramo ulagati i do 60-70% od prometa da bi se probili na tržište, što predstavlja ogroman zaostatak u odnosu na srodne firme.

8. Nezakonito je posedovanje računa u inostranstvu

Srbija vam ni kao firmi ni kao fizičkom licu ne dozvoljava da imate račun u inostranstvu. To je ogroman problem kada vam je tržište vani – iz mnogo apsekata. Ovde ću preneti samo jedan slučaj iz prakse koji sam osetio na svojoj koži.

Kada sam radio košulju (WTFShirt), iz više razloga sam odlučio da to bude pomoću crowdfounding kampanje. Prva stvar je da Srbija uopšte nema zakon o crowdfoundingu. OK, nema veze snaći ću se i improvizovati. Radio sam kampanju na američkom sajtu Indiegogo. Uplate su naravno u dolarima, jednom kada skupim sredstva, Indiegogo uzme svoj procenat i uplati mi na poslovni devizni račun. I onda se desi zamislite šta! Srpski kupac dođe na sajt, kupi košulju i ja sam od tog momenta u deviznom prekršaju!

Srpski zakoni ne dozvoljavaju da kao srpska firma prodate srpskom rezidentu robu za devize! Panika u knjigovodstvenim redovima! Tokom cele kampanje radio sam štagod sam mogao, samo da se u Srbiji čuje što manje o toj kampanji i da što manje u njoj prodam. Praktično, za srpsko tržište sam radio anti-kampanju. Zamislite ironiju, srpski proizvod, srpska firma, ali vi radite anti-kampanju i molite se da vam ne dođe srpski kupac jer će vas time oterati u carinski prekršaj!

UKOLIKO ŽELITE DA POKRENUTE SVOJ E-BUSINESS IZ SRBIJE, POSEBNO UKOLIKO ŽELITE DA PRODAJETE GOTOVE PROIZVODE U INOSTRANSTVU – PROVERITE DA LI JE DRŽAVA SRBIJA OVE PROBLEME OTKLONILA ILI SU I DALJE NA SNAZI. UKOLIKO JESU – BOLJE NEMOJTE ZAPOČINJATI UOPŠTE POSAO.

Izvor: Predrag Puselja, RTV