Email Print

NAJVEĆE ZLOUPOTREBE U ISTRAŽNOM POSTUPKU


Branislava Isailović, advokatica iz Pariza, govori za Danas Pravo o narušavanju ljudskih prava

Srbija se često u pretkrivičnim, krivičnim i sudskim postupcima, kao uostalom i u drugim oblastima, ne drži Evropske konvencije o ljudskim pravima, a njeni zakoni nisu obavezno u skladu sa tom konvencijom.

Ima mnogo kršenja prava, koja građani, a ponekad i njihovi advokati ne detektuju na vreme, te ne traže na adekvatan način zaštitu pred domaćim sudovima, zbog čega njihova eventualna predstavka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu može da bude neprihvatljiva. A morali bi to da čine ukoliko žele da poprave svoju državu, kaže za Danas Pravo Branislava Isailović, advokatica iz Pariza, čije je opredeljenje zaštita ljudskih prava.

Ona kao jednu od poslednjih ilustracija za ovakvu ocenu navodi nedavnu izjavu ministra policije Nebojše Stefanovića povodom svirepog ubistva devojčice Tijane Jurić, koje je "u ljudskom smislu potpuno neprihvatljivo", ali u pravnom - mora da bude otkriveno i procesuirano u skladu sa pravilima. Umesto da saopšti nesumnjive nalaze policije, Stefanović je izjavio da je policija "uhapsila monstruma" koji je počinio ovo (ne)delo, saopštavajući njegovo ime i prezime, mesto boravka, stanje njegove svesti i detalje istrage, što je u profesionalnom smislu nedopustivo. Tek sutradan mediji su javili da je "uhapšeni monstrum" predat nadležnom tužiocu, što znači da je tek od tada on bio i zvanično lišen slobode, sa pravom na advokata i ostalim pravima predviđenim zakonom.

- Nažalost, ovo je u Srbiji - pravilo. Policija u Srbiji u pretkrivičnom ("predistražnom") postupku, koji u praksi predstavlja zapravo njen operativni rad, sistematski krši Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i sudsku praksu suda u Strazburu. Ona sprovodi radnje otkrivanja izvršilaca krivičnih dela bez ikakvog ograničenja i bez mogućnosti naknadne kontrole zakonitosti od strane odbrane osumnjičenih lica. Ispituje to lice, prikuplja dokaze, sve to kasnije "servira" pravosudnim organima, pa i javnosti, a često nema zapisnike o svim radnjama koje preduzima. Takav operativni rad može da traje i 50 dana. Potom, sama, i arbitrarno, određuje trenutak u kojem će to lice, u smislu Zakona o krivičnom postupku, postati lice lišeno slobode i početi da uživa prava po zakonu, navodi sagovornica Danasa.

Prema opšteprihvaćenim standardima ustanovljenim pred sudom u Strazburu, osumnjičeno lice lišeno slobode "mora bez odlaganja da bude izvedeno pred nezavisnog sudiju koji će odlučiti o regularnosti lišenja slobode", a od početka zadržavanja ima pravo na uvid u kompletni krivični spis predmeta, kao i pravo da pred nezavisnim sudijom traži poništenje svake nepropisno izvršene radnje. Da bi to bilo moguće, policija mora da o svakoj radnji sačini zapisnik, koji je podložan kontroli suda, na zahtev odbrane krivično progonjenog lica.

- Advokati u Srbiji, međutim, nemaju naviku da traže poništavanje "nekonvencionalno" sprovedenih radnji u krivičnom postupku, a koje su u skladu sa nacionalnim zakonima, uprkos tome što bi sve što je predviđeno Evropskom konvencijom o ljudskim pravima trebalo da smatraju pravom Srbije. Najčešće detektovana kršenja ljudskih prava zbog kojih se podnose predstavke Strazburu su preterano trajanje sudskog procesa ili neizvršenje sudskih presuda. U Srbiji se, međutim, mogu detektovati i drugi, brojni problemi. Čak i kada sud u Strazburu donese presudu, događa se da se ona ne izvršava. Pritvor se određuje arbitrarno, iz nedovoljno jasnih razloga, kao što je "uznemirenje javnosti", i može dugo da traje. Inspekcijski organi i razne agencije vode postupke koji nisu krivični, ali imaju drakonske sankcije - oduzimanje imovine ili zabranu delatnosti. Novi Zakon o radu diskriminiše, po pitanju otpremnine i minulog rada, sve ljude koji su menjali radna mesta, dakle bili fleksibilni i spremni na izazove, ističe naša sagovornica.

Isailovićeva dodaje da bi zbog ovakve situacije advokatima u Srbiji bila od velike koristi razmena informacija sa francuskim i drugim evropskim kolegama, koji po ovim i sličnim pitanjima imaju više iskustva. Ona i kolege iz Srbije planiraju takve sastanke u skorijoj budućnosti, a prvi bi trebalo da bude posvećen poukama iz presude u vezi sa neisplaćenim ratnim dnevnicama "Vučković i drugi protiv Srbije".

- Francuska je veći deo krivičnog i ostalog zakonodavstva promenila upravo na osnovu presuda strazburških sudija. To je bilo naročito vidljivo u slučaju sudske kontrole lišenja slobode. Po sadašnjem rešenju, privedeno lice mora odmah da bude izvedeno pred nezavisnog sudiju, s tim da je pred sudom u Strazburu, u predmetu "Moulin protiv Francuske", presuđeno da francuski javni tužilac, koji je u funkcionalnoj vezi sa Ministarstvom pravde, nema karakter nezavisnosti koji je neophodan da bi kontrolisao zakonitost lišavanja slobode. Malo po malo, francuski Kasacioni sud počeo je direktno da primenjuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, tako da se sve ređe "ide" pred sud u Strazburu - objašnjava Isailovićeva.

Naša sagovornica podseća da je Francuska nakon 1981. godine, kada su njeni građani stekli pravo da se predstavkama direktno obraćaju sudu u Strazburu, bila jako kažnjavana zemlja. Ne tako davno, advokati nisu imali nikakav uvid u operativni rad policije, baš kao što je danas slučaj u Srbiji. Tek 2000. godine dobili su pravo da nakon 20 sati od privođenja posete svog klijenta, bez prava učešća u "operativnom radu". Onda je, upravo na njihov pritisak, koji se sastojao u sistematskom i masovnom podnošenju zahteva za puštanje na slobodu lica koja nisu imala pravo da odmah vide svog advokata, izmenjen zakon. Advokati danas mogu da vide svoje klijente odmah nakon lišavanja slobode, ali se još uvek vodi borba oko prava da istovremeno ostvare i uvid u policijske zapisnike o svim preduzetim radnjama.

Branislava Isailović radi kao francuski advokat od 2000. godine. Pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu zastupala je klijente iz Srbije, među kojima i sudije koje su tokom reforme sudstva ostale bez posla ili vojne rezerviste koji su ostali bez ratnih dnevnica, na poziv niškog kolege Srđana Aleksića. Zastupala je klijente i pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Za pledoaje o slučaju Dragana Opačića, Srbina iz BIH, koga je zastupala pred haškim sudom, osvojila je drugo mesto na Međunarodnom takmičenju advokata u besedništvu o ljudskim pravima u Kanu 2001. godine. Dve godine kasnije dobila je istu nagradu za pledoaje „Ko se bojao Ivana Stambolića“.

Izvor: www.danas.rs, Zorica Miladinović

Ako Vam je ova vest privukla pažnju - podelite je:

Email Print