ZAKON O JAVNIM NABAVKAMA: Udruženje ponuđača Srbije zalaže se za uvođenje zakonskih odredaba koje bi zaista sprečile malverzacije u postupcima javnih nabavki

Javna potrošnja i kontrola tokova novca u Srbiji jedna je od najzanimljivijih tema koja čeka delegate Evropske unije u našim naporima da postanemo punopravna članica, a za početak kandidat za pristup.

Korupcija je, kako je poznato, zastupljena na svim nivoima vlasti i ravnomerno postupcima koji imaju dodir sa novcem, a jedna od većih pojava je korupcija u javnim nabavkama preko kojih se godišnje izvuku milioni bez ikakve odgovornosti.

Srbija je 2015. godine dobila novi Zakon o javnim nabavkama ("Sl. glasnik RS", br. 124/2012, 14/2015 i 68/2015), koji su državni organi najavljivali kao najviše moguće usavršen, koristan i pravno sredstvo koje će zaustaviti nameštanja tendera za pojedine ponuđače. Sve javne nabavke vidljive su na Portalu javnih nabavki, definisane su najbitnije odredbe konkursa za javne nabavke, određeni svi postupci po tipu nabavke, ali nije definisano ono najbitnije - ko zaista kontroliše tendere i ko će snositi odgovornost za nepoštovanje Zakona. Postupci su i dalje masovno namešteni i prilagođeni pojedincima, žalbe oštećenih ignorišu se, a jedini način da se neka veća malverzacija spreči je iznošenje nabavke u medije, kako bi se izvršio pritisak.

Udruženje ponuđača Srbije i njihovi konsultanti godinama ukazuju na goruće probleme u nabavkama i pokušavaju da uvedu u zakonske tokove odredbe koje bi zaista sprečile malverzacije. Predsednica Udruženja ponuđača Jasmina Marković kaže da je stari, dosta kritikovan Zakon o javnim nabavkama ("Sl. glasnik RS", br. 116/2008) u pojedinim tačkama čak bio mnogo bolji od sadašnjeg, a interesne grupe koriste svaku rupu u zakonu da nameste neki posao.

"I dalje su nameštanja ogromna kroz konkursnu dokumentaciju, a pri tome je sužena mogućnost ponuđača da zaštiti svoja prava zbog skraćenog roka za podnošenja zahteva za zaštitu prava u postupku nabavki u odnosu na stariji zakon. A čak i kada se ponuđači žale Upravi za javne nabavke, revizoru ili Republičkoj komisiji za zaštitu prava da su uočili da je nabavka nameštena samo za jednog ponuđača, neće dobiti nikakav odgovor", kaže Markovićeva.

Ona navodi primer Niša, u kojem jedno preduzeće ima isključivo pravo da dobije radove u niskogradnji, što je dovelo do ogromnog nezadovoljstva drugih firmi koje se bave istim radovima, ali ne mogu da dobiju posao jer jedno preduzeće ima ekskluzivno pravo na taj unosni posao.

Borac za fer igru u javnoj nabavci godinama je i Jagoda Ratinac, direktorka jedne konsultantske firme. Ona navodi da je transparentnost u nabavkama velika, ali je kontrola nepostojeća i odgovornost ugroženih strana da se žale kad vide da igra nije fer. Ni uložiti žalbu, napominje ona, nije danas lako.

"Zaštita prava danas je praktično svedena na nulu. U zakonu na previše mesta piše da naručioci 'mogu' da izaberu razne opcije, pa se tako nekad nabavke sprovode na osnovu toga kako je naručilac raspoložen. Najveća kontrola zapravo je bila kroz podnošenje zahteva za zaštitu prava ponuđača, pre kog ste morali da uplatite visoku taksu - ne biste se žalili ni zbog čega. Sada pre žalbe morate prvo da upozoravate naručioca da treba da ispravi grešku, da ga upoznajete s njom... Vi dok ih upozorite na grešku, pa oni dok reaguju, usvoje ili ne usvoje primedbe, vama prođe rok za žalbu i izgubite bitku", objašnjava Ratinac.

Ona napominje da se odgovornost za spore nabavke po pravilu uvek prebacuje na ponuđače, jer su oni ti koji se žale kada posumnjaju da je konkursna dokumentacija prilagođena jednoj strani. To nije dobar stav i neće doneti do jače pravne države.

S vremenom se broj ponuđača u javnim nabavkama drastično smanjio. Pre nekoliko godina u proseku je bilo i do osam ponuđača, pre dve godine dva, a u ovom trenutku se na tendere javlja samo po jedan ponuđač. Odgovor se krije u borbi s vetrenjačama, objašnjava Jasmina Marković.

"Sve više firmi ne želi da učestvuju na tenderima zato što su pokušali da isprave nameštenu nabavku, bore se protiv korupcije, posluju u fer okruženju... Te firme su umorne od konstantne borbe i ćutanja organa koji postoje da bi rešili te probleme kojih niko ne želi da se lati, a izvlače ogromne pare iz budžeta", kaže Markovićeva za 021.

S ovim stavom slaže se i Jagoda Ratinac i dodaje da je svaki tender na koji se javio jedan ili dva ponuđača - namešten, a u najmanju ruku sumnjiv.

"Jako me je obradovalo uvođenje člana 8 u Zakon o javnim nabavkama, a koji se odnosi na rezervisane nabavke, samo za firme koje upošljavaju, osposobljavaju i rehabilituju osobe sa invaliditetom. To je dobra odluka. Međutim, i tu ima sumnjivih stvari. Izučavala sam nabavke radova na zameni stolarije u školama i vrtićima po rezervisanim nabavkama jer su mi neke konkursne dokumentacije bile nejasne. Zbog čega se nabavljaju radovi 'zamena stolarije' ako stolarija učestvuje s više od 50 odsto vrednosti tendera? Tu se ne radi o radovima, već o dobrima i to nije regularna nabavka", kaže Ratinac i dodaje da tu nije kraj.

U tenderu koji pominje čudno je bilo to da će osobe s invaliditetom obavljati vrlo zahtevne radove, da bi se ispostavilo da je nabavka sprovedena kao rezervisana samo da bi jedna firma dobila radove, a uopšte ni ne upošljava invalide - nabavka je otvoreno nameštena. "U tom mestu samo jedna firma koja upošljava invalide posluje, a da se bavi radovima na stolariji. Ta firma nije bila dobila posao i to vam sve govori", objašnjava Ratinac.

Jedan od većih problema u nabavkama je postavljanje kriterijuma "ili odgovarajuće". Zakonski je neverovatno da neko traži sok od jabuke ili odgovarajući jer je pitanje šta se u proizvodu zaista traži. Jagoda Ratinac kaže da Komisija za zaštitu prava ponuđača i dalje reaguje u ovakvim primerima, ali sve ređe i odredbe poput "crvene boje ili odgovarajuće" bez problema prolaze u nabavkama.

Zemlje evropske unije su mnogo transparentnije i efikasnije kada je reč u reagovanjima na žalbe. U Srbiji je problem u kontroli same Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki jer istu niko ne kontroliše, objašnjava Jasmina Marković iz Udruženja ponuđača Srbije.

"Komisija za zaštitu prava ponuđača u postupcima javnih nabavki sada je veća nego u vreme bivšeg rukovodstva. Ima duplo više ljudi, rokovi se maksimalno probijaju, a problem je i to što stalno tvrde da su nenadležni. Na primer, Crna Gora ima manji sastav komisije, a rešenja se donose u roku od mesec dana i to sa duplo manje ljudi. Naši to ni ne žele da čuju. Takođe, iznad Komisije nemate nikog osim Narodne skupštine, koja nema nameru da se bavi problemima Komisije i sporim odlučivanjem", navodi Markovićeva.

Beograd je prvi u nizu gradova u Srbiji koji se pohvalio uštedama na tenderima pošto je uveden centralizovan sistem javnih nabavki. Ovaj sistem podrazumeva jedan veliki, višemilionski postupak javne nabavke na nivou opštine ili grada za sve ustanove i preduzeća koji rade se finansiraju iz budžeta.

Ovakav sistem Novi Sad i drugi gradovi u Srbiji i dalje nema, ali moraće da ga uvede zbog zahteva Evropske unije. Doduše, ni ovaj sistem nije bez mana, objašnjava Jasmina Marković.

"Centralizovana nabavka u nekom gradu obuhvata sve naručioce koji se finansiraju iz budžeta. Problem je kod ponuđača to što ove nabavke dobijaju samo velike firme. Ranije su manji ponuđači snabdevali više naručioca, imali su posla i postojala je konkurencija. Sada se ceo posao u suštini dodeljuje jednoj firmi koja nadjačava sve manje igrače i oni propadaju", smatra ona.

Sve izneto ne daje mnogo nade da će sistem javnih nabavki uskoro biti bolji. Doduše, izmene ionako novog Zakona očekuju se već 2017. godine.