Zastava Bosne i Hercegovine | Zastava Crne Gore

Obaveza vakcinacije dece

Email Print


Napomena:
  • Ovaj stručni tekst se odnosi na propise koji važe na dan njegovog objavljivanja. Svi izneti stavovi su stručni stavovi, odnosno shvatanja autora teksta, koja se baziraju na tumačenju pozitivnopravnih normi, i ne predstavljaju obavezujuće instrukcije.
  • Ulaskom u DEMO verziju pravne baze Paragraf Lex, možete BESPLATNO pristupiti SVIM propisima Srbije i time možete utvrditi ažurnost ovog teksta.

Za razliku od posetioca vebsajta koji mogu bez naknade pročitati odabrane stručne tekstove koji se odnose na pozitivne propise na dan objavljivanja teksta, pretplatnici na pravnu bazu Paragraf Lex, u bazi uvek imaju dostupne tekstove koji se odnose na prethodne, nevažeće verzije propisa kao i nove komentare i druge dokumente koji se odnose na važeće propise. Isključivo pretplatnici na pravnu bazu uvek imaju pristup i ažurnim dokumentima. Baza se ažurira na dnevnom nivou.

Autor: Redakcija

Objavljeno: 09.11.2017.

Predviđena je imunizacija (vakcinacija) dece protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, malih boginja, rubele, zaušaka, virusnog hepatitisa B, oboljenja izazvanih hemofilusom influence tipa B; i oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije.

Za boravak dece u predškolskim i školskim ustanova, kao i u ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja, neophodno je da dete bude vakcinisano, osim u slučaju postojanja medicinske kontraindikacije koju utvrđuje lekar specijalista ili stručni tim za kontraindikacije.

Za kršenje obaveze imunizacije predviđena je novčana kazna u iznosu od 30.000 do 150.000 dinara. Lice koje nastavi da odbija propisanu vakcinaciju, a već je jednom kažnjeno za navedeni prekršaj, može biti kažnjeno više puta, jer se radi o novim prekršajima. U ovom slučaju ne bi bilo povređeno pravilo da lice ne može biti kažnjeno dva puta za isti prekršaj

Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti predviđa novčanu kaznu u iznosu od 30.000 do 150.000 dinara, u slučaju odbijanja imunizacije lica određenog uzrasta, propisanu odredbama člana 32. Zakona. Ovim članom se predviđa da se imunizacija vrši imunološkim lekovima, kao i da obaveznu imunizaciju lica određenog uzrasta, kao i drugih lica određenih zakonom, lice koje treba da se imunizuje, kao ni roditelj, odnosno staratelj ne može da odbije, osim u slučaju postojanja medicinske privremene ili trajne kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

Ovim Zakonom se proširuje lista bolesti za koje je imunizacija obavezna, ali i lica koja podležu ovoj obavezi. Tako obaveznoj imunizaciji podležu i lica zaposlena u zdravstvenim ustanovama protiv određenih zaraznih bolesti, putnici u međunarodnom saobraćaju protiv žute groznice i drugih zaraznih bolesti po zahtevu zemlje u koju se putuje.

Novina je i uslovljavanje boravka dece u predškolskim i školskim ustanovama, kao i u ustanovama za smeštaj dece bez roditeljskog staranja ispunjenom obavezom vakcinacije protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, malih boginja, rubele, zaušaka, virusnog hepatitisa B, oboljenja izazvanih hemofilusom influence tipa B; i oboljenja izazvanih streptokokom pneumonije. Izuzetak je predviđen samo u slučaju postojanja medicinske kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije.

S druge strane, Ustavom Republike Srbije se garantuje pravo na obrazovanje, ali se i ustanovljava obaveza osnovnog obrazovanja. Pravo svakog lica na besplatno i kvalitetno osnovno obrazovanje i vaspitanje u javnoj školi predviđeno je i Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju. U tom smislu nije lako postići usaglašenost ova dva propisa, sem ukoliko se cela stvar gleda u širem kontekstu. Naime, vakcinacija je ustanovljena ne samo u pojedinačnom, već i u opštem interesu.

Donošenjem Zakona o pravima pacijenata građani su dobili mogućnost da odbiju obaveznu vakcinaciju, jer u skladu  sa ovim Zakonom bez pristanka pacijenta ne sme se nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Ipak, zakonodavac ostavlja mogućnost odstupanja od ovog prava u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica.

Obavezna vakcinacija je svakako jedan od tih izuzetnih slučajeva koji su utvrđeni ovim Zakonom i u javnom je interesu. Razlog zbog koga obavezna vakcinacija postoji je interes javnog zdravlja koji nalaže da što više ljudi bude vakcinisano kako bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti koje je moguće sprečiti. Raširenom vakcinacijom su u Evropi iskorenjene teško izlečive bolesti kao što su velike boginje i dečja paraliza.

Shodno članu 17. Zakona o pravima pacijenata, pacijent koji je sposoban za rasuđivanje ima pravo da odlučuje o svom sopstvenom životu odnosno da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njome spasava ili održava njegov život. Nadležni zdravstveni radnik dužan je da pacijentu ukaže na posledice njegove odluke o odbijanju predložene medicinske mere, i da o tome od pacijenta zatraži pismenu izjavu koja se mora čuvati u medicinskoj dokumentaciji, a ako pacijent odbije davanje pismene izjave, o tome će sačiniti službenu belešku. U medicinsku dokumentaciju nadležni zdravstveni radnik upisuje podatak o pristanku pacijenta, odnosno njegovog zakonskog zastupnika na predloženu medicinsku meru, kao i o odbijanju te mere.

Kada se radi o detetu, odnosno licu lišenom poslovne sposobnosti, medicinska mera može se preduzeti, uz pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je prethodno obavešten. Nadležni zdravstveni radnik, odnosno zdravstveni saradnik dužan je da omogući da dete, odnosno pacijent lišen poslovne sposobnosti i sam bude uključen u donošenje odluke o pristanku na predloženu medicinsku meru, u skladu sa njegovom zrelošću i sposobnošću za rasuđivanje. Prethodne odredbe su, dakle, usmerene na pravo pacijenta da odbije medicinsku meru.

S druge strane, u skorašnjoj praksi se dešavalo da se lekari pozovu na stav 3, člana 19 Zakona o pravima pacijenata, te obaveste Centar za socijalni rad, ako roditelj odbije vakcinaciju deteta. Ovaj stav kaže da je "nadležni zdravstveni radnik, koji smatra da zakonski zastupnik pacijenta ne postupa u najboljem interesu deteta ili lica lišenog poslovne sposobnosti, dužan da o tome odmah obavesti nadležni organ starateljstva."

Pored toga, odredbom člana 33. Zakona o pravima pacijenata regulisana je odgovornost pacijenta za lično zdravlje odnosno da je pacijent dužan da pri ostvarivanju zdravstvene zaštite:

1) aktivno učestvuje u zaštiti, očuvanju i unapređenju svog zdravlja;

2) u potpunosti i istinito informiše nadležnog zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika o svom zdravstvenom stanju;

3) pridržava se uputstava i preduzima mere propisane od strane nadležnog zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika.

Najčešći razlozi nepotpune imunizacije su bolest deteta, neažurnost roditelja i strah od neželjenih efekata vakcine. Većina roditelja informacije o vakcinaciji dobija od pedijatara, deo roditelja čita stručnu literaturu, dok najmanji broj znanje o vakcinama stiče preko sredstava javnog informisanja.

Zakon o zdravstvenoj zaštiti u članu 18. stav 1. predviđa da Republika kao opšti interes u zdravstvenoj zaštiti obezbeđuje, između ostalog:

1) praćenje i proučavanje uslova života i rada i zdravstvenog stanja stanovništva, odnosno pojedinih grupacija stanovništva, uzroka pojava, širenja i načina sprečavanja i suzbijanja bolesti i povreda od većeg socijalno-medicinskog značaja;

2) promociju zdravlja u skladu sa programima zdravstvene zaštite i obezbeđivanje uslova za sprovođenje posebnih programa za očuvanje i unapređenje zdravlja;

3) sprovođenje epidemiološkog nadzora i organizovanje i sprovođenje posebnih mera za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, sprovođenje vanrednih mera utvrđenih u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, kao i sprovođenje programa za sprečavanje, suzbijanje, odstranjivanje i iskorenjivanje zaraznih bolesti, u skladu sa zakonom;

4) sprečavanje, suzbijanje i gašenje epidemija zaraznih bolesti;

Jedan od vidova sprečavanja pojave zaraznih bolesti odnosno preventivna mera jeste imunizacija putem vakcinacije. U mnogim zemljama Evropske unije vakcinacija nije obavezna već se ostavlja na pojedincima da odluče da li će se vakcinisati ili ne, ali je i pored toga visok obuhvat stanovništva koje se vakcinisalo. To je postignuto različitim merama.

Do tada, na snazi ostaju odredbe člana 85. Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koje daju opštu normu o mandatnoj kazni fizičkog lica koje odbije obaveznu imunizaciju lica određenog uzrasta.

Treba dodati i da svako lice koje nastavi da odbija propisanu vakcinaciju, a već je jednom kažnjeno za navedeni prekršaj, može biti ponovo kažnjeno za tu radnju.

U ovom slučaju ne bi bilo povređeno pravilo da lice ne može biti kažnjeno dva puta za isti prekršaj, jer ta situacija postoji samo ako je podneto više prijava za istu radnju izvršenu u isto vreme (na primer, dešava se u praksi da podnosilac previdi da je već podneta prijava od strane, na primer, nekog drugog sektora u okviru istog ministarstva).

To praktično znači da se okrivljeni koji odbija zakonom propisanu imunizaciju kao obaveznu, može kazniti više puta (u rokovima propisanim Zakonom o prekršajima) sve dok ima uslova za pokretanje postupka, jer se radi o novim odbijanjima da postupi po Zakonu tj. o novim prekršajima. Dakle, lice može biti kažnjeno svaki put kada odbije obaveznu imunizaciju.

Vakcinacija je potrebna u pojedinačnom i u opštem interesu radi formiranja lanca imuniziranih lica, koji širenje zarazne bolesti umanjuje ili sprečava. Usled fizioloških različitosti, imunizacija nije moguća za sve građane. Ukoliko država prihvati sistem obavezne imunizacije, tada tog principa treba da se drži bez legislativnih kolebanja. Rešenje svakako ne treba da bude ekstremno, već treba da bude prihvatljivo sa stanovišta javnog interesa, ali i sa stanovišta pojedinaca. S jedne strane, pacijent ima pravo da odbije indikovanu medicinsku meru, dok sa druge strane država ima javni interes da spreči širenje zaraze. Ova dva interesa u većini slučajeva nisu protivrečna, a tamo gde jesu, treba nastojati da se dovedu u sklad odgovarajućim merama, koje ne treba da budu mere prinude. Ni jedno od tih prava, interesa nije apsolutno, već su relativna. Pojedinac može da koristi svoje pravo samo u onoj meri u kojoj ne ugrožava druga lica. Isto tako, država sprovodi obaveznu imunizaciju u javnom interesu, sve dok ne ugrožava zdravlje i život pojedinaca. Da bi se to sprovelo, potrebna je: jaka javna kampanja o nužnosti imunizacije, temeljni pregledi lica podložnih imunizaciji, stalno preispitivanje medicinskih stavova o potrebi imunizacije protiv određenih bolesti i o bezbednosti određenih vakcina, i svakako, sluh za glas struke, ali i javnosti. Ove aktivnosti bi mogle više uticati na poverenje građana i povećan obuhvat vakcinacijom, nego što se to čini kažnjavanjem roditelja koji odbijaju da vakcinišu decu.

 



Kompanija Paragraf svojim pretplatnicima pruža odgovore na stručna pitanja koja se odnose na tumačenje prava.

Ukoliko niste naš pretplatnik možemo da Vas uputimo na:

  • našu internet stranicu na kojoj smo predstavili određene subjekte kojima se možete obratiti za besplatnu pravnu pomoć
  • adresar advokata, gde možete pronaći stručnjaka koji će Vam pružiti advokatske ili konsultantske usluge