PREDLOG ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI POJEDINIH ČLANOVA UREDBE O MERAMA SOCIJALNE UKLJUČENOSTI KORISNIKA SOCIJALNE NOVČANE POMOĆI


Zaštitnik građana smatra da odredbe o uslovljavanju novčane pomoći pristankom na lečenje i/ili dobrovoljni rad nisu u saglasnosti sa Ustavom

 

Zaštitnik građana podneo je Ustavnom sudu Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći  ("Sl. glasnik RS", br. 112/2014), u delu koji se odnosi na propisivanje lečenja i društveno-korisnog rada kao oblika aktivacije radi prevazilaženja nepovoljne ekonomske situacije. U obrazloženju predloga navodi se da je propisivanje obaveznog lečenja u suprotnosti sa Ustavom garantovanim pravom pojedinca na slobodno odlučivanje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, i pravom da ne može bez sopstvenog pristanka biti podvrgnut medicinskom tretmanu. U vezi sa volontiranjem zaštitnik građana smatra da je ono po svojoj pravnoj prirodi u suprotnosti sa merama socijalne uključenosti jer, ukratko, podrazumeva rad za koji se ne dobija nadoknada i samim tim ne doprinosi poboljšanju materijalne situacije - pritom i vreme provedeno u obaveznom volontiranju onemogućava korisnika socijalne pomoći u traženju posla i sticanju prihoda.

Dalje, predlaže se i ocena ustavnosti normi koje propisuju mogućnost umanjenja i gubitka prava na novčanu pomoć u slučaju nepoštovanja akta individualne aktivacije, odnosno sporazuma Centra za socijalni rad i korisnika kojim se mogu predvideti obavezno lečenje i volonterski rad - zaštitnik građana smatra da to predstavlja prinudu i uvođenje novih uslova za sticanje prava na socijalnu pomoć, što je, osim toga što je protivustavno, i u suprotnosti sa načelom hijerarhije propisa jer se Uredbom predviđaju dodatni uslovi za sticanje prava na novčanu pomoć kojih nema u Zakonu o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011), kao i sa načelom da se osnovna ljudska prava mogu uređivati samo zakonom, a ne i podzakonskim aktima. Pored toga, "...društveno koristan rad ni pojmovno ni sadržinski nije definisan, niti je oročen vremenski period u kom korisnik može biti angažovan na navedenim radovima, (što) stvara ozbiljnu pravnu nesigurnost i otvara mogućnost zloupotrebe građana u socijalnoj nuždi".

---------------------------------------

Na osnovu člana 168. stav 1. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/06), člana 29. stav 1. tačka 1. i člana 50. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07) i člana 19. Zakona o Zaštitniku građana („Službeni glasnik RS“ br. br. 79/05 i 54/07), Zaštitnik građana podnosi Ustavnom sudu

 

P R E D L O G

ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI

člana 2. stav 2. tač. 4) i 5),  člana 4. stav 1. tačka 1) i člana 9. stav 1. tačka 3) Uredbe o  merama socijalne uključenosti  korisnika socijalne novčane pomoći

("Sl. glasnik RS" br. 112/14)

 

Odredbe Uredbe o  merama socijalne uključenosti  korisnika socijalne novčane pomoći (u daljem tekstu: Uredba), čija se ocena ustavnosti i zakonitosti traži glase:

"Mere socijalne uključenosti

Član 2.

Vidovi aktivacije su:

...

4) lečenje,

5) društvenokoristan rad, odnosno rad u lokalnoj zajednici.

 

Aktivnosti i obaveze centara

Član 4.

Centar:

1) sa korisnikom zaključuje sporazum o aktivnom prevazilaženju njegove nepovoljne socijalne situacije koji sadrži aktivnosti i obaveze korisnika, kao i mogućnost umanjenja i prestanka prava na novčanu socijalnu pomoć u slučaju neopravdanog neizvršavanja obaveza iz sporazuma (u daljem tekstu: individualni plan aktivacije), u skladu sa zakonom,

 

Mere i pojedine aktivnosti kojima se obezbeđuje socijalna uključenost korisnika u oblastima iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave

Član 9.

Radi obezbeđivanja socijalne uključenosti korisnika nadležni organ jedinice lokalne samouprave, u okviru svoje nadležnosti, sprovodi mere i pojedine aktivnosti, i to:

...

3) organizuje društvenokorisni rad, volontiranje, javne radove, zapošljavanje korisnika, rešava privremeno ili trajno probleme stanovanja korisnika i članova njegove porodice,

..."

 

 

Zaštitnik građana smatra sledeće:

 

1.Propisivanje društveno korisnog rada odnosno rada u lokalnoj zajednici volontiranja kao mere socijalne uključenosti, suprotno je pravnoj prirodi mera socijalne uključenosti koje su odredbom člana 80. stav 2.  Zakona o socijalnoj zaštiti utvrđene kao aktivnosti koje omogućavaju pojedincu prevazilaženje njegove nepovoljne socijalne situacije, odnosno mere kojima se obezbeđuje njegova socijalna uključenost. Imajući u vidu da osoba koja obavlja društveno koristan rad ili volonterski rad ne ostvaruje zaradu, niti prava koja proističu iz radnog odnosa, takav način aktivacije korisnika ne dovodi do poboljšanja njegovog socijalnog položaja, jer on ostaje suštinski zavistan od finansijske pomoći društva. Istovremeno korisnik socijalne pomoći za vreme obavljanja društveno korisnog rada ili volontiranja čije trajanje  nije ni vremenski oročeno, gubi mogućnost učešća u drugim merama odnosno vidovima aktivacije koje mu omogućavaju prevazilaženja njegove nepovoljne socijalne uključenosti kao što su,  formalno ili neformalno obrazovanje i dr.

 

Pored navedenog, utvrđivanje društveno korisnog rada i volontiranja kao mere socijalne uključenosti  suprotno je pravnoj prirodi društveno korisnog rada i volontiranja koji su zasnovani na principima dobrovoljnosti i besplatnosti[1]. Pretnja umanjenjem ili gubitkom novčane socijalne pomoći zbog neodazivanja na učešće u društveno korisnom radu ili u volontiranju, predstavlja oblik prinude korisnika novčane socijalne pomoći da obavlja rad za koji neće biti plaćen, što je zabranjeno Ustavom[2] i Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[3]  koju je Republika Srbija potvrdila[4]. Ona je istovremeno i ograničavanje prava građanina - korisnika novčane socijalne pomoći na pravičnu naknadu za svoj rad i slobodan izbor rada[5]

Imajući u vidu da ni ovom uredbom niti drugim propisom nije predviđeno da će za propisan   rad- kao vrstu aktivacije  korisnik socijalne pomoći dobiti  naknadu  i da se socijalna pomoć umanjuje za  iznos ostvarene naknade,( ona ostaje ista) to je nesporno da se  osporenim odredbama uvodi prinudni besplatan rad. 

 

Imajući u vidu navedeno, odnosno da se društveno koristan rad nikako ne može smatrati   merom socijalne uključenosti, to je donosilac Uredbe na ovaj način suštinski propisao još jedan uslov za priznavanje prava na materijalnu pomoć a koji nije naveden u odredbama člana 83. Zakona o socijalnoj zaštiti i time prekoračio ovlašćenja za uređivanje koja su mu data odredbom  člana 80. stav 3. Zakona. Uređivanje  uslova za korišćenje određenog prava iz socijalne zaštite, podzakonskim aktom  suprotno je sa odredbom Ustava kojom je utvrđeno da se način ostvarivanja ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom propisuje zakonom[6]. Takođe uređivanje zakonske materije uredbom suprotno je i Ustavnim načelima podele vlasti[7] i hijerarhije pravnih propisa[8]. Nosilac zakonodavne vlasti u Republici Srbiji je Narodna skupština koja je nadležna za donošenje zakona[9] dok je Vlada kao nosilac izvršne vlasti nadležna, između ostalog da  izvršava zakone i donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona[10]

 

Utvrđivanje društveno korisnog rada kao vida aktivacije i  uslovljavanje  korisnika socijalne pomoći  ograničavanjem ovih davanja u slučaju da se ne prihvate obaveze obavljanja ovog vida aktivacije, a  da, pri tom društveno koristan rad ni pojmovno ni sadržinski nije definisan, niti je oročen vremenski period u kom korisnik može biti angažovan na navedenim radovima, stvara ozbiljnu pravnu nesigurnost i otvara mogućnost zloupotrebe građana u socijalnoj nuždi. Utvrđivanje vrste društveno korisnog rada prepušta se „dogovoru“ centra za socijalni rad i organa jedinicce lokalne samouprave. Ovako utvrđivanje obaveza suprotno je  odredbi člana 1. Ustava kojom je, između ostalog utvrđeno da je Republika Srbija država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj sigurnosti, kao  i Ustavom utvrđenim  načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstvana kojima se pružanje socijalne pomoći zasniva[11].

 

 

2. Propisivanje lečenja kao vida aktivacije korisnika usluga socijalne zaštite[12], posebno u vezi sa mogućnošću da se pravo na novčanu socijalnu pomoć umanji ili prestane u slučaju neizvršavanja obaveze ovog vida aktivacije od strane korisnika[13], predstavlja ograničenje zakonom utvrđenih prava. Zdravstvena zaštita uređuje se zakonom[14] koji propisuje, između ostalog, da je pravo građana da „slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja[15] i da se medicinskim merama građani ne mogu podvrgavati bez svog pristanka, izuzev u slučajevima koji su zakonom propisani[16].

 

Iz navedenih razloga, Zaštitnik građana smatra da  odredbe člana 2. stav 2. tačka 5), člana 4. stav 1. tačka 1) i člana 9. stav 1. tačka 3) Uredbe nisu u saglasnosti sa odredbama člana 1, člana  26. stav. 3, člana 60. st. 2. i 4, člana 68. stav 3. i člana 69. stav 1. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br 98/06), odnosno da su u suprotnosti sa odredbama člana 2. stav 1. Zakona o volontiranju ("Sl. glasnik RS" br. 36/10), člana 80. stav 2, člana 83. stav 1. i člana 86. st. 3. i 4. Zakona  o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS" br. 24/11), kao i člana 15. Zakona o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS" br. 45/13).

 

 

Zaštitnik građana predlaže da Ustavni sud donese sledeću 

 

ODLUKU

 

Utvrđuje se da odredbe člana 2. stav 2. tačka 5), člana 4. stav 1. tačka 1) i člana 9. stav 1. tačka 3) Uredbe o merama socijalne uključenosti  korisnika socijalne novčane pomoći ("Sl. glasnik RS" br. 112/14) nisu u saglasnosti sa odredbama člana 1.  člana 4. stav 2, člana 18. stav 2,  26. stav. 3, člana 60. st. 2. i 4, člana 68. stav 3, člana 69. stav 1, člana 98, člana 99. stav 1. tačka 7, člana 122, 195 stav 1. i člana 123. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br 98/06), člana 2. stav 1. Zakona o volontiranju ("Sl. glasnik RS" br. 36/10), člana 80. stav 2, člana 83. stav 1. i člana 86. st. 3. i 4. Zakona  o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS" br. 24/11), člana 15. Zakona o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS" br. 45/13), člana 4. stav 2. i 3. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i stava 1. tačke 1. i 4. (deo prvi) Revidirane Evropske socijalne povelje.

                                                                        ZAŠTITNIK GRAĐANA, Saša Janković

 



[1] члан 2. став 1. Закона о волонтирању ("Сл. гласник РС" бр. 36/10): Волонтирање, у смислу овог закона, јесте организовано добровољно пружање услуге или обављање активности од општег интереса, за опште добро или за добро другог лица, без исплате новчане накнаде или потраживања друге имовинске користи

члан 10. став 1. Закона о волонтирању: Волонтер нема право на новчану накнаду или другу имовинску корист за волонтирање

[2] члан 26. став 3. Устава Републике Србије

[3] члан 4. ст. 2. и 3. Конвенције: Ни од кога се не може захтевати да обавља принудни или обавезни рад. За сврхе овог члана израз “принудни или обавезни рад” не обухвата:  а) рад уобичајен у склопу лишења слободе одређеног у складу са одредбама члана 5. Конвенције или током условног отпуста;        б) службу војне природе или, у земљама у којима се признаје приговор савести, службу која се захтева уместо одслужења војне обавезе;  ц) рад који се изискује у случају какве кризе или несреће која прети опстанку или добробити заједнице; д) рад или службу који чине саставни део уобичајених грађанских дужности

[4] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, измењене у складу са Протоколом број 11, Протокола уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Протокола број 4 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода којим се обезбеђују извесна права и слободе који нису укључени у Конвенцију и Први протокол уз њу, Протокола број 6 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода о укидању смртне казне, Протокола број 7 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Протокола број 12 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и Протокола број 13 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода о укидању смртне казне у свим околностима ("Сл. лист СЦГ - Међународни уговори", бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 и "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010)

[5] члан 60. ст. 2. и 4. Устава Републике Србије

   Део први, став 1. тачке 1) и 4) Ревидиране Европске социјалне повеље    

   (Закон о потврђивању Ревидиране Европске социјалне повеље, "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр.  

    42/2009)

[6] члан 18. став 2. Устава Републике Србије

[7] члан 4. став 2. Устава Републике Србије

[8] члан 195. став 1. Устава Републике Србије

[9] чл. 98. и 99. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије

[10] чл. 122. и 123. Устава Републике Србије

[11] члан 69. став 1. Устава Републике Србије

[12] члан 2. став 2. тачка 5) Уредбе

[13] члан 4. став 1. тачка 1) Уредбе

[14]члан 68. став 3. Устава Републике Србије

Zaštitnik građana smatra da odredbe o uslovljavanju novčane pomoći pristankom na lečenje i/ili dobrovoljni rad nisu u saglasnosti sa Ustavom

 

Zaštitnik građana podneo je Ustavnom sudu Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći  ("Sl. glasnik RS", br. 112/2014), u delu koji se odnosi na propisivanje lečenja i društveno-korisnog rada kao oblika aktivacije radi prevazilaženja nepovoljne ekonomske situacije. U obrazloženju predloga navodi se da je propisivanje obaveznog lečenja u suprotnosti sa Ustavom garantovanim pravom pojedinca na slobodno odlučivanje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, i pravom da ne može bez sopstvenog pristanka biti podvrgnut medicinskom tretmanu. U vezi sa volontiranjem zaštitnik građana smatra da je ono po svojoj pravnoj prirodi u suprotnosti sa merama socijalne uključenosti jer, ukratko, podrazumeva rad za koji se ne dobija nadoknada i samim tim ne doprinosi poboljšanju materijalne situacije - pritom i vreme provedeno u obaveznom volontiranju onemogućava korisnika socijalne pomoći u traženju posla i sticanju prihoda.

Dalje, predlaže se i ocena ustavnosti normi koje propisuju mogućnost umanjenja i gubitka prava na novčanu pomoć u slučaju nepoštovanja akta individualne aktivacije, odnosno sporazuma Centra za socijalni rad i korisnika kojim se mogu predvideti obavezno lečenje i volonterski rad - zaštitnik građana smatra da to predstavlja prinudu i uvođenje novih uslova za sticanje prava na socijalnu pomoć, što je, osim toga što je protivustavno, i u suprotnosti sa načelom hijerarhije propisa jer se Uredbom predviđaju dodatni uslovi za sticanje prava na novčanu pomoć kojih nema u Zakonu o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011), kao i sa načelom da se osnovna ljudska prava mogu uređivati samo zakonom, a ne i podzakonskim aktima. Pored toga, "...društveno koristan rad ni pojmovno ni sadržinski nije definisan, niti je oročen vremenski period u kom korisnik može biti angažovan na navedenim radovima, (što) stvara ozbiljnu pravnu nesigurnost i otvara mogućnost zloupotrebe građana u socijalnoj nuždi".

---------------------------------------

Na osnovu člana 168. stav 1. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/06), člana 29. stav 1. tačka 1. i člana 50. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07) i člana 19. Zakona o Zaštitniku građana („Službeni glasnik RS“ br. br. 79/05 i 54/07), Zaštitnik građana podnosi Ustavnom sudu

 

P R E D L O G

ZA OCENU USTAVNOSTI I ZAKONITOSTI

člana 2. stav 2. tač. 4) i 5),  člana 4. stav 1. tačka 1) i člana 9. stav 1. tačka 3) Uredbe o  merama socijalne uključenosti  korisnika socijalne novčane pomoći

("Sl. glasnik RS" br. 112/14)

 

Odredbe Uredbe o  merama socijalne uključenosti  korisnika socijalne novčane pomoći (u daljem tekstu: Uredba), čija se ocena ustavnosti i zakonitosti traži glase:

"Mere socijalne uključenosti

Član 2.

Vidovi aktivacije su:

...

4) lečenje,

5) društvenokoristan rad, odnosno rad u lokalnoj zajednici.

 

Aktivnosti i obaveze centara

Član 4.

Centar:

1) sa korisnikom zaključuje sporazum o aktivnom prevazilaženju njegove nepovoljne socijalne situacije koji sadrži aktivnosti i obaveze korisnika, kao i mogućnost umanjenja i prestanka prava na novčanu socijalnu pomoć u slučaju neopravdanog neizvršavanja obaveza iz sporazuma (u daljem tekstu: individualni plan aktivacije), u skladu sa zakonom,

 

Mere i pojedine aktivnosti kojima se obezbeđuje socijalna uključenost korisnika u oblastima iz nadležnosti jedinice lokalne samouprave

Član 9.

Radi obezbeđivanja socijalne uključenosti korisnika nadležni organ jedinice lokalne samouprave, u okviru svoje nadležnosti, sprovodi mere i pojedine aktivnosti, i to:

...

3) organizuje društvenokorisni rad, volontiranje, javne radove, zapošljavanje korisnika, rešava privremeno ili trajno probleme stanovanja korisnika i članova njegove porodice,

..."

 

 

Zaštitnik građana smatra sledeće:

 

1.Propisivanje društveno korisnog rada odnosno rada u lokalnoj zajednici volontiranja kao mere socijalne uključenosti, suprotno je pravnoj prirodi mera socijalne uključenosti koje su odredbom člana 80. stav 2.  Zakona o socijalnoj zaštiti utvrđene kao aktivnosti koje omogućavaju pojedincu prevazilaženje njegove nepovoljne socijalne situacije, odnosno mere kojima se obezbeđuje njegova socijalna uključenost. Imajući u vidu da osoba koja obavlja društveno koristan rad ili volonterski rad ne ostvaruje zaradu, niti prava koja proističu iz radnog odnosa, takav način aktivacije korisnika ne dovodi do poboljšanja njegovog socijalnog položaja, jer on ostaje suštinski zavistan od finansijske pomoći društva. Istovremeno korisnik socijalne pomoći za vreme obavljanja društveno korisnog rada ili volontiranja čije trajanje  nije ni vremenski oročeno, gubi mogućnost učešća u drugim merama odnosno vidovima aktivacije koje mu omogućavaju prevazilaženja njegove nepovoljne socijalne uključenosti kao što su,  formalno ili neformalno obrazovanje i dr.

 

Pored navedenog, utvrđivanje društveno korisnog rada i volontiranja kao mere socijalne uključenosti  suprotno je pravnoj prirodi društveno korisnog rada i volontiranja koji su zasnovani na principima dobrovoljnosti i besplatnosti[1]. Pretnja umanjenjem ili gubitkom novčane socijalne pomoći zbog neodazivanja na učešće u društveno korisnom radu ili u volontiranju, predstavlja oblik prinude korisnika novčane socijalne pomoći da obavlja rad za koji neće biti plaćen, što je zabranjeno Ustavom[2] i Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda[3]  koju je Republika Srbija potvrdila[4]. Ona je istovremeno i ograničavanje prava građanina - korisnika novčane socijalne pomoći na pravičnu naknadu za svoj rad i slobodan izbor rada[5]

Imajući u vidu da ni ovom uredbom niti drugim propisom nije predviđeno da će za propisan   rad- kao vrstu aktivacije  korisnik socijalne pomoći dobiti  naknadu  i da se socijalna pomoć umanjuje za  iznos ostvarene naknade,( ona ostaje ista) to je nesporno da se  osporenim odredbama uvodi prinudni besplatan rad. 

 

Imajući u vidu navedeno, odnosno da se društveno koristan rad nikako ne može smatrati   merom socijalne uključenosti, to je donosilac Uredbe na ovaj način suštinski propisao još jedan uslov za priznavanje prava na materijalnu pomoć a koji nije naveden u odredbama člana 83. Zakona o socijalnoj zaštiti i time prekoračio ovlašćenja za uređivanje koja su mu data odredbom  člana 80. stav 3. Zakona. Uređivanje  uslova za korišćenje određenog prava iz socijalne zaštite, podzakonskim aktom  suprotno je sa odredbom Ustava kojom je utvrđeno da se način ostvarivanja ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom propisuje zakonom[6]. Takođe uređivanje zakonske materije uredbom suprotno je i Ustavnim načelima podele vlasti[7] i hijerarhije pravnih propisa[8]. Nosilac zakonodavne vlasti u Republici Srbiji je Narodna skupština koja je nadležna za donošenje zakona[9] dok je Vlada kao nosilac izvršne vlasti nadležna, između ostalog da  izvršava zakone i donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona[10]

 

Utvrđivanje društveno korisnog rada kao vida aktivacije i  uslovljavanje  korisnika socijalne pomoći  ograničavanjem ovih davanja u slučaju da se ne prihvate obaveze obavljanja ovog vida aktivacije, a  da, pri tom društveno koristan rad ni pojmovno ni sadržinski nije definisan, niti je oročen vremenski period u kom korisnik može biti angažovan na navedenim radovima, stvara ozbiljnu pravnu nesigurnost i otvara mogućnost zloupotrebe građana u socijalnoj nuždi. Utvrđivanje vrste društveno korisnog rada prepušta se „dogovoru“ centra za socijalni rad i organa jedinicce lokalne samouprave. Ovako utvrđivanje obaveza suprotno je  odredbi člana 1. Ustava kojom je, između ostalog utvrđeno da je Republika Srbija država zasnovana na vladavini prava i socijalnoj sigurnosti, kao  i Ustavom utvrđenim  načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstvana kojima se pružanje socijalne pomoći zasniva[11].

 

 

2. Propisivanje lečenja kao vida aktivacije korisnika usluga socijalne zaštite[12], posebno u vezi sa mogućnošću da se pravo na novčanu socijalnu pomoć umanji ili prestane u slučaju neizvršavanja obaveze ovog vida aktivacije od strane korisnika[13], predstavlja ograničenje zakonom utvrđenih prava. Zdravstvena zaštita uređuje se zakonom[14] koji propisuje, između ostalog, da je pravo građana da „slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja[15] i da se medicinskim merama građani ne mogu podvrgavati bez svog pristanka, izuzev u slučajevima koji su zakonom propisani[16].

 

Iz navedenih razloga, Zaštitnik građana smatra da  odredbe člana 2. stav 2. tačka 5), člana 4. stav 1. tačka 1) i člana 9. stav 1. tačka 3) Uredbe nisu u saglasnosti sa odredbama člana 1, člana  26. stav. 3, člana 60. st. 2. i 4, člana 68. stav 3. i člana 69. stav 1. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br 98/06), odnosno da su u suprotnosti sa odredbama člana 2. stav 1. Zakona o volontiranju ("Sl. glasnik RS" br. 36/10), člana 80. stav 2, člana 83. stav 1. i člana 86. st. 3. i 4. Zakona  o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS" br. 24/11), kao i člana 15. Zakona o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS" br. 45/13).

 

 

Zaštitnik građana predlaže da Ustavni sud donese sledeću 

 

ODLUKU

 

Utvrđuje se da odredbe člana 2. stav 2. tačka 5), člana 4. stav 1. tačka 1) i člana 9. stav 1. tačka 3) Uredbe o merama socijalne uključenosti  korisnika socijalne novčane pomoći ("Sl. glasnik RS" br. 112/14) nisu u saglasnosti sa odredbama člana 1.  člana 4. stav 2, člana 18. stav 2,  26. stav. 3, člana 60. st. 2. i 4, člana 68. stav 3, člana 69. stav 1, člana 98, člana 99. stav 1. tačka 7, člana 122, 195 stav 1. i člana 123. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br 98/06), člana 2. stav 1. Zakona o volontiranju ("Sl. glasnik RS" br. 36/10), člana 80. stav 2, člana 83. stav 1. i člana 86. st. 3. i 4. Zakona  o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS" br. 24/11), člana 15. Zakona o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS" br. 45/13), člana 4. stav 2. i 3. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i stava 1. tačke 1. i 4. (deo prvi) Revidirane Evropske socijalne povelje.

                                                                        ZAŠTITNIK GRAĐANA, Saša Janković

 



[1] члан 2. став 1. Закона о волонтирању ("Сл. гласник РС" бр. 36/10): Волонтирање, у смислу овог закона, јесте организовано добровољно пружање услуге или обављање активности од општег интереса, за опште добро или за добро другог лица, без исплате новчане накнаде или потраживања друге имовинске користи

члан 10. став 1. Закона о волонтирању: Волонтер нема право на новчану накнаду или другу имовинску корист за волонтирање

[2] члан 26. став 3. Устава Републике Србије

[3] члан 4. ст. 2. и 3. Конвенције: Ни од кога се не може захтевати да обавља принудни или обавезни рад. За сврхе овог члана израз “принудни или обавезни рад” не обухвата:  а) рад уобичајен у склопу лишења слободе одређеног у складу са одредбама члана 5. Конвенције или током условног отпуста;        б) службу војне природе или, у земљама у којима се признаје приговор савести, службу која се захтева уместо одслужења војне обавезе;  ц) рад који се изискује у случају какве кризе или несреће која прети опстанку или добробити заједнице; д) рад или службу који чине саставни део уобичајених грађанских дужности

[4] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, измењене у складу са Протоколом број 11, Протокола уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Протокола број 4 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода којим се обезбеђују извесна права и слободе који нису укључени у Конвенцију и Први протокол уз њу, Протокола број 6 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода о укидању смртне казне, Протокола број 7 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, Протокола број 12 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и Протокола број 13 уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода о укидању смртне казне у свим околностима ("Сл. лист СЦГ - Међународни уговори", бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 и "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр. 12/2010)

[5] члан 60. ст. 2. и 4. Устава Републике Србије

   Део први, став 1. тачке 1) и 4) Ревидиране Европске социјалне повеље    

   (Закон о потврђивању Ревидиране Европске социјалне повеље, "Сл. гласник РС - Међународни уговори", бр.  

    42/2009)

[6] члан 18. став 2. Устава Републике Србије

[7] члан 4. став 2. Устава Републике Србије

[8] члан 195. став 1. Устава Републике Србије

[9] чл. 98. и 99. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије

[10] чл. 122. и 123. Устава Републике Србије

[11] члан 69. став 1. Устава Републике Србије

[12] члан 2. став 2. тачка 5) Уредбе

[13] члан 4. став 1. тачка 1) Уредбе

[14] члан 68. став 3. Устава Републике Србије

[15] члан 15. став 1. Закона о правима пацијената ("Сл. гласник РС" бр. 45/13)

[16] члан 15. ст. 2. и 3. Закона о правима пацијената

[15] члан 15. став 1. Закона о правима пацијената ("Сл. гласник РС" бр. 45/13)

[16] члан 15. ст. 2. и 3. Закона о правима пацијената

Izvor: Vebsajt zaštitnika građana, 01.12.2014.

Ako Vam je ova vest privukla pažnju - podelite je:

Email Print