Email Print

POVERENIK: PREISPITATI EFEKAT PRIMENE ZAKONA O TAJNOSTI PODATAKA


Krajnje je vreme za preispitivanje efekata primene Zakona o tajnosti podataka.

Još u vreme donošenja zakona upozoravao sam da je veliki problem to što je za njegovu primenu neophodno doneti enormno veliki broj podzakonskih akata. Vlada je u predviđenom roku donela samo jedan takav akt, neke sa velikom docnjom, a neke ni do danas. Vlada nije utvrdila bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti i direktna posledica toga je da je danas, sa formalno pravnog stanovišta, sporna „poverljivost“ velikog broja dokumenata koji nose oznaku tajnosti.

Nadzor nad sprovođenjem zakona i propisa donetih na osnovu njega, zakon je poverio ministarstvu nadležnom za pravosuđe koje ni u trenutku usvajanja zakona nije imalo - a ni danas nema - kadrovske resurse za to, pa se ozbiljan nadzor nad primenom zakona i ne vrši. Nemamo ni izbliza realnu predstavu o stanju u ovoj oblasti. Čak i oni izveštaji o primeni zakona koje je Ministarstvo dostavilo Skupštini označeni su kao „poverljivi“, iako njihova sadržina to ničim ne opravdava.

Svi organi vlasti su bili dužni da u roku od jedne godine usklade svoju organizaciju sa odredbama ovog zakona, a u roku od dve godine da obezbede da svim zaposlenim licima, koja moraju imati pristup tajnim podacima, budu izdati potrebni sertifikati. Rokovi su davno istekli, a obaveze nisu izvršene.

Zakon je, uz ostalo, trebalo i da nas oslobodi velikog balasta „tajni“ nasleđenog iz prošlosti. Rukovodioci organa vlasti bili su dužni da u roku dve godine preispitaju oznake stepena tajnosti nad podacima i dokumentima određenim prema ranijim propisima. Rok je istekao, bez ikakvih rezultata. „Naravno“, jer za propuštanje ove obaveze nisu predviđene nikakve sankcije niti je predviđeno da će, na primer, po proteku roka nastupiti deklasifikacija ex lege. Tako nasleđena ogromna količina dokumenata, koji još uvek nepotrebno nose formalnu oznaku poverljivosti, još uvek postoji i, štaviše, svakodnevno se uvećava novim „tajnama“ koje se u odsustvu neophodnih, preciznih kriterijuma lako „kreiraju“.

U prilog oceni da Zakon o tajnosti podataka „egzistira“ više kao fikcija nego kao realan element pravnog poretka govori još jedan fenomen. Zakon o tajnosti podataka predvideo je jedinstvenu nomenklaturu klasifikovanih podataka - interno, poverljivo, strogo poverljivo, državna tajna, dakle, eliminisao je, čak i kao pojmove, „vojnu tajnu“ i „službenu tajnu“. Zato je veoma indikativno da su mnogi državni organi, čak i Vlada i Narodna skupština u svojoj legislativnoj praksi, i to prilično intenzivno, nastavili sa upotrebom „eliminisanih“ pojmova. Mnogo je zakona koji su usvajani ili menjani i dopunjavani nakon stupanja na snagu Zakona o tajnosti podataka, a u kojima egzistiraju pojmovi, odnosno oblici klasifikacije koje on ne poznaje.

Moglo bi se govoriti još, ali i navedeno je, mislim, dovoljno za zaključak da su se stekli svi uslovi za preispitivanje sadržine zakona i pristupanje ili njegovoj bitnoj inovaciji ili zameni potpuno novim zakonom. Na sve navedeno sam ranijih godina upozoravao i Vladu i Savet za nacionalnu bezbednost i u tom kontekstu smatram dobrim najave da će Vlada, konačno, makar i sa velikom docnjom pristupiti izmenama ovog zakona.

Izvor: http://www.danas.rs, Rodoljub Šabić