• Porodica
• Posao
• Kuća
• Krivično i prekršajno pravo
• Nasleđivanje
• Strazbur
• Socijalna zaštita
• Zdravstvena zaštita
• Izvršni postupak
• Ugovori
• Parnični postupak
• Carina
• Prava građana
• Trgovina
• Preduzetnici
• Pravo intelektualne svojine

Pravo na jednostrani raskid ugovora o kreditu koji je zaključen sa valutnom klauzulom CHF (švajcarski franak)

Autor: Zlatko Stefanović

Objavljeno: 10.11.2016.

Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je dana 1.9.2016. godine presudu Gž. 1781/2016 kojom je odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Višeg suda u Novom Sadu, P. 27/2015 od 11.2.2016. godine.

Prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa je ugovor o dugoročnom stambenom kreditu zaključen između tužilaca i tužene banke raskinut usled bitno promenjenih okolnosti (rebus sic stantibus). Tužena banka je obavezana i da tužiocima naknadi troškove postupka.

Ovaj komentar rađen je na osnovu drugostepene odluke Apelacionog suda u Novom Sadu, dok prvostepena odluka nije učinjena dostupnom preko internet strane suda i njena sadržina nije poznata autoru ovog teksta, osim u delu koji se o njenoj sadržini nalazi u drugostepenoj presudi.

Predmet spora

Predmet spora je bio ugovor o kreditu koji je zaključen sa valutnom klauzulom koja je predviđala valorizaciju iznosa glavnice u skladu sa promenama CHF (švajcarskog franka) za sve vreme otplate kredita. Kredit je odobren u dinarima i vraćan je u dinarima uz ugovorenu kamatnu stopu i valorizaciju vezanu za promene CHF.

Tokom otplate kredita, zbog rasta kursa CHF u odnosu na dinar, obaveza vraćanja kredita je postala veoma otežana, odnosno uvećana, u toj meri da više ne odgovara očekivanjima tužioca kao ugovorne strane.

Sudovi su usvojili tužbeni zahtev kojim je traženo da se ugovor raskine pozivanjem na promenjene okolnosti (rebus sic stantibus) u skladu sa odredbama čl. 133. i 135. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: Zakon). Argumentacija na kojoj su sudovi zasnovali svoju odluku o raskidu ugovora jeste to, da je tokom otplate kredita, zbog rasta kursa CHF u odnosu na dinar, obaveza vraćanja kredita postala veoma otežana, odnosno uvećana, u toj meri da više ne odgovara očekivanjima tužioca kao ugovorne strane što dovodi u pitanje i svrhu ugovora. Osim toga, sudovi su primenili i pravilo iz člana 15. Zakona, prema kome ugovorne strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, a da je zbog promene kursa CHF, obaveza vraćanja kredita postala nesrazmerna onome što je tužilac kao korisnik kredita dobio.

Činjenično stanje

Tokom postupka sudovi su utvrdili da je od dana zaključenja ugovora, odnosno od dana puštanja ugovora u tečaj, pa do dana veštačenja, zvanični srednji kurs valute CHF porastao za 129%, dok je zvanični srednji kurs evra za to vreme porastao za 57%, te da je nivo apresijacije CHF u odnosu na evro u periodu od dana potpisivanja ugovora 1,46 što znači da je kurs CHF povećan 46% više u odnosu na rast kursa evra u istom periodu. Utvrđeno je i da su tužioci tuženom prema predmetnom ugovoru o kreditu imali obavezu da vrate ukupan iznos od 190.747,50 CHF sa kamatama i provizijom banke, ili prema srednjem kursu na dan puštanja kredita u tečaj, iznos od 9.160.763,13 dinara, da su tužioci do određenog dana isplatili tuženom ukupno 6.325.553,16 RSD ili 73.785,97 CHF, a da je stanje njihovog duga na taj dan 12.957.139,88 RSD ili po srednjem kursu na ovaj dan 116.961,53 CHF. Ugovor o kreditu je zaključen sa obavezom vraćanja kredita u roku od 270 meseci. Iz kurseva valuta koje su citirane u presudi vidi se da je iznos kredita stavljen na raspolaganje korisniku kredita početkom oktobra meseca 2004. godine, a da je tužba za raskid ugovora podneta nakon period od oko 11 godina, odnosno nakon isteka oko polovine perioda koji je ugovoren kao period isplate kredita.

Od dana zaključenja ugovora, pa do dana veštačenja, zvanični srednji kurs valute CHF je porastao za 129%!

Sudska praksa u Republici Srbiji nije izvor prava, ali ima uticaja na odlučivanje sudova, naročito ako je reč o odlukama drugostepenih sudova. Može se očekivati da će drugostepeni sud i ubuduće da donosi odluke na isti način, formirajući konzistentnu sudsku praksu, zbog čega je značajno dobro protumačiti pravne posledice svake njegove odluke, naročito u situacijama kada postoji (sada ili može postojati ubuduće) veći broj predmeta kod kojih je činjenično stanje identično u bitnim činjenicama.

Iako sudska praksa u Republici Srbiji nije izvor prava može se očekivati da će drugostepeni sud i ubuduće da donosi odluke na isti način, formirajući konzistentnu sudsku praksu.

Primena člana 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima

Drugostepeni sud je ovde eksplicitno izrazio stav da smatra da su ispunjeni uslovi za primenu člana 133. stav 1. Zakona jer je kurs CHF od zaključenja ugovora do momenta kada je izvršeno veštačenje značajno promenjen, tako da je vrednost CHF u odnosu na dinar povećana za 129%. Ovakvo povećanje koje je više nego duplo promenilo odnose u pogledu vraćanja kredita, sud je smatrao dovoljnim razlogom koji otežava ispunjene obaveze korisnika kredita, predstavlja za njega teret zbog koga se ne može ostvariti svrha ugovora. Prilikom procenjivanja težine tereta, interesantno je to što sud uvek pravi poređenja sa kursom evra, ali ne daje obrazloženje kakav to značaj ima za donošenje odluke. Interesantno je i to da je kurs evra u istom periodu koji obuhvata ova sudska odluka porastao za 57%. (Kod ovakvog uporednog prikaza nije moguće ne zapitati se da li to treba da znači da se procenat od 57% (porast kursa evra) ne smatra velikim teretom zbog koga se ne može ostvariti svrha ugovora ili se i taj procenat smatra previsokim?)

Ocena pravnog standarda

Razume se da je ocena o tome kada teret postaje pretežak pravni standard koji ne može biti izražen preciznim procentom, ali bi valjalo da postoji neka približna orijentacija. Ako se kurs valute u kojoj je indeksiran kredit promeni za oko 60-tak procenata (poraste za ovaj procenat), čini se da ima mesta razmišljati o tome da je i taj procenat prevelik teret za dužnika i da bi po istom kriterijumu trebalo raskinuti ugovor i da je on indeksiran u evrima. Kako to nije dovoljno jasno izrečeno u presudi, može se samo nagađati gde bi približno bila granica prihvatljivosti, odnosno neprihvatljivosti. No, gde god da bi granica trebalo da bude, interesantno je i to da porast opterećenja nije cenjen u odnosu na vreme, već isključivo utvrđenjem procenta. Ako je izvesno da je procenat porasta vrednosti monete za koju se vezuje ugovor od oko 120-130% prevelik teret koji upućuje na primenu instituta raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti, mora se postaviti i pitanje šta u situaciji kada u nešto dužem vremenskom periodu i promene kursa evra dostignu ove procente. Evro je u posmatranom periodu rastao duplo sporije, ali to samo znači da će za duplo više vremena u odnosu na CHF dostići granični procenat koji se smatra preteškim teretom, a možda i ranije, ako je taj procenat možda oko 100%, a možda ga je već dostigao jer bi mnogo ko, bez mnogo razmišljanja, rekao da smatra da je i povećanje od oko 60% pretežak teret, zbog čega treba primeniti institut raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti. Reč je o "opštem mišljenju" na koje izričito referiše član 133. stav 1. Zakona.

Hipotetički, koristeći se institutom raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti, skoro svaki dugoročni ugovor o kreditu koji sadrži valutnu klauzulu će se moći raskinuti, samo što će se uslovi za raskid ugovora kod nekih ugovora steći ranije, a kod nekih kasnije.

Sud u svojoj presudi nije izrekao da je procenat rasta CHF od 129% prevelik za određeni broj godina, već da je prevelik, bez obzira na vreme za koje je dostigao ovako veliki rast. Primenjeno na druge valute u kojima se indeksiraju krediti, samo je pitanje vremena kod dugoročnih kredita kada će ovaj procenat biti dostignut, a ne da li će biti dostignut. Ovo bi moglo da znači i da će se skoro svaki dugoročni ugovor o kreditu koji sadrži valutnu klauzulu moći raskinuti, samo što će se uslovi za raskid ugovora kod nekih ugovora steći ranije, a kod nekih kasnije. To bi mogla da bude i preporuka za banke da uopšte ne ugovaraju valutnu klauzulu, već neku drugu klauzulu koja obezbeđuje očuvanje vrednosti novca.

Interesantno je da sudovi nisu cenili vreme za koje je postignut visok procenat rasta CHF, ali ni ispitivali koliko je valutna klauzula u interesu obe strane. Smisao valutne klauzule je da obezbedi očuvanje vrednosti novca koji poverilac dobija nakon nekog vremena, tako da za novac koji je dao u vreme kada ga je dao može da kupi približno istu količinu stvari u vreme kada ga dobija nazad. Razume se, ovde je taj iznos i uvećan za kamate koje predstavljaju zaradu banke, jer ona kredite daje kao komercijalne poslove. Ako je svrha valutne klauzule to da očuva vrednost novca, imajući u vidu promene cena koje su redovno u obliku rasta cena, onda bi trebalo ispitati i za koji procenat su porasle cene u međuvremenu, od stavljanja kredita na raspolaganje do momenta utvrđivanja promene vrednosti CHF. Hipotetički, pitanje je da li bi odluka suda bila istovetna i da je rast cene u međuvremenu iznosio 129%, kao i rast CHF ili da je procenat rasta cena bio nešto niži, ali ne mnogo niži. Ako se sud rukovodio principom jednake vrednosti davanja, onda ne bi mogao da u ovakvoj situaciji štiti interes samo korisnika kredita, već i banke. Međutim, to sudovi ovde nisu cenili i zbog toga ostaje otvoreno pitanje da li je to previd ili stav da se valutna klauzula ne ceni s obzirom na promene cena, već isključivo nominalno, makar i da je rast cena u međuvremenu premašio procenat rasta određene monete. Zbog ove mogućnosti da promene vrednosti moneta ne prate promene vrednosti cena smatra se da valutna klauzula ne obezbeđuje očuvanje vrednosti novca unutar države i ona ima smisla samo u odnosima u kojima se plaćanja vrše u stranoj moneti.

Smisao valutne klauzule je da obezbedi očuvanje vrednosti novca!

Pitanje kredita datih u CHF

Presude u ovoj pravnoj stvari donete su u vezi sa kreditom koji je dat u dinarima, ali je obaveza vraćanja kredita indeksirana u CHF. Ali postoje i krediti koji su dati u CHF, a ne u dinarima i njihovi korisnici će se naći u skoro jednako teškom položaju jer kredit, po pravilu, vraćaju u CHF ili u dinarima, ali po kupovnom kursu, tako da se davaocu kredita omogućava kupovina ove monete. Nije mnogo značajno, čak i ako bi se primenio srednji kurs. Ako je korisnik kredita domaće lice koje ne stiče prihode u CHF, već kupuje ovu monetu da bi vraćao kredit, njega jednako pogađa promena kursa, kao i korisnike kredita koji su kredit dobili u dinarima i vraćaju ga u dinarima, ali se visina obaveze određuje primenom valutne klauzule. Ipak, ako se istovremeno primenjuje i princip jednake vrednosti davanja, onda se ne sme uzeti u obzir samo to što obaveza vraćanja pogađa teško korisnika kredita, već i to da davalac kredita ne bude oštećen prilikom vraćanja.

Mogućnost konverzije duga u evre

U vezi sa vrednošću koja se vraća, interesantno je i to da je ugovor koji je bio predmet spora u ovoj parnici sadržao i klauzulu da korisnik kredita ima pravo da zahteva da se preostali iznos kredita iskaže u evrima, a ne u CHF. Sud samo konstatuje postojanje ove klauzule, ali je ne komentariše, kao ni propuštanje korisnika kredita da zahteva konverziju duga u evre. U presudi se ne navodi ni da je tuženi istakao ovaj prigovor - prigovor da je korisnik kredita mogao da zahteva konverziju duga u evre i tako umanji svoju obavezu. U vezi sa prethodnim razmatranjima, može se steći utisak da ni konverzija duga u evre ne bi omogućila da ugovor o kreditu ostane na snazi jer je i rast evra bio visok, ali ovakvo tumačenje ne mora biti tačno. Ipak, ni jedna od strana u sporu nije istakla ovaj prigovor, a ni sud nije pridao nikakav pravni značaj propuštanju da se iskoristi ova mogućnost koja bi značila umanjenje obaveze korisnika kredita. Osim toga što sud konstatuje da ova klauzula postoji, stiče se utisak da ona nikome nije bila interesantna. Pitanje je i kako bi sud reagovao da je tužena banka istakla prigovor da se preostali iznos duga može konvertovati u evre ili čak ponuditi da se celokupan kredit konvertuje u evre u skladu sa članom 133. stav 4. Zakona. Prema članu 133. stav 4. Zakona, ugovor se neće raskinuti ako druga strana ponudi ili pristane da se odgovarajući uslovi ugovora pravično izmene. Nije izvesno da bi ponuda da se dug konvertuje u evre bila prihvaćena kao pravična izmena ugovora. Ako je vrednost evra u međuvremenu povećana za oko 60%, čime se ostatak glavnice uvećava za ovaj procenat, ali srazmerno i iznos koji se plaća na ime kamate, pitanje je da li bi sud ocenio da bi konverzija CHF u evre bila pravična izmena ugovora, a pitanje je i da li bi korisnik kredita prihvatio ovakvu konverziju. Kako on sâm nije iskoristio mogućnost koju je ugovor o kreditu predviđao - da se dug konvertuje u evre, mora se pretpostaviti da mu ni ta opcija nije odgovarala, a to je i razumljivo imajući u vidu visok rast kursa evra. Povećanje od oko 60% ne može se smatrati takvim da bi se ugovor mogao kvalifikovati kao pravično izmenjen. Svako razmišljanje povodom ove mogućnosti je samo hipotetičko jer se na nju niko nije pozivao u ovom postupku.

Zahtev za vraćanje primljenog

U postupku u kome je doneta odluka na koju se odnosi ovaj tekst nisu istaknuti zahtevi za vraćanje onoga što je dato. Ako se strane u ovom pravnom odnosu ne dogovore, onda će i to biti predmet neke nove parnice. U tom novom postupku, ako do njega dođe, utvrđivalo bi se, osim visine onoga što su strane primile, odnosno dale po osnovu ovog odnosa, i okolnost da li je strana koja namerava da raskine ugovor obavestila drugu stranu o toj nameri u skladu sa članom 134. Zakona. Ako strana koja namerava da raskine ugovor nije o toj nameri obavestila drugu stranu čim je saznala da su nastupile okolnosti koje su osnov za raskid, odgovara drugoj strani za štetu koju ona zbog toga trpi.

Ovde je pitanje kako primeniti ovu normu, ako je treba primeniti, u pravnom odnosu kada se raskida ugovor koji stvara samo uzajamne novčane obaveze. Ako bi se tumačilo da je to šteta koju banka trpi zbog raskida ugovora, onda je to izgubljena dobit po osnovu kamate koju neće naplatiti, kao i razlike u vrednosti novca zbog promene kursa CHF, a to bi - ako bi se tako tumačilo - proizvelo pravno dejstvo kao da ugovor nije ni raskinut. Strana koja je propustila da ispuni svoju obavezu obaveštavanja nema pravo na naknadu štete, već samo na vraćanje onoga što je dala. Ipak, kako je reč o vraćanju novca, značajna je i odredba člana 132. stav 5. Zakona koja predviđa da strana koja vraća novac ima obavezu i da plati zateznu kamatu od dana kada je primila isplatu. Odnos na koji upućuje Zakon je takav da se ne duguje kumulativno i naknada štete i kamata. Smatra se da se kamata daje na ime naknade štete i sve dok je iznos koji se dobija po osnovu kamate veći ili jednak visini štete neće se primenjivati odredba o naknadi štete.

Odredba o vraćanju primljenog važi za obe strane, bez obzira na to da li je ispunjena obaveza obaveštavanja o nameri raskida ugovora i bez obzira na to koju stranu su dodatno opteretile promenjene okolnosti koje su bile osnov za raskid ugovora. Isplatu zatezne kamate redovno duguje strana koja nije ispunila svoju obavezu. Međutim, ovde zakon izjednačava obe strane u pogledu obaveze plaćanja zatezne kamate jer je reč o okolnostima koje su osnov za raskid ugovora na koje ni jedna od stana nije uticala, odnosno mogla da utiče. Zbog toga one imaju jednake obaveze u pogledu vraćanja primljenog, uključujući i plaćanje kamate primenom iste kamatne stope. Ovo pravilo jednakosti je razumljivo zbog toga što je reč o dejstvu okolnosti koje su izvan mogućnosti uticaja ugovornih strana. Međutim, ne vidi se opravdanje da kamatna stopa koja prati ovu obavezu bude zatezna kamata koja se plaća kao sankcija zbog neispunjenja obaveze. Praktično su obe strane sankcionisane zbog dejstva okolnosti na koje nisu mogle da utiču. Obostrano sankcionisanje ne izjednačava strane, da bi to bilo opravdanje, jer ako obaveze nisu identične po vrednosti sankcija će teže pogoditi stranu čija je obaveza veća. No, Zakon je propisao to što je propisao i sve dok on važi trebalo bi ga primeniti onako kako on glasi.

Efekti vraćanja i visina obaveze

Efekti vraćanja mogu biti interesantni iz ugla visine obaveze vraćanja. Ako se norma o vraćanju tumači gramatički, kada je reč o korisniku kredita on treba da vrati iznos koji je primio na ime kredita (ovde pod pretpostavkom da je kredit isplaćen u dinarima) sa zakonskom zateznom kamatom od dana prijema do dana vraćanja. Iz ugla banke, ona bi trebalo da vrati i iznos glavnice i iznos kamate koje je primila sa zateznom kamatom koja se obračunava i na glavnicu koju je primila i na kamatu. Ovo ne važi i za troškove obrade zahteva i druge troškove banke jer je to naknada za rad banke koja se ne vraća jer ne zavisi od toga da li ugovor o kreditu opstaje ili se raskida. Prilikom obračunavanja zatezne kamate, ovde nije isključen obračun kamate na kamatu (anatocizam), jer je reč o vraćanju primljenih iznosa, bez obzira po kom osnovu su primljeni.

Zavisno od momenta vraćanja primljenog, može se desiti i da banka vrati više od onog što je primila, tako da se ugovor o kreditu za nju pokaže kao negativan pravni posao. Ovo je rezultat prakse banaka da plan otplate kredita sačinjavaju tako da se na početku otplaćuje glavnica i visok procenat kamate, da bi na kraju u strukturi anuiteta glavnica činila najveći deo iznosa koji se otplaćuje, dok je kamata simbolična. Na primeru jedne od banaka (nisu poznati uslovi ugovora u ovom predmetu na koji se odnosi tekst), u početku kamata čini 33% u strukturi anuiteta, da bi na kraju otplate kredita ona iznosila oko 1%, dok 99% čini glavnica. Banke primenjuju princip da se u početku, pre svega, otplaćuje kamata a tek pri kraju kredita glavnica. Ovo im omogućava i da u slučaju kašnjenja sa isplatom kredita zaračunaju zateznu kamatu koja se računa na iznos glavnice, a iznos glavnice se ne smanjuje proporcionalno sa vremenom otplate, jer se u početku otplate isplaćuje velikim delom kamata, dok se glavnica, pri kraju otplate kredita, isplaćuje skoro bez kamate (kamata od oko 1% pri kraju otplate kredita je skoro zanemarljiva u odnosu na 33% prilikom početka otplate kredita). U situaciji koja je opisana u presudi, kada ukupan iznos kamate dostiže oko 25% vrednosti glavnice, iznos kamate koji bi bio isplaćen u prvoj polovini perioda otplate kredita iznosi oko 85% od ukupno dugovane kamate, što u odnosu na primljeni iznos uvećava glavnicu za oko 28% ukupno. Zavisno od uslova kredita (ugovorene kamatne stope i plana otplate - strukture koliko u jednoj rati iznosi glavnica, a koliko kamata), može se desiti da banka vrati više nego što prima. Grubo računajući, ako se ugovor o kreditu raskine nakon proteka 3/4 ugovorenog perioda isplate, banka će vratiti korisniku kredita isti iznos koji korisnik vraća njoj. Nakon proteka vremena koje je duže od 3/4 ugovorenog perioda otplate kredita, banka će vratiti više korisniku od onoga što je primila, a što ne bi odgovaralo principu ekvivalencije prestacija.

Pravne posledice raskida ugovora

Ovakva primena normi o vraćanju primljenog u slučaju raskida ugovora primenom instituta rebus sic stantibus otvara više pitanja.

Prvo pitanje je pitanje na šta se zaista obaveza vraćanja primljenog odnosi. Ako se norma o vraćanju primeni doslovno (jezički) onako kako glasi, trebalo bi da primalac kredita vrati iznos primljenog kredita sa zateznom kamatom od dana prijema do dana vraćanja. Na primeru kredita datog na 10 godina, to bi značilo da korisnik kredita vrati primljeni iznos i kamatu koja, u nekim prosečnim uslovima u RS za period od 10 godina iznosi oko 200%, tako da bi korisnik kredita na primljenih 100 dinara, trebalo da vrati iznos od 100 + 200 dinara, što ukupno iznosi 300 dinara. Sa druge strane, banka bi trebalo da vrati primljeni iznos što, računajući primljenu glavnicu i kamatu za period od oko 7 godina otplate kredita iznosi približno isto. Primenom ovog principa, ako bi ugovor o kreditu bio raskinut npr. u devetoj godini otplate (od ukupno 10 godina) banka bi platila više korisniku kredita od onoga što on plaća banci. Korisnik kredita bi time profitirao od raskida ugovora o kreditu, a banka bi kao davalac kredita, umesto da zaradi na ugovoru o kreditu, pretrpela gubitak. Ovo, svakako, ne odgovara principu ekvivalencije davanja koji se pominje izričito i u normama o raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti.

Druga mogućnost za tumačenje odredaba Zakona o vraćanju primljenog u slučaju raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti je to da se vraća samo deo koji već nije vraćen. To bi značilo da banka ne vraća sve što je primila - da ne vraća i glavnicu, već samo kamatu - dok korisnik kredita vraća samo ostatak glavnice sa zakonskom zateznom kamatom, a ne ugovorenom kamatom, jer je deo glavnice već vratio. Raskid ugovora ne može da deluje retroaktivno i korisnik kredita ne može da ima obavezu da plati i zateznu kamatu na iznose koje je već vratio. Ovakvo tumačenje će, ako se ugovor raskida u nekom kasnijem periodu vraćanja kredita, biti još nepovoljnije za banku od prethodnog tumačenja. Ona neće imati pravo na zateznu kamatu na iznos vraćene glavnice jer raskid ne deluje retroaktivno, a dugovaće kamatu na iznos primljene kamate od dana prijema isplate pa do vraćanja. Što je glavnica kredita u većoj meri isplaćena, to je ovo tumačenje nepovoljnije za banku. Ovakvo tumačenje bi pri kraju perioda otplate kredita, ako je ugovor raskinut tek tada, značilo da, u odnosu na prethodno tumačenje obaveze vraćanja primljenog, banka isplati još više, tj. da korisnik kredita profitira još više od raskida ugovora.

Zbog mogućih različitih tumačenja odredbe člana 132. stav 2. Zakona, postavlja se pitanje kako bi ovu odredbu trebalo primeniti, a da to obezbedi odgovarajuće tumačenje, u skladu sa principom ekvivalencije prestacija, odnosno tako da ono bude pravično i primereno raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti.

Prvo što se mora prihvatiti je to da banka ne vraća korisniku kredita iznos primljen od korisnika kredita na ime glavnog duga. Iako odredba člana 132. stav 2. Zakona predviđa da svaka strana vraća ono što je primila, to ne može da se odnosi na glavnicu kod zajma ili ugovora o kreditu jer je isplatom dela glavnice već izvršeno vraćanje. Korisnik kredita je time vratio deo primljenog kredita i nema osnova da banka njemu vraća ono što je primila na ime isplate glavnice. Međutim, kako raskid ugovora deluje za ubuduće, to bi za banku moglo da znači kod raskida ugovora o kreditu pri kraju perioda otplate da vrati sve što je primila ne ime kamate i da na to plati zateznu kamatu, dok bi obaveze korisnika kredita bile mnogo manje - da vrati preostali iznos kredita (glavnice) koji nije isplatio i plati zateznu kamatu na taj iznos. Položaj banke u ovakvim situacijama ne bi popravila zabrana anatocizma (plaćanja kamate na kamatu). Prvo, zbog toga što isplatom nekog iznosa na ime kamate, taj iznos se "uglavničuje" i postaje samo iznos koji treba vratiti. Drugo, što u bankarskim poslovima i inače ne važi zabrana plaćanja kamate na kamatu.

Drugo, vraćanje primljenog u svetlu monetarnog nominalizma, koji se odnosi na dinare, ne obezbeđuje da banka dobije odgovarajuću vrednost u slučaju raskida ugovora i vraćanja primljenog. Raskid ugovora u periodu pri kraju ugovorenog perioda isplate može da znači da banka, ne samo da neće povratiti dato, već će biti na gubitku zbog vraćanja primljenog i plaćanja zatezne kamate na iznos koji je primila. Time bi promenjene okolnosti i raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti pogodile banku, a ne korisnika kredita. Drugačije tumačenje posledica raskida ugovora, imajući u vidu odredbe Zakona, teško da može biti dato, a da se za to nađe osnov u nekoj od odredaba ovog zakona.

Umesto zaključka

Da bi posledice raskida ugovora o kreditu bile pravične i u skladu sa principima Zakona, trebalo bi tumačiti da korisnik kredita duguje banci isplatu zatezne kamate od dana prijema kredita, a ne od dana raskida ugovora o kreditu, što ne odgovara pravnim dejstvima raskida ugovora, već pravnim dejstvima poništenja ili ništavosti ugovora. Odredba člana 132. stav 5. Zakona koja predviđa da strana koja vraća novac ima i obavezu da plati zateznu kamatu od dana prijema novca, podrazumeva da novac nije vraćen do momenta raskida ugovora. Ako je novac vraćen (makar i delimično, kao kod otplate kredita), na vraćeni iznos se ne duguje kamata. Odredba stava 4. istog člana ne važi za novac jer se, kada je reč o obavezi isplate u novcu, duguje kamata a ne neka druga vrsta "koristi" na koju upućuje stav 4. navedenog člana.

Imajući u vidu ovakve pravne posledice raskida ugovora o kreditu indeksiranom u CHF, naročito ako se ugovor raskida u nekom periodu koji je blizak otplati kredita, čini se da je jedino rešenje za banke da ponude pravičnu izmenu ugovora o kreditu u smislu člana 133. stav 4. Zakona. Ako to ne učine mogu se suočiti sa nepovoljnim posledicama raskida koje bi mogle da znače da neće uspeti da vrate ni nominalnu vrednost kredita koji su odobrile. Iz drugog ugla gledano, ovakve moguće negativne posledice mogu pogoditi banke zbog toga što plan otplate kredita sačinjavaju tako da se kamata otplaćuje u većem delu početkom perioda otplate kredita, zbog čega bi i dugovale veći iznos na ime vraćanja kamate, uz kamatu na primljeni iznos kamate, što može da dâ, kao konačan rezultat, i to da čak i nominalno dobiju manje od onoga što su dale nakon raskida ugovora o kreditu i uzajamnog vraćanja. No, kako banke diktiraju uslove kredita i određuju plan otplate, možda bi trebalo ovakve posledice raskida prihvatiti kao pravične posledice, imajući u vidu aktuelnu poslovnu politiku banaka. Ono što banke rezervišu u svoju korist, kroz plan otplate kredita, prilikom zaključenja ugovora o kreditu, vraća im se u nekim situacijama kao bumerang prilikom raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti.